Гроздана Цица Лучић Лалић: Ако зајечим у сну

Гроздана Цица Лучић Лалић

ВАСКРСЛОГ ЛЕПТИРА БУДИМ

Ноћас те сањам птицо већа од неба,
како ме од бола и лажи отимаш
Тихо ти говорим:
- То ми треба! Дај ми тај сан,
да ми од јаука откине дан.

Долетећу ти златокрила
са кругом сјајним изнад чела
и нећу прећутати
да сам од рода палих анђела,
да сам дошла да ми са усана
покупиш укус зрелих вишања
што горка оставише сећања.

Срцем ћу ти голим миловати дланове,
одати да сам чедо ветра, кћи птица,
само не питај, сам ћеш схватити
зашто ми туга клизи с трепавица.

Требаш ми! Буди ту!
Отми ме од сабласне мене,
да ме не узме тмина ако зајечим у сну.

Крила ми одсеци ако треба,
здроби ми у оку део неба,
само ми, ноћас, не дај да полетим,
само ми, ноћас, не дај - да се сетим.

Преварићемо љубав сном!
Док тражим њега у теби,
Док ме поредиш с њом.
За дах ме вежи, дрхтаву и покислу грли
пре буђења уз тебе да се приљубим,
да васкрслог лептира пољубим.

Када кренеш, не жали,
ти, птицо већа од неба,
јер ноћас смо обоје душом узели
једно од другог оно што нам треба.

 

МОЛИТВА ГРОМОВНИКУ

Не затварај му небеске двери
зло му не кажњавај,
све ћу ти летње кише слити у очи
и сваку ти кап погубити
сушом у бездану зеница;
јер, још увек ритмом опроста
кола за њега моја крв - издајица
кроз венска корита, у круг,
од ушћа до извора.

Не шаљи му на кривоклетство
небеске ватре громовниче,
подметнућу као штит
груди моје храстове,
макар спржио све испод њих
и у црни прах претворио
мој вечни огањ - срце ратничко;
оно за њега куца
и смртну би муњу блажено љубило,
глуво и обневидело, за све,
што се именом његовим не зове.

За грехе му прокуни мене!
Из небеске кочије баци муње,
олује и златне јабуке!
Каменим маљем здроби ми теме,
у стену ме претвори,
да ми камен онеми и јауке!

Ако ти моћни Перуне самилост изазове
силина несебичне љубави,
пусти да на згаришту, на месту мог издаха,
уместо надгробног споменика перуника ниче
да њоме дубоке ране зацеле
будући који ће хтети безмерно да воле.
(тад ћеш ме разумети Громовниче)

У МЕНИ НОЋАС ЗАВИЈАЈУ РАЊЕНИ ВУКОВИ

Небо моје, одлазим...
Не, нисам јака,
себе не могу да преварим.
У мени ноћас, опет,
завијају устрељени вукови.

Трагови ме одали
у месо усеченог гвожђа,
у све сам ти замке упала,
знајући; мораће да боли.
Сад лижем ожиљаке
на месту где су једном
спавали твоји дланови.

Твоја нежност,дивље у мени,
умела је да победи.
Звер, у мени, сурова, припитомљена
никад није могла да те повреди.

А кад смо се нас одрекли,
сећам се, сви су говорили:
- Благо теби вучице, ти си јака!
Увек сам умела да их преварим,
а дробила сам вучије срце
међу канџама згрченим.

Сад  не бежим од ловаца
куршуме призивам слепоочницама;
нек докусуре преостало!
Искре, ни једне, више у мени нема,
ни до смрти, ни до живота; није ми стало.

Овакви више немају шта да губе,
проклети, белег једног носе на кожи.
Само нагон, да се у инат живи
и прогон сећања; још их држи.

Ево, опет на пропланку
завијам брату месецу,
јер ти ме и далек рањаваш.
ти ми и јаук распарчаваш.

Моја снага већ слабом ме чини,
клонула сам на месечини
и све бих дала да ти опростим,
а волим толико да нећу моћи.
Небо моје одлазим...
да се још једном преварим.
Чујеш ли?
У мени ноћас опет, језиво,
завијају рањени вукови.

ВОДИ МЕ ЛАБУДОВИМА

Дунав се разметао лепотом,
протезала се над њим дуга као мост,
речи твоје благодатне
у грлу запеле као кост:
а ја рукама певам, говорим очима,
тихо ти молитву зборим:
- Не гаси ми звезде у њима!

- Води ме лабудовима;
они тако умеју заједно!
Отми ме људима, они тако умеју сурово!
Води ме тамо,
где се обећања не дају олако,
где невино не тражи оправдања.
Поведи ми ране и ожиљке,
негде, где се без бола сања!
Отми ме од мене, уморну од бежања!

Ја сам сопственом клетвом уклета,
па у дану векове болујем,
небо ми носи тмице у очима,
птице заборавих да ослушкујем.

Али на тренутак бар, погледом звезданим,
здроби камену сузу,
да се не јуначим болом мермерним!

Док Дунав ка вечности тече,
причаћу му тихо о теби и мени,
и како ти душу пустих
да ми у дубине понире,
само ме одведи лабудовима,
тамо, где се са песмом умире,
(или ме заувек врати људима).

 

ТИХИ ПЛАЧ

У тами, међу зидовима,
дубоко се усеца мол,
на јастуку лежимо ћутке,
нас двоје и твој непребол.

Тешке речи, неизречене,
за усне приковане стоје,
груди би да се распрсну
- туга ноћас долази по своје.

Мутно око без гласа
звезде згасле исплакује,
твоја бол моју порађа
јутро од буђења страхује.

Залуд...ништа у теби није
преостало за нас двоје,
даљина те у наручје стеже
- прошлост долази по своје.

Плач у тами јастуком гушим,
сузе на мртвој стражи стоје,
тихо, да ти сан не узнемирим,
без гласа јецам мило моје.

На прстима одлазим у дан,
мук ноћи дави последњи мол,
у срцу носим угинулу птицу
- љубав је дошла по непребол.

НЕЖНОСТ

Лудошћу пуног месеца опијена,
отимам од сна све по чему сам твоја.
Упаљене свеће зову лептире,
а ја, по хиљадити пут, слушам
"Нежност" од Рахмањинова.
Нестаје све што нас раздваја,
и као да твој додир по мени лута.

Спаваћица од паучине саткана
кида се под твојим прстима.
Разливам ти се по кожи, загрљена
топлином украдених осмеха.
Лагано пловим пучином твојих очију.
Милујеш ме изнемоглу од жеља,
и више него што ме у мислима има,
твоје ме тело упија и отима,
отима, од свега што нас раздваја,
ван ове ноћи међу људима.

Опијена лудошћу зрелих година
отимам од сна, све по чему сам твоја.
Више нас ништа не раздваја.
Скривени под крилима анђела,
твоја сенка и ја,
у најсавршеније једно стопљени
остали смо у сну ноћи -
руку празних, немоћно склопљених. 

Вранци моји

Толико нисам овде, на крилатом вранцу бежим,
дивља грива, моја и његова, замршена роби ветар,
копита нас дижу до неба.

У руци ми део месеца, моја савијена кама,
снове од јаве одсеца; тако преживљавам.
Челом, очима, длановима звезде хватам,
ја, помамна јахачица галопирам у сновима.
О, далеко моје,сва сам ти од сећања,
хрлим ти опет
у паучинасту свилу облака обучена.
Куда ме води небеска стаза?
Куд јурим узалуд да бих време престигла ?
Зар је важно, када бих увек,
за један трен бестида с тобом
све ате упрегла, дигла,
тамо где сан каже-заувек,
а нада лаже живот  да сам до тебе стигла.

Сваку ноћ новог вранца уморим,
сваку ноћ, узалуд, а не желим да успорим.
Ознојене сапи, на њима лепљива млеч неба,
слепљени слапови гриве и косе, пена на нама,
а мокра свила облака - одора искидана,
еј, снажни моји ати, опет сам вас уморила,
а још увек нисам клонула.

О, вранци моји уморни,
докле ћемо небо копитима ломити?
Крилати носачи мојих бежања,
колико ме то још има?
Одморите мало,
опет ћемо чезе упрегнути до васељене,
па нек и сваки пут, део мене у неповрат оде,
јер, кад тебе нема,
ни земља ни небо немају мене,
и ја тада - толико нисам ни овде.

НИ ДО ЧЕГ МИ НИЈЕ

Зашто незнанче зачуђен поглед
ко врх стреле управљаш ка мени?
Није ми ноћ, и ништа ми не значи,
кад одемо одавде, бићемо само
непознати посматрачи.
И ни до чег' ми није, и да пије,
туга ми се ноћас напила неби,
ово лице што осмехом ме крије,
само је покушај да се вратим себи.

Смешкаш ми се свирче?
Пола ми мисли песмом ломиш,
бар ти ме знаш, немој оне тужне,
несаницу моју на савести да носиш.
Блиска лица, насмешена накратко,
губе се у диму запаљене цигарете,
лелујају тела заведена нотом,
развлачим усне у гримасу; да не примете.

Режисеру животе, заустави жрвањ!
Од представе ове спаси ме!
Јер, нешто је ноћас од мене откинуто,
нешто чему не знам ни име,
па отишле некуд очи вредне стиха,
заурлало небо к'о да њега боли,
залутао поглед тражи модру реку.
Ко ће да пише? ко ће да га воли,
ако успомену ноћас избришем?

Сећања навиру к'о љуте звери,
он и ја; луди, насмејани, голи.
Трампих цело срце за зрно љубави,
са неким ко није ни покушао да воли.
Цигарету гасим,  прсте пече жар,
муња у оку незнанцу прети,
свирцу вичем:  - Дај, ипак, ону моју ствар -
а ни до чег ми није, и песма се свети.

Не гледајте како слабост кичму ломи,
и јаки понекад коленом тло љубе,
целе ноћи чекасте сузу, ја запевах,
постоје људи који знају да губе.

Одлазим... у раље ноћи, сном да је преварим,
тупиће она опет на мени своје зубе,
искашљаће ме зора да дан дроби ме,
а мени свеједно, само боли ме,
ово нешто ноћас од мене откинуто,
нешто чему не знам ни име.

ЗИДОВИ ГЛАДНИ ТВОЈЕ ЉУБАВИ

Јесу ли зидови твоје собе гладни моје љубави,
или међу туђим пркосиш судбини?
О себи ти ништа не бих умео рећи,
осим, да кроз отворена врата моје туге,
улазе мрачни гости ноћи.
На њима их дочекујем, надам се,
једном ћеш можда доћи.
Тражим ти очи под туђим капцима,
док дахћу пода мном тела небројена,
у мраку лажем себе - Крај мене си Јелена!

Пртљаг успомена вучем
урезан од тежине у шаке,
увек се окрећем, очекујем;
једном ћу чути твоје кораке.
Ноћи се котрљају низ калдрме,
често са мојом главом
преспавају на кафанском столу,
не причам тада Јелена о теби
и не причам тада о болу.
Мене, те жене, не могу да повреде,
кажем мушки, безобразно:
Све су оне исте! За ноћ само вреде!
Свака ми безимена!
Прећутим, да сузе твоје чисте,
још падају у мени Јелена.

У диму небројених бирцуза,
поручим песму која кида све у мени,
име ти врисне свака чаша бачена.
Кажу: Боем! Дошло му тако!
А ја... умирем, за тобом, Јелена.

Понекад курву покупим у ноћи
да самоћи искезим зубе,
понекад, неко невино биће,
залута у моје чаршафе туге,
и све су кратко крај мене
све, осим твоје сене.

И пијан и проклет и трезан,
ја, за кога кажу: - Сваку може да има!
Ни са једном нисам свој,
тебе тражим међу зидовима.
Јесу ли и твоји зидови гладни моје љубави,
или међу туђим пркосиш судбини?
Међу мојим, вечно хода твоја сена.
Чија си, проклета Јелена...Јелена... Јелена...
 

БИОГРАФИЈА

    Погрешно рођена, у погрешно време.
    Пола живота провела безусловно волећи људе, а другу половину - јуришајући на ветрењаче.
    У тај, један, стало је безброј живота.
    По парче себе остављала je по градовима, а дом није нигде нашла. Погрешне одлуке доносиле; некад она, некад судбина.
    Део детињства провела пењући се по дудовима не би ли избегла батине због несташлука.
    Одрасла је селећи се из града у град; Сарајево, Бихаћ, Задар, Краљево, Београд.
    Родила је троје деце, једно је ожалила, а од преостало двоје направила исправне људе којима се поноси. 
    Радећи у ратном ваздухопловству, два рата као медаље бесмисла, окачила је око врата, али је стекла пријатеље и научила како се поуздано "чувају леђа".
    Волела је и воли људе без резерве (једино тако уме).
    Захвална је свима који су је волели, али и онима који су је болели, оним који су је чинили срећном као и онима који су јој задавали ударце. Све то је јачало и научило да остане своја.
    Суда људи се не боји, верује једино у суд Бога.
    Стварну је можете наћи у обичном животу, али најиспуњенија је у родитењству и свету писане речи, у ком је њена ковачница снова и ту: сетна, сретна, или неразумљива многима, припада потпуно свету у коме ништа не боли као међу људима.
    О себи би рекла: "Све ван моје деце, људи које безмерно волим, пријатеља и писане речи је - потписујем: погрешна биографија, и живот без смисла, ако тај живот сам по себи, у неком онтолошком поретку, нема виши смисао.“

 

Tweet