Скоро да нема значајнијег чешког књижевника двадесетог века који није писао есеје. Припадници различитих књижевних генерација и оријентација писали су есеје различите по тематици.
Темеље савремене есејистике видимо у делу Франтишека Шалде, зачетника савремене чешке књижевне критике, који је почетком двадесетог века писао о делима чешке и европске Модерне. Наши читаоци могу читати његове текстове у преведеном избору Шалдини есеји, док остали класични представници ове књижевне форме, попут Отокара Бржезине, Јиржија Карасека или Емануела Радла нису до сада превођени. С друге стране, европска авангардна уметност не може се замислити без есеја о уметности Карела Тајгеа, оснивача чешке авангардне групе Девјетсил. Затим се нижу имена песника Витјезслава Незвала, Константина Библа, Јарослава Сајферта, Јиржија Волкера и других, без чијих есеја о поезији и књижевности тешко да можемо стећи комплетну слику о међуратној европској уметности. У том периоду на престолу чешке есејистике седи Карел Чапек, који проширује тематику са књижевно-теоријског поља (Марсијас или на маргинама књижевности), на путописне есеје (Пут на север, Писма из Енглеске, Излет у Шпанију, итд.), есеје о баштованству (Баштованова година), о уметничким професијама (Како што настаје), есеје- цртице (Критика речи) и политичке есеје (Зоон политикон). Како је већина ових есеја данас доступна у преводу, свако се лако може уверити да Чапеков есеј шири границе овога жанра и преплиће га са белетристичким и многим маргинализованим жанровима.
Књижевно-историјска и научна есејистика тада доживљавају свој врхунац кроз радове Вацлава Черног, Отокара Фишера и утицај прашке структуралистичке школе (Јан Мукаржовски, Роман Јакобсон, Феликс Водичка, Мирослав Червенка).
У време цензурисане чешке књижевне сцене друге половине XX века, есеј је једна од оаза слободне мисли, патако неки од филозофских и политичких есеја стижу и до нас (Вацлав Хавел: Писма Олги; Јан Паточка: Европа и постевропско доба и Карел Косик: Дијалектика кризе).
Чешки дисиденти, познати нашој публици, као што су Милан Кундера, Јосеф Шкворецки и Бохумил Храбал, већину својих филозофских и уметничких ставова дефинишу управо у својим есејима. Ако уз њих додамо многобројне чешке колумнисте који су својим новинским есејима рушили идеолошке баријере (међу њима је незаобилазан Јан Скацел), онда поуздано можемо рећи да је чешка есејистика била отворени прозор у слободну мисао и стварање.
У измењеној и демократизованој култури деведесетих година, када многи књижевни жанрови доживљавају кризу у смислу недостатка великих тема или кризу оригиналности, чешки есеј развија своју разноликост и квалитет. Данас је чак код већине прозаика веома тешко направити оштру границу између есеја и белетристике, те се може рећи да се чешка проза есејизовала. Карел Сус, савремени чешки књижевни критичар, чак тврди да је модерно и постмодернистичко доба маргинизовало овај жанр тиме што се он ретко налази у чистој форми. Осим белетризације, превладавају научни, књижевно-историјски и филозофски текстови, што представља актуелну варијанту есеја – иако по карактеристикама такви текстови више спадају у научне студије или се налазе у опасној близини журналистичких облика и форми. Сусове стрепње су можда сувишне, јер типичан пример актуелног есеја представља одлична књига Патрика Оуржедника Еуропеана.
Ова књига, преведена на српски, сведочи у коликој мери померање граница жанра доноси освежење у стереотип књижевне продукције.
Овај избор састављен је са намером да се прикаже разноврсност савременог чешког есеја. Свесно запостављајући остале врсте, ограничавамо се на књижевно-филозофске есеје. При том не треба заборавити да су публицистички, политички, верски или спиритуални, као и позоришни, филмски и музиколошки есеји – богато заступљени, и чине велики део чешке културне и интелектуалне сцене. Намерно су изабрани аутори различитог профила, као и есеји који се баве различитим темама. Публициста и новинар Јиржи Драшнар пише полемичан есеј на тему модерне уметности и културе. Један од званично највише рангираних савремених чешких прозаика, Михал Ајваз, пише филозофски есеј о егзистенцијалистичком доживљају тела. На крају, књижевни теоретичар и критичар Алеш Хаман у свом есеју анализира феномен фикције у чешкој савременој прози. Свако од њих на свој начин отвара различита поља на истој слици савремене чешке књижевне продукције. Као и увек, на чешкој слици јасно се огледају обриси чињеница које важе и за нашу стварност.
Темеље савремене есејистике видимо у делу Франтишека Шалде, зачетника савремене чешке књижевне критике, који је почетком двадесетог века писао о делима чешке и европске Модерне. Наши читаоци могу читати његове текстове у преведеном избору Шалдини есеји, док остали класични представници ове књижевне форме, попут Отокара Бржезине, Јиржија Карасека или Емануела Радла нису до сада превођени. С друге стране, европска авангардна уметност не може се замислити без есеја о уметности Карела Тајгеа, оснивача чешке авангардне групе Девјетсил. Затим се нижу имена песника Витјезслава Незвала, Константина Библа, Јарослава Сајферта, Јиржија Волкера и других, без чијих есеја о поезији и књижевности тешко да можемо стећи комплетну слику о међуратној европској уметности. У том периоду на престолу чешке есејистике седи Карел Чапек, који проширује тематику са књижевно-теоријског поља (Марсијас или на маргинама књижевности), на путописне есеје (Пут на север, Писма из Енглеске, Излет у Шпанију, итд.), есеје о баштованству (Баштованова година), о уметничким професијама (Како што настаје), есеје- цртице (Критика речи) и политичке есеје (Зоон политикон). Како је већина ових есеја данас доступна у преводу, свако се лако може уверити да Чапеков есеј шири границе овога жанра и преплиће га са белетристичким и многим маргинализованим жанровима.
Књижевно-историјска и научна есејистика тада доживљавају свој врхунац кроз радове Вацлава Черног, Отокара Фишера и утицај прашке структуралистичке школе (Јан Мукаржовски, Роман Јакобсон, Феликс Водичка, Мирослав Червенка).
У време цензурисане чешке књижевне сцене друге половине XX века, есеј је једна од оаза слободне мисли, патако неки од филозофских и политичких есеја стижу и до нас (Вацлав Хавел: Писма Олги; Јан Паточка: Европа и постевропско доба и Карел Косик: Дијалектика кризе).
Чешки дисиденти, познати нашој публици, као што су Милан Кундера, Јосеф Шкворецки и Бохумил Храбал, већину својих филозофских и уметничких ставова дефинишу управо у својим есејима. Ако уз њих додамо многобројне чешке колумнисте који су својим новинским есејима рушили идеолошке баријере (међу њима је незаобилазан Јан Скацел), онда поуздано можемо рећи да је чешка есејистика била отворени прозор у слободну мисао и стварање.
У измењеној и демократизованој култури деведесетих година, када многи књижевни жанрови доживљавају кризу у смислу недостатка великих тема или кризу оригиналности, чешки есеј развија своју разноликост и квалитет. Данас је чак код већине прозаика веома тешко направити оштру границу између есеја и белетристике, те се може рећи да се чешка проза есејизовала. Карел Сус, савремени чешки књижевни критичар, чак тврди да је модерно и постмодернистичко доба маргинизовало овај жанр тиме што се он ретко налази у чистој форми. Осим белетризације, превладавају научни, књижевно-историјски и филозофски текстови, што представља актуелну варијанту есеја – иако по карактеристикама такви текстови више спадају у научне студије или се налазе у опасној близини журналистичких облика и форми. Сусове стрепње су можда сувишне, јер типичан пример актуелног есеја представља одлична књига Патрика Оуржедника Еуропеана.
Ова књига, преведена на српски, сведочи у коликој мери померање граница жанра доноси освежење у стереотип књижевне продукције.
Овај избор састављен је са намером да се прикаже разноврсност савременог чешког есеја. Свесно запостављајући остале врсте, ограничавамо се на књижевно-филозофске есеје. При том не треба заборавити да су публицистички, политички, верски или спиритуални, као и позоришни, филмски и музиколошки есеји – богато заступљени, и чине велики део чешке културне и интелектуалне сцене. Намерно су изабрани аутори различитог профила, као и есеји који се баве различитим темама. Публициста и новинар Јиржи Драшнар пише полемичан есеј на тему модерне уметности и културе. Један од званично највише рангираних савремених чешких прозаика, Михал Ајваз, пише филозофски есеј о егзистенцијалистичком доживљају тела. На крају, књижевни теоретичар и критичар Алеш Хаман у свом есеју анализира феномен фикције у чешкој савременој прози. Свако од њих на свој начин отвара различита поља на истој слици савремене чешке књижевне продукције. Као и увек, на чешкој слици јасно се огледају обриси чињеница које важе и за нашу стварност.
Нема коментара:
Постави коментар