Нада Петровић: Окамењена маховина

Ујам

Ујмим горобиље.

 

За љуту рану
љуту траву,
за чемер чемерику,
за срдобољу срчику.

 

Толим и тулим,
бокорим,
угљевље гасим,
чини скидам,
враћам се ниоткуд
сенку да узидам
у увратине
и утрине,
ни моје,

ни твоје,
на тромеђи,
наште срца,
где тиња тмуша
и дан се рађа.
где намерник клецну
на сред друма.

 

Ујмим самониклице
за твоје лице
из присоја,
за руке сноваљке
и небо што се
подмлађује,
за речи
у муку посејане.

 

Ујмећи молим,
помељаре вичем.

 

Нико не одвиче.

 

 

 

 

Без станишта

Газила сам
овом стазом

 

Ноге босе
трње врело

 

Прескакала
змијске сплете
вучја легла
безданице
ал зацело
нисам нашла
преке путе

 

Бол болујем
да ме нема
док се сеје
горске љуте
претражујућ
сенке речи
у мрклини
расплинуте

 

Ти на путу
ка огњишту
где те чека
оков прага
окрећеш се
све у страну
да л остаје
део трага

 

А ја вода
понорница
пред увиром
без виришта
тражим сврху
постојања
и лутања
од станишта
до станишта

 

Изговорена

Најјача је на свом прагу
наслони се на кућу
припитомљује гује из темеља

 

Пред њом се ништа не крије
она ништа не открива

 

Ван кућишта
окамењена маховина

 

Увуче се међ зубе
да подупре стубове
и изнутра ојача себе

 

Кад пред вратима
мечка заигра
добош ођекне злокобно
кућа се ослони
на туђу реч

 

Тад укућани заћуте
прво са туђинима
а онда међусобно

 

 

 

Реч

 

Зрно соли
кап смоле
за иконе
и тапије
док се руке
смерно моле
у молитви
псовка скрије
мед осоли
јед разлије

 

Прегршт воде
са извора
где се вила
горска крије
капља вина
ил отрова
траг у трагу
да сакрије

 

Све што хоће
и што снева
кад га има
да га нема
да се смеје
и кад боли
и немуштост
с муком слије

да се живот
не пресоли
и остави
без темеља
кућне змијe

 

 

 

Тачка

 

Ставио си тачку
на моју реченицу
пре но што сам глас
ил слово уобличила
пре но што ми се мисао
у свест ко птица селица
из подсвести вратила

 

А да сам само знала
не би ништа рекла
чак и то што сам оћутала
и то бих скратила

 

 

 

Врело

Извирала извор вода
из камена самотника
заробила део бола
твог погледа
мога лика

 

Где ми очи
где ми руке
на бусење
бусен мећу

 

Где остаје
све што има
и што нема
у недрима
да се кисне
до чистине

 

На баскије маховине
витом лозом оплетене

Кад све прође
кад све мине

 

Са студенца
кап у око
које чека да угледа
како неко тамо негде
твоју сенку петом меље
и још ћути кад не треба
а крадом се у длан смеје

 

Извирала да порине
у урвине и дубине
да се своме јаду преда
док оћути све тишине
и сачека у процепу
непоменку да ме лечи
обртаљком да покрене
ћутање у врело речи

 

 

 

Уста пуна земље

Као дете јела сам земљу.
гребала темеље наше куће
и пуним шакама гурала у уста.

 

Сада су ми уста пуна камења.
не смем да се насмејем,
испашће камење, срушиће се темељи.

 

 

 

 

 

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКИЊИ

 

 

Нада Петровић, рођена у Алексинцу, живи и ради у Крагујевцу, почела да објављује поезеију 1973. Године.
Од 1993. присутна  у многим познатим и признатим књижевним часописима...
Пише и објављује поезију, кратку прозу, хаику, критику, афоризме, есеје... Завршен роман као и Дневник из Русије траже издаваче...
Објавила до сада 5 књига поезије:
•  Додири– Змај – Крагујевац-  1995.
•  Раскућене речи- Апостроф- Београд- 2004
•  Дивља трава- Интелекта- Ваљево- 2004.
•   Преко прага речи- Интелекта – Ваљево- 2009. ( која је имала и предлог за награду Меша Селимовић 2010.г)
.   Играчи и играчке – Интелекта – Ваљево 2013.( за коју су добијена финансијска средства Града Крагујеваца по одлуци жирија на основу конкурса за финансирање пројеката из културе ).

Заступљена у антологијама:
•  Певачи уснуле престонице ( Два века крагујевачких песника –штампано 2006.г)
•  Лирски бруј шумадије ( антологија шумадијских песника 1804-2004... штампана 2004.г.)
•  Срце откуцава ( Цветник песама са Шумадијских метафора-1988-2007 – штампан 2007.г)
Награде:
•  2011. освојила 1. награду на конкурсу „Најлуђе у име љубави...“- Дерета ( кратка прича)
•  2005. освојила 2. награду на конкурсу Шумадијских метафора...
Примљена у УКС 2004.године...

Tweet