Биљана Китић Чакар: На ветрометини живота

ЖАЛОСНА ВРБА

Кад младицу

Која још

Није цветала

И дала плода
Ишчупаш из земље
И пресадиш
Примиће се опет
И рађаће

Мене која

Тек процветах
Након што дадох
Први плод
Ишчупаше из земље
Тресући моје корење

Да случајно не би
Остао неки грумен

Сачувах само мирисе

И успомене

Пресадише ме

На неко друго место

И колико год

Се трудила
Да будем опет
Она стара
Не успех

Од трешње у цвету

Постадох жалосна врба
Нит' више цветам

Нит' плодове дајем

ВАРКА

Стојим

На ветрометини живота

Кидам комадић

По комадић душе

Дајем зверима људским

Да се нахране

Нека верују

Да ће им од ње бити боље

Узалуд им нада

Појешће само чемер

Са сузама помешан

Мислили су да је осмех

На мом лицу стваран

Нису видели маску

Иза које су их гледала

Два мртва ока

Одавно склопљена

Два ока

Умрлог човека

ЗАПИТАНА

Избледели кораци

Посташе тек
Једва видан траг
Налик сени
Која се налази
Са друге стране Месеца

Жељом изгорена

Налик сам
Тињајућем угарку
Који се полако гаси
(Нигде ветра да ме разбукти)

Уморна од свега

Стала сам запитана
Чему корачати
Када ниједан пут

Не води њему

ПИШЕМ ТИ ПЕСМУ

Ноћас, док месец
Утапа своју сенку
У бистрој води
А звезде безгласно
Певају тужбалицу
Пишем ти пером
Рањене птице

Када туга запева

Нему песму
Стихови су
Болом натопљени
А свако слово
Крвави комадић срца

Пишем ти песму

О маслачку
Кога је разнео ветар
О јецају, који се скрио
Дубоко у души

Пишем ти о сузи
Којом сам те исплакала
И као семе маслачка
Ветром ношена
Из твог живота нестала

РАСТЕМ ПРЕМА ЗЕМЉИ

Растем према земљи

Ближа ми је него небо

Коса се већ уплиће
У столетно корење
Заспаћу сном природе

Јесен ће да ми свира

Од ветра сонату
Која ће распирити
Сва ружна сећања

 Киша ће да сапере

Успомене
На лето и пролеће
Спремна сам
Чекам зиму

Растем према земљи

Порасла сам већ довољно
Да у њој имам постељу
Коју ми нико неће отети

САМОЋА У ГОДИНИ БРЕЗЕ

Знаш ли ону осамљену брезу

Што се већ полако приклања земљи
С корењем на северу
А грањем на југу

На размеђу неба и земље

Нигде приспела, погнута од жеље
Да у себи сачува лето

Осетиш ли како је боли јесења киша

Што по њој непрестано пада
Исплакано небо листове јој кида

Чујеш ли у ноћи како цвили

У узалудном покушају
Прављења терце хладном ветру
Губећи део по део себе

Доћи ће пролеће поново

Да ли ће имати снаге у себи
Онако измучена да зазелени
Шта ли ће донети снегови

СУТРА БЕЗ СУТРА

Корачали смо, а као да нисмо
Кораком пужа и рака
Наоко флегмани
Док нутрином оркани владају

Успут смо рушили
Властите светове
Од фино брушеног
Рубинског стакла

Змије су упозоравајуће падале

Из ведрог неба
У додиру са слухом
Посташе прахом

Аута су бесно трубила

Због прегаженог сутра
А људи глуви на све
Ишли су пут звезда

Колико корака

Има од сутона
До свитања
Или обрнуто

Када се човек роди

Роса је млада
Кад умире
Стари облаци плачу

Испијем јутарњу кафу

И видим наш пут
У плавичастом диму цигарете
Који води равно до пакла

ЋУТИМ ТЕ

Обала сам без мора

Плавет назирем
Тек погледом у небо
А и оно је ових дана сиво

Острво сам оштрих хриди

До којих не долази нико
Тек бршљан грли
Зидине порушеног храма

Тамница сам без кључа

Заробљеник властите себе
У данима прошлим
Затечена временом садашњим

Нема сам слика

Рађена акварелом
Са које се боје разливају
Ћутим те срцем изневереним

ПРЕД ОЛУЈУ

У небо гледам, облаци тмурни

Киша ће опет, најави муња
Кораци брзи, кораци журни
Улица врви, у срцу сумња

Који ли пути броје твој корак
Понекад лаган, некада хитар
Ком' меда у чај, да није горак
Чије је око, сад извор бистар

Куца на врата, ко незван је гост

Корак ми тежак, себе се боји
У грлу кнедла, у грлу ми кост

Име најдраже преда мном стоји

Срце, к'о лудо, бежи из груди
Рука ми твоја загрљај нуди

СТРЕПЊА

И опет киша добује по стаклу

Док ноћ полако разбраја кораке
Ја, по навици, у властитом паклу
Чекајућ' зору, сабирам сумраке

Превише таме у скуте се свило

Претежак терет за моја рамена
Све ми однесе, што срце је снило
Тугом и сузом сам обавијена

Чему се надам на измаку ноћи

Шта ми то сутра може да понуди
Зрнце среће да л' ћу и ја пронаћи

У мени вера сањива се буди

Мира ми не да, напред ме тера
Корак ми стрепи, шта ли сад смера

КАДА ТЕ НЕМА

Можеш ли ми рећи, зашто се сутони

Боје у румено и Сунце нетрагом
Иза брега пада, док са цркве звони
Отужно и сетно, к'о последње збогом

Јутром када дође, порађа белину

Окупано росом, мелем оку снену
Заискри у души, одагна сву тмину
Учаурену у минулом времену

И твог ока поглед као Сунце зари

Хиљаде лептира у небо се вине
Са њима одлете сви моји кошмари
Речи, као жубор, замене тишине

Али, кад те нема, чујем хор ђакона

И плашим се звука последњега звона

СТАРИ САН

У подстави џепа старога капута

Ушушкан у свилу, скривен стари сан
Чека боље доба, да из мрачног кута
Почне живит' јаву, заоденут у дан

Скинуће са себе паукову мрежу

Коју време утка у његове скуте
Ведар што прођоше часи у дремежу
И суморне ноћи, тамом огрнуте

Кад тишина оде, као ноћна тмина
На истоку када запурпури Сунце
Из џепа ће, као из морских дубина
Стари сан изронит', к'о бисера зрнце

 Срећан ће да живи и бол свој да лечи

Јер суђено нико не може да спречи

СТРАХ

Понекад, често, запитам себе

Колико мене у теби има
Питање које душу загребе
У глувим, касним, ноћним сатима

Некад се чини, да све сам теби

А онда паднем у понор туге
Није што хоћу, ја тако не би'
У мени страх је да љубиш друге

Да ли од пречег, прече постоји

Мисли су пчеле, роје се тамом
Сумња над вратом, као мач стоји
Царује, тако, мојом осамом

 Кад губим, увек, оно што волим

Није ни чудо, што се сад бојим

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКИЊИ

        Биљана (Китић) Чакар, рођена 1962. године у Сарајеву.  По занимању је инжењер организације и менаџмента. Живи и ствара у Прњавору (РС - БиХ).

         Све што је писала, а почела је  у 9. години, па до 33. нестало је у ратном вихору. Направила је паузу од пуних 15 година и тек пре 4 године се поново вратила писању. Радови су јој, до сада објављени у преко тридесет заједничких збирки поезије и у зборницима. Неколико пута је награђивана и похваљивана, како за поезију, тако и за кратку прозу. У припреми је збирка поезије „До неба и још више“

Tweet