После изласка из затвора 1982. године, резигниран због масовне ћутологије у жалосном, успаваном народу, шетам кроз Кнез Михаилову...
- Петре, Петре!
Окрећем се. Не видим ко ме зове. Опет чујем исти милозвучан, еротски глас зове.
- Петре, Петре!
- Петре, Петре!
Окрећем се. Не видим ко ме зове. Опет чујем исти милозвучан, еротски глас зове.
- Петре, Петре!
Осврћем се знатижељно. Опет дозивање. Исти глас. И даље не видим ко ме зове.
Коначно опазих прелепу жену, таласасте црне косе која украшава скупоцену бунду.
Трчи ми у сусрет, груди јој поскакују као да хоће да се са облацима играју. Раширила руке и трчећи ми у сусрет виче на сав глас: - Петре, ђе си, вазда те било!
Прилази ми, ја се одузех од изненађења, загрли ме, чврсто се припи уз мене, три пута у образ и четврти пут, експлозија, у уста.
- Петре Милатовићу, знаш ли ти да ја тебе волим од шестог разреда основне школе?
Тек тада се шокирах.
- Р., јеси ли ти то?
- Јесам Петре. Све сам у штампи читала, а и из забелешки мог мужа. (Муж јој је био високи инспектор државне безбедности!) – Такви јунаци, Петре, требају овом народу! Остао си исти. Сећаш се да си све нас дјевојчце штитио од насртљивих дјечака?
- Сјећам.
- А сјећаш ли се да си се са свим другарицама весело шалио, осим са мном и мојом сестром?
- Сјећам.
- А зашто?
- Биле сте у жалости за оцем, носиле сте црнину. Чувао сам вас од мојих мангупарија и од других.
Наслони се на моје раме. Сели смо у кафићу код Коларца. Испијајући кафу испричала ми је да је годинама тражила мушкарца који има карактер и ставове оног Петра из основне школе. На мом лицу грч. Приметила је. Питала ме шта ми је. Признао сам јој.
- Била си у црнини за твојим оцем и зато се нисам с тобом играо, а толико пута сам хтео да ти признам како ноћу, покривен јорганом преко главе, на јави сањам да будеш моја жена, али нисам смео да повредим твоју жалост за оцем.
Реч по реч, жена се исплакала искрено. Мени се срце стегло.
Испричала ми је да је удата и да има двоје деце.
- Јеси ли срећна жена?
- Па, може се рећи да јесам!
Тада сам пустио своје сузе нека лију. Није ме било срамота. И не бих био први јунак који је пред лепотицом пустио сузу.
Само да ми је тада рекла да није срећна без двоумљења бих је узео за руку, одвео у цркву, после код матичара и данас би она била моја жена. Данас би, можда, била жива. Умрла је недавно од рака! Покој јој прелепој души. Волим је и мртву као да је жива!
Прилази ми, ја се одузех од изненађења, загрли ме, чврсто се припи уз мене, три пута у образ и четврти пут, експлозија, у уста.
- Петре Милатовићу, знаш ли ти да ја тебе волим од шестог разреда основне школе?
Тек тада се шокирах.
- Р., јеси ли ти то?
- Јесам Петре. Све сам у штампи читала, а и из забелешки мог мужа. (Муж јој је био високи инспектор државне безбедности!) – Такви јунаци, Петре, требају овом народу! Остао си исти. Сећаш се да си све нас дјевојчце штитио од насртљивих дјечака?
- Сјећам.
- А сјећаш ли се да си се са свим другарицама весело шалио, осим са мном и мојом сестром?
- Сјећам.
- А зашто?
- Биле сте у жалости за оцем, носиле сте црнину. Чувао сам вас од мојих мангупарија и од других.
Наслони се на моје раме. Сели смо у кафићу код Коларца. Испијајући кафу испричала ми је да је годинама тражила мушкарца који има карактер и ставове оног Петра из основне школе. На мом лицу грч. Приметила је. Питала ме шта ми је. Признао сам јој.
- Била си у црнини за твојим оцем и зато се нисам с тобом играо, а толико пута сам хтео да ти признам како ноћу, покривен јорганом преко главе, на јави сањам да будеш моја жена, али нисам смео да повредим твоју жалост за оцем.
Реч по реч, жена се исплакала искрено. Мени се срце стегло.
Испричала ми је да је удата и да има двоје деце.
- Јеси ли срећна жена?
- Па, може се рећи да јесам!
Тада сам пустио своје сузе нека лију. Није ме било срамота. И не бих био први јунак који је пред лепотицом пустио сузу.
Само да ми је тада рекла да није срећна без двоумљења бих је узео за руку, одвео у цркву, после код матичара и данас би она била моја жена. Данас би, можда, била жива. Умрла је недавно од рака! Покој јој прелепој души. Волим је и мртву као да је жива!
Нема коментара:
Постави коментар