У Москви, која има више становника него многе европске државе, запутио сам се, те 1974. године, према Вагањковском гробљу где је 31. децембра 1925. године сахрањен убијени златокоси и златоусти Сергеј Александрович Јесењин, чија је ликвидација од стране бољшевика приказана као троструко самоубиство у петроградском хотелу „Англетер“.
На Пушкиновом тргу наметнула ми се мисао о граници у светској свести коју је померио Фјодор Достојевски после чега је свет постао другачији, а у помереној граници у светској свести уткала се касније судбина Сергеја Јесењина и многих других сличних страдалника у двадесетом веку, најсрамнијем у целокупној историји.
Идући према Вагањковском гробљу наметнуло ми се питање: Зашто држава постаје државна страва за све песнике и сличне сапатнике?! Покушао сам да одговор пронађем у деловима романа „Ми“ Јевгенија Ивановича Замјатина који је 1920. године аутор објавио у емиграцији, снажно утичући касније на Орвела да напише „1984.“, Хакслија да напише „Врли нови свет“, на Алису Зиновјевну Розенбаум да напише „Равнодужни Атлас“ и многе друге руске и светске писце, јер култни Замјатинов роман „Ми“ на најбољи могући начин је осветлио путеве и странпутице философије објективизма кроз призму антиутопије. Мењајући превозна средства на путу до Вагањковског гробља, где је поред мајке сахрањен Сергеј Јесењин, аутентични син стародревне Русије, на чијем гробу је после годину дана извршила самоубиство Галина Бениславскаја, нисам превише размишљао о прелепим московским сапутницама које су, чувши да долазим из Черне Горе, биле пуне хвале о мом завичају, колико сам био преокупиран побеснелом незадрживом стихијом која хара кроз овај век са разним радикалним револуционарним тероризмом и на левој и на десној страни. Ухватио сам самог себе како често размишљам о оваплоћењу тамних сила које покрећу револуцију и живе у људима, приморавајући их крше све законе људскости и морала, што је најсугестивније описао, цео век раније, генијални Фјодор Достојевски у роману „Зли дуси“.
Који су то зли духови отерали у смрт златокосог и златоустог сина Русије Сергеја Јесењина? Они исти који су Русију поробили са комунизмом као антиправославним средством у сред Првог светског рата, да би то исто касније урадили уочи давно исплaнираног Другог светског рата и са још једном великом европском нацијом, немачком којој су наметнули нацизам као антихришћанско средство, а у оба случаја реч је о сечењу крила двема највиталнијим нацијама у Европи којој је намењена улога неоколонијалног полигона за испробавање сваког могућег лонца за топљење нација!
Тај троцкистички зао дух дозвао је касније убице у соби петроградског хотела „Англетер“ који су Јесењина убили и обесили изнад цеви радијатора, али нису убили душу народа у тоталитарном стаљинистичком систему, што видимо у књизи „Приче са Колиме“ Варлама Шаламова писца и робијаша у сибирском логору, који је 20 година био сведок васкрсавања забрањених књига Сергеја Јесењина које су биле најомиљеније у стаљинистичким логорима у Сибиру, а истовремено забрањене у Совјетском Савезу, тадашњој најпространијој државној робијашници на свету!
Ко је од чекиста међу писцима убио Сергеја Јесењина у петроградском хотелу „Англетер“: Волф Ерлих, стрељан 1937. године, Јелисавета и Георгиј Устинов (Јелисавета стрељана 1937.) а Георгиј извршио самоубиство 1932. године под неразјашњеним околностима? Требам ли да подсећам на њихово порекло? Зна се да су сви они били сарадници бољшевичке полиције. Или су као незгодни сведоци склоњени са лица земље да не би проговорили о тајанственим гостима у соби код Сергеја Јесењина последње ноћи у песниковом животу, после чије смрти је однет кофер са рукописима у Москву? Све у свему остала је чињеница да је златокоси у златоусти Сергеј убијен, а стаљинистичко убиство великог руског и светског песника Сергеја Јесењина приказано је као троструко песниково самоубиство и на тој лажи, као и на осталим, деценијама су васпитаване генерације.
Враћајући се са Вагањковског гробља и посматрајући ведра лица народа по пространим московским улицама, био сам најпријатније изненађен кад сам видео да многи у рукама држе и читају књиге Сергеја Јесењина и Фјодора Достојевског.
Све више сам био убеђен да је Русија вечна као сам Бог из простог разлога што сам Бог тако хоће, јер шта би велики Бог без Русије кад Руси и Рускиње данас не могу без Бога?!
Све више сам био убеђен да је Русија вечна као сам Бог из простог разлога што сам Бог тако хоће, јер шта би велики Бог без Русије кад Руси и Рускиње данас не могу без Бога?!
Посматрајући људе и жене док читају књиге Сергеја Јесењина и Фјодора Достојевског, спонтано ми се наметнуо закључак: у другој половини посрнулог двадесетог века, руски народ је нашао своје ново откровење у заједничким, додирним цртама два руска генија из два различита века, а то је схватање света које је генијална институција, која није само уметничка већ и идејна, философска, изникла из душе народа и главе самог Бога!
Имајући ово у виду лако сам дошао до закључка да ће ова чињеница у руском бићу бити један од од највећих и нерешивих космичких проблема за Билдерберг групу, Трилатералну комисију, Цију и све остале крваве мапокројаче иза кулиса анитицивилизацијске завере против Бога и народа!
(Одломак из рукописа путописа „Контролисани мук“)
Нема коментара:
Постави коментар