У овом
раду примјеном компаративне методе, бавићу
се проучавањем проблематике љубавне поезије Јована Дучића. Рад ће настојати да
„одгонетне“ шта је Љубав у пјесниковом
опусу како на нивоу поезије „Пјесме љубави и смрти“ тако и на нивоу поезије у
прози „Благо цара Радована“. Пјесме које су посебно занимљиве за изучавање из
овога тематског опуса су: „Химера“,
„Жена“, „Моја љубав“, „Песма
умирања“, „Последња песма“ а посебан осврт ће бити на „Песма жени“ и „Песме смрти“ у оквиру збирке. Засебно се
посматра дио „О жени“ и „О љубави“ из прозног дјела, али се на крају извлачи поента и смисао Дучићева односа према љубави и
жени, и покушава открити да ли је он модернист у европском контексту, и какав
је његов индивидуални однос према традицији.
Проблематика љубави или категорија
љубави од самог човјековог постојања поставља питања о себи. Шта је то љубав,
како се она манифестује и какве врсте љубави постоје. Колико је друштвених
дисциплина толико има и теорија о љубави, а ни једна се не може довољно
сматрати исправном. Почнимо од филозофије. Примјера ради Хегел сматра да је
љубав први истински и исконски медијум
људског комуницирања, узајамног
чињења као и повезивања коначних бића,
онога што посматрамо као „ Ти и Ја“. Хегел даље сматра да љубав није разум, а
то се донекле и поклапа са Дучићевим погледима на љубав у дјелу „Благо цара
Радована“.
Хегел своја размишљања о љубави завршава идејом да у љубави човјек у другоме проналази себе и љубав је могућа само међу слободним људима.
Хегел своја размишљања о љубави завршава идејом да у љубави човјек у другоме проналази себе и љубав је могућа само међу слободним људима.
Најпознатији њемачки социјални
психолог, Ерих Фром, аутор је вјероватно најпознатије и најчитаније књиге
„Умијеће љубави“. У тој књизи он такође разврстава љубав на категорије,
покушавајући да објасни појам љубави и љубавника. Ако је љубав умијеће она
захтјева и одређено знање и труд. Као двије природно различите једнинке,
мушкарац и жена у љубави бирају различите путеве иако је циљ исти: љубити и
бити љубљен. Ерих Фром сматра да је
проблем љубави настао почетком двадесетог вијека, односно у вријеме развијања
модерног човјека. Проблем је проналажење објекта љубави. Љубав се није одувијек
дешавала спонтано, бракови су били уговарани, а у још ранијем периоду до
бракова се долазило још насилнијеим путем- отмицом дјевојке и њеним држањем у
оковима. Да ли можемо поставити питање да се траума љубави налази у генима
човјека (жене). Појава романтичне љубави која је прво заживјела на западу
увелико је опет помјерила границе љубави,
те се љубав посматра као лични доживљај који доводи до брака. Дакле љубав се посматра и као проблем и као
умијеће, проналажењем антагонисте у престави (мушкарац или жена) ми стичемо
знање о умијећу љубави. Књига „умијеће љубави“ разочараће свакога ко је отвори
да тражи упуства како вољети и бити вољен, она је ту само да понуди објашње
проблема љубави и она као и Хегел на индиректан начин каже: љубав постоји само између
слободних људи. Као најраније мислиоце о љубави можемо посматрати пјеснике. Они
су схватали тешкоћу љубави, љубљења и објекта љубави. Као и свака категорија и љубав има свој алтер
его, то је доказао Јован Дучић са сојом поезијом и прозом о љубави.
Зарад бољег разумијевања поезије с почетка двадесетог вијека, односно српске модернистичке поезије, потребно је разумјети „окове“ којима су стихови били подређени. Када се каже оков у поезији, претежно се мисли на сонетни оков, али тај принцип није спроведен у љубавној поезији за разлику од других пјесама Јована Дучића, гдје се пјесме дјеле на групе, примјера ради „Царски сонети“.
Оно што је Војислав Илић урадио са романтичарском версификацијом (отклон од Бранка Радичевића) нису урадили Јован Дучић и Милан Ракић, они се метрички у потпуности наслањају на версификацију В. Илића, али у неким дјеловима иду и корак даље, стварајући под новим узорима (властитим идејама) које су у почетку осуђиване, па прихваћене и након њихове смрти, опет заборављене. Као што је и у самом принципу композиције примјењива теорија традиције и индивидуалног талента од Иполита Тена, тако исту ту теорију можемо прикључити тематском опусу пјесника Јована Дучића. Један од водећих романтичарских мотива јесте жена (овом приликом се ослањам на романтичарску поезију јер је она богатија примјерима а и познато је да реализам није извео ни једног довољно доброг пјесника (осим В. Илића), као и мушкарчева љубав према жени. За разлику од ренесансне поезије која поред „платонске“ љубави спомиње и путену, романтизам се држи само идеала љубави, модерна, авангардна поезија прави сопјницу између та два поетско-пјесничка мотива. Они који не знају то ће назвати иновацијом тог доба али Јован Дучић је заправо оживио стари начин посматрања жене, жена као заробљеница Истока и Запада, а та дуалност увелико подсјећа на пјесму „Химна Изди“ из Наг Хамадија. Жена је представљена као Прва и Последња, обожавана и презрена, курва и светица, а као први принцип стварања, она је саблажњива и величанствена. Управо је таква Жена кад се сагледа из свих углова, а Љубав, која је женина пратиља никако обрнуто, подразумјева све то у себи. Бол и патњу. Жена Јована Дучића јесте жена која је „рођена“ у Наг Хамадију а лирски субјект Дучићеве поезије је мушкарац опчињен Женом и идејом љубави са свим њеним отровима.
Зарад бољег разумијевања поезије с почетка двадесетог вијека, односно српске модернистичке поезије, потребно је разумјети „окове“ којима су стихови били подређени. Када се каже оков у поезији, претежно се мисли на сонетни оков, али тај принцип није спроведен у љубавној поезији за разлику од других пјесама Јована Дучића, гдје се пјесме дјеле на групе, примјера ради „Царски сонети“.
Оно што је Војислав Илић урадио са романтичарском версификацијом (отклон од Бранка Радичевића) нису урадили Јован Дучић и Милан Ракић, они се метрички у потпуности наслањају на версификацију В. Илића, али у неким дјеловима иду и корак даље, стварајући под новим узорима (властитим идејама) које су у почетку осуђиване, па прихваћене и након њихове смрти, опет заборављене. Као што је и у самом принципу композиције примјењива теорија традиције и индивидуалног талента од Иполита Тена, тако исту ту теорију можемо прикључити тематском опусу пјесника Јована Дучића. Један од водећих романтичарских мотива јесте жена (овом приликом се ослањам на романтичарску поезију јер је она богатија примјерима а и познато је да реализам није извео ни једног довољно доброг пјесника (осим В. Илића), као и мушкарчева љубав према жени. За разлику од ренесансне поезије која поред „платонске“ љубави спомиње и путену, романтизам се држи само идеала љубави, модерна, авангардна поезија прави сопјницу између та два поетско-пјесничка мотива. Они који не знају то ће назвати иновацијом тог доба али Јован Дучић је заправо оживио стари начин посматрања жене, жена као заробљеница Истока и Запада, а та дуалност увелико подсјећа на пјесму „Химна Изди“ из Наг Хамадија. Жена је представљена као Прва и Последња, обожавана и презрена, курва и светица, а као први принцип стварања, она је саблажњива и величанствена. Управо је таква Жена кад се сагледа из свих углова, а Љубав, која је женина пратиља никако обрнуто, подразумјева све то у себи. Бол и патњу. Жена Јована Дучића јесте жена која је „рођена“ у Наг Хамадију а лирски субјект Дучићеве поезије је мушкарац опчињен Женом и идејом љубави са свим њеним отровима.
Увод у Дучићеву поезију, односно
циклус пјесама о љубави биће пјесма „Химера“, која у свом наслову крије више од двије варијанте
тумачења. Прво је потребно знање из митологије древних Грка- Химера јесте
митско биће, сматрају да је то неман чије поријекло води од Кербера и
Хидрине сестре, а њена појава
повлачи низ несрећа. Посебно је била опасна за морнаре, ко би је видио, насукао
би се или би доживио бродолом. Колико је год нелогичности и неслагања око њеног
поријекла и изгледа, сви су сигурни само у једно: Химера је била женка, женског
принципа. Друго могуће тумачење наизва Химера односи се на фигуративни ниво
њеног митског постојања, она представља неоствариву замисао, машту сан, али и
привиђење и сабласт. Ова два значења ријечи „Химера“ одговарају знању о љубави
у очима оних који болно воле. Мање популаран и познат „превод“ Химере јесте тај
да је и Химера био назив једног важног
старог грчког града на Сицилији. Када се
скупе ова три значења и покуша дати одговор на поетску инкарнацију схватамо и
саму „атмосферу“ у пјесми.
Претежно када кажемо љубав, имамо лијепу асоцијацију, нешто срећно, ружичасто, али у пјесми „Химера“ то није спроведено. Од првог стиха „невидљивом сунцу пружам жудне руке“, наслућујемо нешто несвакидашње, лирски субјект отвара своје срце неком кога није/неком ко не постоји. Сама пјесма посједује посебну ритмичкку организацију унутар своје композиције, она се налази у ријечима, „И све има ритам моје жедне крви“ целокупна ситуација не само да звучи као удар крви у зидове срца, већ и све око лирског субјекта има страшну боју. Визуелно страшна боја не постоји, али постоји нешто психолошки што одређује ту страшну боју. То је тама, тмина, црнило, боје које уносе немир и неспокој. Таква је атмосфера из које лирски субјект условно речено бјежи, „И сваки мој корак, то је корак срећи“. У пјесми је остварена кружна композиција, мотив сунце постао је лајт мотив, на самом почетку сунце је невидљиво док на крају сунце поприма злокобан облик. Дакле у пјесми је спроведена метаморфоза. Мистична атмосфера која се наслућује мрачном хармонијом, доживљава свој успон увођењем мотива злих вила у шуму, а те виле, злокобне, које плешу и наводе на бродолом и пут без враћања јесу вечито насмејане Химере. Дакле, ако покушавамо тумачити ову пјесму, односно спојити садржај и наслов, открити другу страну поезије, гласило би овако: Љубав, Химера и Град. Овдје уводим посебну категорију града, као једно од значења, јер љубав се гради као град, да би успјела потребно је да има утврђења старог града, да не пропусти немани у своју шуму, али као што свака ствар има другу страну медаље, тако и љубав- а то је Злобно лице Химере која се вјечито смијеши. То је љубав која убија, која оставља празнину.
Љубавна тематика Јована Дучића није оскудна, она у себи упија и открива нам све што љубав и јесте и није. Не може се замислити дјело без неког библијског мотива, иако љубав можемо ставити као примарни мотив љубави (Љубав Господња према човјеку, и човјекова љубав према Богу) налазимо и новозавјетни мотив. Потресна, сцена из Новог Завјета када се Петар одриче свог равија индиректно је уткана у пјесму „Завјет“, „И без топле вере ти ћеш мене звати/И без праве сумње мене ћеш се одрећи“. То је „нови“ ниво у љубави, одрицање, било да је то ријеч о одрицању свакидашњих ствари или одрицања објекта љубави, што се тумачи као издаја.
“Песме жени“, састоје се од четири пјесме од по три катрена. Прва пјесма почиње апострофом у којој се лирски субјект обраћа богињи, која је охола и прека, та богиња, за коју ми претпостављамо да је овоземаљска жена, представљена је тако да се питамо да ли пјева о Лилит, првој жени која је прогнана на обале Црног мора због своје похотљивости и охоло кажњена, или пјева о другој жени, Еви, која је доживјела исту „судбину“ али у блажој форми. Жена је принцип стварања, она је та која ствара, само што се поставља питање да ли жену ствара природа или она ствара природу.
“Море узе сјајну гипкост твоје пути; Твој покрет сва поља валовна и зрела; И твој глас сва гнезда која ће се чути./ Цвеће узе боју твојим отровима; И сјај твог осмеха узе блесак маја,/ и свему си дала смисао и цену“(Ј. Дучић, 203, Каирос 2008).
Јер жена је принцип који руши и гради, у очима лирског субјекта она је свемоћна као Бог.
У љубавној поезији Дучића, осјећа се страх од жене, од њене љепоте уз коју стоји епитет подмукла, и након љубавног заноса, коб попут сужња бди поред љубавника, а Љепота је с вјечно занишљеним очима.
Претежно када кажемо љубав, имамо лијепу асоцијацију, нешто срећно, ружичасто, али у пјесми „Химера“ то није спроведено. Од првог стиха „невидљивом сунцу пружам жудне руке“, наслућујемо нешто несвакидашње, лирски субјект отвара своје срце неком кога није/неком ко не постоји. Сама пјесма посједује посебну ритмичкку организацију унутар своје композиције, она се налази у ријечима, „И све има ритам моје жедне крви“ целокупна ситуација не само да звучи као удар крви у зидове срца, већ и све око лирског субјекта има страшну боју. Визуелно страшна боја не постоји, али постоји нешто психолошки што одређује ту страшну боју. То је тама, тмина, црнило, боје које уносе немир и неспокој. Таква је атмосфера из које лирски субјект условно речено бјежи, „И сваки мој корак, то је корак срећи“. У пјесми је остварена кружна композиција, мотив сунце постао је лајт мотив, на самом почетку сунце је невидљиво док на крају сунце поприма злокобан облик. Дакле у пјесми је спроведена метаморфоза. Мистична атмосфера која се наслућује мрачном хармонијом, доживљава свој успон увођењем мотива злих вила у шуму, а те виле, злокобне, које плешу и наводе на бродолом и пут без враћања јесу вечито насмејане Химере. Дакле, ако покушавамо тумачити ову пјесму, односно спојити садржај и наслов, открити другу страну поезије, гласило би овако: Љубав, Химера и Град. Овдје уводим посебну категорију града, као једно од значења, јер љубав се гради као град, да би успјела потребно је да има утврђења старог града, да не пропусти немани у своју шуму, али као што свака ствар има другу страну медаље, тако и љубав- а то је Злобно лице Химере која се вјечито смијеши. То је љубав која убија, која оставља празнину.
Љубавна тематика Јована Дучића није оскудна, она у себи упија и открива нам све што љубав и јесте и није. Не може се замислити дјело без неког библијског мотива, иако љубав можемо ставити као примарни мотив љубави (Љубав Господња према човјеку, и човјекова љубав према Богу) налазимо и новозавјетни мотив. Потресна, сцена из Новог Завјета када се Петар одриче свог равија индиректно је уткана у пјесму „Завјет“, „И без топле вере ти ћеш мене звати/И без праве сумње мене ћеш се одрећи“. То је „нови“ ниво у љубави, одрицање, било да је то ријеч о одрицању свакидашњих ствари или одрицања објекта љубави, што се тумачи као издаја.
“Песме жени“, састоје се од четири пјесме од по три катрена. Прва пјесма почиње апострофом у којој се лирски субјект обраћа богињи, која је охола и прека, та богиња, за коју ми претпостављамо да је овоземаљска жена, представљена је тако да се питамо да ли пјева о Лилит, првој жени која је прогнана на обале Црног мора због своје похотљивости и охоло кажњена, или пјева о другој жени, Еви, која је доживјела исту „судбину“ али у блажој форми. Жена је принцип стварања, она је та која ствара, само што се поставља питање да ли жену ствара природа или она ствара природу.
“Море узе сјајну гипкост твоје пути; Твој покрет сва поља валовна и зрела; И твој глас сва гнезда која ће се чути./ Цвеће узе боју твојим отровима; И сјај твог осмеха узе блесак маја,/ и свему си дала смисао и цену“(Ј. Дучић, 203, Каирос 2008).
Јер жена је принцип који руши и гради, у очима лирског субјекта она је свемоћна као Бог.
У љубавној поезији Дучића, осјећа се страх од жене, од њене љепоте уз коју стоји епитет подмукла, и након љубавног заноса, коб попут сужња бди поред љубавника, а Љепота је с вјечно занишљеним очима.
У пјесми „Жена“ лирски субјект је
изложио своје виђење савршене жене, жене из снова, и он попут романтичара
пристаје на бол који ће му она и Љубав донијети. У љубави је себичан, а да ли
је то љубав? Њена љепота мора бити тајна свима, њен додир мора постојати само
за њега, њено присуство мора разумјети само он! Ова пјесма и њена филозофија
представљају сушту супротност о Жени из Блага цара Радована, таква жена је у
прозном тексту прекорена. „Жена се може
само волети или не волети, али се не даје разумети...“( Дучић, 71, Невен
1998.). У самом уводу о жени Јован Дучић каже да о жени лијепо говоре само они
који су по крви хладни и равнодушни. О жени и о љубави код Дучића не говори се
лијепо. Ако постоји пјесник, писац, мислилац који је понизио жену и љубав у својим
текстовима то је био Дучић, о њој је рекао све најгоре и тиме је одбранио себе
доказавши да није равнодушан. По жени и љубави просипају сунце, идеализују је стављају
је у границе неочекиваног и немогућег. Близак Дучићу по вокацији у љубавноје
поезији може бити само Бодлер, с тим што је љубав код Бодлера путенија.
Љубавна поезија Дучића је цјеловита, то доказујемо пјесмом „Чедност“, једноставније и мање еротичније од Бодлера, Дучић гради еростку ситуацију изједначавајући додире дојки са вајањем, попут сликара даје боју врховима дојки и уснама. Мотив зоре који нам је познат још из народне/усмене књижњевности као мотив деструкције љубавника, овдје је дислоциран. Зора не омета прсте незнане и чудне, не приморава их на мировање, они су у тијелу дубоко. Жена иако је савршена она је и непријатељ са два велика ока. Жена и љубав живе у Дучићевој поезији, дишу, пролазе кроз метаморфозе, „Из мог благослова прешла си у клетву/ И бол одрицања; твој век свагда траје.../ Тако се обнављаш вечна, несавладива, и новорађана у мојој самоћи“(182)
Да се Дучићева љубавна поезија слаже са учењем Е. Фрома да постоје различити нивои и врсте љубави, прилог и доказ за то нам је пјесма „Песма“, у којој постоји стотину љубави, али једна жена, у последњој строфи се уочавају све разлике између ријечи љубав, „Љубав спрам божанства и љубав спрам жене“. Љубав је као што смо већ раније напоменули и дио божанског, и постоји у двије сфере, на земљи и „на небу“ односно божанска љубав. Љубав је илузија али и бол. Сам бол и тама осјећају се кроз епитете и разна поређења, љубав је час очајна, огрнута лажју, а један од лајтмотива јесте и црна боја, са свим својим нијансама- црни пауни, црна једрила, љубав тамна као мрак, тамна гора, жене у црном на молитви, тамне екстазе, мрачна сабласт очајања, црн уздах, сива дубина. Још један од водећих мотива Дучићеве љубавне поезије јесу и очи, очи које су као у номада, лирски субјект се пита зашто га жена гледа у очи, а онда на другом мјесту каже да заљубљен поглед жене добро види све трагове непријатеља.
Као што смо видјели љубавна поезија Дучића одликује се контрадикторностима и супротностима. Одликује се свим оним што јесте љубав у својој бити, љубав и жена су нераздвојиве категорије у очима пјесника, по модерном поимању љубави дозвољена је и љубав између мушкарца и мушкарца/жене и жене, али то није љубав у правом смислу ријечи, то је само илузија и незнање. Вјероватно ће се пронаћи они који ће оспорити ово мишљење, али то није важно, љубав постоји између двије различите јединке, које једна у другој проналазе себе. О љубави као и о жени дозвољено је размишљати и имати подјељена мишљења, сам аутор ових пјесама, односно лирски субјект је искрен у својим ријечима, али не довољно као Милан Ракић са својом пјесмом „Искрена песма“. Овдје правимо паралелу између Ракићеве „Искрене песме“ и Дучићеве „Песме жени“. Иако је Ракићева љубавна пјесма директнија, неискрена у искрености или искрена у неискрености, наслања се на Дучићеву љубавну илузију: „Јер све што љубимо створили смо сами“, жена не постоји нити је постојала- она је ствар привиђања и маште. Сличну ситуацију приказује и Ракић: „Кад прође све, и малаксало тело/ Поново падне у обичну чаму,... Ја ћу ти, драга, опет рећи тада/Отужну песму о љубави, како/Чезнем и страдам и љубим те, мада/У том тренутку не осећам тако.“ . Обојица закључују последњим стиховима како је све илузија и тренутно, а све то уједно подсјећа на Платонов свијет идеја и сјенки. Заљубљен човјек је мистик који живи од привиђења, плаши се сумњи, заљубљен човјек је добар пјесник. Предраг Палавестра за „Песме љубави и смрти“ каже: „жена је важна само када човеку запали ватру јаке творачке страсти, кад покрене осећања која су збир најчистијих и најплеменитијих доживљаја. Створена на таквим претпоставкама, љубавна лирика Ј. Дучића није могла бити велика поезија. Она зато често делује површно и хладно, декоративно и реторски пер него мисаоно и проживљено; она је више галантан гест и трубадурсско удварање него што је дубок и истински доживљај, какав стоји иза његових песама о и природи и о Богу“. На самом почетку осјећа се неслагање са П. Палавестрином критиком односно визијом Дучићеве љубавне поезије.
Љубавна поезија Дучића је цјеловита, то доказујемо пјесмом „Чедност“, једноставније и мање еротичније од Бодлера, Дучић гради еростку ситуацију изједначавајући додире дојки са вајањем, попут сликара даје боју врховима дојки и уснама. Мотив зоре који нам је познат још из народне/усмене књижњевности као мотив деструкције љубавника, овдје је дислоциран. Зора не омета прсте незнане и чудне, не приморава их на мировање, они су у тијелу дубоко. Жена иако је савршена она је и непријатељ са два велика ока. Жена и љубав живе у Дучићевој поезији, дишу, пролазе кроз метаморфозе, „Из мог благослова прешла си у клетву/ И бол одрицања; твој век свагда траје.../ Тако се обнављаш вечна, несавладива, и новорађана у мојој самоћи“(182)
Да се Дучићева љубавна поезија слаже са учењем Е. Фрома да постоје различити нивои и врсте љубави, прилог и доказ за то нам је пјесма „Песма“, у којој постоји стотину љубави, али једна жена, у последњој строфи се уочавају све разлике између ријечи љубав, „Љубав спрам божанства и љубав спрам жене“. Љубав је као што смо већ раније напоменули и дио божанског, и постоји у двије сфере, на земљи и „на небу“ односно божанска љубав. Љубав је илузија али и бол. Сам бол и тама осјећају се кроз епитете и разна поређења, љубав је час очајна, огрнута лажју, а један од лајтмотива јесте и црна боја, са свим својим нијансама- црни пауни, црна једрила, љубав тамна као мрак, тамна гора, жене у црном на молитви, тамне екстазе, мрачна сабласт очајања, црн уздах, сива дубина. Још један од водећих мотива Дучићеве љубавне поезије јесу и очи, очи које су као у номада, лирски субјект се пита зашто га жена гледа у очи, а онда на другом мјесту каже да заљубљен поглед жене добро види све трагове непријатеља.
Као што смо видјели љубавна поезија Дучића одликује се контрадикторностима и супротностима. Одликује се свим оним што јесте љубав у својој бити, љубав и жена су нераздвојиве категорије у очима пјесника, по модерном поимању љубави дозвољена је и љубав између мушкарца и мушкарца/жене и жене, али то није љубав у правом смислу ријечи, то је само илузија и незнање. Вјероватно ће се пронаћи они који ће оспорити ово мишљење, али то није важно, љубав постоји између двије различите јединке, које једна у другој проналазе себе. О љубави као и о жени дозвољено је размишљати и имати подјељена мишљења, сам аутор ових пјесама, односно лирски субјект је искрен у својим ријечима, али не довољно као Милан Ракић са својом пјесмом „Искрена песма“. Овдје правимо паралелу између Ракићеве „Искрене песме“ и Дучићеве „Песме жени“. Иако је Ракићева љубавна пјесма директнија, неискрена у искрености или искрена у неискрености, наслања се на Дучићеву љубавну илузију: „Јер све што љубимо створили смо сами“, жена не постоји нити је постојала- она је ствар привиђања и маште. Сличну ситуацију приказује и Ракић: „Кад прође све, и малаксало тело/ Поново падне у обичну чаму,... Ја ћу ти, драга, опет рећи тада/Отужну песму о љубави, како/Чезнем и страдам и љубим те, мада/У том тренутку не осећам тако.“ . Обојица закључују последњим стиховима како је све илузија и тренутно, а све то уједно подсјећа на Платонов свијет идеја и сјенки. Заљубљен човјек је мистик који живи од привиђења, плаши се сумњи, заљубљен човјек је добар пјесник. Предраг Палавестра за „Песме љубави и смрти“ каже: „жена је важна само када човеку запали ватру јаке творачке страсти, кад покрене осећања која су збир најчистијих и најплеменитијих доживљаја. Створена на таквим претпоставкама, љубавна лирика Ј. Дучића није могла бити велика поезија. Она зато често делује површно и хладно, декоративно и реторски пер него мисаоно и проживљено; она је више галантан гест и трубадурсско удварање него што је дубок и истински доживљај, какав стоји иза његових песама о и природи и о Богу“. На самом почетку осјећа се неслагање са П. Палавестрином критиком односно визијом Дучићеве љубавне поезије.
Она је
класицистичка, одмјерена али и осјећајна, она није романтичарски уплакана иако
се постоје тренуци у којима осјећамо романтичарски набој који је уско повезан
са модерном поезијом и модернистичким мотивима. „И ја умрех у час кад се беше хтело/
Задња капља крви, коју немах више/ Да окончам лепо и злокобно дело“( Стварање,
172-173).
Као опроштај са љубављу и поезијом издвајам двије пјесме, „Песма умирања“ и „Последња песма“. Са формалистичког аспекта занимљива је
„Последња песма“, јер у првој строфи су изражена преношења, која су наравно успјела и дала су
пјесми виши ниво. „Лепоту и тајну;
мрачна сумња моја:/ Сав простор и ужас; коб и очај; њину/ Свемоћ; задња суза;
неба седам боја.“. Жена је убица, али
убица без крви, она је та која убија зеницама, односно погледом. Последња строфа обједињује Дучићево пјевање и
поетику, „Своју веру нађох у свом сну о вери.../ Јер ти беше тренут у мојој
химери,/Мој сан о доброти и вера о чистом“. Жена и љубав представљају сан који
се налази у сну, попут Евиног сна о Јабуци, а тај сан је толико јак да је
опстао упркос отровима његове имагинарне драге. Она, жена и љубав, као засебне
категорије у Дучићевом опусу су само тренутак прије умирања без последњег
збогом у Химери, античком граду.
Рад завршава са стиховима о Химери,
и на тај начин заокружујемо дату цјелину, љубав је у Дучићевој поезији снажна
попут античког града, али уједно и митолошка неман која у зеницама држи ножеве.
Љубав је горка, лијепа и тајна, уједно без циља и следећег дана.
Литература:
Примарна:
1. Јован Дучић, Песме, Каирос, 2008,година
2. Јован Дучић, Благо цара Радована, Невен, 1998.
Секундарна:
3. Леон Коен, Студија српског стиха
4. Предраг Палавестра, Историја модерне српске поезије
Примарна:
1. Јован Дучић, Песме, Каирос, 2008,година
2. Јован Дучић, Благо цара Радована, Невен, 1998.
Секундарна:
3. Леон Коен, Студија српског стиха
4. Предраг Палавестра, Историја модерне српске поезије
БЕЛЕШКА
О АУТОРУ
Марија Ненезић, рођена у Никшићу, ратне 1991. године, у држави која се тада звала Србија и Црна Гора.
Марија Ненезић, рођена у Никшићу, ратне 1991. године, у држави која се тада звала Србија и Црна Гора.
Студент је
на Одсеку за српски језик и јужнословенске књижевности, а студирала је и у
Грацу.
Објављивала радове у
разним интернетским медијима, као и у студентским часописима у иностранству.
Нема коментара:
Постави коментар