 |
| Гроздана Цица Лучић Лалић: КОФЕРИ ПУНИ ПРЕВАРА Издавач УКС, Београд 2014. Рецензент: Брана Вељковић |
Јуче смо се срели након толико времена на месту скривеном од људи, ја и моје пријатељице: Љубав, Срећа, Туга и Самоћа.
Љубав рече:
– Ја умем да преварим људе, опрости и тебе сам још једном хтела преварити, али твоје чисто срце те опет одбранило. Ја умем да променим људе, али твоја душа не да да те мењам. Ја, људима некада и добро доносим, али ти никада ниси умела да препознаш добро. Немаш ни трунку разума, не умеш да ме зауставиш. Ми нисмо најбољи пријатељи, ти са свима осталима проводиш више времена.
Срећа се насмеја:
– И ја умем да преварим људе! Опрости и тебе сам преварила, али на кратко. Умем да променим људе, али ти си тако тврдоглава. Умем да се дам, али ти ме тражиш у другим облицима. Не умеш да ми идеш у сусрет, да ме дочекаш, не сналазиш се са мном. Туга и Самоћа су ти боље другарице и нећу више на тебе да трошим време.
Туга се обрадова:
– Ја умем да дођем и кад ми се не надаш, да те стигнем кад ме не очекујеш, да уђем у сваку твоју пору. Ја са тобом проводим највише времена, јер ти ми се предајеш као нико на свету и са безграничним поверењем примаш све данајске дарове које ти доносим. Ја умем да убијам, али те држим живом да бих ја живела, јер у теби најдуже трајем. Радо бих ти била најбољи пријатељ, ти тако ретко покушаваш да се отргнеш од мене. Самоћа ме увређено погледа:
– Ја сам ти најбоља другарица, иако си ме толико пута издала. Одлазила си људима да те повреде, па се враћала да те зацељујем док си се грчила отворених рана. Мисли сам ти усмеравала, учила те да не падаш поново на истим местима, снагом те дојила за ново сутра, постављала ти путоказе, али кад год бих те извидала, ти си ме опет остављала. Ниси ми веран пријатељ, остали су ти ближи и тако често дражи од мене.
Ћутала сам, нисам им се правдала, нисам желела ни да им објашњавам, само им шапнух твоје име.
Отворила сам врата и испратила их у ноћ.
Јако ми је недостајала моја моја најбоља пријатељица. Увек је каснила, али је долазила и када бих је повредила, издала, одавала тајне које смо делиле, када бих била безмерно радосна, када бих плакала, волела или бежала од људи. Нико као она није умео да ме разуме. Била је уз мене, безусловно, у тренуцима, који су најбитнији у животу. Пред њом су са огромним поштовањем, али и са страхом узмицале и Љубав и Срећа и Туга и Самоћа. У ствари, она је имала невроватну моћ да их порађа или уништи.
Ништа није рекла, није ни морала... И сад је уз мене, мој најбољи и најдражи пријатељ - Тишина.
Прећутах јој твоје име... Схватила је…
Љубав рече:
– Ја умем да преварим људе, опрости и тебе сам још једном хтела преварити, али твоје чисто срце те опет одбранило. Ја умем да променим људе, али твоја душа не да да те мењам. Ја, људима некада и добро доносим, али ти никада ниси умела да препознаш добро. Немаш ни трунку разума, не умеш да ме зауставиш. Ми нисмо најбољи пријатељи, ти са свима осталима проводиш више времена.
Срећа се насмеја:
– И ја умем да преварим људе! Опрости и тебе сам преварила, али на кратко. Умем да променим људе, али ти си тако тврдоглава. Умем да се дам, али ти ме тражиш у другим облицима. Не умеш да ми идеш у сусрет, да ме дочекаш, не сналазиш се са мном. Туга и Самоћа су ти боље другарице и нећу више на тебе да трошим време.
Туга се обрадова:
– Ја умем да дођем и кад ми се не надаш, да те стигнем кад ме не очекујеш, да уђем у сваку твоју пору. Ја са тобом проводим највише времена, јер ти ми се предајеш као нико на свету и са безграничним поверењем примаш све данајске дарове које ти доносим. Ја умем да убијам, али те држим живом да бих ја живела, јер у теби најдуже трајем. Радо бих ти била најбољи пријатељ, ти тако ретко покушаваш да се отргнеш од мене. Самоћа ме увређено погледа:
– Ја сам ти најбоља другарица, иако си ме толико пута издала. Одлазила си људима да те повреде, па се враћала да те зацељујем док си се грчила отворених рана. Мисли сам ти усмеравала, учила те да не падаш поново на истим местима, снагом те дојила за ново сутра, постављала ти путоказе, али кад год бих те извидала, ти си ме опет остављала. Ниси ми веран пријатељ, остали су ти ближи и тако често дражи од мене.
Ћутала сам, нисам им се правдала, нисам желела ни да им објашњавам, само им шапнух твоје име.
Отворила сам врата и испратила их у ноћ.
Јако ми је недостајала моја моја најбоља пријатељица. Увек је каснила, али је долазила и када бих је повредила, издала, одавала тајне које смо делиле, када бих била безмерно радосна, када бих плакала, волела или бежала од људи. Нико као она није умео да ме разуме. Била је уз мене, безусловно, у тренуцима, који су најбитнији у животу. Пред њом су са огромним поштовањем, али и са страхом узмицале и Љубав и Срећа и Туга и Самоћа. У ствари, она је имала невроватну моћ да их порађа или уништи.
Ништа није рекла, није ни морала... И сад је уз мене, мој најбољи и најдражи пријатељ - Тишина.
Прећутах јој твоје име... Схватила је…
Нема коментара:
Постави коментар