петак, 08. август 2014.

Радмила Караћ: Самоћа

Имала је времена на претек. Та, никуд јој се није журило. Зато је, да ли што је жељела или јој се само наметнуло, почела прелиставати похабане странице своје животне књиге. Била је поголема, пожутјела, понекад нечитка, понекад опет јасна и бистра као суза. Омеђена херцеговачким каменом с једне стране, и расута по војвођанским равницама с друге ове потоње која се још расипа, а она би да је омеђи.
      Често јој се расположење мијењало. Покаткад срећна због среће оних, како би говорила сто су се испод њеног срца одњихали, покаткад несрећна што се  као ластавице расуше по свијету па их остаде жељна.
     - Пуно је терета у тој књизи. Пуно чемера и бола, мислила је. Онда би се угризла за језик, и онако тихо себи у њедра, као да се бојала да је неко не чује прошапутала:
      - Ма, хвала, Богу, сви су живи и здрави. Треба да будем срећна.

Почела би да набраја дјецу, унучад и праунучад.
      - Ево, сад их, хвала Богу, имам шеснаестеро. Двоје још видјела нисам. Бог зна и хоћу ли икада....
      Окрену се према слици, са које су је посматрала неколика пара анђеоских очију, прошапута нешто као да се моли, и намјести се рекло би се задовољно на каучу.
     - Баш сам луда, шта шапћем. Па сама сам. –додаде на крају, дохвативши даљински управљач, те упали телевеизор како би одагнала сабласну тишину гарсоњере у којој је живјела.
      „Сама годинама”, - поврати јој се мисао.
     - Ма, ето, бар је достојанствено сахрањен. Кажу да не памте толико људи на сахрани, једном избеглици. Ето, дођоше му и многи из Херцеговине. Та, заслужио је. Био је добар човјек, нараван, паметан. Волио је да прича са људима. Стекао је доста пријатеља и овдје за ове неколике године. Та, само кад се сјетим ко му је написао и прочитао опроштајно писмо на сахрани!? Ма, чини ми се ни Тити није боље написано. Пих, ђав'ле, откуд ми он паде на памет!?”
       Завали се баба Нада мало дубље у кревет и појача телевизор. Прелиста мало по каналима, и налети на Узичко коло у извођењу КУД-а Београдског универзитета. Подиже се ношена сјећањима из младих дана, и уз музику поче помјерати непослушне ноге. Затетура, ухвати се за ивицу кауча, и скоро се стропошта на њега.
     - Е, какав ти је овај живот? Нема.. пропало..
       Скоро љутио угаси телевизор, те дохвати игле на којима се налазио већ давно започети половер. Знала је Нада да га никада завршити неће. Знала је и да је свака друга петљица у плетиву расцијепљена, те да би половер више личио на букле творевину него ишта друго, али се ипак није предавала. Направила је неколико нових петљица, и поново одложила игле испод малог стола поред кауча на коме су се налазили ; телефон, папир са неколико телефонских бројева крупно исписаних, слике „оних од њеног срца” , батеријска лампа и двије књиге које ту већ подуже стоје и које није жљела да склања. Узе једну од њих и поче да прелистава.
     - Е, пусто, ни наочаре ми више не помажу. Пих!
       Нису јој ни требале, бар што се књиге тиче. Знала је напамет. Јово је волио читати. Кад остадоше сами, и избискаше по стотину пута сваку минуту њиховог дугогодишњег заједничког живота, Јово се досјети читања на глас. Па ионако Нади више ни наочаре не помажу. Понекад би Јово направио паузу, или би га Нада приупитала нешто, а онда би се поново враћали на прошле , садашње и будуће дане њиховог живота.
       О прошлим, мада понекад и пуним бола, највише су вољели причати. Радо су помињали своју Херцеговину, претурали по шумама и горама, по пољима и драгим људима. Некад би се до те мјере уживјели у тадашњи живот, да би нехотице померили руку како би унучад по глави помиловали. А, онда би се трзнули суочавајући се са суровом стварношћу осамљеника.
      - Ма, није то ништа. Такво је вријеме данас. Сви наши вршњаци који су живи живе овако.-примјетила би Нада.
      - Ма, шта нам фали? Имамо шта појести, попити, топло нам је.... Дођу дјеца, не можеш душу гријешити ...Раде.... Морају. ...Свак има обавеза.- додао би Јово.
      Онда би дубоко уздануо, окренуо се према супрузи, па би тихо упитао:
     - Шта, јадна ако останеш иза мене? Куда ћеш онда?
      -Дубоко уздишући, као да жели да јој то буде последњи пут, Нада би прошапутала:
     - Хајде богати...ко зна ко ће први!?

     Пожели шољицу кафе, те сва важна што још увијек нешто може за себе да учини, придиже се и приђе шпорету. Стави воду да проври и загледа се кроз кухињски прозор одакле се дијелом видио парк огрнут мајским бехаром.
    - Види, ђаво однио, ако им је и овај бехар к’о нас херцеговачки. Пих....
      Пила је кафу гласно срчући, као да је хтела да одагна сабласну тишину њене гарсоњере.
     - Питао ме шта ћу ако останем иза њега.
    - Ето, сад знам! Скоро да узвикну Нада.
    - У земљу се жив не може, а да самоћа полако не убија, убија брате. Криво ми само што не пожури.
     Завали се поново на кауч и појача телевизор.



Нема коментара:

Постави коментар