 |
| Милош Црњански |
У
својој изби, у Квин корту 83, у Лондону, Црњански живи таворећи, заправо
сањајући свој повратак у домовину, повратак пун неизвесности, али он жели
коначни смирај у Београду. О томе душу никоме не отвара, али из
разговора с амбасадором Срђом Прицом и његовом супругом Вукицом, који га
повремено позивају у свој дом, дискретно ставља до знања да би можда ишао у
своју земљу, да би се вратио.
Систематизује своје исписе из Британског музеја о српским
поменима у енглеским изворима, записима и хроникама. Настају четири текста и
Црњански их шаље редакцији недељника НИН. Редакција је 12. јуна 1964. године
објавила први текст “Ноулз о Косовској бици”, а потом и остале, наредних
недеља: “Археолошке везе Балкана”, “Вендски траг у Британији” и “Откуд потичу
имена наших река и брда”. Он систематизује различите изворе, али се не
опредељује, остављајући очито научницима да крену трагом извора како би се ови
проблеми решили.
У лето 1964. године, на питање младог сарајевског
књижевника Анђелка Вулетића – шта је битна карактеристика његовог стваралаштва
док је био млад – Црњански одговара:
"Национални осећај пре свега, као и код целе моје
генерације. Љубав према свом, не баш сретном народу. Љубав према нашој
заосталој књижевности. Та љубав није никаква заслуга. Она је просто последица
мог рођења на северној граници, крајњој граници нашег народа. То је имало за
последицу претерани осећај национализма. Ја тиме тумачим пред самим собом скоро
све што сам радио, писао, претрпео, до завршетка године 1934…”
Вулетића интересује његово виђење живота у туђини:
“То што је Буњин добио Нобелову награду живећи у Паризу,
или један велики песник Шпаније живећи у Мексику, не значи да су боље писали у
иностранству. Писац као Антеј постаје снажнији само кад додирне своју земљу.
Херкул је иностранство. У туђини се губи воља за радом, туђина увек смањује
остварену количину рада. А камелеони су многобројни у нашем времену… Значи само
да се велики писац рађа и цвета само у свом родном крају…”
Упитан шта ради, Црњански одговара:
“Ја се већ неколико година бавим сонетима и мадригалима
Микеланђела. Објавићу ове године есеј о томе… Природно је, без даљега, да
учествујем у судбини оног народа за који ме је мати родила. Књижевник који не
учествује у судбини свог народа није прави књижевник. Нарцис у литератури спада
у категорију менталних онаниста…”
На крају писац поручује:
“У нашој литератури општа је појава била да писац и
песник згасну рано. Мени се то неће десити…”
И, потом, додаје:
“Осећам се поносним што сам дочекао да се могу вратити у
нашу књижевност после многих патњи. А сматрам да је одвратно кад песник ставља
себе високо изнад других људи. Андрић (Иво) је рекао да себе сматра у народном,
општем, животу, као и сваког другог човека. Чујем да Крлежа, који је исто
толико био заслужио Нобелову награду, ради за тројицу и не седи загледан у свој
пупак, као што бонзе седе. И ја сам чинио што сам, у својој ситуацији, могао…”
Из штампе излази антологија Предрага Палавестре “Српска и
хрватска поезија двадесетогвека”, а у њој је штампан “Ламент над Београдом”,
док је Миодраг Павловић у своју “Антологију српског песништва” унео две песме
Црњанског – “На улици” и “Привиђења”.
Народном позоришту у Београду Црњански шаље своју нову
драму “Тесла”, а издавачком предузећу “Просвета” послао је рукопис своје нове
књиге “Код Хиперборејаца”. У Холандији, у издању “Де Боекериј Н. В.”, на
фламанском језику, штампане су “Сеобе”. Угледни лист “Палитерек” написао је да
овај роман представља “праву и потпуну осуду рата, приповедање пуно неиспуњених
жеља и необузданих страсти”. У Београду, “Књижевне новине” објављују одломке из
рукописа “Код Хиперборејаца” (“Тријалог о Микеланђелу”).
У рану јесен 1946. године, на предлог Слободана Пенезића
Крцуна, председника Српске владе, у Лондон стиже песник Танасије Младеновић са
задатком да великог писца убеди да се врати у земљу. Пред полазак за Лондон,
Младеновић је о томе разговарао са својим кумом старим бардом Вељком
Петровићем, који га је упозорио да је Црњански непоуздан човек, прзница и да
има незгодну нарав. Младеновић у својим мемоарским белешкама о томе записује:
“Опет смо Црњански и ја ходали Лондоном. Посећивали смо
Британски музеј, који је он у танчине познавао, јер је о њему, како ми је
казивао, године и године провео, прикупљајући материјал за своја књижевна дела,
а врло често тамо седео и писао, у дубокој тишини, у топлом, иза дебелих зидова
његових читаоница. Ишли смо често и у чувену “Тејт галери”, познату лондонску
пинакотеку, и на разне изложбе. Разуме се, одлазили смо опет редовно у
италијанске ресторане. Понекад и у пабове на које смо успут наилазили, ради
освежења. Једном ме је он одвео у неку чувену посластичарницу лондонску, чијег
се имена више не сећам.
Највише смо расправљали, да се дипломатски изразим, о
модалитетима његовог и Видиног повратка у Београд. Пренео сам му све поруке
званичника и све њихове одлуке, као и о смештају, привременом, у хотелу
“Ексцелзиор”. И за дуг од шест стотина фунти сам му рекао да ће бити исплаћен.
Међутим, за тих неколико година, колико је било протекло од нашег првог
лондонског сусрета, дуг је нарастао на девет стотина фунти! Шта сам могао, на
своју руку сам му обећао да ће и то све бити ваљано регулисано.
… Датум повратка тада нисмо могли да одредимо. Сложили
смо се да то буде на крају Прициног (Срђа, амбасадор Југославије у Лондону)
мандата, а то ће рећи кроз неколико месеци, најдуже пола године, пошто се ни
код дипломата не може све знати баш у дан. Црњански је требало, а с тим се
свесрдно сложио и Прица, да пође с њим аутомобилом за Југославију, да би све
формалности биле лакше и безболније обављене… Вида би, по том плану, још неко
време остала у Лондону, да би регулисала све оно што је потребно да се уради са
станом који се отказује, а и са робним кућама, које је до тада снабдевала
својим луткама. У позадини те одлуке, међутим, била је и стална стрепња
Црњанског, да му се нешто ипак не догоди кад се врати у Београд. Хтео је у све
лично да се увери, па тек онда да позове и своју жену…”
Један нови Скерлић
У јесен 1964. године Југословенска ауторска агенција
уплатила му је, у фунтама, и ауторски хонорар за штампање „Сеоба“ и „Друге
књиге Сеоба“.
Из Фиренце, а потом и Париза, јавља му се пријатељ Драган
Аћимовић. Наговештава да би можда дошао са женом и до Лондона. Црњански му се
радује, да натенане разговарају, да „као писци говоримо“, али га моли да „из
програма“ брише дочек нове 1965. године, и то без даљег, тако да и не покушава
да га на то наговори, па каже:
„Иначе у мојој кући видећемо Вас врло радо и кад год
хоћете, имамо доста времена, у нашим годинама, за разговор.
„Да сам знао оно што сад знам о мом издавачу не бих био у
Немачку путовао, па се не бих био ни задужио. Добио сам у међувремену холандско
издање књиге и видео право чудо од неукуса, а све је рађено и не питајући
писца. Чак не знају ни како се оригинал звао. До данас ми се холандски издавач
није ни јавио. Послао ми је а цонто ДМ 1.000 то јест 2-3 од тога. 1-3 узима
немачки издавач за ‘Auslandsrechte’.
„Што се тиче књиге ‘Писци говоре’ (књига интервјуа
песника Николе Дреновца) има у њој свакога, а најмање обухвата оно што је сад
актуелно: рад једне групе, англоамериканске, коју воде Миодраг Павловић и Ј.
Христић, а који су помоћу Васка Попе пласирали своју антологију у СКЗ. Ствар је
за Дучића и Елиота. Вреди то да запазите у вези Вашег чланка код Парежанина.
‘Искра’ је припремила за Божић паралелу ‘Арене’. Има и других шаљивих новости у
литератури које ћу Вам причати…“
Пријатељу истовремено поручује да ће му дуг вратити, да
је из домовине успео да добије ауторски хонорар после две године и то, како
вели, „са свакојаким одбијањима“, али проблем је решио, каже, захваљујући
„личном пријатељу, изузетно“.
Београдски књижевни часопис „Дело“ објављује запажен есеј
Николе Милошевића, једног од највиђенијих српских есејиста, а у њему је указано
на високу уметничку вредност „Друге књиге Сеоба“. Црњански Милошевићу, на самом
измаку 1964. године, пише:
„…Још из времена Скерлићевог, код нас је критика била
скоро увек лична, политичка, кликашка, а врло ретко приказ књига, за читаоца. А
најмање са гледишта интелекта. У Вашем приказу – без обзира на то што је
повољан за писца – први пут налазим та интелектуална гледишта која ме сад, у
мојим годинама, једино још занимају. То што сте Ви написали не само да је нов
начин, него ми се чини написано и са знањем савременог литерарног апарата, а не
са тенденцијама. То је најозбиљније у хрпи оног што сам читао досад о мом
роману. Код нас обично критичари налазе оно што у књизи нема, а не виде оно што
писац жели да читалац примети да има.
„Ви сте, са Вашим приказом, без обзира ко сте и каква Вас
будућност чека, нова и лепа појава међу нашим критичарима.
„…Свашта се нашло у ‘Другој књизи Сеоба’ само не оно што
је писац хтео, а што сте ви нашли. Иако чујем да сте млад човек по годинама, и
тек почетник међу професорима Универзитета, ја сам желео да Вам кажем да сам
после много година, први пут, читајући Вас, видео, да критика и код нас неће
више бити само вика на пијацама, него да ће писац моћи да рачуна са људима који
ће запазити и оно што је у делу била интелектуална интенсија писца. До сада је
критичарима било све и свашта важније од тога. Мени је нарочито мило да сте у
мом роману видели тенденције које нису аутобиографија…“
Почетком 1965. године љотићевски лист „Искра“, који
излази у Минхену, пише:
„Данас већ двадесет и пет година живи у емиграцији песник
и романсијер Милош Црњански. У домену српске књижевности, име Милоша Црњанског
је толико велико и светло да би се једна национално свесна емиграција могла да
поноси да га има у својим редовима.
„…А шта је урадила емиграција? Она, пре свега, није за
њега хтела да се интересује, јер није био члан ниједног политичког емигрантског
удружења, где чланска карта замењује таленат, он се није чак ни кандидовао код
какве групице за будућег министра или амбасадора, онда када комунисти
добровољно сиђу са власти и уступе је баш представницима тог клана
емигрантског! Емиграција је оставила Милоша Црњанског да више-мање живи од
помоћи, да не кажем милостиње странаца, или да ради у подруму неког обућара.
…Један поштовалац и ученик Милоша Црњанског, и сам
изванредан млади песник, Драган Аћимовић, који је радећи као словослагач
створио себи једну минијатурну, ретко укусну штампарију, учинио је да – не
српска емиграција, јер ту ни Црњански ни Аћимовић нису имали никаквих илузија –
већ српски народ добије у наслеђе величанствену поему Милоша Црњанског ‘Ламент
над Београдом’. Књига је штампана у 76 примерака…“
Аћимовић је био код Црњанског у Лондону, у јануару 1965.
године. У једном старинском, викторијанском хотелу двојица пријатеља пили су
чај и јели сендвиче и по обичају водили су конверзацију сличну оној од пре
неколико година. Аћимовића је интересовала личност Дафине, а Црњански је о тој
давнашњој ујниној пожуди говорио са узбуђењем:
- Има доста од ујне у мојој Дафини…
Пријатељ га директно пита:
- Да сте са ујном у Бечу, на школовању, спавали – да ли
би се родила Дафина?
Црњански одговара:
- Можда не…
Увече, док су се таксијем враћали у дом Црњанског, овај
му се повери:
- Ви сте човек који зна ћутати… Моји су папири остављени
на сигурно место. Међу најинтимнијим, који ће бити отворени после моје смрти,
налази се визит-карта Принципессе Валмарана из Венеције. То је била једна
велика моја љубав…
Аћимовић га пита – јесу ли то оне „маске које су по мене
дошле“ из „Ламента“? Црњански му каже:
- Ви све хоћете да знате. Млади сте. Доживећете отварање
моје заоставштине…
Поруке три поеме
Како је Вук Исакович био обучен студирао сам на овим
официрима. Ја сам то мало преиначио и дао више аустријски карактер…”
Наравно, прича се односи на “Другу књигу Сеоба”.
Аћимовић није дуго остао у Лондону, а по повратку у
Јоханесбург свратио је опет у Рим и обавештава га да су његови папири сигурно
похрањени.
Прихватио је понуду “Просвете” и уреднику Стевану
Раичковићу послао је, без штампарских грешака, своје три поеме: “Стражилово”,
“Сербиа” и “Ламент над Београдом”. У писму наглашава:
-… Ја бих желео да текст буде латиницом, из више разлога.
Треба стварати заједничке текстове за целу земљу, треба
латиницом штампати бар оне текстове који имају стране речи. Преслагање у
ћирилицу сасвим би сигурно, крај све Ваше бриге око тога, оставило много
штампарских грешака у издању, а то би било ружно. Код нас су штампарске грешке
бесмртне, као и стенице. Ћирилицом не бисмо могли дати ни аксане.
Ја сам, у мојим годинама, а нарочито кад се ради о
оваквом издању, врло осетљив на штампарске грешке. Ако би ипак штампали
ћирилицом, мој услов је да ми пошаљете последњу ревизију. Авионском поштом то
иде брзо.
Наслов књиге: Три поеме – биће најбоље тако.
У тексту има страних речи, а има и имена из прошлости
која се не знају. Зато сам се решио да Вам, у идућем писму, пошаљем напомене,
кратке, таквих алузија и имена. То дајте на крају као: Напомене издавача. Или
уредника. Дакле као своје.
Молим Вас да у оваквом издању не буде “поговора”, ако
желите баш да нешто уз то кажете, као уредник, реците на повезу као што се то у
свету уобичајило, или у засебном чланку у часопису.
У случају да имате још нека питања у вези издања, јавите…
А затим, у пост скриптуму: Приватно: захваљујем за добре
жеље за годину 1965, а и ја желим Вама и Вашој породици сваку срећу за ову
годину која је отпочела. Успеха већ имате.
Молим Вас да поздравите своју супругу, а надам се да је
њено здравље сад добро. Кажите јој да је удати се за песника врло лако. За то
је потребно само племенито срце. Теже је живети са песником…
“Ламент над Београдом” писао је на плажи крај Лондона.
Црњански у додатку писма шаље своје напомене за будућу
књигу “Три поеме”:
Поема “Стражилово” написана је у Италији, у пролеће
године 1921. при повратку из Париза. Она је завршена, на путу по Тоскани, у
месту Фиесоле, изнад Фиренце, у хотелу “Аурора”. (…)
Поема “Сербиа” написана је на новинарском путу, на Крфу,
где је писац, у кући нашег конзула, Анића, написао неколико виолентних чланака
за дневни лист “Време”, о стању у ком је затекао наша војничка гробља. На њих
је, како се у наслову каже: држава потрошила мање него што на Крфу кошта
магарац. Тадашњи министар унутрашњих послова Божа Максимовић тражио је хапшење
и стављање под суд писца тих чланака.
Поема “Ламент над Београдом”, написана је, на одмору, на
плажи у близини Лондона, у месту које се зове Цооден Беацх. Прво, оригинално,
издање штампано је у ограниченом броју примерака, у ванредној штампи штампарије
“Гарамонд”. У Јоханесбургу. Други текст у “Књижевним новинама” у Београду. У
поеми има неколико алузија, на мање познате географске тачке, са путовања и
живота песника, а има и алузија на неколико његових помрлих другова, који су
данас и заборављени.
Јан Мајен је острво у Арктичком океану, коме је брод,
којим је песник путовао на излет на Шпитзберген, ишао у посету. На острву има
свега једна мала метеоролошка станица Норвешке. Није настањено. Еспања је
оригинално име Шпаније куд је писац ишао три пута, а сваки пут у врло
различитим приликама. Воли ту земљу. Добровић је познати сликар Петар Добровић,
дугогодишњи познаник и другар песников.
Као и Сибе (Јосип) Миличић, песник, Хваранин, који је у
свом животу имао три етапе, које код нас вреди запазити: прво, са две медаље за
храброст у србијанској војсци, затим другу у НДХ, и трећу када је писао песме
“Партизанке”. Лижбуа је Лисабон, главни град Португала, где је песник живео, од
маја до краја августа, године 1941. Финистере је уобичајено име Бретање на
крајњој тачки француске обале, на Атлантику. Туарези су ратничко племе Кабилије
и номади Сахаре.
Минг је стара династија Кине. Yанг и Yин, мушки и женски
принцип у кинеској митологији. Тао, главни принцип филозофски, таоиста.
Мандарини су били највиши ред кинеских великодостојника и државних саветника.
Стране речи су већином познате у овом спеву. Ничево је
руска реч за ништа, нада шпанска, за исто. Леицхе је немачка реч, за лешину,
цадавере талијанска, за исто. Тоут пассе је француски, банални, израз за “све
прође”.
Нао, хао, португалска реч коју је тешко преписати, сасвим
тачно, у нашој латиници пхонетски, са њеним, специјалним аксаном и изговором,
значи: не, не. Цорморан је птица океана. Француско томбе значи гроб. Сомре је
реч за таму, подземну, а омбре за сенку.
У својој изјави Николи Дреновцу (“Писци говоре”, стр. 65)
песник је рекао да је “Ламент над Београдом” лабудова песма…”
Емиграција у Немачкој се вајка да ништа није учинила за
Црњанског, а прича се увелико да се враћа у земљу. Међу њима се, тим поводом,
говори: – Једини емигрант пред ким су титовци капитулирали је Црњански…
“Сеобе” велико дело
Драгану Аћимовићу, у марту 1965. године Црњански поручује
да је из Рима добио неке од својих давно остављених (на чување) ствари – слике
и филмове из Немачке, али не и филмове из Шпаније, до којих му је посебно
стало.
Филм из Немачке је упропашћен од влаге у подруму, где је
стајао а све су то, како вели – сентименталне вредности:
Слика моје жене, уз ваздушни брод који је, при атерирању
у Њујорку, пропао. А ја сам имао место на броду, на идућем путовању.
Филмови мог пута по шпанском ратишту, 1937, имају
вредност сензационалну и потребни су ми за књигу коју спремам. Нажалост, нити
сам их добио, нити сам добио писмо које би ми то протумачило. Пређимо преко
тога.
Нагађам зашто.
Још је много горе што папире које сам тражио нисте нашли.
Сасвим сигурно знам да су остављени тамо. Неколико књига, без пропратног писма,
ми је послато, али никакви папири. Да и преко тога пређем…
Предстоји конгрес Међународног ПЕН-а, на Бледу, у
Југославији. Добио је позив да дође, Аћимовићу пише:
- Да ли ћу ићи на конгрес ПЕН не зависи од мене. Имам
намеру. Да ли ћу том приликом моћи да свратим у Рим питање је велико.
Ми смо из Рима кренули, опкољени талијанском полицијом, а
имали смо наређење да НИКО не сме понети више од 1 кофера. Ја сам тако. После
се испоставило да су СВИ понели више. Они из Албаније и своје слушкиње,
метресе.
Тек сад на крају живота имам одређено мишљење о својим
сународницима. Пре сам био, можда нећете веровати, наиван, јако…
Аћимовићу је дао више старих гравира и географских карата
да му их прода, а истовремено га моли да му пошаље писмо у коме би написао да
му ништа не дугује – жели да има чисте рачуне, каже, са пријатељима. Очито је
да се спремао за повратак, о чему из своје ближе околине никоме није ништа
говорио, па ни Драгану Аћимовићу у кога је имао пуно поверење.
Потписао је са београдском “Просветом” уговор о
објављивању сабраних дела. Уговором су обухваћене све његове ствари – како сам
каже: у прошлости, садашњости и будућности.
Иначе, веома га је орасположила студија професора
Београдског универзитета, есејисте Николе Милошевића, који је на један потпуно
нов начин, из једног посебног савременог угла испитивао “Сеобе”. Тим поводом
Милошевић му пише:
- Још врло рано, као средњошколац, почео сам се
интересовати проблемима који се налазе негде на граници филозофије и
литературе.
То је и био разлог што сам се, пре петнаест година,
уписао на групу за такозвану чисту филозофију Филозофског факултета у Београду,
коју сам завршио 1953. године одбранивши дипломски рад из области естетике.
После завршених студија обрео сам се на Катедри за општу
(компаративну) књижевност Филолошког факултета, на којој се у звању асистента и
данас налазим.
Средином 1963. године прочитао сам Ваше “Сеобе”. То је за
мене био, рећићу Вам без имало претеривања, велики интелектуални доживљај.
Импресиониран богатством филозофских и психолошких импликација Вашег романа,
увидео сам да се о томе може написати читава књига.
И не само то.
Ваш роман указао ми се као нешто без чега нисам могао
замислити даље синтетичко уобличавање и даље развијање мог приступа извесним
филозофским и естетичким проблемима.
Зато сам, крајем 1963. почео са писањем књиге под
насловом “Филозофски моменат у ’Сеобама’ Милоша Црњанског”.
Кажем “књиге” због тога што ће мој рад, када буде
завршен, имати око 300 куцаних страна, па можда и више.
Прво поглавље мог рада посвећено је првој књизи “Сеоба”.
Друго поглавље чини оно што сте прочитали у “Делу”.
Треће је посвећено филозофским коментарима у структури
Вашег дела. Четврто се бави проблемом усклађивања ових коментара са појединим
моментима архитектонике Ваше књиге.
У петом и обимом највећем поглављу које управо завршавам,
реч је о односу филозофског и психолошког момента у “Сеобама”. Шеста глава
ваљало би да разматра проблем односа уметничке оријентације Ваше књиге и
такозване историјске истине.
Овде се, на пример, проносе гласови како Ви као писац
“Сеоба” доста дугујете књизи Симеона Пишчевића. Лако је, међутим, доказати
колико су ови гласови неосновани.
У седмој глави размотрићу проблем језичке функције
“Сеоба” из перспективе филозофског момента, а на крају књиге биће још један
завршни запис.
Надам се да ћу, ако ми то здравље и пословне обавезе
дозволе, за отприлике два месеца бити готов са писањем књиге о Вашем роману,
после чега ћу је понудити издавачкој кући “Просвета” у којој је један од
уредника (Зоран Гавриловић) заинтересован за њено објављивање…
Пријатеља из Јоханесбурга Драгана Аћимовића пита да ли би
он потписао један текст, који би он саставио, о томе колику је “помоћ” примио
Милош Црњански од емиграције. Моли га да то штампа под својим именом, у неком
од емигрантских гласила у којем сарађује. Просто га преклиње:
“Штампајте га што пре можете, што више пута можете, што
на више места можете. То ће бити после мени документ.
Не стидите се да то потпишете, а ако је Ваша жеља
потпишите како год хоћете… Ја ћу, под својим потписом, објавити више и оштрије
од тога…”
Још није извесно да ли ће крајем јуна путовати за
Југославију, на конгрес ПЕН-а на Блед. Ломи се. Аћимовић му шаље своје песме,
да их преведе на енглески. Црњански му поручује:
“Што се тиче мог памфлета, послаћу Вам текст, чим
стигнем…”
Размишља да уколико оде на Блед, сврати и до Београда.
Жену не би водио.
Она има проблема са повећаним крвним притиском – изнад
њих је један Енглез поставио некакву машину која ствара велику буку, па им
обома иде на нерве.
Довољно велики Србин
Десимир Тошић, уредник “Наше речи”, сретао је Црњанског у
Лондону и сећа се да је био “довољно Србин да буде мегаломан”, који је волео да
“буде вољен”.
Аћимовић му из Јоханесбурга јавља да је један његов
пријатељ био у Београду и да једини ресторан где се пристојно једе и пије, а не
кошта много и, сем тога, има пријатну атмосферу, јесте бивши Ауто-клуб, Клуб
књижевника. Остало је, вели, или склупо, и само за странце, или “сасвим
балкански”.
Пријатељ му пише и о случају Михајла Михајлова, дисидента
којег су власти у Југославији осудиле због писања о Русији, па Црњанском наводи
један пример из времена окупације Србије:
- Генерал Недић издао наредбу општинским властима да
батинају све оне које ухвате да слушају Москву и Лондон. Један банатски
председник општине обнародовао је вест сељацима.
Како многе Лале нису разумеле одмах вест (- Фортум, о
чему се ради?), председник им је то овако разјаснио: “Ја знам, браћо, да вам је
срце у Москви и разум у Лондону, али не заборавите да вам је гузица у Банату.”
По тој истој балканској логици београдски издавачи
печатају оног који је на лицу места и чува гузицу, а не оног који је “далеко од
очију, далеко од срца”…
Што се пак ПЕН-а тиче, ја сматрам да се ради о идеолошким
побудама, мада има и удварања црнцима, плус комунистички прсти. Свеједно, ако
ПЕН осуди само Јужну Африку а не и огагевелог Тита што је хапсио Михајлова,
онда значи да има два метра. Ако пак осуди оба случаја, цхапеау!
Тај мали Рус (мисли на Михајла Михајлова) написао је
нешто што ме такнуло до срца. “Ит њас оне анд тхе саме ханд њхицх киллед Гарциа
Лорца, Маџим Горки, Димитрије Туцовиц (у чему се пребацио јер Туцовић је
погинуо на фронту) над Тукхацхевскy.
Ја бих додао:
“Иста која је убила Горана и Свету (Светислава)
Стефановића, Савковића и Божовића (Глигорија), Ђоку Јарца (Јовановића) и Весу
Брезанца.” Срећом, више не убијају због мисаоне субверзије, али је Ђилас у
затвору. Иста рука. Исте очи, Каинове, исте уши, у Београду…
Амбасадору Срђи Прици отворено каже:
- Желим да одем у моју земљу на месец-два. Ако будем
могао тамо да живим – остаћу.
Ако не, вратићу се у Енглеску…
Средином јуна 1965. године Драгану Аћимовићу, у Јужну
Африку, пише:
Узрок мог неписања, коме се чудите у вашим последњим
писмима је врло прост, неће да ми нигде оправе писаћу машину, која ми квари
велика слова, скаче као јарац, прља, а укочи се сваки час.
Сви држе дан-два, кажу у реду, а затим почиње изнова.
Машину, као и жену, ако не ваља од прве, требало би кроз прозор. Нажалост не
могу више да пишем руком, писма, јер би било сасвим нечитко, руком пишем још
само литерарне белешке – а то личи, не по значају, али по форми, на кврге
Леонарда.
Стрпите се, дакле.
Осим тога, ни данас, на неколико дана пред полазак, не
знам да ли ћу ићи на Блед. Има неколико разлога, да нећу моћи, али то није за
штампу. У сваком случају до септембра ићи (ћу) у посету у Југославију.
Амбасадор који се мења, позвао ме је у госте, лично.
Проћи ћу, дакле, улицама по којима сам пре 30 година
ходао. Што се тиче литературе, Таса (Младеновић) ми је послао своју најновију
збирку песама (издање “Просвете”).
У збирци има једну песму, а три дела, која је, по мом
мишљењу најзад велика поезија. Сви они пате од пролива писања стихова.
Елиотовци пишу као стално књиговодство. Преводе ваших
стихова припремићу и послаћу вам пре поласка. ПЕН иде корпоративно.
У овдашњем центру, можда ће вас то интересовати, дали смо
директиву да нови интернационални президент буде Артур Милер, а Французи траже
једног Гватемалца, који сад живи у Паризу.
Голизам. Јужна Африка ће имати тешке дане на том
конгресу. Конгрес ће водити Словенци. Сви су чак и емигранти, позвани. Табори
је већ био у Н. (овом) Саду, па је и у Пешту ишао!
Мило Дор пише у Немачкој ниподаштавајући о литератури у
Београду, изузев Крлежу и Андрића, а редован је сарадник у загребачком Форуму.
Он је персона грата Немаца дефинитивно. Лансира једну
београдску млађу групу.
“Просвета” је као што знате потписала са мном уговор и
сабрана дела сам очекивао да почну. Видели сте, ваљда, у “Политици” оглас.
Место мене решили су, и ове године, Андрића, на велико.
Нећете веровати, али ме то ни мало није сневеселило.
Сневеселило ме је нешто друго, али ни то није за штампу.
“Просвета” ових дана пушта у продају “Три поеме”.
Видећете штампу.
Пошто имам многе непријатности, овде, а много посла око
пута, оволико у журби…
Управнику Коларчевог народног универзитета Милану
Ђоковићу поручује да ће ускоро доћи у земљу:
И ја се надам да ћемо се видети овог лета, најпосле, а
пре него што дођем на Конгрес на Бледу, свакако бих, прво, у Београд дошао.
Надам се да је моје срце за радост чвршће, него
Балоковићево (Златко, познати виолиниста југословенског порекла, који је живео
и умро у Америци).
Има седамдесет две године.
А двадесет четири године живи у емиграцији.
Нигде “гвоздене завесе”
Тачно 29. јула, Милош Црњански стигао је на пристаниште у
Довер – с путничким кофером, зимским капутом и шеширом. Заједно с њим на броду
су били амбасадор Срђа Прица са супругом Вукицом. Управо то је и био услов
Црњанског – да путује искључиво са њима. Опседнут разним фобијама, као што је
страх од наше екстремне емиграције, веровао је породици Прица, са којима се,
откако су у Лондону, спријатељио, и у чијем је дому провео безброј лепих
часова.
- Страшно ми је да се вратим у Београд после толико
година, говорио је пред полазак. Најтужније ми је што ћу видети све оне некада
лепе жене – сада бабе…
Био је, већ на броду, нервозан, уплашен. Једног тренутка
упитао је Прицу:
- Шта да понесем од ствари?
Овај му је одговорио смејући се:
- Ћебе…
Заједно са стварима амбасадора кренуле су, раније
упаковане, и неке ствари Црњанског. Нешто намештаја оставио је у Лондону.
Супруга је остала – договорили су се били да јој Црњански јави када она да
дође, ако је све у реду…
По доласку у Француску, заједно су стигли у Париз. Одатле
је амбасадор Прица кренуо у Опатију, где је имао викенд – кућу, а Црњански је
отишао у Западну Немачку, у Аугсбург, да се “сети старих успомена”, а потом у
Минхен, код пријатеља зубара. Одатле је кренуо према Трсту и Опатији, код
Прице.
Из југословенског конзулата у Трсту, Срђи Прици је у
Опатију стигла порука да хитно дође. Када се Прица јавио телефоном конзулу
Рудију Јанхуби, овај му је рекао:
- Овде је дошао Црњански. Има карту за Лондон, ако ви не
дођете по њега…
Истог дана кренуо је брачни пар Прица у Трст, а у
Јонхубином стану затекли су друштво како пије словеначку ракију, уз српски
кајмак.
- Знао сам да ћете доћи – рекао је Црњански, обрадован
као мало дете.
Из Трста су заједно кренули истог дана у Југославију. Био
је крај јула и леп летњи дан. На граничном прелазу Козина, формалности су брзо
обављене, тако да су без задржавања наставили пут даље, према Опатији.
Црњанском је било чудно – није му, у ствари, било јасно: како то нема “гвоздене
завесе”, нема милиције на сваком кораку, како се у емиграцији писало и
говорило.
Написао је одмах по доласку писмо Види, у Лондон – био је
одушевљен, раздраган, озарен. Рано је одлазио на плажу, на купање, а затим дуго
шетао обалом, све до Ријеке, града његове младости, у којем је похађао
трговачку академију.
Једног дана, сасвим случајно, нашао се у друштву и
Александра Ранковића, министра унутрашњих послова Југославије, и са њим је
отишао на Учку, где су заједно ручали.
“Политика” је објавила вест на два ступца, са сликом:
“Књижевник Милош Црњански у Југославији” и написала да се одмара на јадранској
обали, али не каже и где. Било је то 25. јула 1965. године.
У Јоханесбург, Драгану Аћимовићу послао је поруку:
“Памфлет о нападу емиграције на мене одложио сам. Надам се да ћете прикупљати
оно што се о мени буде писало. Биће једног дана неузалуд.”
Доласку Милоша Црњанског у земљу претходила је депеша
Јована Веселинова, шефа српске комунистичке партије, блиског сарадника Јосипа
Броза, упућена амбасадору Срђи Прици, преко Министарства спољних послова, дакле
– Коче Поповића:
“Гарантујемо трособан стан. До усељења обезбеђујемо о
нашем трошку апартман у хотелу ’Ексцелзиору’ Београду”.
По доласку у Београд, Веселинов је приредио, кажу
савременици, и вечеру за Црњанског, у своме дому, на којој су били Вукица и
Срђа Прица, и Олга и Танасије Младеновић.
Црњански, по доласку у Београд, с одушевљењем говори о
своме граду:
“… Ово је Америка…”
У хотелу га нервирају браве на вратима: у Лондону су, на
пример, све браве налево, а овде све надесно… Или, један човек у ресторану седи
преко пута и стално га гледа – био је то један од гостију који је препознао
чувеног писца и радознало га је посматрао.
Полако се, међутим, привикавао на Београђане и Београд.
Све је мање зазирао од људи из непосредне околине. После двадесетак дана, из
Лондона је стигла и супруга Вида.
На путу се догодила невоља – један кофер са рукописима и
личном преписком Милоша Црњанског се изгубио.
Једна од првих посета била је редакцији “Књижевних
новина”, где је са главним уредником Танасијем Младеновићем и члановима
редакције водио разговор. Интересује се у Народном позоришту – шта је са
његовом драмом “Тесла”, коју им је давно посао.
Каже да има још једну драму “која ће бити сензација”, а
која се, вели, зове “Ју ха ха”. Говори и о свом новом роману:
- “Роман о Лондону”, то ће бити моја лабудова песма! Као
што је “Ламент” лабудова песма у стиху… “Роман о Лондону” је лабудова песма у
прози…
Прав као младић, чилог корака свакодневно је у шетњи
Пионирским парком, Калемегданом, Кнез Михаиловом… А, онда се затвара у своју
хотелску собу, где ради на својим рукописима.
Ту, у соби хотела “Ексцелзиор”, претрпаној књигама,
свежњевима рукописа, нераспакованим стварима, прима младе псице који желе да га
поздраве – он је за њих култни писац. Долазе му на поклоњење. Једноме од њих,
који га је питао:
“Када се Марина Цветајева вратила у Русију – убила се,
Куприн кад је стигао – сагао се и пољубио родну груду: шта ћете ви урадити? –
одговорио је: “Ни једно, ни друго…”
Очаран великим Теслом
Стиже Црњанском, 3. октобра 1965. године, у хотел писмо
од Војислава Јовановића Марамбоа, нешто старијег исписника, бившег дипломатског
чиновника, књижевног историчара и уредника “Српског књижевног гласника”, врсног
зналца народне књижевности:
“Допустите ми да Вам, иако нешто доцкан, пожелим срдачну
добродошлицу о Вашем доласку у Београд.
Не кажем: повратку, јер сам Вас осећао увек присутним у
нашој средини, у коју овога пута, без лажне скромности, убрајам и себе као
Вашег старог поштоваоца и пријатеља.
Ја данас живим углавном са својим колегама и више-мање
цело Ваше дело налази се надомак моје руке: отварам га по вољи и са уживањем.
Здравље (поремећено) не дозвољава ми честе изласке, али
се ипак надам да ћу Вас ускоро срести – можда чим снег завеје Авалу, где ће
бити за Вас скијања – ако Вас не привуче Копаоник или Шара.
Очекујући то, ја Вам достављам приложени Ваш рукопис који
сте ми поверили 1927. или 1928. године као подсетник за једну биографску
белешку о Вама, у тада пројектованом новом издању “Српске читанке” коју сам
израдио још пре онога рата са покојним М. Ивковићем.
До тога издања није дошло; рукопис је остао неупотребљен,
он је Ваша (и општа) својина.
Са пријатељским поздравом Ваш одани…”
Почетком октобра 1965. Црњански одлази у Нови Сад. Дошао
је на обданицу, а дочекали су га Младен Лесковац и Бошко Петровић, први људи
Матице српске. Ручали су на Петроварадинској тврђави – дан је био леп и сунчан,
право михољско лето.
Црњански је био у свом изношеном лондонском оделу, али га
је “носио господственом једноставношћу и лежерношћу”.
Крајем октобра одржано је на Коларчевом универзитету, у
великој дворани, књижевно вече посвећено Црњанском. Сала је била препуна, а
говорио је Никола Милошевић, асистент Универзитета, а затим су читани одломци
из “Сеоба” и “Ламент над Београдом”. Пишчеве речи да “настављамо тамо где смо
стали пре тридесет година”, међу званичницима у власти примљене су с
подозрењем.
Прехладио се тих дана – добио је грип. Предлажу му блиски
пријатељи једног лекара, он одбија, другога, трећега…
Све одбија. О сваком се распитује – ко је, шта је, из
које је породице. Најзад се одлучује за др Михаила Богдановића, интернисту
болнице “Др Драгиша Мишовић”. Са њим ће се спријатељити и он ће наредних
година, све до пишчеве смрти, водити бригу о његовом здрављу.
Половином новембра 1965, на меморандуму хотела
“Ексцелзиор”, у Кнеза Милоша 5, одговориће на својој старој писаћој машини
Војиславу Јовановићу Марамбу:
“Драги професоре,
примио сам Ваше писмо давно, али у јурњави својих првих
дана, после 25 година, у Београду, нисам стигао да Вам се јавим.
Све док не будем добио стан, тешко да бих могао да
отпочнем посете код оних које бих радо посетио, па ми остаје само да Вам кажем
да ме је Ваше писмо много обрадовало.
Ја нисам заборавио Блед, из године 1940, откад сам
отишао, не предвидевши то, разуме се, у иностранство на 25 година. А Ви знате
да су Римљани то сматрали за тежу казну од смртне.
Нисам заборавио ни ону лепу даму коју сте Ви последње
вече одвели на коцку, док сам ја са њеном ћерком играо.
Судбина сваком дели његову улогу дубоком мудрошћу.
Хоћу да кажем само да Вас се сећам увек радо и да ће ми
бити мило да се, кад добијем стан, виђамо.
Желим Вам свако добро. Са срдачним поздравом..”.
Крајем1965. емигрантска штампа се опет окомила на
Црњанског. Лондонска “Наша реч” пише да се Црњански “најзад привукао Београду:
најпре, преко Хрватског приморја, као турист, да би се на крају обрео са својим
’Ламентом над Београдом’”. Емигранти, затим, пишу:
“Није само носталгија која је гонила Црњанског у
Социјалистичку Федеративну Републику.
Његов унутрашњи морални немир била је већа снага која га
је ломила и која га је сломила после толико година успешног али мучног
врдакања…”
У емиграцији га критикују – да је “увек био тежак и
непријатан човек”.
У децембру 1965. године у Народном позоришту у Београду
почињу пробе комада “Тесла”, у режији Борислава Борозана. Теслу игра Васа
Пантелић. У “Илустрованој политици” Црњански, тим поводом, изјављује:
“Постављању драме ’Тесла’ претходио је један необичан
догађај.
Позоришно дело почео сам да пишем још у детињству и баш
пре неки дан у старим коферима који су остали сачувани, поред слика оца и
мајке, пронашао сам и, невештим дечјим рукописом написан, свој текст драме
’Гундулић’.
Необично сам се обрадовао… Али, вратимо се на драму
’Тесла’, за коју сам током времена написао шест верзија.
Пишући је, нисам писао путем егзибициониста – Бекета или
Јонеска – јер сам сматрао да комад о највећем научнику треба свако да разуме,
да не сме привлачити само ексклузиван круг младих позоришних ентузијаста и
снобова… Питате – зашто ме је привукла личност Николе Тесле?
Из толико разлога да их све не бих могао набројати. Можда
зато што је Тесла био симбол јединства наших народа…
Био сам дечак од десет година кад је Тесла, већ славан,
дошао у Београд да присуствује пуштању у рад првог телеграфа за Ниш.
На прослави друштва које је носило његово име, срео се са
песником Јованом Јовановићем Змајем, чије је ’Ђулиће’ обожавао и, раздраган
пољубио Змаја у руку!…”
“Просвета” објављује три поеме Милоша Црњанског
(“Стражилово”, “Сербиа” и “Ламент над Београдом”), а Матица српска и Српска
књижевна задруга у заједничкој библиотеци “Српска књижевност у сто књига”
објављују његове две књиге: “Лирика, проза, есеји и Ламент над Београдом,
Сербиа” и “Сеобе” (приређивач Живорад Стојковић).
Ситан али виталан
Удружени издавачи Матица српска, “Младост” из Загреба,
“Просвета” и сарајевска “Свјетлост” најављују крајем 1965. издавање сабраних
дела Црњанског, у десет томова, ћирилицом и латиницом, а приређивачи су Стеван
Раичковић и Роксанда Његуш.
Почетком 1966. године у јавности је запажена полемика око
повратка Црњанског кући. Загребачки часопис “Разлог” објављује текст Милана
Мирића, Србина из Хрватске, “О темпора, о морес”, чију окосницу чине тезе Марка
Ристића објављене у есеју “Три мртва песника”. За другу књигу “Сеоба”, Мирић
каже да је није читао, а да је “Ламент” пригодна песма. Између осталог, он даље
пише:
“Ако нетко данас намјерно прешућује политичку и
новинарску активност Милоша Црњанског, и то чини у име његових најбољих дјела,
онда он није схватио та дјела, заправо ради против тих дјела, и против пјесника
Милоша Црњанског.”
Одговорио му је веома оштро Павле Зорић у “Књижевним
новинама”, чланком “Незнање удружено с мржњом”. У полемику се укључио и
Василије Калезић, који у “Гледиштима” пише “О Црњанском данас”, истичући да
делу овог писца “неће много допринети некритички хвалоспеви или занемаривање
или наопако тумачење података из песникове биографије…”
Истовремено, Калезић закључује да Црњански “и даље ствара
и тиме никога не спречава да о њему, човеку и песнику, критички и истинито
пише.”
У народном позоришту, 7. априла 1966. године, одржана је
премијера драме Црњанског “Тесла”, биографске приче о великом научнику Николи
Тесли. Мухарем Первић, критичар “Политике”, каже да “појам доброг позоришта,
како га схвата Црњански, подразумева и добро посећено позориште”.
Очигледно се аутор “Николе Тесле”, по Первићу, трудио да
своју драму доведе у склад са оваквим схватањима, али, нажалост, ова племенита
тежња за комуникативним театром, за јасноћом и приступачношћу није увек
успевала “да преброди баналност и досегне елеганцију и шарм једноставних, али
не упрошћених драмских творевина”.
Сам Црњански је незадовољан и захтева да се представа
скине са репертоара. Управа позоришта удовољава том захтеву и 22. маја изведена
је последњи, седми пут.
Крајем јула и почетком августа Црњански борави у Пули,
где гледа филмове на филмском фестивалу домаћег филма. Каже новинарима да би
желео да напише роман о повратку.
- Надам се да ћу стићи да напишем роман “Повратак”, роман
о немогућности повратка у прошлост, најстрашнијем феномену јаве и сна код
човека…
Одлази, потом, у Сарајево. Одседа у хотелу “Европа”,
тражи исту собу у којој је пре непуне три деценије боравио.
Јавља се Меши Селимовићу, који је пресрећан да му буде
домаћин. Одвешће га у ексклузивно излетиште највишег политичког врха Босне и
Херцеговине – Стојчевац, крај Илиџе, у којем је до пре неки дан боравио Иво
Андрић, на путу за Херцег Нови. Тамо срећу Родољуба Чолаковића, једног од
највиших савезних функционера, који у свој дневник записује:
Дошао Меша Селимовић са Црњанским – омален, ситан, али
још виталан и духовно свеж. Каже да ме је видео у Лондону на једном предавању
(1958).
Остали смо дуго у разговору. Причао је о емигрантском
животу уопште, а онда о нашој емиграцији…”
Издавачка куће “Нолит” објављује роман, хронику, мемоаре,
како све називају нови рукопис Црњанског “Код Хиперборејаца”, у две књиге.
Хипербореја је, каже легенда, “пријатно и плодно острво, северно од Шкотске…”
то је земља у којој “људи не знају за тугу”. То је својеврсна опорука, “коначни
кредо и салдо духовне авантуре Милоша Црњанског”. На почетку књиге, писац каже:
“Сва лица поменута у овој књизи живе, или су живела у
стварности. У овој књизи, међутим, сва њихова имена, карактери, литерарне су
креације које немају везе ни са једним лицем у стварности, него представљају
иреалне фикције према пишчевој потреби за причу о прошлости.”
Марко Ристић изјављује у загребачком “Вјеснику”:
“А оно што сам о Црњанском у том есеју (’Три мртва
песника’) рекао, ни после објављивања и најављивања читавог низа нових дела
Црњанског, ни после свих интервјуа с њим, ни после његовог повратка у земљу,
нисам сматрао за потребно да подвргнем ма каквој ревизији.”
Црњански чита у оригиналу Иљу Еренбурга, Твардовског,
Јевтушенка, затим на енглеском, немачком, француском, шпанском, италијанском…
Излазе сабрана дела у десет књига. Он је писац у жижи интересовања јавности – о
њему се пише, он даје интервјуе, његово дело се тумачи. Чак и Марко Ристић,
који га не подноси, ни као човека, ни као писца, мора свом прештампаном есеју
“Три мртва песника” да дода напомену, у којој ће, између осталог, рећи:
“Морам да признам да је ово моје тврђење о његовој
коначној књижевној стерилности, Црњански демантовао објављивањем, године 1962,
оних осам стотина и педесет страна које сачињавају другу књигу ’Сеоба’. Не
одричем се тиме закључака који произлазе из мојих давних претпоставки о
моралном и социјалном смислу поезије.”
А поводом књиге “Код Хиперборејаца”, “Политика” у јануару
1967. из пера Зорана Глушчевића пише:
“Мемоари Милоша Црњанског представљају богат и разнолик
књижевни пано… Сва поглавља нису уједначена нити стегнута преко потребном
дисципином. Али на већини страница присутна је она воља за мером која краси
велика дела. Ту смо добили најблиставије тренутке његове песничко-есејистичке
имагинације…”
У пролеће 1967. борави у Крагујевцу – разговара са
културним радницима, посећују установе културе и Спомен-парк у Шумарицама,
гробље стрељаних ђака и професора.
Обе књиге “Сеоба” излазе у Будимпешти, у преводу на
мађарски језик Золтана Чуке, његовог пријатеља и познаника из предратних
времена.
“Сеобе” после “Авлије”
Писац управо ради на својој новој књизи, на причи о
Микеланђелу, италијанском ренесансном вајару, сликару, архитекти, песнику
сонета и мадригала. То је књига коју, каже, пише годинама. Иако су о овом
великом уметнику написане стотине књига, скромних и луксузних монографија, а
његов живот и дело осветљавани из разних углова, Црњански упорно ради, пише
своје виђење Микеланђела Буонаротија. На питање: има ли смисла писати такву
књигу, једноставно одговара:
- Има. Зато, пре свега, што, на нашем језику, о
Микеланђелу, има мало писанога. Друго, зато што је, чак и последњих година,
написано, о Микеланђелу, штошта, што је ново, па би то могла бити још једна
књига…
Ни моја књига неће бити без новога. У сваком случају, не
без стављања нових питања. (А писана осам година, после скоро 50 година
студија.) Књига једног песника, који ставља питања која су, досад, прећутана,
или скривена, и заборављена, и естета, и историчара уметности. Факта покривена
тражењем једног барокног Микеланђела, по теоријама вели Црњански.
Има седамдесет година.
Готово је сам. Окружују га једино млади писци.
Црњански изјављује:
- Пријатељства су лепа кад су из детињства, рата, и, на
пример, затвора. У старости су пријатељства пријатна, али нису дубока.
Понеки пријатељ се покаже да је језуита. У “животним
искушењима” волео сам да будем сам и да се поуздам у самог себе…
- Завист је исто тако честа као и пријатељство, у
литератури, јер је природна – а ја нисам анђео…
Пише му из Лозане издавач Владимир Димитријевић, у априлу
1970:
“Ви ћете кроз недељу дана добити прве примерке ’Дневника
о Чарнојевићу’. Књига ће бити лепо опремљена и било би ми врло мило кад би Вам
се свидела. Са моје стране очекујем са нестрпљењем да та књига изађе, то ће
бити за мене као неко одужење земљи Србији.
Читам у ’Савременику’ ’Ембахаде’. Ванредно. И као увек уз
Ваша дела доживљавам право усхићење… Верујем да ће Вас француско издање
’Дневника’ добро и природно представити Парижанима, пошто француска провинција
још не зна да је на југу Италија, а на западу Немачка, а камоли да постоји
негде Србија, а у њој и литература…
А да душевно они одавно немају такву прозу и такву
поезију у то не треба да се сумња… Да ли Вас је Југославија предложила за
Нобелову награду?…”
Одлази на књижевне вечери у Ваљево, Панчево… НИН га моли
за учешће у анкети о старости. Каже им:
- Питате како треба старити? Природно. Старити, то је
најприродније у животу. То је једини роман који се, а пре, а после, доживи…
“Нолит”, захваљујући пријатељству његовог директора Саве
Лазаревића са Црњанским, добија за објављивање “историјски роман у класичном
смислу речи” “Кап шпанске крви”.
За писање ове књиге, настале између два светска рата,
Црњански се инспирисао биографијом баварског краља Лудвига И. Тема је: љубав и
политика. Поводом ове књиге Ели Финци у “Политици” пише:
“’Кап шпанске крви’ је роман о чувеној шпанској плесачици
Лоли Монтез, управо о једном кратком и изузетно бурном периоду њеног живота, од
доласка у Минхен 1847. до одласка из њега прекретне 1848. године. Све што он о
Лоли Монтез хоће да каже, само су варијације наслова: да је она кап вреле
шпанске крви…
За једног писца какав је Црњански, у својим сензибилним
лирским ткањима и модерним аналитичким рашчлањавањима, то је вишестрано
недовољно.”
У априлу 1971. године, на годишњој скупштини Удружења
књижевника Србије, Црњанском је додељена награда за животно дело. Цео износ
награде поклонио је Фонду за изградњу пруге Београд – Бар (милион динара). Он
је, том приликом, подсетио да је још 1932. године писао:
“Железница која ће везивати Дунав и Јадран, тзв.
Јадранска пруга, свакако је једна од веза на којој се, иако са тешкоћама и
закашњањем, ради…”
У листу “Студент” изјављује, поводом извесне ранг-листе о
најзначајнијим послератним делима у нашој литератури, где је на прво место
стављена Андрићева “Проклета авлија”, а затим “Сеобе”…:
- Не бих могао да признам, никад, да је мој роман, други,
па ни иза романа мог старог пријатеља, Иве Андрића, нобеловца, не бих то
признао чак, ниједном, међу нашим књижевницима, мојим савременицима. Мислим
само да овакве ранг-листе књижевника немају смисла, јер су, скоро, увек, личне.
На 64. редовној годишњој скупштини Српске књижевне
задруге Црњански је заједно са Десанком Максимовић и професором Медицинског
факултета, инфектологом Костом Тодоровићем, изабран за почасног члана. Тим
поводом, 17. маја 1971, каже:
- За мене је ово један пријатан дан. Ја сам пре пола
столећа ушао у ову кућу, Универзитет.
Ја сам овде дипломирао, овим степеницама сам ишао, у аули
смо припремали демонстрације. За мене је ово, дакле, један доживљај, истина,
када човек долази тако близу седамдесет осмој години, као што сам ја, онда је
све доживљај.
Ја бих само хтео да кажем неколико речи Српској књижевној
задрузи, као знак да сам захвалан за ову почаст, оне плаве књиге које сам и ја
у детињству у Темишвару чекао, које су прелазиле границе, оне су сачувале нешто
од тог дивљења које имам за нашу књигу, баш зато што су те плаве књиге биле
изнад оних покаткад гадних материјалних жеља које често данас књиге и шунд
значе.
О Црњанском и његовом делу често се пише у новинама и
часописима. Излази и студија др Александра – Саше Петрова “Поезија Црњанског и
српско песништво”. Нешто раније, Српска књижевна задруга објавила је студију
најбољег зналца стваралаштва Црњанског Николе Милошевића “Роман Милоша
Црњанског”.
Академија – не, хвала!
Година 1971. означила је један изузетан догађај у новијој
српској књижевности: из штампе је изашо “Роман о Лондону” Милоша Црњанског. На
питање новинара – зашто је изабрао да говори о руској емиграцији, а не о нашој
– писац каже:
- Наша емиграција не би била захвална тема за писца.
Подељена је, јадна, сажаљења достојна. Она је врло трагична, али није за роман.
Са руском емиграцијом је другачије. Она је на други начин присутна у животу. И,
зато, вредна пишчеве пажње.
Предраг Палавестра, поводом овог романа, пише у
“Политици” да је “појава ’Романа о Лондону’ Милоша Црњанског радостан празник
данашње српске књижевности”, а затим додаје:
“Модеран роман, какав се ни у већим књижевностима не пише
чак ни сваке деценије, ’Роман о Лондону’ осветљава неке видове егзистенцијалне
морално-психолошке дилеме беспомоћног човека епохе расељених лица.
Свој универзални и космополитиски дух та књига остварује
на тај начин што човека чини основом космичке трагедије.”
У јануару 1972 године, у Театру поезије у Београду,
изведена је, у адаптацији и режији Јована Путника, “Лирика Итаке”.
Повређђен је због односа Српске академије наука и
уметности према њему. О томе и новине пишу – Црњански је у Одељењу за језик и
књижевност предложен за дописног члана.
Он је тај предлог са индигнацијом одбио – после шездесет
година књижевног рада и скоро осамдесет година живота, “тај ниво” му није
одговарао, био је увредљив.
У изјави “Вечерњим новостима” Црњански је објаснио како
је до свега овог дошло:
- Негде сам чуо да ме је Добрица Ћосић предложио за
дописног члана Академије. Разговарао сам са њим и рекао му да то никако не
долази у обзир. Па, у Одељењу за књижевност у Академији има и мојих ђака. Било
би смешно да улазим после њих, и то кад пуним седамдесет девет година…
Уосталом, никада не бих нионако постао њихов члан.
Задовољан сам својим делом и то ми је највећа награда.
Реклама ми није потребна, као ни сваком добром писцу, јер
ми нисмо ни глумци ни певачи.
Препустимо то место људима који желе каријеру. О мени
нека суде читаоци, тихо и неприметно. Као о Сартру, који је одбио Нобелову
награду…”
“Роман о Лондону” једногласном одлуком жирија добио је
почетком 1972. НИН-ову награду критике, у конкуренцији четрдесетак романа. Тим
поводом Црњански каже новинарима:
- “Роман о Лондону” сам својом руком прекуцавао пет-шест
пута. Можете мислити колико ме је то заморило. Рукопис ми је такав да га ни
бог-отац не може дешифровати: зато сам принуђен да све радим сам…
Писати данас роман, то је коњски посао. Лекари то знају,
знају и људи у осигуравајућим друштвима. У Гетеово доба, кад се писало стојећи,
било је подношљивије него сада: седиш сатима погрбљен и претураш по рукописима
неспокојним…
Но, ја не желим да много говорим о мукама које сам имао
пишући ову и друге књиге. Држим се оне Биконсфилдове: “Никад немој да се
потужиш, и никад немој да тумачиш!”
…Мени је потребан само физички одмор, пошто још не осећам
да ми недостаје ментална свежина. Не плашим се да ћу духовно осиромашити,
упркос годинама. Видели сте, Палавестра је појаву “Романа о Лондону” назвао
празником српске књижевности.
Ја не знам да ли је то тачно, али сматрам да је ова књига
празник мог књижевног дела.
Зар онда, у седамдесет деветој години живота, не бих имао
разлога да будем задовољан.
Истовремено, Црњански изјављује:
- Роман, наиме, никако не треба примити као биографски… У
њему има нешто од мојих искустава, али никако не треба веровати како сам сваку
догодовштину претходно морао осетити на својој кожи.
Као што ни аутор криминалистичких романа не учествује у
револверашким двобојима које описује – тако ни иза фабуле “Романа о Лондону” не
стоји мој живот.
То је, у ствари, књига о једном Русу који није био кнез,
нити се звао Рјепин…
У клубу “Политике”, на свечаности којој су присуствовали
истакнути културни и јавни радници Београда, међу којима су били и виђени
писци, као што су Душан Матић и Бранко Ћопић, Црњанском је уручена 20. јуна
1972. НИН-ова награда за роман године.
О добитнику награде говорио је књижевни критичар, члан
жирија др Драшко Ређеп, с којим се он давно, још из Лондона, дописивао.
Крајем тога месеца, Црњански ће боравити у Новом Саду и
Сремским Карловцима. Прихватиће, том приликом, и понуду Ређепа, који је
директор “Неопланта-филма”, да се “Сеобе” екранизују. Он се сам понудио да
напише сценарио, а да режисер буде Александар – Саша Петровић.
Трећи програм Радио-Београда емитује “енглеске успомене”
Црњанског: “Први помени Срба у Енглеској”, “Британско-балканске везе”, “Келти у
нашим рекама”, “Вендски траг у Британији”, “Односи Велике Британије и Срба у
прошлости”, “Енглески историчар Турака о Косовској бици”…
“Роман о Лондону” је догађај сезоне у анкети “Политике”.
Црњански на то каже:
- Не могу да кажем да ми не прија сва та ларма која се
дигла око мог “Романа о Лондону”. Добре критике, награда, друго издање које је
убрзо дошло до читалаца, дају ми право да кажем да је – бар за мене – то био
догађај сезоне.
Из штампе излазе “Одабрани стихови” Црњанског. Сам песник
је сачинио овај избор за “Нолитову” антологију.
И при крају ове године још једна изјава Црњанског, уочи
рођендана, у октобру:
- Сакрићу се тога дана и провести га без славља. Уопште,
књижевник у овим годинама треба да ућути, да прегледа шта је направио и да се
држи по страни…
Институт за књижевност и уметност у Београду објављују
“Зборник радова о Милошу Црњанском”.
Мислим највише о смрти
Пита великог писца Драгослав – Зира Адамовић, уредник
„Политике“: – Ко је на вас пресудно утицао и зашто?
- Казао бих ово: мој отац Тома Црњански и мој учитељ у
српској основној школи, у Темишвару, Душан Берић, били су први утицаји… Памтим
оца кад је, у Иланчи, читао уводне чланке Светозара Марковића и ратни дневник
Пера Тодоровића. Кад је умро, остао ми је иза њега пун сандук разних књига и
много годишта „Заставе“ и „Страже“. Та је литература оставила дубоког трага у
мени. Учитељ Берић био је изузетан човек. Читао нам је Игоа, Меримеа, био је
сјајан глумац, нама, ђацима који смо га нетремице гледали, причао је о Жану
Валжану и готово га глумио пред нама…
А онда, као да се присетио:
- У ствари, мислим да на мене нико није појединачно
утицао. Утицали су, свакако, сви писци које сам читао. Док је број писаца и
штампаних књига био мали, писац је могао да запази ко је – ако је – на његово
стварање утицао. Данас, када просечан писац чита хиљаде књига и познаје стотине
писаца, лично, тешко би му било рећи ко је на њега стварно утицао… Читао сам
целог живота. Уображавам да добро читам латински, још у детињству сам учио
грчки, научио сам рано мађарски, потом немачки и француски; на Ријеци сам учио
италијански, затим енглески, шпански, португалски. Руски сам учио знатно
касније, могу да читам врло добро, да говорим не.
У мају 1973. добија још једно признање: награду „Дисовог
пролећа“, традиционалног признања које Чачак додељује у спомен на песника
Владислава Петковића Диса. На путу за Чачак свраће у Горњи Милановац, где
посећује кућу у којој се родио његов пријатељ и колега, професор Момчило
Настасијевић. Са њим су песник и историчар књижевности, тако рећи, и вршњак
Божидар Божа Ковачевић, онда Гвозден Јованић, Сава Лазаревић, Милосав – Буца Мирковић…
На пригодној свечаности у Дому културе у Чачку, о Црњанском су говорили Радомир
– Раде Константиновић и Никола Милошевић, а затим је Црњански говорио о својим
успоменама на Диса и Скерлића. Посетио је и Овчар бању и неке од манастира, а у
разговору за часопис „Градац“, на питање: „Има ли нешто што није хтео да
напише?“, одговара:
- Сваки књижевник при крају живота може да вам каже да је
много ствари хтео, „много хтео, много започео“, па онда није могао да напише. А
има код сваког књижевника и нешто што је сметало, од чега је одустао. Ја сам
неколико пута у својим интервјуима, који су унети у нашу књижевност, рекао да
„Сеобе“ нису оно што је требало да буду… Изашле су само три књиге, у ствари,
две. Да ли ћу ја написати још једну, или две књиге, зависи од живота…
Питају га шта сада ради?
- Ви питате мене, човека који пуни осамдесету годину, о
чему мисли. Мислим највише о смрти. Мислим о ономе што је било и што ће бити.
То није страх од смрти. То је једно помирење с тим да пролазимо,“као што
пролази жуто лишће“, каже још Омир… И, према томе, размишљам о тим стварима,
уређујем своју библиотеку, бацам оно што не треба да постоји, гледам оно што ме
интересује… Према томе, о томе мислим… И пишем… Можда неке ствари нећу
објавити, али то је моја приватна ствар…
Био је расположен. Причао је окупљеним пријатељима и
поштоваоцима своје догодовштине из ближе и даље прошлости, као што је ова када
га је после Првог светског рата примио министар просвете:
- Хтео сам да му поласкам. Рекао сам му: „Господине
министре, са својом брадицом ви личите на Ђуру Јакшића.“ Зар на ту пијандуру? –
рекао ми је љутито…
Песник и критичар Милан Комненић разговарао је са
Црњанским за часопис „Дело“ – о његовом језику, стилу, синтакси.
- Много су се питали како сам дошао до мог језика. Језик
је последица живота, кретања од Темишвара, где се није говорило чисто српски,
али се у мојој породици говорило чисто српски, па кретање до Београда и даље,
живота мог, који је везан за земљу био, па сам према томе, и говорио тако. Шта
сам правио ја од тог језика? Прво, смеју се увек мојим запетама. Запете су жеља
за логиком. Оне су жеља да се читаоцу наметне воља писца. Може бити да то није
богзна како лепо, али је неумитно…
Комненић га пита о песницима, о критици. Црњански
одговара:
- Оно што је било ружно у нашој критици, свињарије, у
односу према мени, јесте, што су непрекидно проналазили шта сам ја: те Мађар и
мађарска култура, те не знам ова култура, те она… Ма није, брате! Ја сам исто
што и други овде. Ја, разуме се, данас, не могу рећи да то све није било. Било
је, био сам фанатик, али то се кондензовало.
Воли да прошета Теразијама, да сврати до „Москве“ или у
„Нолит“, до Саве Лазаревића, на кафу, на разговор. У једном од тих разговора
код свога издавача повела се реч о Јовану Дучићу:
- Мени кажу да мрзим Дучића. Ја сам га волео. Ко га не би
волео када би чуо како је леп српски језик говорио, како је лепо говорио! Али,
замислите, пало му на памет да Мусолинију носи Мирослављево јеванђеље! Рекао
Мусолинију да је заштитник Српства! Глупости! А Ћано, као зет моћног човека,
морао је такав бити, био је змија, млад и циник… Замислите, мени је Џаџић рекао
да има једног Микеланђела… Којешта, фантаста…
У мимоходу, каткад сретне Иву Андрића, управо ту на
Теразијама – он обично иде ка Калегемдану или Ташмајдану. Нису више имали тему
за разговор. Сваки од њих живео је свој жвиот. Андрића су пазили и о њему бригу
водили други људи, па и званична држава. А Црњанског је пазио један део српске
литературе, онај млађи. И док су се надреалисти, сви одреда, тако рећи,
додворавали Андрићу, Црњанског су се клонили и обострано су се презирали.
„Дневник о Чарнојевићу“ излази у Будимпешти.
Заточеник дома свог
У репуном амфитеатру Филолошког факултета у Београду, 10.
марта 1974. године, студентима говори о свом стваралаштву, о начину писања, о
песницима и писцима које је волео.
А у родном Чонграду, у Мађарској, за који није био
емотивно везан, почетком јула 1974. године одржано је велико књижевно вече,
њему у част, а говорио је Стојан Вујичић, научни сарадник Мађарске академије
наука, иначе највиђенији Србин у мађарској јавности, историчар књижевности и
песник.
Ради на књизи о Микеланђелу. Говори најближим пријатељима
о тешкоћама приликом компоновања књиге – испреплетане су наука, уметност,
полемика. Посао велики и тежак.
У традиционалној летњој анкети “Политике”, “Шта је за вас
био догађај сезоне?” – Црњански одговара:
- Много ме је обрадовао Његошев маузолеј. Да један народ
дигне свога песника на највишу стену и да му направи један такав маузолеј, тога
нема у свету. То је ванредно лепо за Црну Гору и за све нас. То ми се јако допало.
А књижевни матине, приређен 13. октобра 1974. у 11
часова, у Народном позоришту у Београду, био је централни догађај те јесени у
југословенској престоници.
Јер, на том матинеу су учествовали: Милош Црњански, Иво
Андрић, Душан Матић, Александар Вучо, Меша Селимовић, Бранко Ћопић, Васко Попа,
Стеван Раичковић. Први и последњи пут на окупу великани српске књижевности.
Пошто је сам Црњански прочитао неке своје стихове, онда је, наизменично с
првакињом Народног позоришта Ксенијом Јовановић, говорио “Ламент над
Београдом”. Дворана је била претесна да прими све оне који су желели да
присуствују овом догађају.
Априла 1975. године, Народна библиотека Србије саопштила
је да је у анкети у седамдесет и једној библиотеци ове републике “Роман о
Лондону”, Милоша Црњанског, најчитанија књига у 1974. години. Примајући награду
(10.000 динара), Црњански је рекао:
- Срећан сам што први добијам ово високо признање широке
читалачке публике и уверен да ће оно постати једна од најдражих награда писцима
који ће је наредних година примати…
Месец дана раније – 13. марта 1975. на Војномедицинској
академији у Београду умро је Иво Андрић, испраћен уз највеће државне и остале
свечаности.
Та вест га је потресла – био је веома узнемирен. Покушава
да мир нађе у писању, наравно, књиге о Микеланђелу. Настоји да склопи фрагменте
раније написане.
“Нолит” 1976. годинеобјављује запажену студију Петра
Џаџића “Простори среће у делу Милоша Црњанског”.
Не осећа се добро. Малаксалост, раздражљивост, па и знаци
депресије.
Из куће, из свога дома у Маршала Толбухина 81, код кафане
“Влтава”, такорећи, не излази. Био је једном у чувеној кафани на обали Саве,
према Обреновцу, “Код Мије Аласа” – у књигу гостију уписао је:
“Мији Аласу нема ничег лепшег од рибе у води.
Црњански.”
Физичко некретање још више слаби његову кондицију –
успева да устане из фотеље, или да се дигне из постеље без помоћи супруге Виде.
Избегава да прими у кући најближе пријатеље.
Одбија и помоћ са стране. Доктор Богдановић једва успева
да га убеди да прихвати помоћ лекара, тако да је некако стао на ноге.
И артериосклероза је напредовала. Истина, у разговору са
најближим искрсли би пишчеви луцидни тренуци, али чим би се појавио неки тежи
проблем, емоционални и психички – Црњански се губио.
Тог лета, 19. јула 1977. године, Милош Црњански пише
своју последњу вољу:
- Ја, Милош Црњански, књижевник из Београда, са станом у
Улици маршала Толбухина 81, желећи да распоредим са својом имовином за случај
своје смрти, при пуној свести и после зрелог размишљања, одлучио сам, како
следи:
Од имовине имам следеће ствари:
Готов новац на штедној књижици код “Београдске банке” у
Београду.
Приход од ауторског права за штампање, издавање,
превођење и било које друге публикације мојих књижевних дела и мога рада.
Покретне ствари: намештај, слике, ћилиме и све друге
ствари у стану за становање.
Некретнина немам.
Сву ту своју имовину, коју сам навео, као и све друге
ствари које се нађу код мене и у мојој имовини у часу моје смрти, остављам у
наслеђе мојој супрузи Види Црњански, рођеној Ружић, из Београда, с којом живим
у браку више од 50 година. Деце и потомака немам, нити других сродника у првој
линији.
Ово је моја последња воља и желим да је као такву сви
поштују и да као таква буде извршена.
Дементност напредује.
Полако се опраштао од света и живота, окружен
фотографијама мајке, Виде, својим портретом (рад Саве Шумановића, с посветом),
Добровићевим цртежима, Бијелићевим сликама, својом писаћом машином “адлер”…
скромном библиотеком, својим књигама…
Све је готово, докторе
Доктор Михаило Богдановић успео је једног дана, у лето
1977. године, да великог писца изведе из његовог стана, да оду до Авале, у
кафану “Кумбара”, на ручак. Седели су на доксату, јели роштиљ, пили црно вино…
Доктор му је причао о боравку у Италији, знајући да је то
пишчева омиљена тема.
Било је лепо, Црњански је био расположен. Враћали су се
задовољни, а кад су ушли у Београд, Црњански га изненада упита:
- Докторе, је’л ви знате где је моја кућа?!
Ја не могу да се снађем…
Доктор му одговара – наравно да зна. И, кад га је довео
пред кућу, Црњански га запита:
- Јесте ли сигурни да ја овде станујем?!
А супрузи Види, кад су ушли у кућу, каже:
- Видо, водио ме доктор у Италију…
Прихватио је те јесени, 26. октобра 1977. године, на свој
рођендан, да екипа Телевизије Београд дође у његов дом и да га сними заједно с
пријатељима.
Био је тада расположен, али на моменте напуштала га је
луцидност.
Тога је и сам био свестан, тих својих душевних криза.
Уговарао је да телевизијску емисију о њему ваља снимити на Авали, онда на
Стражилову… Сам је рекао да ће кренути са телевизијском екипом тамо. Али,
почетком новембра, стање његовог здравља се нагло погоршало. Вида Црњански је
22. новембра позвала доктора Богдановића. Лекар је одмах дошао. Црњански му је
сасвим мирно рекао:
- Све је готово, докторе… Нема ништа више од живота. Кад
човек не може више ништа да ради, не треба ни да живи…
Ту ноћ Црњански је провео у кошмару – хтео је да устане,
да некуда оде… Супруга је једва успела да га врати у кревет или фотељу,
преклињујући га да се смири.
А кад је дошло јутро, Вида је телефонирала доктору
Богдановићу и замолила га да одмах дође. Доктор је дошао и констатовао да
болесник мора у болницу. Црњански је психички био веома узнемирен.
Говорио је тихо, скоро неразговетно. Час је говорио
српски, час енглески или немачки.
Покушавао је да скочи из кревета… Пренет је у болницу “Др
Драгиша Мишовић”, на интерно одељење, код доктора Богдановића.
Смештен је сам у собу. Био је већ у стању бунила – није
знао где је, шта је са њим. Одбија да прими храну и пиће. Не жели да сарађује
са лекарима, нити са сестрама.
Све анализе, које су одмах урађене, показивале су да је
стање организма Милоша Црњанског сасвим нормално, и срце и плућа.
Никакве органске промене лекари различитих специјалности
нису могли да пронађу. Непрекидно је поред њега дежурала сестра или болничар.
Очи је држао стално затворене. Ни са најближима није желео да разговара, нити
да их погледа.
Приликом прегледа неуролога, последњи пут ће отворити очи
и прошаптати:
- Докторка, немојте ме мучити… Немојте ме унижавати… Онда
је једним потезом руке открио доњи део чаршава… био је без доњег дела пижаме…
Дошао је и доктор Богдановић. Замолио је да се пацијенту обуче комплетна
пижама. Доктор Богдановић покушава да га наговори да узима храну. После
неколико кашичица чаја, више ни уста није желео да отвори. Доктор Богдановић га
моли да узима храну, а Црњански му на то одговара:
- Ја уопште немам намеру да живим…
То су биле последње речи које је изговорио Милош
Црњански.
После два дана, умро је. Болница “Др Драгиша Мишовић”
саопштила је да је 30. новембра 1977. године око 17.30 умро песник и приповедач,
романсијер и драмски писац Милош Црњански, у осамдесет четвртој години.
Ни после обдукције, конзилијум лекара није успео да
објасни узрок смрти. Констатовали су да је смрт психосоматске нарави. Један од
највећих српских песника 20. века сахрањен је 2. децембра 1977. године у Алеји
великана на Новом гробљу у Београду, у сумрак снежног дана, уз рецитовање
“Лемента над Београдом”:
“А кад умрем срце моје ућути,
да спи,
узглавље меко ћеш
ми,
у сну,
бити, Ти…”
Земни остаци Црњанског почивају у гробници заједно са
земним остацима Миодрага Булатовића и Слободана Марковића (Либера Марконија).
Нема коментара:
Постави коментар