Добро вам вече, господо критичари!
Говорићу своје најдраже сонете.
Чекам! Наместите своје наочари!
И вештачке зубе! Да ме разумете!
Да, зубе! Господо, начитана свито!
Да гризете древне Петраркине форме!
Кроз њих посејано лепо српско жито!
Рекох! Не поштујем „непоетске” норме!
Ја хоћу да песма буде „лепа цела”!
Ја желим да певам о постању Рода!
Мотиви ми нису та ваша одела!
Ни ваши зуби! – Од скупог порцулана!
Мотиви ми нису европејска мода!
Већ васцелог Рода – дела одабрана!
ДВОБОЈ
Уместо речи и тихог зова,
Уместо гласника писмоноше,
Уместо двобоја Љермонтова,
Уместо Сунца, Пролеће лоше
Прогнано негде, на крај Сибира,
Пупоље моли да се забели.
Преклиње песму да нађе мира.
И Руку, правду да нам подели.
Пуцај. Шапуће срце ми лудо!
Десети корак још је далеко.
Смеје се време. Секунда. Чудо,
Кажипрст бежи са обарача!
Кроз нишан видим, како мој неко,
Волим те, рече, кроз облак плача.
Чуј ме, вило, песмом те не било
А кад вила појми моје риме,
Хтеде крадом одсећи ми власи!
Хтеде на ме обрушити зиме!
Да преграби њега, да ме спаси!
Чуј ме, вило, песмом те не било!
Видиш да се успаванци надам!
Над нама се цело небо свило!
Доћ’ ће мени, онај – ком припадам!
И град Скадар није наша кућа!
Јетрве ти шаљу књиге злобне!
Да ликујеш рад мог посрнућа!
С Пирлитора громове не треси!
Не верујем ја у знаке кобне!
Мани нас се! Нису ово греси!
Нема коментара:
Постави коментар