 |
| ЈОВАН ДУЧИЋ (1871. - 1943.) |
"Умјетник је једини Христ којег заслужујемо." [Албер Ками]
Путопис је књижевни род којим писац лако и спонтано проговара о себи а још лакше гради своје ђело. У таквој књижевној творевини писац се отвара и најслободније "плива". Понесен путовањем, занесен сликама и догађајима који пред њим снажно извиру, човјек из стања свакодневнице и навике прелази у стање доживљаја и чуђења. У том новом, обогаћеном садржају он се мијења, надахњује и духовно пропиње. Нема благороднијег чина од путовања. Нема већег богатства: путовати значи учити у покрету, живјети у ходу и све проћи у једном даху.
Путописи Јована Дучића, које он већином насловљава писмима, настали су почетком прошлог вијека. Дакле, носе датуме из хиљадудеветсто и неких година, тачније, прије и послије Првог свјетског рата. У том времену оваква књижевна форма, која још у потпуности код нас није заживјела, носила је предзнак писма и као таква дуго се задржала. Пет таквих дугих и обимних "писама" Дучић је објавио у књизи под насловом "Градови и химере" и то дјело чини су укус читаве његове путописне грађе. О њој ће овдје, углавном, бити говора. Постоје и други слични текстови, као што су "Стаза поред пута", "Сутон једне славе", "Мостар" "На Солунском фронту са регентом", "Са Драгишом у Анадолији" и други, али његова писма чине цјеловиту, снажну и вриједну путописну грађу која завређује много већу пажњу и анализу него што је то до данас о њој говорено или писано.
Ту спадају "Прво писмо из Швајцарске", "Писмо из Француске", потом "Писмо са Јонског мора", "Писмо из Шпаније" и "Писмо из Египта". Сва ова писма испод наслова носе годину хиљадудеветсто... па онда двије звјездице што казује како су дуго писана, јер на крају сваког текста стоји тачно забиљежена година у којој је рукопис завршен. Ријеч је о записима насталим већином у вријеме Дучићеве дипломатске каријере, у периоду његовог службовања по разним земљама али и на успутним путовањима по метрополама које су привлачиле његов живи, неуморни дух. Познато је како је Дучић отпочео своје дипломатско службовање 1907. године, а каријеру аташеа у Цариграду, Софији и Риму, потом постаје секретар посланства у Атини године 1910. и савјетник и отправник послова у Мадриду. Након Првог свјетског рата поново је у Атини, онда делегат у Лиги народа у Женеви и посланик у Каиру. Убрзо затим, након прекида од неколико година, Дучић се враћа у дипломатску службу 1932. у Будимпешту и Рим. Постаје први југославенски дипломата у рангу амбасадора у Букурешту. У Другом свјетском рату бива у Лисабону, Мадриду и најпослије у Сједињеним Америчким Државама, гђе и умире 1943. године.
Дакако, за једног пјесника, лирика, човјека сазданог од сонета и поема, какав је био Јован Дучић, овако богата и разнородна лепеза његових одлазака и боравака у наведеним земљама, није могла проћи нити остати без записа или писама о стеченим дојмовима са оваквих избивања. То једноставно себи није могао дозволити његов немирни, врцави дух и пјесничка душа. У његовом менталитету било је нечег праскавог и духовитог, бљештавог и знанственог. На тим путовањима његов дух се ширио а груди надимале и опијале новим, сретним доживљајима. Може се слободно рећи да су ова путовања и освајања нових простора непознатог му свијета пресудно утицала на формирање његовог умјетничког и животног пута. Код Дучића то никад није било упитно него више просањано и судбоносно. У "Биљешкама о себи" Дучић ће казати: "Велики брег Леотар који се диже изнад мог родног Требиња, као модро платно између неба и земље, носи илирско или грчко име по ријечи елефтерија, што значи слобода. Са овог се брега види на ведром дану, преко мора које је у близини, обала Италије. Тај велики видокруг није био без утицаја на мој завичај и његове људе".
Управо тај големи видокруг пјесник ће пропутовати и упознати на својим конзуларним службовањима и отићи још много даље, а све у жељи да осјети и проживи свијет о којем ће касније приповиједати у својим "Писмима". Радио је на томе предано и систематично, промишљено и истрајно са великим жаром. Писао је тако као да се не може зауставити. Његово надахнуће није познавало границе. Кад се данас, са одређене дистанце, историјске и временске, читају Дучићева "Писма" онда она пружају више и говоре потпуније о добу ишчезлом и већ заборављеном. Она дају цјеловит приказ тог времена. Та путописна проза има снагу повратка у одлуталу нам, али још донекле препознатљиву, прошлост. Доимају се као историјски подсјетник, користан и књижевно вриједан. То прозно ђело писано је отворених очију занесењака, Медитеранца и романтичара. И то је његова битна компонента. Надахнуто и лијепо све обезглавити и узнијети високо до саме голе истине. То је била његова жеља и пјесников наум!
Књижевник Милан Кашанин ће казати за ова писма: "Од једног хибридног књижевног рода — од путописа — Дучић је створио раскошну уметничку прозу. У његовим путописима нема ничег репортерског, никаквих сведочанстава о дневном животу, још мање има статистичких или географских података. Као у добро компонованим музичким делима, у њима се, с непогрешним пропорцијама, смењују сећања из прошлости и предели пред очима, праћени филозофијом историје и размишљањима о судбини народа и људи." И један од ријетких који је писао о Дучићевим путописима Вељко Петровић ће рећи: "Проза његових писама из Италије, Швајцарске, Грчке и Шпаније бриљантна је, као што се обично каже, праскава и опојна. Толико је бљештава од боја, праскава од духовитости и толико опојна благогласјем, да се не стигне ни сумњати у стварну вриједност описаних пређела, градова и људи и у истинитост, и сувише смјелих уопштавања. Но не стигне се ни да се уочи: колико крупних истина има у тим, онако с врха усана, уз цигарету, пирнутих опажања и парадокса, и колико је ту згонуто ерудиције, на крају крајева, баш ње, којој "он иначе толико руга."
Постоје у овим тумачењимг два битна, значајна елемента с којима треба водити рачунг кад опћенито говоримо о овоју књижевном роду, о путопису А, поготово кад је ријеч о Дучићу. Кашанин ће рећи како је Дучић "од једног хибридног књижевног рода — од путописа — створио раскошну уметничку прозу". То свакако стоји и говори више него што сама ова констатација нуди. Наиме, у вријеме када је Дучић писао своје путописне радове сам путопис као књижевни род очигледно није имао равноправан третман међу другим књижевним родовима тог доба. У тим годинама путописна творевина, још нејасна и недовољно дефинисана, била је на почетку свог развојног пута. Још, заправо, није била јасно књижевно одређена, а још мање као таква прихваћена. Све се подводило под појам записа или писама. Зато је Кашанин назива "хибридним књижевним родом". Вељко Петровић, који се и сам бавио путописом, казаће једну велику и за наш путопис пресудну истину о Дучићевим писмима "...не стигне се ни сумњати у стварну вриједност описаних пређела, градова и људи и у истинитост, и сувише смјелих уопштавања". Петровић је, заправо, запазио како се овај писац међу првима, ако не и први, снажно и описно дао у веома смјеле и надахнуте судове о људима, народима и њиховој историји. То се, тачније, узима као новина у такозваним забиљешкама са путовања и овој књижевној врсти доноси квалитет више. Чини је наједанпут потпунијом и књижевно зрелијом. У писмима Љубомира Ненадовића, који се одавно сматрају претечом српског путописа данас, могу се јасно препознати или наслуити почеци таквих радова које Дучић касније свесрдно и смјелије развија. У предговору путописима Љубе Ненадовица, Живојин Бошков ће казати: "Оно што Ненадовића и данас чини свежим и привлачним писцем, то нису ни песме ни приповетке. То су његови путописи, нова књижевна врста која тек од њега сигурно траје у српској књижевности... и онај путописни манир кога се касније неће либити ни Јован Дучић". Дакле, Ненадовић је зачетник, претеча рода, док је Дучић његов истрајан и увјерљив сљедбеник. Ненадовић је чист и досљедан а Дучић разнородан, раскошан, смион и често истинит. Ненадовићева И Дучићева писма оваплотила су и устоличила српски путопис као равноправну врсту са другим књижевним родовима.
Шта у овом случају карактеше Дучића, у чему је особеност те његове путописне грађе?
Изгледа, заправо, како је пјесник одмах схватио и прихватио елементе без којих ова проза не може имати умјетничку, ни књижевну вриједност. Они, ти елементи су снажно узајамно повезани, хемијски и духовно, тако да се у путопису поимају цјеловито. И то је њихова основна значајка. Тако су, заправо, кодирани. То су прво "земље и градови", потом "људи и народи", те "историја и култура" истих. Један елеменат без другог и трећег не чини ову прозу заокруженом нити доведеном до краја. Не чини је, заправо, књижевно уобличеном. Дучић је то осјетио код Ненадовића и спровео у свом ђелу до форме савршенства. Кад се помену "савршенства" онда се превасходно мисли на његова честа и позната "уопштавања" која понекад превазилазе истинитост описа, догађаја или саму историјску чињеницу. Зашто је то тако? Управо, због тога што је Дучић често незасит у опису, је-ику и историјоком трагању, његов хоризонт знања не познаје границе али његов дух и хитра досјетка дозвољавају му да то обилато користи и свесрдно, као награду, нуде његовој прози такве големе излете. То се може назвати неким стањем књижевне кохезије. Понекад се томе смијемо, понекад их одбацујемо или прихватамо као тачне и готове. У том послу Дучић се прво представља као врстан ерудита а потом као умјетник који зна како духом оплеменити знање.
Путопис је књижевни род којим писац лако и спонтано проговара о себи а још лакше гради своје ђело. У таквој књижевној творевини писац се отвара и најслободније "плива". Понесен путовањем, занесен сликама и догађајима који пред њим снажно извиру, човјек из стања свакодневнице и навике прелази у стање доживљаја и чуђења. У том новом, обогаћеном садржају он се мијења, надахњује и духовно пропиње. Нема благороднијег чина од путовања. Нема већег богатства: путовати значи учити у покрету, живјети у ходу и све проћи у једном даху.
Путописи Јована Дучића, које он већином насловљава писмима, настали су почетком прошлог вијека. Дакле, носе датуме из хиљадудеветсто и неких година, тачније, прије и послије Првог свјетског рата. У том времену оваква књижевна форма, која још у потпуности код нас није заживјела, носила је предзнак писма и као таква дуго се задржала. Пет таквих дугих и обимних "писама" Дучић је објавио у књизи под насловом "Градови и химере" и то дјело чини су укус читаве његове путописне грађе. О њој ће овдје, углавном, бити говора. Постоје и други слични текстови, као што су "Стаза поред пута", "Сутон једне славе", "Мостар" "На Солунском фронту са регентом", "Са Драгишом у Анадолији" и други, али његова писма чине цјеловиту, снажну и вриједну путописну грађу која завређује много већу пажњу и анализу него што је то до данас о њој говорено или писано.
Ту спадају "Прво писмо из Швајцарске", "Писмо из Француске", потом "Писмо са Јонског мора", "Писмо из Шпаније" и "Писмо из Египта". Сва ова писма испод наслова носе годину хиљадудеветсто... па онда двије звјездице што казује како су дуго писана, јер на крају сваког текста стоји тачно забиљежена година у којој је рукопис завршен. Ријеч је о записима насталим већином у вријеме Дучићеве дипломатске каријере, у периоду његовог службовања по разним земљама али и на успутним путовањима по метрополама које су привлачиле његов живи, неуморни дух. Познато је како је Дучић отпочео своје дипломатско службовање 1907. године, а каријеру аташеа у Цариграду, Софији и Риму, потом постаје секретар посланства у Атини године 1910. и савјетник и отправник послова у Мадриду. Након Првог свјетског рата поново је у Атини, онда делегат у Лиги народа у Женеви и посланик у Каиру. Убрзо затим, након прекида од неколико година, Дучић се враћа у дипломатску службу 1932. у Будимпешту и Рим. Постаје први југославенски дипломата у рангу амбасадора у Букурешту. У Другом свјетском рату бива у Лисабону, Мадриду и најпослије у Сједињеним Америчким Државама, гђе и умире 1943. године.
Дакако, за једног пјесника, лирика, човјека сазданог од сонета и поема, какав је био Јован Дучић, овако богата и разнородна лепеза његових одлазака и боравака у наведеним земљама, није могла проћи нити остати без записа или писама о стеченим дојмовима са оваквих избивања. То једноставно себи није могао дозволити његов немирни, врцави дух и пјесничка душа. У његовом менталитету било је нечег праскавог и духовитог, бљештавог и знанственог. На тим путовањима његов дух се ширио а груди надимале и опијале новим, сретним доживљајима. Може се слободно рећи да су ова путовања и освајања нових простора непознатог му свијета пресудно утицала на формирање његовог умјетничког и животног пута. Код Дучића то никад није било упитно него више просањано и судбоносно. У "Биљешкама о себи" Дучић ће казати: "Велики брег Леотар који се диже изнад мог родног Требиња, као модро платно између неба и земље, носи илирско или грчко име по ријечи елефтерија, што значи слобода. Са овог се брега види на ведром дану, преко мора које је у близини, обала Италије. Тај велики видокруг није био без утицаја на мој завичај и његове људе".
Управо тај големи видокруг пјесник ће пропутовати и упознати на својим конзуларним службовањима и отићи још много даље, а све у жељи да осјети и проживи свијет о којем ће касније приповиједати у својим "Писмима". Радио је на томе предано и систематично, промишљено и истрајно са великим жаром. Писао је тако као да се не може зауставити. Његово надахнуће није познавало границе. Кад се данас, са одређене дистанце, историјске и временске, читају Дучићева "Писма" онда она пружају више и говоре потпуније о добу ишчезлом и већ заборављеном. Она дају цјеловит приказ тог времена. Та путописна проза има снагу повратка у одлуталу нам, али још донекле препознатљиву, прошлост. Доимају се као историјски подсјетник, користан и књижевно вриједан. То прозно ђело писано је отворених очију занесењака, Медитеранца и романтичара. И то је његова битна компонента. Надахнуто и лијепо све обезглавити и узнијети високо до саме голе истине. То је била његова жеља и пјесников наум!
Књижевник Милан Кашанин ће казати за ова писма: "Од једног хибридног књижевног рода — од путописа — Дучић је створио раскошну уметничку прозу. У његовим путописима нема ничег репортерског, никаквих сведочанстава о дневном животу, још мање има статистичких или географских података. Као у добро компонованим музичким делима, у њима се, с непогрешним пропорцијама, смењују сећања из прошлости и предели пред очима, праћени филозофијом историје и размишљањима о судбини народа и људи." И један од ријетких који је писао о Дучићевим путописима Вељко Петровић ће рећи: "Проза његових писама из Италије, Швајцарске, Грчке и Шпаније бриљантна је, као што се обично каже, праскава и опојна. Толико је бљештава од боја, праскава од духовитости и толико опојна благогласјем, да се не стигне ни сумњати у стварну вриједност описаних пређела, градова и људи и у истинитост, и сувише смјелих уопштавања. Но не стигне се ни да се уочи: колико крупних истина има у тим, онако с врха усана, уз цигарету, пирнутих опажања и парадокса, и колико је ту згонуто ерудиције, на крају крајева, баш ње, којој "он иначе толико руга."
Постоје у овим тумачењимг два битна, значајна елемента с којима треба водити рачунг кад опћенито говоримо о овоју књижевном роду, о путопису А, поготово кад је ријеч о Дучићу. Кашанин ће рећи како је Дучић "од једног хибридног књижевног рода — од путописа — створио раскошну уметничку прозу". То свакако стоји и говори више него што сама ова констатација нуди. Наиме, у вријеме када је Дучић писао своје путописне радове сам путопис као књижевни род очигледно није имао равноправан третман међу другим књижевним родовима тог доба. У тим годинама путописна творевина, још нејасна и недовољно дефинисана, била је на почетку свог развојног пута. Још, заправо, није била јасно књижевно одређена, а још мање као таква прихваћена. Све се подводило под појам записа или писама. Зато је Кашанин назива "хибридним књижевним родом". Вељко Петровић, који се и сам бавио путописом, казаће једну велику и за наш путопис пресудну истину о Дучићевим писмима "...не стигне се ни сумњати у стварну вриједност описаних пређела, градова и људи и у истинитост, и сувише смјелих уопштавања". Петровић је, заправо, запазио како се овај писац међу првима, ако не и први, снажно и описно дао у веома смјеле и надахнуте судове о људима, народима и њиховој историји. То се, тачније, узима као новина у такозваним забиљешкама са путовања и овој књижевној врсти доноси квалитет више. Чини је наједанпут потпунијом и књижевно зрелијом. У писмима Љубомира Ненадовића, који се одавно сматрају претечом српског путописа данас, могу се јасно препознати или наслуити почеци таквих радова које Дучић касније свесрдно и смјелије развија. У предговору путописима Љубе Ненадовица, Живојин Бошков ће казати: "Оно што Ненадовића и данас чини свежим и привлачним писцем, то нису ни песме ни приповетке. То су његови путописи, нова књижевна врста која тек од њега сигурно траје у српској књижевности... и онај путописни манир кога се касније неће либити ни Јован Дучић". Дакле, Ненадовић је зачетник, претеча рода, док је Дучић његов истрајан и увјерљив сљедбеник. Ненадовић је чист и досљедан а Дучић разнородан, раскошан, смион и често истинит. Ненадовићева И Дучићева писма оваплотила су и устоличила српски путопис као равноправну врсту са другим књижевним родовима.
Шта у овом случају карактеше Дучића, у чему је особеност те његове путописне грађе?
Изгледа, заправо, како је пјесник одмах схватио и прихватио елементе без којих ова проза не може имати умјетничку, ни књижевну вриједност. Они, ти елементи су снажно узајамно повезани, хемијски и духовно, тако да се у путопису поимају цјеловито. И то је њихова основна значајка. Тако су, заправо, кодирани. То су прво "земље и градови", потом "људи и народи", те "историја и култура" истих. Један елеменат без другог и трећег не чини ову прозу заокруженом нити доведеном до краја. Не чини је, заправо, књижевно уобличеном. Дучић је то осјетио код Ненадовића и спровео у свом ђелу до форме савршенства. Кад се помену "савршенства" онда се превасходно мисли на његова честа и позната "уопштавања" која понекад превазилазе истинитост описа, догађаја или саму историјску чињеницу. Зашто је то тако? Управо, због тога што је Дучић често незасит у опису, је-ику и историјоком трагању, његов хоризонт знања не познаје границе али његов дух и хитра досјетка дозвољавају му да то обилато користи и свесрдно, као награду, нуде његовој прози такве големе излете. То се може назвати неким стањем књижевне кохезије. Понекад се томе смијемо, понекад их одбацујемо или прихватамо као тачне и готове. У том послу Дучић се прво представља као врстан ерудита а потом као умјетник који зна како духом оплеменити знање.
Он је у томе ненадмашан и зато радо читан. Благородан за душу а милозвучан за ухо. Он је пјесник у тој прози али исто тако знањем обилато обликује и надахњује своју машту и дух.
Ево неких карактеристичних примјера који јасно поткрепљују овакву анализу. У "Писму из Француске" завршеном 1927. године Дучић ће о главном граду ове земље написати:
"Париз је највећа раскрсница живота. Човек је до Париза једно, а од Париза друго. Ко је довде дошао паметан, он је овде постао паметнији, а ко је довде дошао луд, он је одавде отишао неисцељиво махнит занавек".
Ево неких карактеристичних примјера који јасно поткрепљују овакву анализу. У "Писму из Француске" завршеном 1927. године Дучић ће о главном граду ове земље написати:
"Париз је највећа раскрсница живота. Човек је до Париза једно, а од Париза друго. Ко је довде дошао паметан, он је овде постао паметнији, а ко је довде дошао луд, он је одавде отишао неисцељиво махнит занавек".
У свом "Писму из Швајцарске" написаном још далеке 1906. године Дучић ће казати:
"Бог је Алпе створио у пијанству и лудилу; сваки низ ових брегова изгледа да је стао између нас и нечег бољег и нежнијег. Осећам да ће ме ове студене тамне ствари изменити из основе. Престаћу бити добар и нежан; омрзнућу музику и стихове; нећу се вратити некој жени коју сам волео, и поћи ћу за другом без љубави. Нећу више умети да се дивим осим оном што је страшно; ни разумети лепоту у којој нема горчине; ни узбудити се за нечим у чему нема одрицања и бола".
Или о Шпанији Дучић ће у свом "Писму" из ове земље године 1923. рећи:
"Шпанија то је велика локва крви на светом поду цркве, убиство у олтару, злочин у ложници... У Шпанији је увек све било суморно: и вера и владаоци, и уметност, и држава. Вера је тражила од људи да буду њени заточеници и просјаци; владари су их учили да буду његови војници и паликуће; уметност их је учила да буду скептични и цинични; држава је живела само од њиховог пустоловства и вратоломије".
На свом путу у Африку Дучић се јавља "Писмом из Египта" године 1940., гђе каже:
"Ко није видио Египат, тај ипак има једно чуло мање. Има један живот људски док се није видио Египат, а други пошто се је видео. Истина, не може бити речи о лепоти Египта, али може о безмерности и величанствености једне небеске фатаморгане. Египат је једна стварност која лежи далеко изван неба и земље. За Египат не знате шта је, ни по чему су повучене његове границе; јер он у нашем духу није оставио ничег стварног ни одређеног за шта би се ухватила наша мисао, и на чему би се задржала наша успомена".
Овакви описи земаља и химера доимају се смјелим и готово ванвременским. Пуно је ту моралних оцјена и алузија, епитета и судова. Хронологија те стварности испуњена је до врха игром пишчевог дара и изобиљем његовог духа. Јован Дучић се ту показује час као судионик времена а час као вјешт познавалац историје у сваком добу. Све је то писано у једном савршено складном музичком ритму, алегорично али вјерно, осјећајно али мудро. Код Дучића као да ништа нема недомишљено и недовршено. Он је пјесник безграничног богатства призора које путник на свом ходочашћу открива и памти. Код њега магија надахнућа се никад не прекида, него непрестано живи баш као да вјечито лети. Како иначе објаснити и окарактерисати његову досјетку кад каже "У Француској човјек који нема духа, то је што у Грчкој човјек који нема пара..." или "Мумија, то је оно што највећма живи у Египту" него вјешто оплођеном стварношћу, коју поткрепљује историја а његов дух уздиже до саме истине. Истина је, чини се у његовим писмима, преокупација до које му је особито стало. Он као да твори нову пословицу коју потврђује и обликује протекло вријеме.
Посебан сегмент у овој анализи Дучићевих путописа чини обиље описа и његова мишљења или судови о људима, личностима и цјелокупним народима којима писац посвећује пажњу. Цјеловита стечена сазнања о њима он разрађује сугестивно и увјерљиво. Јер, тај амбасадор стила, једноставно је на вријеме схватио, како путопис без лица и разговора међу њима, не припада књижевности баш као ни роман без главног лика. Та сазнања, он обрађује помно и детаљно кроз имена особа на које су историја и одређено доба оставили свој печат, начинили на њима дубоке трагове и исте подигли на трон мученика или светаца. Традиција је у тим његовим описима заступљена до најситнијег детаља и коришћена зналачки и домишљато. Дучић је путописац традиције земаља и народа. Многи га у том смислу желе назвати филозофом. Можда је то тачно и можда тако на први поглед изгледа, али он је превасходно врстан прозаиста наших и туђих испричаних душа. Он закључује и одређује али без Хегела. Интересантно, колико су такви ликови блиски Дучићу, па се чини баш као да је писац читав свој живот провео у њиховој близини. Он их описује страсно као да је исте познавао од рођења, као да је с њима растао и живио и у исто вријеме са њима нестајао. Ево пар добрих примјера: "Са мном из Рима" каже Дучић у свом "Писму са Јонског мора", "путује један немачки консул који иде за Сирију, и његова жена Холанткиња. Он је човек који сав живи за политику и Германију, а она за музику и авантуру. Њена два крупна сива ока вреде за два велика града у Немачкој. Те су очи засењене и уморне од неке ватре, као да су много гледале у сунце, или као да је неко ту жену много љубио у очи. С њима двома путује и њихов млад рођак, неизбежни рођак свих лепих жена на овој земљи. Консул, Холанткиња и рођак, то је вечни троугао, теза — антитеза — синтеза, и дефиниција свих дефиниција". Или из истог Писма: "Велики љубавници су ретки на свету као и велики музичари. За једног уметника је потребна само једна врлина која се зове таленат; али за мајстора у љубави је нужна читава клавијатура крупних и ситних врлина... Да се постане светац, треба једном умрети за своју дубоку веру; али да се буде велики љубавник, треба хиљаду пута умрети, и умирати за хиљаду вера и неверстава".
Познато је, дакако, колико је свог пјесничког дара Дучић поклонио и уложио пишући о жени, том бићу и тој великој опсени која ће га пратити кроз читав његов живот и умјетнички рад. Могао би се написати пјеловит, посебан есеј о жени у ђелима овог писца, романтичара. У његовим сонетима она је опјевана колико и даривана. У путописној грађи, опет, њен карактер је помно разрађен од њених големих врлина до неумитних мана. По Дучићу само је жена достојна неба. На једном мјесту он ће казати: "Жена и море, то су два елемента од којих је направљен овај свет". У ђелу "Градови и химере" два женска лика носе безброј мудро и вјешто исписаних страница. То су већ поменута Холанткиња из путописа "Писма са Јонског мора" и Тереза из Авиле о којој Дучић опширно говори у свом "Писму из Шпаније" (1923. године):
"Тереза де Ахумада није знала за човека другог него Богочовека, лепог младића из Назарета, са модрим очима и плавом брадом, којег је гледала голог у цркви. Њему је у свом бунилу страсне шпанске жене и романтичне девојке тог доба, подавала се у својој ложници и на самом поду цркве, у екстазама које су долазиле после поста и бичевања, у мрачној жељи сваке жене за љубави и миловањем. Саму је себе звала љубавницом и вереницом Христовом и венчала се наизад за свог божанског вереника у свој чистоти тела и непорочности мисли".
Данас, кад изнова и послије толико година покушавамо објективизирати вриједности Дучићеве путописне прозе онда видимо да се она намеће у два облика: у историјском и књижевном значењу. Дакле, управо онако како такво ђело и заслужује. У историји нашег путописа Дучић засигурно заузима и завређује средишње, најважније мјесто. Он је овом литерарном роду дао замах, који му је недостајао, подигао га у исту раван са другим књижевним родовима, устоличио га и чврсто повезао са другима. Он је путопису дао естетску мјеру и карактер. Његова "Писма" су освјежила нашу умјетност и учинила да наша књижевност постане богатија и љепша. Оно што је Љуба Ненадовић ненадано али захвално започео, Дучић је довео до неопходног, снажног прозног интелекта. Ненадовић је ударио темеље новом, савременом путопису, па стога Иво Андрић у свом есеју под насловом "Нешто о стилу и језику" баш издваја његове ријечи из путописне грађе и препоручује као примјер: "Проћи кроз Италију, то је толико колико проћи кроз двадесет векова... Видети Италију, то је видети окамењену прошлост људског рода. — Рим је мумија која говори," казаће Ненадовић, што само потврђује књижевну и стилску вриједност поменуте прозе. Убрзо потом, један други писац, такође дипломата, насљедиће ову богату, златну грађу и довести је до завидно високог стила и форме. Милош Црњански оствариће то у свом двотомном ђелу "Код Хиперборејаца" одлазећи у том процесу још даље и претварајући стварност у иреалне облике и креације. Тако ће се успоставити ред и род у једној књижевној врсти, путопису. Дакле, Љуба Ненадовић, Јован Дучић и Милош Црњански, то су три стуба на којима почива та путописна грађевина саздана од најљепшег мрамора и најчистијег духа. Све ће се то одиграти и обистинити у два вијека, деветнаестом и двадесетом. Кад је Љуба Ненадовић напустио овај свијет 1895. године, Јован Дућић је имао 24 године а Милош Црњански само двије. Па ипак, та животна веза која се није прекидала, та имагинарна линија кроз вјекове имала је голем утицај на њихов развој и њихов књижевни пут, у путопису поготово. Била је готово харизматична...
"Бог је Алпе створио у пијанству и лудилу; сваки низ ових брегова изгледа да је стао између нас и нечег бољег и нежнијег. Осећам да ће ме ове студене тамне ствари изменити из основе. Престаћу бити добар и нежан; омрзнућу музику и стихове; нећу се вратити некој жени коју сам волео, и поћи ћу за другом без љубави. Нећу више умети да се дивим осим оном што је страшно; ни разумети лепоту у којој нема горчине; ни узбудити се за нечим у чему нема одрицања и бола".
Или о Шпанији Дучић ће у свом "Писму" из ове земље године 1923. рећи:
"Шпанија то је велика локва крви на светом поду цркве, убиство у олтару, злочин у ложници... У Шпанији је увек све било суморно: и вера и владаоци, и уметност, и држава. Вера је тражила од људи да буду њени заточеници и просјаци; владари су их учили да буду његови војници и паликуће; уметност их је учила да буду скептични и цинични; држава је живела само од њиховог пустоловства и вратоломије".
На свом путу у Африку Дучић се јавља "Писмом из Египта" године 1940., гђе каже:
"Ко није видио Египат, тај ипак има једно чуло мање. Има један живот људски док се није видио Египат, а други пошто се је видео. Истина, не може бити речи о лепоти Египта, али може о безмерности и величанствености једне небеске фатаморгане. Египат је једна стварност која лежи далеко изван неба и земље. За Египат не знате шта је, ни по чему су повучене његове границе; јер он у нашем духу није оставио ничег стварног ни одређеног за шта би се ухватила наша мисао, и на чему би се задржала наша успомена".
Овакви описи земаља и химера доимају се смјелим и готово ванвременским. Пуно је ту моралних оцјена и алузија, епитета и судова. Хронологија те стварности испуњена је до врха игром пишчевог дара и изобиљем његовог духа. Јован Дучић се ту показује час као судионик времена а час као вјешт познавалац историје у сваком добу. Све је то писано у једном савршено складном музичком ритму, алегорично али вјерно, осјећајно али мудро. Код Дучића као да ништа нема недомишљено и недовршено. Он је пјесник безграничног богатства призора које путник на свом ходочашћу открива и памти. Код њега магија надахнућа се никад не прекида, него непрестано живи баш као да вјечито лети. Како иначе објаснити и окарактерисати његову досјетку кад каже "У Француској човјек који нема духа, то је што у Грчкој човјек који нема пара..." или "Мумија, то је оно што највећма живи у Египту" него вјешто оплођеном стварношћу, коју поткрепљује историја а његов дух уздиже до саме истине. Истина је, чини се у његовим писмима, преокупација до које му је особито стало. Он као да твори нову пословицу коју потврђује и обликује протекло вријеме.
Посебан сегмент у овој анализи Дучићевих путописа чини обиље описа и његова мишљења или судови о људима, личностима и цјелокупним народима којима писац посвећује пажњу. Цјеловита стечена сазнања о њима он разрађује сугестивно и увјерљиво. Јер, тај амбасадор стила, једноставно је на вријеме схватио, како путопис без лица и разговора међу њима, не припада књижевности баш као ни роман без главног лика. Та сазнања, он обрађује помно и детаљно кроз имена особа на које су историја и одређено доба оставили свој печат, начинили на њима дубоке трагове и исте подигли на трон мученика или светаца. Традиција је у тим његовим описима заступљена до најситнијег детаља и коришћена зналачки и домишљато. Дучић је путописац традиције земаља и народа. Многи га у том смислу желе назвати филозофом. Можда је то тачно и можда тако на први поглед изгледа, али он је превасходно врстан прозаиста наших и туђих испричаних душа. Он закључује и одређује али без Хегела. Интересантно, колико су такви ликови блиски Дучићу, па се чини баш као да је писац читав свој живот провео у њиховој близини. Он их описује страсно као да је исте познавао од рођења, као да је с њима растао и живио и у исто вријеме са њима нестајао. Ево пар добрих примјера: "Са мном из Рима" каже Дучић у свом "Писму са Јонског мора", "путује један немачки консул који иде за Сирију, и његова жена Холанткиња. Он је човек који сав живи за политику и Германију, а она за музику и авантуру. Њена два крупна сива ока вреде за два велика града у Немачкој. Те су очи засењене и уморне од неке ватре, као да су много гледале у сунце, или као да је неко ту жену много љубио у очи. С њима двома путује и њихов млад рођак, неизбежни рођак свих лепих жена на овој земљи. Консул, Холанткиња и рођак, то је вечни троугао, теза — антитеза — синтеза, и дефиниција свих дефиниција". Или из истог Писма: "Велики љубавници су ретки на свету као и велики музичари. За једног уметника је потребна само једна врлина која се зове таленат; али за мајстора у љубави је нужна читава клавијатура крупних и ситних врлина... Да се постане светац, треба једном умрети за своју дубоку веру; али да се буде велики љубавник, треба хиљаду пута умрети, и умирати за хиљаду вера и неверстава".
Познато је, дакако, колико је свог пјесничког дара Дучић поклонио и уложио пишући о жени, том бићу и тој великој опсени која ће га пратити кроз читав његов живот и умјетнички рад. Могао би се написати пјеловит, посебан есеј о жени у ђелима овог писца, романтичара. У његовим сонетима она је опјевана колико и даривана. У путописној грађи, опет, њен карактер је помно разрађен од њених големих врлина до неумитних мана. По Дучићу само је жена достојна неба. На једном мјесту он ће казати: "Жена и море, то су два елемента од којих је направљен овај свет". У ђелу "Градови и химере" два женска лика носе безброј мудро и вјешто исписаних страница. То су већ поменута Холанткиња из путописа "Писма са Јонског мора" и Тереза из Авиле о којој Дучић опширно говори у свом "Писму из Шпаније" (1923. године):
"Тереза де Ахумада није знала за човека другог него Богочовека, лепог младића из Назарета, са модрим очима и плавом брадом, којег је гледала голог у цркви. Њему је у свом бунилу страсне шпанске жене и романтичне девојке тог доба, подавала се у својој ложници и на самом поду цркве, у екстазама које су долазиле после поста и бичевања, у мрачној жељи сваке жене за љубави и миловањем. Саму је себе звала љубавницом и вереницом Христовом и венчала се наизад за свог божанског вереника у свој чистоти тела и непорочности мисли".
Данас, кад изнова и послије толико година покушавамо објективизирати вриједности Дучићеве путописне прозе онда видимо да се она намеће у два облика: у историјском и књижевном значењу. Дакле, управо онако како такво ђело и заслужује. У историји нашег путописа Дучић засигурно заузима и завређује средишње, најважније мјесто. Он је овом литерарном роду дао замах, који му је недостајао, подигао га у исту раван са другим књижевним родовима, устоличио га и чврсто повезао са другима. Он је путопису дао естетску мјеру и карактер. Његова "Писма" су освјежила нашу умјетност и учинила да наша књижевност постане богатија и љепша. Оно што је Љуба Ненадовић ненадано али захвално започео, Дучић је довео до неопходног, снажног прозног интелекта. Ненадовић је ударио темеље новом, савременом путопису, па стога Иво Андрић у свом есеју под насловом "Нешто о стилу и језику" баш издваја његове ријечи из путописне грађе и препоручује као примјер: "Проћи кроз Италију, то је толико колико проћи кроз двадесет векова... Видети Италију, то је видети окамењену прошлост људског рода. — Рим је мумија која говори," казаће Ненадовић, што само потврђује књижевну и стилску вриједност поменуте прозе. Убрзо потом, један други писац, такође дипломата, насљедиће ову богату, златну грађу и довести је до завидно високог стила и форме. Милош Црњански оствариће то у свом двотомном ђелу "Код Хиперборејаца" одлазећи у том процесу још даље и претварајући стварност у иреалне облике и креације. Тако ће се успоставити ред и род у једној књижевној врсти, путопису. Дакле, Љуба Ненадовић, Јован Дучић и Милош Црњански, то су три стуба на којима почива та путописна грађевина саздана од најљепшег мрамора и најчистијег духа. Све ће се то одиграти и обистинити у два вијека, деветнаестом и двадесетом. Кад је Љуба Ненадовић напустио овај свијет 1895. године, Јован Дућић је имао 24 године а Милош Црњански само двије. Па ипак, та животна веза која се није прекидала, та имагинарна линија кроз вјекове имала је голем утицај на њихов развој и њихов књижевни пут, у путопису поготово. Била је готово харизматична...
___________
Литература:
Љуба Ненадовић: "Одабрана дела", Матица српска, Н. Сад, Београд, 1971.
Јован Дучић: "Песме о песницима", Матица српска, Н. Сад, Београд 1971.
Јован Дучић: "Есеји и путописи", Матица српска, Н. Сад — Београд 1971.
Јован Дучић: "Стаза поред пута", Беокњига Београд ❖
до бескраја ка бескрају
Љуба Ненадовић: "Одабрана дела", Матица српска, Н. Сад, Београд, 1971.
Јован Дучић: "Песме о песницима", Матица српска, Н. Сад, Београд 1971.
Јован Дучић: "Есеји и путописи", Матица српска, Н. Сад — Београд 1971.
Јован Дучић: "Стаза поред пута", Беокњига Београд ❖
до бескраја ка бескрају
Нема коментара:
Постави коментар