 |
Радоје Домановић (1873—1908) је од почетка свог стваралаштва препознат као оригиналан писац, и то од стране највећег критичара оног времена Богдана Поповића.
У похвали Домановићевог приповедачког сатиричног прегнућа на предлошку три приповетке, Поповић није шкртарио на речима, али није ни хвалио без основа. Налази да је основна заслуга Домановића што су његове приче "једна новина у нашој књижевности. Ове његове приче иду у врсту алегоричних и фантастичних сатиричних прича у роду Сфифтовом, каквих у нас досад није било. Са њима, дакле, наша књижевност добија и нов књижевни облик."1
То већ говори довољно о оригиналности Домановићевог дела како у дискурсу књижевности штокавског говорног подручја, тако и у оквирима2 светског белетристичког сатиричног израза.
Домановићево дело ј е израсло из актуелне проблематике његовог доба. Зато ће се везати за друштвену проблематику, а подстицаје ће добити из реалистичке књижевности његовог доба, кој а ће бити заокупљена критиком савременог друштва.3 Та његова критичка ангажованост друштвених реалија резултирала је алегоријско-сатиричним изразом који до њега ми нисмо имали у српској књижевности, осим у рудиментним облицима.
Домановићево дело је жанровски разуђено. Димитрије Вученов скреће пажњу да је Домановић, пре свега, "писац политичке сатире, а затим као 'истераница' из службе и 'погорелац', како су њега и његове другове у оно време називали, новинар по невољи. Једно и друго морало је да остави одређен траг у његовом стварању, у условима под којима је живео. Новинарски рад и политичка борба преливали су се у књижевно дело, а књижевни начин стварања је продро у његову журналистичку делатност."4
Са друге стране, у време политичких преврата пре 29. маја 1903. године, кад је свака штампана ствар била подвргнута оштром терору и будном оку цензуре, часописи, листови, новине и књиге су плењене, а аутори су кажњавани затвором, писци и новинари су морали да се довијају на различите начине. Прво, нису потписивали своје чланке; друго, жанровски су се довијали тако што су новинским чланцима давали форму приповетке, хумореске или козерије, а на трећој страни, књижевни радови су имали политичке и журналистичке елементе.5
У том смислу, можемо констатовати да је ово доба кад настаје нови журналистичко-књижевни дискурс, који ће бити својствен диктаторским режимима. За Домановића не можемо рећи да се бавио књижевно-критичким радом, али ипак књижевно-критичке теме у његовом литерарном стваралаштву и друштвеном ангажману заузимају врло значајно место. На посредан начин, он се бави врло значајним књижевним питањима, али не запоставља ни питања везана за науку, школу и педагошко васпитање.6 Сходно актуелном тренутку, Домановић је направио нову форму критичког текста. Штавише, он је у овом критичко-белетристичком изразу предњачио.
Зато сматрамо да је у праву Драгана Вукићевић кад констатује: "Да бисмо боље разумели Домановића као књижевног критичара, нужно је ослободити се ограничења које овој књижевној дисциплини намеће савремена наука о књижевности. Писати књижевну критику крајем 19. и почетком 20. века, значило је бавити се не само делом већ и односом дело: стварност."7 Сматрамо да је неопходно Домановићеве критичке написе посматрати и као књижевно-критичке, у ширем смислу, јер се он у њима врло често бавио конкретним књижевним питањима, као што су: зашто се пише, за кога се пише, какав је положај уметника у друштву, какав је његов социјални статус, каква је уређивачка политика часописа, какав је смисао писања, итд.
Да треба говорити о Домановићу као о књижевном критичару, доказује и чињеница да је Домановић своју књижевну каријеру започео једном књижевно-критичком пародијом на Сремчевог јунака Вукадина8. Тај рад је спој књижевног приказа и пародираног Сремчевог текста, где се у подтексту јасно увиђају књижевне замерке: "ачење", "понављање писца", "верно копирање разговора сокачких и кафанских", хумор је "сокачки и ординарни", слаба је композиција, немотивисаност у поступцима јунака.
Није ни мали број тих пародичних књижевно-критичких радова. Ми можемо навести следеће: Озбиљне научне ствари, Сецесија, Наша народна поезија, Савремени песник, Наша посла, Божићна прича, Читаоцима, Љубавно писмо малој публици, Књижевницима Јанку Веселиновићу и Борисаву, Борисаву Станковићу књижевнику, Јанку, Сећање на Милована Глишића и Некролог Јанку Веселиновићу.
Ови радови су жанровски интересантни у односу на начин којим је кодиран њихов дискурс. Циљ једног књижевно-критичког текста је да презентује и да вредносни суд једног текста, а при томе сам текст, који је вреднован, остаје непромењен. Другим речима, "критика је говор о тексту, а пародија је текст у тексту — двоструки говор."9 На плану језика такође налазимо разлику. Језик критике је самосталан језик, штавише, он се битно разликује од језика критикованог текста, па се назива и мета језик,10 као језик о језику и спознаја самога себе и другога у језику представљеног света књижевноуметничког дела.
Рад Озбиљне научне ствари чини се егземпларним за показивање Домановићевог критичког осврта на актуелне књижевне прилике, као и за схватање књижевне делатности, како белетристике, тако и књижевне критике. Домановић је против хиперпродукције разних критичких хрестоматија и зборника. Критичаре назива литерарним преживарима. Ту убраја критичаре који "пасу крадом у страним књижевним ливадама па ту храну после преживају у хладовини државне службе и нађубрују разне наше листове ђубретом што се зове критика, књижевни приказ."11
Као некада Јаков Игњатовић, и многи други пре њега, и Домановић скреће пажњу на страшне последице нестручне и необјективне критике која се поводи само за сујетним поривима сопствене сврсисходности. Налази да велики део читалаца подржава незнањем "глупу лектиру и глупе критике, а глупа критика од своје стране опет соколи просте читаоце у њихову незнању, а рђаве писце да не клону."12 Ту не треба да сметнемо са ума да је за пример лошег критичара у Домановићевом раду узет Љубомир Недић, зачетник модерне српске критике. Домановић му је замерио чувени напад на Змајеву лирику. То говори да Домановић није имао слуха нити за новине, нити за ауторитете. Одгојен на традицији Змајеве поезије, а инспирисан реалистичком поетиком, није могао да разуме Недићеве критичке захтеве, који су му деловали усиљено и дегутантно у односу на актуелно стање.
Врло је важно да Домановић обраћа пажњу и на публику: "Не би све било ни од какве штете кад би наша читалачка публика била од бољег књижевног укуса. Али се некако усуђујем рећи са страхом божијим, нашло једно с другим (мисли се на рђаву критику, прим. аутора), не може бити боље, или, ако хоћете, боље је рећи, не може бити горе."13 Домановић не окривљује, како каже "масу", јер она може бити заведена деловањем некога ко намерно жели да поквари право мишљење. Дакле, Домановић није схватао књижевну рецепцију као живи организам који учествује у потврђивању књижевноуметничког дела, већ као пасивни чинилац на који само треба извршити утицај. Зато он заузима повлашћен став у односу на публику којој се обраћа: "Ја не мислим да ти пишем да те разгаљујем, да ти правим ма какво задовољство, ја хоћу нешто друго. Ја хоћу да пишем нешто друго. Ја хоћу да пишем књигу лудости твоје, ја хоћу да се насмејем болно и горко свом времену."14
Није Домановић изоставио ни да апострофира пристрасност критичара, која је на нашој литерарној сцени, нарочито у другој половини XИX века, била прекомерно присутна. "Лично пријатељство или мржња најобичније су покретачи овом или оном приказу. А и кад то неће, критичар и нехотице пада у исте погрешке, јер често не може да апстрахује писца од његових дела."15 Посебно се чини занимљивим овај други део експлицита који се тиче раздвајања човека од његовог дела, што смо пронашли још и код Милана Ђ. Милићевића.16 Овим захтевом Домановић је направио искорак у односу на епоху којој прппада антиципирајући начела књижевних теорија које тек треба да уследе. У вези са овим можемо тражити и објашњење зашто се са толико јеткости и сарказма Домановић обрушио на Љубомира Недића. Недићев метод, колико год да је био новина, тицао се контекстуалног изучавања књижевних чињеница, односно чињеница које су везане за биографизам, дакле — човека, оно штоје Домановић сматрао од другостепеног значаја за значење самог дела.
Сматра великим недостатком и то што се наши критичари не усуђују да ударе пером тамо где нико није ударио и да створе мишљење и дају дубок и духовит суд о ономе о чему још нико није дао. То што се наши критичари либе да проучавају српску књижевност је, према Домановићевом убеђењу, из два разлога. Први је садржан у презиру, јер су паметнији видели ко се у Србији све бави критиком, па су тотално изгубили интересовање за тај посао, или су, да би доказали своју интелектуалну супериорност, приступили писању о делима великих светских песника. Домановић сматра да је то далеко лакше но кренути у неистражено подручје какво је српска књижевност, јер се ту, у гомили радова и мишљења, компарацијама далеко лакше може доћи до свог мишљења, па и до славе паметног човека.17
Један од највећих недостатака српске књижевне критике Домановић проналази у шаблонизму којем она робује. Он јетко истиче да се поједина места понављају у текстовима критичара. Та понављања се тичу цитирања лепих места, истицања општег утиска о делу, препорука типа да је проблематику о којој се пише требало "дубље студирати", да није требало "писати на јуриш", да је требало видети како су слични проблеми разрађени у страним књижевностима и, на крају, сваки рад се завршава закључцима о језику, стилу и интерпункцији.18
Заиста, ту има истине. Тај шаблон не само да се осећа у критичким текстовима критичара, са малим изузецима оних истакнутих критичара, као што су били Јован Скерлић или Марко Цар, већ и у књижевно-критичким текстовима белетристичких писаца. Са изузетком неких језичких специфичности, које се углавном тичу колоквијализама, могли бисмо све критичке приказе приписати једном аутору. Изузетак чини Домановић због свог посебног сатиричног израза, који се не може везати за језик књижевне критике, јер то није. Ту можемо убројати и Милована Глишића због његове аналитичности, Јакова Игњатовића због далековидости и Драгутина Илића због акрибичности, док су сви остали врло слични, ако им радови, чак и по структури, нису и идентични. Није искључено да је разлог оваквом стању методолошка једностраност, јер смо видели да су чак и нова методолошка стремљења суштински везана за позитивистичко поимање књижевних чињеница, за које данас знамо да је увек контекстуално. Тек увођењем методолошког плурализма у другој половини XX века биће омогућено и другачије сагледавање књижевних чињеница, па и њихова структурална и текстовна разноликост.
Да закључимо, Радоје Домановић се није бавио књижевном критиком у правом смислу те речи. Његови козеријски написи и критичко-пародијски радови занимљиви су као посебан вид критичког језика и третирања испитиваног објекта, јер је критика произашла из текста дела као логички закључак, а пародија је као хемафродитан, паразитски организам срасла са језиком дела, који семантички нарушава грађењем новог логичног поретка и значења деконструкцијом првобитног значења пародираног дела. "Он је", како сматра Драгана Вукићевић, "општа места књижевне критике учинио занимљивијим."19
Кад пише о својим савременицима Стевану Сремцу, Миловану Глишићу, Јанку Веселиновићу и Борисаву Станковићу, он, супротно ставу за који се залагао, не говори о њиховом делу, већ о људима, познаницима и пријатељима. Тако је и ту изостала вредносна оцена, али је остала слика о људима за памћење у будућности. То још једном потврђује да Домановић није нагињао књижевној критици. Књижевно критиковање је последица значења његовог сатирично кодираног текста о означавања ишчашених појава у друштву. Његове критике нису упућене појединцима, већ књижевном стању, култури, па и српском друштву у целини.
У похвали Домановићевог приповедачког сатиричног прегнућа на предлошку три приповетке, Поповић није шкртарио на речима, али није ни хвалио без основа. Налази да је основна заслуга Домановића што су његове приче "једна новина у нашој књижевности. Ове његове приче иду у врсту алегоричних и фантастичних сатиричних прича у роду Сфифтовом, каквих у нас досад није било. Са њима, дакле, наша књижевност добија и нов књижевни облик."1
То већ говори довољно о оригиналности Домановићевог дела како у дискурсу књижевности штокавског говорног подручја, тако и у оквирима2 светског белетристичког сатиричног израза.
Домановићево дело ј е израсло из актуелне проблематике његовог доба. Зато ће се везати за друштвену проблематику, а подстицаје ће добити из реалистичке књижевности његовог доба, кој а ће бити заокупљена критиком савременог друштва.3 Та његова критичка ангажованост друштвених реалија резултирала је алегоријско-сатиричним изразом који до њега ми нисмо имали у српској књижевности, осим у рудиментним облицима.
Домановићево дело је жанровски разуђено. Димитрије Вученов скреће пажњу да је Домановић, пре свега, "писац политичке сатире, а затим као 'истераница' из службе и 'погорелац', како су њега и његове другове у оно време називали, новинар по невољи. Једно и друго морало је да остави одређен траг у његовом стварању, у условима под којима је живео. Новинарски рад и политичка борба преливали су се у књижевно дело, а књижевни начин стварања је продро у његову журналистичку делатност."4
Са друге стране, у време политичких преврата пре 29. маја 1903. године, кад је свака штампана ствар била подвргнута оштром терору и будном оку цензуре, часописи, листови, новине и књиге су плењене, а аутори су кажњавани затвором, писци и новинари су морали да се довијају на различите начине. Прво, нису потписивали своје чланке; друго, жанровски су се довијали тако што су новинским чланцима давали форму приповетке, хумореске или козерије, а на трећој страни, књижевни радови су имали политичке и журналистичке елементе.5
У том смислу, можемо констатовати да је ово доба кад настаје нови журналистичко-књижевни дискурс, који ће бити својствен диктаторским режимима. За Домановића не можемо рећи да се бавио књижевно-критичким радом, али ипак књижевно-критичке теме у његовом литерарном стваралаштву и друштвеном ангажману заузимају врло значајно место. На посредан начин, он се бави врло значајним књижевним питањима, али не запоставља ни питања везана за науку, школу и педагошко васпитање.6 Сходно актуелном тренутку, Домановић је направио нову форму критичког текста. Штавише, он је у овом критичко-белетристичком изразу предњачио.
Зато сматрамо да је у праву Драгана Вукићевић кад констатује: "Да бисмо боље разумели Домановића као књижевног критичара, нужно је ослободити се ограничења које овој књижевној дисциплини намеће савремена наука о књижевности. Писати књижевну критику крајем 19. и почетком 20. века, значило је бавити се не само делом већ и односом дело: стварност."7 Сматрамо да је неопходно Домановићеве критичке написе посматрати и као књижевно-критичке, у ширем смислу, јер се он у њима врло често бавио конкретним књижевним питањима, као што су: зашто се пише, за кога се пише, какав је положај уметника у друштву, какав је његов социјални статус, каква је уређивачка политика часописа, какав је смисао писања, итд.
Да треба говорити о Домановићу као о књижевном критичару, доказује и чињеница да је Домановић своју књижевну каријеру започео једном књижевно-критичком пародијом на Сремчевог јунака Вукадина8. Тај рад је спој књижевног приказа и пародираног Сремчевог текста, где се у подтексту јасно увиђају књижевне замерке: "ачење", "понављање писца", "верно копирање разговора сокачких и кафанских", хумор је "сокачки и ординарни", слаба је композиција, немотивисаност у поступцима јунака.
Није ни мали број тих пародичних књижевно-критичких радова. Ми можемо навести следеће: Озбиљне научне ствари, Сецесија, Наша народна поезија, Савремени песник, Наша посла, Божићна прича, Читаоцима, Љубавно писмо малој публици, Књижевницима Јанку Веселиновићу и Борисаву, Борисаву Станковићу књижевнику, Јанку, Сећање на Милована Глишића и Некролог Јанку Веселиновићу.
Ови радови су жанровски интересантни у односу на начин којим је кодиран њихов дискурс. Циљ једног књижевно-критичког текста је да презентује и да вредносни суд једног текста, а при томе сам текст, који је вреднован, остаје непромењен. Другим речима, "критика је говор о тексту, а пародија је текст у тексту — двоструки говор."9 На плану језика такође налазимо разлику. Језик критике је самосталан језик, штавише, он се битно разликује од језика критикованог текста, па се назива и мета језик,10 као језик о језику и спознаја самога себе и другога у језику представљеног света књижевноуметничког дела.
Рад Озбиљне научне ствари чини се егземпларним за показивање Домановићевог критичког осврта на актуелне књижевне прилике, као и за схватање књижевне делатности, како белетристике, тако и књижевне критике. Домановић је против хиперпродукције разних критичких хрестоматија и зборника. Критичаре назива литерарним преживарима. Ту убраја критичаре који "пасу крадом у страним књижевним ливадама па ту храну после преживају у хладовини државне службе и нађубрују разне наше листове ђубретом што се зове критика, књижевни приказ."11
Као некада Јаков Игњатовић, и многи други пре њега, и Домановић скреће пажњу на страшне последице нестручне и необјективне критике која се поводи само за сујетним поривима сопствене сврсисходности. Налази да велики део читалаца подржава незнањем "глупу лектиру и глупе критике, а глупа критика од своје стране опет соколи просте читаоце у њихову незнању, а рђаве писце да не клону."12 Ту не треба да сметнемо са ума да је за пример лошег критичара у Домановићевом раду узет Љубомир Недић, зачетник модерне српске критике. Домановић му је замерио чувени напад на Змајеву лирику. То говори да Домановић није имао слуха нити за новине, нити за ауторитете. Одгојен на традицији Змајеве поезије, а инспирисан реалистичком поетиком, није могао да разуме Недићеве критичке захтеве, који су му деловали усиљено и дегутантно у односу на актуелно стање.
Врло је важно да Домановић обраћа пажњу и на публику: "Не би све било ни од какве штете кад би наша читалачка публика била од бољег књижевног укуса. Али се некако усуђујем рећи са страхом божијим, нашло једно с другим (мисли се на рђаву критику, прим. аутора), не може бити боље, или, ако хоћете, боље је рећи, не може бити горе."13 Домановић не окривљује, како каже "масу", јер она може бити заведена деловањем некога ко намерно жели да поквари право мишљење. Дакле, Домановић није схватао књижевну рецепцију као живи организам који учествује у потврђивању књижевноуметничког дела, већ као пасивни чинилац на који само треба извршити утицај. Зато он заузима повлашћен став у односу на публику којој се обраћа: "Ја не мислим да ти пишем да те разгаљујем, да ти правим ма какво задовољство, ја хоћу нешто друго. Ја хоћу да пишем нешто друго. Ја хоћу да пишем књигу лудости твоје, ја хоћу да се насмејем болно и горко свом времену."14
Није Домановић изоставио ни да апострофира пристрасност критичара, која је на нашој литерарној сцени, нарочито у другој половини XИX века, била прекомерно присутна. "Лично пријатељство или мржња најобичније су покретачи овом или оном приказу. А и кад то неће, критичар и нехотице пада у исте погрешке, јер често не може да апстрахује писца од његових дела."15 Посебно се чини занимљивим овај други део експлицита који се тиче раздвајања човека од његовог дела, што смо пронашли још и код Милана Ђ. Милићевића.16 Овим захтевом Домановић је направио искорак у односу на епоху којој прппада антиципирајући начела књижевних теорија које тек треба да уследе. У вези са овим можемо тражити и објашњење зашто се са толико јеткости и сарказма Домановић обрушио на Љубомира Недића. Недићев метод, колико год да је био новина, тицао се контекстуалног изучавања књижевних чињеница, односно чињеница које су везане за биографизам, дакле — човека, оно штоје Домановић сматрао од другостепеног значаја за значење самог дела.
Сматра великим недостатком и то што се наши критичари не усуђују да ударе пером тамо где нико није ударио и да створе мишљење и дају дубок и духовит суд о ономе о чему још нико није дао. То што се наши критичари либе да проучавају српску књижевност је, према Домановићевом убеђењу, из два разлога. Први је садржан у презиру, јер су паметнији видели ко се у Србији све бави критиком, па су тотално изгубили интересовање за тај посао, или су, да би доказали своју интелектуалну супериорност, приступили писању о делима великих светских песника. Домановић сматра да је то далеко лакше но кренути у неистражено подручје какво је српска књижевност, јер се ту, у гомили радова и мишљења, компарацијама далеко лакше може доћи до свог мишљења, па и до славе паметног човека.17
Један од највећих недостатака српске књижевне критике Домановић проналази у шаблонизму којем она робује. Он јетко истиче да се поједина места понављају у текстовима критичара. Та понављања се тичу цитирања лепих места, истицања општег утиска о делу, препорука типа да је проблематику о којој се пише требало "дубље студирати", да није требало "писати на јуриш", да је требало видети како су слични проблеми разрађени у страним књижевностима и, на крају, сваки рад се завршава закључцима о језику, стилу и интерпункцији.18
Заиста, ту има истине. Тај шаблон не само да се осећа у критичким текстовима критичара, са малим изузецима оних истакнутих критичара, као што су били Јован Скерлић или Марко Цар, већ и у књижевно-критичким текстовима белетристичких писаца. Са изузетком неких језичких специфичности, које се углавном тичу колоквијализама, могли бисмо све критичке приказе приписати једном аутору. Изузетак чини Домановић због свог посебног сатиричног израза, који се не може везати за језик књижевне критике, јер то није. Ту можемо убројати и Милована Глишића због његове аналитичности, Јакова Игњатовића због далековидости и Драгутина Илића због акрибичности, док су сви остали врло слични, ако им радови, чак и по структури, нису и идентични. Није искључено да је разлог оваквом стању методолошка једностраност, јер смо видели да су чак и нова методолошка стремљења суштински везана за позитивистичко поимање књижевних чињеница, за које данас знамо да је увек контекстуално. Тек увођењем методолошког плурализма у другој половини XX века биће омогућено и другачије сагледавање књижевних чињеница, па и њихова структурална и текстовна разноликост.
Да закључимо, Радоје Домановић се није бавио књижевном критиком у правом смислу те речи. Његови козеријски написи и критичко-пародијски радови занимљиви су као посебан вид критичког језика и третирања испитиваног објекта, јер је критика произашла из текста дела као логички закључак, а пародија је као хемафродитан, паразитски организам срасла са језиком дела, који семантички нарушава грађењем новог логичног поретка и значења деконструкцијом првобитног значења пародираног дела. "Он је", како сматра Драгана Вукићевић, "општа места књижевне критике учинио занимљивијим."19
Кад пише о својим савременицима Стевану Сремцу, Миловану Глишићу, Јанку Веселиновићу и Борисаву Станковићу, он, супротно ставу за који се залагао, не говори о њиховом делу, већ о људима, познаницима и пријатељима. Тако је и ту изостала вредносна оцена, али је остала слика о људима за памћење у будућности. То још једном потврђује да Домановић није нагињао књижевној критици. Књижевно критиковање је последица значења његовог сатирично кодираног текста о означавања ишчашених појава у друштву. Његове критике нису упућене појединцима, већ књижевном стању, култури, па и српском друштву у целини.
_____________
01 Богдан Поповић, Три приче Радоја Домановића, у: СКГ, 1902, књ. ВИ, бр. 6, Београд, стр. 1068.
02 Према речима Милована Витезовића, европска и светска афирмација Домановићевог дела је настала сасвим случајно. Познати аустријски писац Мило Дор (заправо Милутин Доросавац, рођен у Београду) кренуо је шездесетих година да преводи српске писце. Тако је превео и Домановићево дело без озбиљнијих претензија и наде да ће приповетке овог нашег сатиричара заинтригирати светске књижевне критичаре. Он је превео Дангу, Страдију, Вођу и Мртво море. Убрзо се Домановићево дело нашло на листама бестселера. Листе су прављене на основу података највећих књижара у Немачкој и Аустрији, а дело нашег Домановића нашло се испред дела Хајнриха Бела, Гинтера Граса, Ернеста Хемигвеја, Херберта Маркузеа, Андре Малроа и Александра Солжењицина. Ми знамо да само претерано педантним читаоцима неће промаћи уобичајене и одавно стереотипне белешке о писцима, са датумима рођења и датумима смрти. Добром делу читалачке јавности промакла је оваква белешка о Домановићу, па су у њему читаоци широм Европе видели посве савременог писца. Писца који у Вођи тако добро описује Хитлера и период немачке историје која је, хрлећи за слеповођом, сурвала немачки народ у понор — Други светски рат. Сличан превид се догодио и у текућој немачкој критици, јер је неки од књижевних критичара у Штерну најавио Европи "новог" Кафку! Рескијег у алегорији, концизнијег, сажетог у причи, али са јасном, у валерима, "кафкијанском" атмосфером. Слично се десило са издањем и преводом Домановићевих дела у Америци, јер се некако публиковање поклопило са Џонсоновом доктрином и ескалацијом рата у Вијетнаму. Тако су амерички читаоци открили још савременијег Домановића, који сад описује Џонсона и са њим америчко срљање у бестрагију. Домановићје поново доспео на листу бестселера. Амерички тиражи скоро да су надмашили све тираже које је Домановићево дело доживело на матерњем језику. (Милован Витезовић Чудесни дух Радоја Домановића, у: Моја школа Радоје Домановић, Крагујевац, Јефимија, 1998, стр. 8—9.)
03 Љубиша Јеремић, Поговор, Изабрана дела Радоја Домановића, БИГЗ, Дечје новине, Јединство, Београд, Г. Милановац и Приштина, стр. 386—387.
04 Димитрије Вученов, Напомене, у: Радоје Домановић, Сабрана дела, Просвета, Београд, 1964, стр. 543.
05 Исто, стр. 545.
06 Ту је довољно сетити се сатире Како се провео Сеети Сава у Вишој женској школи и злокобног хукања стрине из Мртвог мора, па видети у каквом је стању било, не само школство, већ целокупно интелектуално мњење у Домановићевој Србији.
07 Драгана Вукићевић, нав. дело, стр. 46.
08 Драгољуб Влатковић, О једном мало познатом, књижевном сукобу Радоја Домановића и Стевана Сремца, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, Београд, 1970, бр. 36. св. 3-4, стр. 311.
09 Драгана Вукићевић, нав. дело, стр. 50.
10 Ролан Барт, Шта је критика, прев. Дејан Ђуричковић, у: Теоријска мисао о књижевности, Светови, Нови Сад, 1991, стр. 534.
11 Радоје Домановић, Озбиљне научне ствари, Изабранадела, књ. 1, БИГЗ, Дечје новине, Јединство, Београд, Горњи Милановац, Приштина, 1989, стр. 38.
12 Исто, стр. 48
13 Исто.
14 Радоје Домановић, Краљ Александар по други пут међу Србима, Сабрана дела, књ. ИИИ, Просвета, Београд, 1964, стр. стр. 331.
15 Исто, стр. 52.
16 Милићевићу Поменику овако описује Доситеја: "Овде је казивано само ко је био Доситије, ако жели знати: шта је урадио Доситије, тај нека узме и прочита његове књиге. Доситију припада вечита слава што је први почео писати за народ језиком народним; што је својим знањем и срцем обухватио све земље српске и хрватске, сматрајући их као једну отаџбину и, најпосле, што је увек побожан, стајао изнад свих верских предрасуда које од браће граде небраћу." (Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Слово љубве, Београд, 1979, стр. 193.)
17 Истро, стр. 50—51
18 Исто, стр. 47.
02 Према речима Милована Витезовића, европска и светска афирмација Домановићевог дела је настала сасвим случајно. Познати аустријски писац Мило Дор (заправо Милутин Доросавац, рођен у Београду) кренуо је шездесетих година да преводи српске писце. Тако је превео и Домановићево дело без озбиљнијих претензија и наде да ће приповетке овог нашег сатиричара заинтригирати светске књижевне критичаре. Он је превео Дангу, Страдију, Вођу и Мртво море. Убрзо се Домановићево дело нашло на листама бестселера. Листе су прављене на основу података највећих књижара у Немачкој и Аустрији, а дело нашег Домановића нашло се испред дела Хајнриха Бела, Гинтера Граса, Ернеста Хемигвеја, Херберта Маркузеа, Андре Малроа и Александра Солжењицина. Ми знамо да само претерано педантним читаоцима неће промаћи уобичајене и одавно стереотипне белешке о писцима, са датумима рођења и датумима смрти. Добром делу читалачке јавности промакла је оваква белешка о Домановићу, па су у њему читаоци широм Европе видели посве савременог писца. Писца који у Вођи тако добро описује Хитлера и период немачке историје која је, хрлећи за слеповођом, сурвала немачки народ у понор — Други светски рат. Сличан превид се догодио и у текућој немачкој критици, јер је неки од књижевних критичара у Штерну најавио Европи "новог" Кафку! Рескијег у алегорији, концизнијег, сажетог у причи, али са јасном, у валерима, "кафкијанском" атмосфером. Слично се десило са издањем и преводом Домановићевих дела у Америци, јер се некако публиковање поклопило са Џонсоновом доктрином и ескалацијом рата у Вијетнаму. Тако су амерички читаоци открили још савременијег Домановића, који сад описује Џонсона и са њим америчко срљање у бестрагију. Домановићје поново доспео на листу бестселера. Амерички тиражи скоро да су надмашили све тираже које је Домановићево дело доживело на матерњем језику. (Милован Витезовић Чудесни дух Радоја Домановића, у: Моја школа Радоје Домановић, Крагујевац, Јефимија, 1998, стр. 8—9.)
03 Љубиша Јеремић, Поговор, Изабрана дела Радоја Домановића, БИГЗ, Дечје новине, Јединство, Београд, Г. Милановац и Приштина, стр. 386—387.
04 Димитрије Вученов, Напомене, у: Радоје Домановић, Сабрана дела, Просвета, Београд, 1964, стр. 543.
05 Исто, стр. 545.
06 Ту је довољно сетити се сатире Како се провео Сеети Сава у Вишој женској школи и злокобног хукања стрине из Мртвог мора, па видети у каквом је стању било, не само школство, већ целокупно интелектуално мњење у Домановићевој Србији.
07 Драгана Вукићевић, нав. дело, стр. 46.
08 Драгољуб Влатковић, О једном мало познатом, књижевном сукобу Радоја Домановића и Стевана Сремца, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, Београд, 1970, бр. 36. св. 3-4, стр. 311.
09 Драгана Вукићевић, нав. дело, стр. 50.
10 Ролан Барт, Шта је критика, прев. Дејан Ђуричковић, у: Теоријска мисао о књижевности, Светови, Нови Сад, 1991, стр. 534.
11 Радоје Домановић, Озбиљне научне ствари, Изабранадела, књ. 1, БИГЗ, Дечје новине, Јединство, Београд, Горњи Милановац, Приштина, 1989, стр. 38.
12 Исто, стр. 48
13 Исто.
14 Радоје Домановић, Краљ Александар по други пут међу Србима, Сабрана дела, књ. ИИИ, Просвета, Београд, 1964, стр. стр. 331.
15 Исто, стр. 52.
16 Милићевићу Поменику овако описује Доситеја: "Овде је казивано само ко је био Доситије, ако жели знати: шта је урадио Доситије, тај нека узме и прочита његове књиге. Доситију припада вечита слава што је први почео писати за народ језиком народним; што је својим знањем и срцем обухватио све земље српске и хрватске, сматрајући их као једну отаџбину и, најпосле, што је увек побожан, стајао изнад свих верских предрасуда које од браће граде небраћу." (Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Слово љубве, Београд, 1979, стр. 193.)
17 Истро, стр. 50—51
18 Исто, стр. 47.
Текст преузет из часописа за књижевност, уметност и културу "БУКТИЊА" Број 31
главни и одговорни уредник Горан Вучковић | Издавач "Крајински књижевни клуб" Неготин, 2012
главни и одговорни уредник Горан Вучковић | Издавач "Крајински књижевни клуб" Неготин, 2012
Нема коментара:
Постави коментар