среда, 6. август 2014.

Горица Станковић: Испод тајног вела са дрхтајем ласте

Горица Станковић
ТАЈНИ ВЕО

У згужваној ћутњи
Глас понекад врисне

На путу ка слутњи
И камен пресвисне



Са торбаком студи
Слеђен поглед тиња
Ударају груди
У небеса сиња



Горка су ми уста
Туга очи слика
Жеља ми је пуста
Судбина ме чика



Понекад из тела
Пролеће израсте
Испод тајног вела
Са дрхтајем ласте



УМЕМ, А НЕ РАЗУМЕМ

Умем да будем оштра и плаха
Идем тамо где љубав води
Кад ноћ зацвили останем без даха
Пожелим да се поново родим


Умем да ћутим и молим ћутке
Силно желим да оставим трага
У трену ме ухвате “лутке”
Понесе немир и нестане снага


Умем да пијем кад нисам жедна
Напијем се и опет бих пила
Сто коприва жари а ја сама једна
Развејане боли у стих сам скрила


Умем да сликам милосним кистом
Његовом оку безвредна сам кап
Задрхти ми рука к’о опалом листу
У оку ми он ко водени слап


Умем да сањам и снове бојим
Круним слова сузом и осмехом
Само не знам два странца да спојим
И напишем песму да мирише грехом



КАМЕНА ВЕНА

Кроз камене вене кад крв протече
Понестане ваздуха за дисање
Претачем осећања да мање пече
Нити ћутање претварам у писање


У песми шапућем лутам и вриштим
Простирем своју песму што лута
Оловка у руци поскочи пропишти
У ноћи кад Месец небом плута


Песме постају станиште за снове
Прати га срце што сетно куца
На трен ми осмех украси лице
Камена вена тражи пут до срца



БЕЗ КРИЛА

Без крила сам а хоћу да летим
Ка небу плавом кад зарумени
У поља љубичица да слетим
С трепером душе у мени


Испод столетног храста
Желим стихове веселих рима
Целим рану што не зараста
Терам осеку кад надође плима


Престајем тугу да соколим
Муњама браним да ме гоне
Показујем да умем да волим
И онима који би да ме сломе


Без крила сам а хоћу да летим
Ка небу плавом кад зарумени
То је мој сан кога се сетим
Када ми око суза зајесени



ЛУДА ПТИЦА

Ја умем да певам из дубине мрака
Да срце насмејем и стихом се будим
Отрована стрела промаши ме свака
Длан своје доброте на рамену нудим


А понекад на трен засузи ми око
И живот ми шапће нису сузе вода
Као луда птица полетим високо
Ширим своја крила ал’ ме поглед ода


Трептаји ми вежу постељу од прућа
Понекад пожелим у сан да се вратим
Када димом маше гнездо моја кућа
Коракнем у снове у јаву се сјатим


Кажу луда птица ал’ уме да лети
Она само тражи мекан длан да слети



ЛЕДЕНИ ПОГЛЕД

Заћутале тајне ништа нису рекле
Наслагале жуди у најтврђи зид
Скривале се сузе жариле и пекле
Образ зарумени да покаже стид


Неречена реч застаје у грлу
У гласу ти дрхти нека тужна нота
Када волиш неког као љубав прву
Хоћеш да му кажеш ал’ те је срамота


Нестајеш полако и корак ти стоји
На шта се свео овај живот бедан
Устрељено срце страхове ти роји
А он ти пошаље један поглед ледан



УПЛАШЕНО ДЕТЕ

Која је мајко звезда сијала
Кад си ме родила и повијала


На памет ти није пало
Да ћу имати среће мало


Живот наплаћује туђе грехе
Зна несан и врапци испод стрехе


Ни сањала ниси да ћу бити поетеса
Саткана од снова и дрхтавог вреса


Да ће ми очи бити ко књига
Северац хладни вечита брига


Знаш мајко,кад сам падала
Увек сам се добром надала


Никад посустала нити одустала
Не жалим ти се у песму се кријем

Горким сузама образе мијем


Прислоњена на зид плача

Немоћна само ме песма ојача


Сад тражим само мало мира
На полеђини белог папира


Ноћи ми плету венце
Јутра у оку праве зденце


Сад ми мајко и песму бране
Не знају да стихом видам ране


Не знам мајко шта ми живот плете
Ја сам још увек твоје уплашено дете


И ову песму ти нећу дати да прочиташ
Рећи ћу да сам добро када ме питаш



ТАНКЕ СТРУНЕ

Заплакала виолина
зајецале струне танке
просула се чаша вина
пробудиле успаванке


Месец жути позелене
зора преста да умива
цвет у срцу тихо вене
плаче тужна виолина


Желела је лепше звуке
и веселе танке струне
засвирала сад јауке
и у сетној ноти труне



УМРЛА САМ

Умрла сам а нисам ти рекла
Како боли срце пуно рана
Како пече суза што је текла
Крај узглавља остављена сама


Умрла сам кажу да сам жива
Тражили ме у веселом стиху
Осуђена и кад нисам крива
Уморила ноћ звездану тиху


Умрла сам сад сам сенка само
Сахрањена између две брезе
Срцем ишла није ми се дало
Да ми дрхтај срећан стих извезе



НИСКА БИСЕРА

Понекад сан
У ноћ ушета
Осветли дан
И залепета


Живот се буди
Рањеном телу
Поклања нуди
Одору белу


Жеље необране
Показују хтења
У крошњи расцветане
У хладу помирења


И све далеко
Постане ближе
Када те неко к’о
Бисер наниже




ДВА ЖАРА

Сањала је да ће једног дана
Зацелити срце пуно рана


И престати туга да јој пише
Песму која на јесен мирише


Понаша се као да је слепа
Погрешном је она била лепа


Као да се двојник у њој крије
Кад питају каже добро ми је


Нови дани осташе без наде
Црта осмех и пише баладе


Сем папира не оста јој ништа
Прах пепела и дим са згаришта


Горела су срца к’о два жара
Изгорела нису шапутала



БЕЛЕШКА О ПЕСНИКИЊИ
       Горица Станковић, рођена 1969 год.у Лесковцу. Мајка Јоване и Николе. Прву збирку љубавне поезије под насловом САМА објавила 2012.Песме су јој заступљене у тридесетак заједничких збирки и зборника.Збирку под назимом МЕСЕЧЕВА ТАЈНА објавила је 2014 год.Добитник је више награда на песничким манифестацијама.



Нема коментара:

Постави коментар