Има код малих народа ова појава:
врло жив патриотизам територијални и историјски, и врло млитав патриотизам
културни. Можда је најдубљи узрок за то и чињеница да су земље и становништво
малог народа, ма колико малена била држава, прижељкивани од других држава; док
језик и књижевност малих народа нису. Са сталном политичком бојазни у срцу,
мали народ привикне држати своје земље и насеља у сликама географским, а не
облицима поетским. Знане и скривене снаге својих река и планина и градова,
својих сељака и интелигенције, мали народ осећа више кроз историју него кроз
уметност. A тo је мало. Аристотел још оставио је суд: да је поезија виша од
историје, јер је поезија израз општег, а историја посебног. Данас се може рећи
да је књижевност садржалац и историје, и зато израз и посебног и општег;
уметност која конкретном посебношћу открије сваки час нешто универзално што
никад нико није сагледао ни умом ни очима.
Ових смо дана читали о животу
једне наше велике реке, у научним радовима и у причама приповедача. Нека покуша
и други то исто учинити. Како су различите узрочне енергије које су у два
случаја гониле писце да обликују карактер и душу реке и насеља. Како су разни
облици. И како се све оно што су научници описали редом, састаје у причи
хармонисано, као у пејзажу разне стазе под једним великим зеленим дрветом.
У културном нашем патриотизму има
мањак; а главна слабоћа је у никаквим или врло покиданим везама нашим са нашом
књижевношћу. Људи не везују животне везе са својом књигом. Читаоци не познају
књижевност свога народа, писци не познају књижевност свога народа. Читаоци не
признају писца, писци не признају писца, и тако једна од најважнијих позитивних
енергија: признавање и примање, једва да живи међу нама.
Прво, не зна се довољно оно већ
напоменуто, да је литература изнад свега, изнад историје са свима њеним
помоћним гранама. Друго, не маре људи за своју књижевност просто зато што не
знају шта је све у њој, не виде је у целини, не умеју тражити и наћи књигу.
Многи од нас међутим бар по једну
страну књижевност види у целини. Код већих народа су историја књижевности и
критика књижевна тако непрекидне, да све што се иоле боље напише одмах бива
органски груписано. Сваки читалац дакле, хоће неће, држи се реда у читању, чита
због једног и друго и треће. Сваки читалац постаје на тај начин врста живог
саставка оне књижевности; консерватор и оснаживач њене егзистенције и важности;
развија и носи у себи културни патриотизам за ту књижевност.
3aр није безмало ужасно то што
рекосмо? Многи од нас, консерватор туђе литературе! Носилац културног
патриотизма за туђу литературу! И неизбежно то, јер га свака књига везује за
целину књижевности, за једно позитивно опште знање. И везује за целину коју
човек мора да цени већ и по томе што зна сигурно да тамо у завичају читав један
свет има интереса за књижевност и за ту књигу. И ми делимо тај интерес по
једном културном рефлексу који је рефлекс оног културног патриотизма тамо.
Имамо човечанску радозналост и морални немир да познамо чисто биће народно и
чист језик у некој земљи.
Али нисмо исто тако акутним
везама везани за књижевност своју; не упознајемо чисто биће народа и чист језик
наших земаља и насеља, оних са којима једино имамо име и путни лист за живот.
Колико нас је који смо набавили и
поређали, рецимо, бар сву бољу прозу нашу, и бар ону из новијих времена —
поређали књигу до књиге, писца до писца, да бисмо видели колико је то, и шта
све ту има. Онај ко стоји у додиру са таквом збирком, и чита ствари са методом
везивања у целину, тај нам може рећи шта значе те хартије и тај слог. Значе
један дебели хумус активности, драгоценог и повезаног духовног рада. Јасно се
тада искуси да су писци људи који носе у себи узрок за једну суштинску прераду
свога краја и његових проблема. А носити у себи узрок за такав рад, то је врло
велика ствар, већа него талент. To je мисија подземних снага завичаја. Масивни
задатци су довршени кроз прозу нашу далматинску, босанску, србијанску,
војвођанску, загорску, санџачку, итд., до прозе са оних далеких бледих линија
где се још и сад полуживи и полумре, где трне свест о раси и као болест се
протежу иредентистичке тежње. To је читав један континент, духовна земља наша.
Као небо над селом, то је чисто биће наше над свакојаким животарењем нашим.
Наша проза је махом покрајинска:
и прича и роман и драма, па делимично и есеј. Као код свих малих народа,
посебно је живац живота, и зато је јако, и зато је неговано. Опште се изражава
заједно са посебним. To пак значи епске комбинације, а епско стварање је од
врло високог ранга. У новије време теже за таквим комбинацијама и писци великих
народа; али како je њихов човек много изгубио од посебног, писци ти траже
јунаке у историји и у Библији. Покрајинска прича је увек и свугде била
најснажнија. He може писац до достојанства доћи и чисто и нечисто, сем кад пише
оно за што има скоро религиозну приврженост, кад описује свет где свакој
стварчици знаде унутрашње срце њено. Отуда писци једнога краја, ма колико се
као савременици тешко трпели и разумевали, раде заједнички један посао.
Наши регионални писци се одликују
једном изванредном приљубљеношћу уза тле своје и задатак свој. Они стога тако
јасно истичу принципе који држе природу краја и људи. Отуда наша покрајинска
проза, кад је иоле добра, лежи на традицији народне поезије. Ту сад joш једаред
подвлачимо епску карактеристику. Обратите пажњу, и видећете да најјачи наши
писци обилазе у причи многу лирику, и прибирају документ. Као народна поезија,
доказују нам да нисмо сухораст, да имамо све у себи, да свој развој сами
радимо. Јунаци те прозе, а побеђени a победиоци, бирају и избирају између
тамног и светлог светло.
У недостатку потпуније збирке,
већ и књиге Српске књижевне задруге, која је најистрајнијег даха издавач у нас
— већ и те књиге значе читаво једно духовно насеље наше. Већ и кроз толико
добро одабраних књига наших даде се посматрати врло динамична али ипак и
сређена стварност живота по нашим покрајинама. Један део писаца стоји за она
насеља наша где је одувек било највише чежње у нагонима расним. Други писци
стоје за пуноћу нашег патријархалног живота. Трећи су приказивачи оних бурних
времена кад се истовремено гледале највеће области и добра и зла. Код свих
заједно откривамо у ситним елементима савршенство које се као идеал крије у
земљама нашим.
Наша књижевност је достојна
патриотизма, али културни патриотизам није још ушао у наше традиције. Мало, на
дохват, и без љубави читамо, и зато сматрамо књигу нашу временском стварју,
небитном стварју. Литература се мора знати у целини, као и родна груда.
Пешачити се мора уз њу као уз дугу и вијугаву реку, да би човек заправо знао
где је био, шта видео, шта понео. Онда и књижевност и насеља престају бити
временске ствари, и засецати само у временске услове нашег живота. А кад људи
добро знају своју књижевност, боље познају и себе, и онда и између себе улазе у
друкчије односе. A тo je битно важно, и најбоља критика на разне механизоване
менталитете који нас обузимају као кора корњачу, и од којих механизованих
менталитета најдебљи можда и најтврђи је онај с којим остајемо хладни и немарни
према својој књизи.
(1935.)
Нема коментара:
Постави коментар