 |
| Љиљана Браловић |
Нашу савремену књижевност, тачније српску поезију
насталу између другог и трећег миленијума, трајно и упечатљиво обележила је
Љиљана Браловић, певањем које временом, многима постаје недодирљиви образац писања: родољубиве, пасторалне, и љубавне
лирике. Иначе песникиња је јавним наступима на манифестацијама културе и другим
пригодним скуповима, масовно освојила васколику српску јавност, не ради
изузетног беседничког дара који је евидентан, већ укупним сценско драмским
наступом пред којим слушалац остаје затечен, опседнут и фасциниран лепотом
сказа и израза који се намеће у дивним песничким сликама какве само она уме
створити и речима оживети.
„Завет и обећање“ је истински нова збирка поезије, али онима који су само мало упућенији у лирско стваралаштво Љиљане Браловић, готово све песме су „од некуд“ познате, дакле песникиња их је већ казивала на бројним књижевним наступима, заживеле су свој уметнички живот, стекле многе поклонике и сада се шепуре на страницама ове збирке која ће несумњиво имати своју публику, своје почасно место у домовима верних читалаца. Осим тога, неке песме су антолигијским значењем и звучањем одавно стекле атрибут посебности, те сада, уз до сада не објављиване јединице представљају невероватан лирски колаж, пред којима књижевна критика, осим речи хвале, нема других израза нити боја.
Иначе, све песме имају свој смислени и заветодавни смисао, своју намену и намеру, правило од кога се не би требало, нити смело одступати, јер упућују, говоре, сугеришу:
..Само ти једно заветујем сине,
Ма где да кренеш,
На коју било страну да понесеш главу,
Чувај нашу Крсну славу,
И лепу веру православну.
Заветујем те срећом и
Нерођеним чедом,
Јер то није твоје сине.
То је твога сина и сина твога сина,
То је наше од искона.
Ова песма је посвећена сину Милану, или свим синовима који ће сутра из ове мале и проблемима оптерећене Србије кренути пут белог света, не хлеба и ухљебљења, већ спознаје света и поређења ради. По снази поруке, савета и завета, истиче се и „молба“ ћерки Анки да „у времену скупљем од злата“ не заборави писати „обично писмо, да мајци у старачком миру од обичног дана направи празник“:
..А ја заправо желим
Да научиш кћери
Да пишеш писма као лек:
Речи од лековитих трава.
Оне што лече самоће,
Чекања и заборава..
Свакодневни сеоски живот, пољопривредни радови са мобама и косидбама, прикупљање плодова, обичаји, славе и прославе, светковине, благи дани и имендани, вашари и веровања..све то у песмама Љиљане Браловић изгледа лепше и животније од нама знане свакодневице коју полако губимо у времену препуном проблема, иновација, имагинација, резигнација и осталих латинизација које нас стискају и притискају да нам се корена, ни имена не зна. Кроз редове, као кроз чудаствене светлосне прозоре, проналазимо мали православни молитвеник и речи покајања, док стидне а стиснуте усне ослушкујемо, не дајући гласа ни аваза.
Песничка слика пред читаоца изнесе прегршт метафора, описних придева и душу испуњену радости, какву само успела пасторала уме дочарати у Љиљаниној алегорији, процветалој у тек зарудило пролеће.
..Када село обуче недељу,
И Цвети изненаде капију,
Мој брат на леђа пригрне пролеће,
За шајкачу задене свитање,
Па оседла прашњаве друмове
Да ми на крсно име донесе весеље..
Ову игру речи, овакву песничку слику испуњену до горње границе људског изражавања, језичку посебност и лепоту реченичне творбе, није могуће превести ни на један светски књижевни језик који нема словенску основу, уз наглашену претпоставку невероватне емоционалности и дара божијег који ми обичници називамо талентом.
Писац ових редова не фаворизује нити истиче ове делимично наведене, анализиране стихове цитираних песама, јер читава књига обилује сличним, изузетно снажним лирским порукама и надахнућем, својственим за ванвремену Љиљану Браловић, која је „Заветом и обећањем“ постигла и досегнула горње границе поетског изржавања, дајући и остављајући дубок траг у садашњем времену савремене српске поезије.
Седамдесетак песама у неколико циклуса биће изазов и људима и боговима, онима који штују и поштују трајне уметничке и књижевне вредности а српски песници, заувек су добили једно име које ће сва врата књижевне критике отварати и на саму помисао о савршенству и лепоти стиха.
Песме Љиљане Браловић, дуго након читања у нама живе и упозоравају да трајне уметничке вредности, никада нису губиле на снази и поруци. Понекад, тражили смо их у неким површним покушајима увезеним из хиспаноамеричке квазијаштине или западних хемисфера а биле су нам тако близу, такорећи на дохват руке, у Прањанима.
Нека им је са срећом и њој и Љиљани, а сада је на потезу књижевна критика, књижевне награде.. Надам се да ће их бити довољно и да ће бити адекватне „Завету и обећању“.
Доц. др Раде Вучићевић, књижевни критичар и теоретичар књижевности
„Завет и обећање“ је истински нова збирка поезије, али онима који су само мало упућенији у лирско стваралаштво Љиљане Браловић, готово све песме су „од некуд“ познате, дакле песникиња их је већ казивала на бројним књижевним наступима, заживеле су свој уметнички живот, стекле многе поклонике и сада се шепуре на страницама ове збирке која ће несумњиво имати своју публику, своје почасно место у домовима верних читалаца. Осим тога, неке песме су антолигијским значењем и звучањем одавно стекле атрибут посебности, те сада, уз до сада не објављиване јединице представљају невероватан лирски колаж, пред којима књижевна критика, осим речи хвале, нема других израза нити боја.
Иначе, све песме имају свој смислени и заветодавни смисао, своју намену и намеру, правило од кога се не би требало, нити смело одступати, јер упућују, говоре, сугеришу:
..Само ти једно заветујем сине,
Ма где да кренеш,
На коју било страну да понесеш главу,
Чувај нашу Крсну славу,
И лепу веру православну.
Заветујем те срећом и
Нерођеним чедом,
Јер то није твоје сине.
То је твога сина и сина твога сина,
То је наше од искона.
Ова песма је посвећена сину Милану, или свим синовима који ће сутра из ове мале и проблемима оптерећене Србије кренути пут белог света, не хлеба и ухљебљења, већ спознаје света и поређења ради. По снази поруке, савета и завета, истиче се и „молба“ ћерки Анки да „у времену скупљем од злата“ не заборави писати „обично писмо, да мајци у старачком миру од обичног дана направи празник“:
..А ја заправо желим
Да научиш кћери
Да пишеш писма као лек:
Речи од лековитих трава.
Оне што лече самоће,
Чекања и заборава..
Свакодневни сеоски живот, пољопривредни радови са мобама и косидбама, прикупљање плодова, обичаји, славе и прославе, светковине, благи дани и имендани, вашари и веровања..све то у песмама Љиљане Браловић изгледа лепше и животније од нама знане свакодневице коју полако губимо у времену препуном проблема, иновација, имагинација, резигнација и осталих латинизација које нас стискају и притискају да нам се корена, ни имена не зна. Кроз редове, као кроз чудаствене светлосне прозоре, проналазимо мали православни молитвеник и речи покајања, док стидне а стиснуте усне ослушкујемо, не дајући гласа ни аваза.
Песничка слика пред читаоца изнесе прегршт метафора, описних придева и душу испуњену радости, какву само успела пасторала уме дочарати у Љиљаниној алегорији, процветалој у тек зарудило пролеће.
..Када село обуче недељу,
И Цвети изненаде капију,
Мој брат на леђа пригрне пролеће,
За шајкачу задене свитање,
Па оседла прашњаве друмове
Да ми на крсно име донесе весеље..
Ову игру речи, овакву песничку слику испуњену до горње границе људског изражавања, језичку посебност и лепоту реченичне творбе, није могуће превести ни на један светски књижевни језик који нема словенску основу, уз наглашену претпоставку невероватне емоционалности и дара божијег који ми обичници називамо талентом.
Писац ових редова не фаворизује нити истиче ове делимично наведене, анализиране стихове цитираних песама, јер читава књига обилује сличним, изузетно снажним лирским порукама и надахнућем, својственим за ванвремену Љиљану Браловић, која је „Заветом и обећањем“ постигла и досегнула горње границе поетског изржавања, дајући и остављајући дубок траг у садашњем времену савремене српске поезије.
Седамдесетак песама у неколико циклуса биће изазов и људима и боговима, онима који штују и поштују трајне уметничке и књижевне вредности а српски песници, заувек су добили једно име које ће сва врата књижевне критике отварати и на саму помисао о савршенству и лепоти стиха.
Песме Љиљане Браловић, дуго након читања у нама живе и упозоравају да трајне уметничке вредности, никада нису губиле на снази и поруци. Понекад, тражили смо их у неким површним покушајима увезеним из хиспаноамеричке квазијаштине или западних хемисфера а биле су нам тако близу, такорећи на дохват руке, у Прањанима.
Нека им је са срећом и њој и Љиљани, а сада је на потезу књижевна критика, књижевне награде.. Надам се да ће их бити довољно и да ће бити адекватне „Завету и обећању“.
Доц. др Раде Вучићевић, књижевни критичар и теоретичар књижевности
Нема коментара:
Постави коментар