Ноћ сам преорао на јави,
варљиви Месец је претио бегом,
није бол срећа да се слави,
ал' и сутра ћу бос ходати снегом...
Славићу пораз и зимске ноте,
нек бије, нек туче облак сиви
кад ништа остало није од лепоте,
само траг на сећање у дамару живи.
Улога просјака драму дуби,
немам више безброј жеља,
и ливаде појели жедни зуби,
горка је Божја песничка повеља!
ПОНОРУ МЕ ВОДЕ САМОТНИ САТИ
Не смем више да пијем,
свака нова кап теби ме врати,
све дубље падам, све теже кријем
да понору ме воде самотни сати...
Отров у венама године носи
и твоје име на басамцима двора,
ћутим док живот олуји пркоси,
ћутим кад мрети се мора!
Имала је неку исконску лепоту
што као смарагдна Дрина боли у крви,
и невешто дарује сузу и чистоту,
по чијим сенама памтим додир први!
Понекад ме прене из таме
онај мирис пољане после кише,
кад су нам се очи заволеле онако, саме,
а месец шапутао: "Љубите се тише!"
Није нам суђена топла зора,
већ сибирске бесане зиме,
ал' на стазе које човек прећи мора
урезаћу као молитву твој дрхтај, твоје име...
Нема коментара:
Постави коментар