Емина Манчић : Одјек тишине

Ноктурно моје туге

Партитуре сломљеног срца

расуте у акордима ноктурна.

Ветром гоњена туга

лепрша као вео остављене невесте

у сивој измаглици алеје похабаних душа.

Уз степениште корак оџвања

пратећи сенке као приказе прошлости.

И нема хода ка висинама,

јер известан је пад.

Ехо виолине цвили кроз ноћ.

Суза,кристал о камен

као срча реже.

Боли свака нота источена као угриз звери...

Проклетство

Волим да те волим

и нека је џаба.

Није љубав на продају.

У мени она зри, пелин подивљали.

Све једно да ли болим

или ме болиш.

Кад смо у даљинама остали.

Ти у бесу, ја у тишини.

Принцеза и бараба,

кловнови под циркуском шатром.

Ни године нас не подучише

вештини ходања по жици.

Бесни пси о нама лају.

Као по навици

дотачемо туге алкохолом.

Сујету да потхранимо

у бледом одсјају

нас што и нисмо били.

Представа већ давно завршена.

Костими бачени у угао незаборава.

Труле од мемле у опором ваздуху илузија.

Тек се пронашли,и већ се изгубили.

Све изгледа као трагедија савршена.

У гневу ужасном и опором,

множе се црни лептири

кроз мисли пуне таштине.

Рађање ново слуте

или се то играм прорицања

сопствене судбине ?!

Далеко од очију - далеко од срца.

Ма дај...

Нигде ту истине !

И опет волим да те волим,

мада је џаба све.

Мојим и твојим болима

владају тишине...

Пелин

Не бројим више туге

нанизане у реквијему

за душу пијану и срце похабано.

Нити срећу чекам

скривена иза угла сиве собе

у којој спава меланхолија.

Ништа не чиним да одкупим од судбине

још један дан налик другима

и посве обичан за мој егоистични поглед

у будућност.

Седим у полумраку собе,

ћутањем сузу из извора кидам,

да кане већ једном.

Песму да родим , да оживим...

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКИЊИ

Емина Манчић је рођена 20. децембра 1962. године у Обреновцу где и сада живи и бави се коректорским радом. Објављује поезију на свом блогу и разним сајтовима. Припрема за штампу своју прву збирку стихова.

Tweet