Петар Милатовић: САЊА ВИШЕ НЕ САЊА

    После једног састанка у делу за пушаче нашло се њих десетак. Једина међу мушкарцима била је Сања у уским фармеркама, дуге црне косе која је уоквиривала њено анђеоски и ђаволски прелепо лице.
     - Лепојко, шта ћеш ти међу нама, маторим будалама?
      - Импонује ми ваша прича, тако лепо причате, плените и ето због тога сам дошла овде да запалим цигарету.
      Посматрао ју је искусним очима. Као да је погледом понирао у њену душу, а она као да је то осећала. Приближила се још два корака да би била ближа и пажљиво слушала даљи ток разговора који је за њу био интересантан. Тема је била о Јеремијијој вештини у премеравању дубине људске плиткоће. Сутрадан су се опет нашли на истом месту. Овог пута Јеремија је наметнуо тему о њеним очима. Дуго је причао. Није ништа измишљао. Само је речима преносио слику коју његове очи виде у њеним очима. Приметила је да јој се не удвара, али прича је почела да је опчињава. Нико јој до тада није причао о њеним очима тако као он. Причао је о њеној туги у њеним веселим очима...

Неколико дана касније позвао је Сању да попију кафу. И нашли су се у бечкој трговачкој Мариахилфештрасе. Испијајући на тераси кафу посматрали су пролазнике. Неки парови су се држали за руке, неки шетали загрљени, неки су се бучно свађали. Сања се дубоко замислила...
      - Има ли нешто што желиш да ми кажеш, али из неког разлога мислиш да не смеш и да не требаш да кажеш?
      Погледала га је раширених зеница. Схватио је страх у њеним очима.
      - Буди јака и схвати да је највеће савршенство, у ствари, најсавршенија једноставност. Осећам да у себи носиш муку коју никоме ниси рекла, која те изнутра нагриза.
       Низ њено лице кану суза. Најпре једна, а за њом и друга. Извадио је марамицу и понудио јој. Није хтео да својом руком наруши интегритет њеног прелепог лица, јер то није било у складу са његовим убеђењем које се противило да злоупотреби свој утицај. Прихватила је марамицу, обрисала сузе и захвално га погледала у очи које су биле загледане изнад њене главе у даљину.
      Седели су дуго на тој тераси. Није инсистирао да му прича много. Претежно је он причао, да је охрабри.
    Сутрадан звони му телефон.
     - Ја сам. Сметам ли?
     - Не сметаш лепојко. Шта могу да учиним за тебе?
     - Потребно ми је твоје друштво и твоја помоћ.
      - Где да се нађемо?
      - Испред робне куће.
     - Договорено.
     У одређено време Сања га већ чекала. Значи нешто је врло важно за њу, мислио је у себи, док јој се приближавао, а била је обучена у дугу вечерњу хаљину са високим изрезом на страни.
      - Јеремија, можда делује лудо, али потребно је да глумиш мог партнера вечерас. Хоћу да терам инат бившем момку.
      Није га то изненадило. Важио је за срцеломца и неустрашивог човека који је испред аустријског парламента, америчке амбасаде, седишта ОЕБС-а и у најстрожем центру Беча, у ери медијске сатанизације српског народа, галамио до Бога, дижући глас савести до неба. У кулоарима и по закулисним ћошковима словио је као страшни Јеремија.
       Ухватила га је испод десне руке и лежерно су ушетали у један ресторан. Изабрао је сто у средини сале. Уз наклон одмакао је столицу да седне.
      Прилази конобар, отприлике њених година, а она је тада имала 28 година, дупло млађа од Јеремије који је тада имао тачно 56 година.
      - Изволите.
      - Донеси нам карту са јеловником.
      Док је конобар вадио из посебне преграде карте са јеловником ушао је момак који по ресторанима продаје цвеће. Пришавши њиховом столу, извадио је најлепшу ружу и пружио је. Јеремија одмахну руком и показа му да хоће да купи цео букет.
       Конобар је морао да донесе три велике вазне да би распоредио цвеће на њиховом и суседном столу.
      Док је конобар намештао вазне на два стола и аранжирао цвеће, Сања пољуби Јeремију сочно у оба образа. Конобар је црвенео у лицу као рак. Удаљио се.
       - Ух, што сам сам сада срећна. Сад сам му вратила мило за драго. То је мој бивши момак који ме оставио. Нека види усташа да сам са силним Јеремијом Брђанином.
      Посматрао је раздрагану Сању и био спреман на сваку врсту изненађења. У Бечу је преживео два атентата. Бије га глас човека кога метак неће, али, ипак...
      Вечерали су и после вечере испијали црно вино. Остали су скоро до пола ноћи. Одатле су се упутили код Јеремије. Шалили су се на рачун конобара.
     - Зашто те оставио тај момак кад си заносно прелепа?
     - Сазнао је да имам другарицу с којом по некад проводим ноћ у кревету.
     То изненадно сазнање примио је привидно мирно.
     - Сања све на свету има свој узрок и повод. Нећемо о узроку сада, него о поводу. Шта је био повод да ступиш у интиман однос са женом? Немогуће да ниси имала интимност са мушкарцем пре тога. Шта је претходило да се разочараш?
      Почела је да плаче. Прихватиоје њену главу на своје груди, гладио је по коси и пустио нека се исплаче.
       - Знаш Јеремија, ја сам имала 18 година кад сам одлучила да почнем са сексуалним животом. Заљубила сам се у једног Кристијана. Сва срећна чекала сам тај тренутак. Данима сам живела само за тај тренутак. Ишчекивала сам и у том ишчекивању имала сам осећај да ће срце да ми излети и одлети право у небо од среће. И дошао је тај тренутак. Покушавао је да ме дефлорише. Једном, други, трећи и четврти пут. Тада ми је рекао: - Устани, види каква си, штркљаста! Устао је и обукао се. Устала сам понижена, ојађена, изгажене душе. Завршила сам на психијатрији. Лечила сам се једанаест месеци. Почела сам да се забављам најпре са пријатељицом с којом сам се упознала у току психијатријског лечења. Било нам је лепо. После сам навикла. Покушала сам са овим конобаром. Мислила сам да ће он успети да ме врати тамо где је Бог одредио да жена припада. Уместо да ми помогне он је, кад сам му искрено испричала, мене једноставно оставио. У мени је тињао бес да му се осветим као жена. Зато сам те позвала да глумиш мог партнера. Видела сам да пати и сад сам мирна...
      Посматрао је прелепу и несрећну Сању која сања своју срећу.
      Реч по реч уз чашицу црног вина „Вранац“ око два сата после пола ноћи дотакли су се многих тема које су за Сању била потпуна непознаница.
      - Сања, прекасно је, а и попили смо мало више вина да бих смео да возим по Бечу. Да позовем такси, или ћеш да преспаваш овде код мене?
      - У тебе имам поверење.
      Уступио јој је спаваћу собу у којој су се још увек налазили портрети његов жене од које се управо тих недеља разводио. Себи је наместио лежај у дневној соби.
      У сну је вриснуо престрављен. Сањао је да да клизи по бескрајном жилету уместо рукохвата на покретним степеницама и да крв шикља на све стране.
      Врисак је пробудио Сању. Дошла је поред троседа на којем је лежао обливен знојем, посматрала га како се трза у сну и јауче: - Умрећу од туге која ме дави као огромна змија!

       Бунцао је помињући мртвог оца, мајку, мртву браћу и сестру.
      Посматрала је синоћњег јунака који је дубоко рањен, Села је на тросед и помазила га по коси по лицу.
      - Лело, како си смела да уђеш у стан кад сам ти рекао да не долазиш док се ја преселим у мој нови стан?
       Чувши те речи посматрала је прелепе портрете које је Јеремија урадио.
      - Лело, намучила си ме, зашто ме сада мучиш? Иди. Не могу више. Не пиши молбу да те убијем. Не могу да убијем мајку мојој деци. Иди Лело, не убијај ме.
Низ Сањино лице се скотрљаше две сузе. Нежно га је мазила по лицу. Окрену се на страну и пребаци леву руку преко Сање.
       - Добро Лело, заштитићу те, али иди, иди молим те.
      Сања се нагла над њим и ћутала. Слушала је реторику његовог дисања. Наслонио је главу на њене бујен груди, продрмусао главом горе доле и од њених дојки направио узглавље. Наставио је да спава, али сада скоро без даха. Пружила се поред њега. Осетивши поред себе нежно женско тело Јеремија се у сну припио уз њу. Дрхтала је. Није дуго чекала. Стопили су се у пожару дамара, он онако бунован и чежњив, а она знатижељна да осети по први пут у животу мушкост у својој чедности. Јездили су небом и орали по земљи, овтарали душе једно другом. Из ње је равно осам пута вриснуло њено небо. После осмог вриска почела је да плаче. Ридала је из све снаге. Сад је он њу миловао по коси и пустио је да се исплаче. Сузе исперу сваку прљавштину коју биће носи у себи.
Заспали су загрљени.
       Уз јутарњу кафицу коју је Јеремија скувао на ватри свога срца слушао је реторику њене душе. Нико не уме да буде захвалан као задовољна душа.
       Живели су заједно четири месеца, он са 56 и она са 28 година.
       И једног дана Јеремија је урадио оно што скоро нико не би урадио. Нашао јој је момка који је био један од Јеремијиних симпатизера, удао је, саветовао јој да момку никад не сме да ода тајну. Венчали су се. Јеремија је на Драганову молбу био кум на венчању. Кумство се не одбија. После годину дана добили су сина. Драган и Сања су сину дали име Јеремија, по куму.
       Прошло је од тада неколико година. Последњи пут кад је Јеремија посетио кумове. Мали Јеремија је задиркивао великог Јеремију. Играли су се жмурке. Драган и Сања су их посматрали загрљени и Сања пита свог мужа:
- Драгане, видиш ли ово?
- Видим!
- И шта видиш?
- Играју се кумови!
- Драгане, зар не видиш да је наш велики кум Јеремија купио улазницу за вечност?
- И заслужио је!
      Тада Сањи кренуше сузе, оне радосне и тужне истовремено. Радосне јер она више и не сања срећу, она је има, а тужна што је Јеремија и даље сам и несрећан, налик на вука самотњака!
       Излазећи из кумовског стана Јеремија спази на Дунавској обали ресторан Панорама и рече самоме себи : - Јеремија, сад те водим да те частим јер си успео да победиш своју слабост и да другога усрећиш.
       Испијајући црно вино на обали Дунава са смешком се сећао срећног израза Сањиног лица док су се он и мало кумче играли жмурке. Био је срећан јер Сања више не сања. Она живи срећним животом. Има ли већег задовољства за онога који је томе кумовао? Мало ли је?...

Tweet