уторак, 05. август 2014.

Милена Стојановић: Ожиљци

Милена Стојановић
      Сунце се коначно ослободило тешких облака, који су га скривали претходних дана и сипали кишу над нама. Сада је срамежљиво промаљало своје зраке и миловало мокру траву, шуме, долине. Није изражавало своју надменост па да огреје, као што зна, да се из куће не сме изаћи, већ слабашно, тихо, као да ни оно нема снаге да прогреје, и осуши све оно што је киша донела. А није донела само воду... Донела је још много тога... Донела је и битку, уморне, болесне, гладне... Као што то увек бива, да после велике битке падне велика киша, тако је и ова тешка вода спрала рањене и убијене, направила потоке крви, али није спрала тугу, бол и чемер... Чак ни сунце које је огрејало није обасјало лица преживелих, већ су и даље ходали са велом неизрециве туге...
      Док су се преживели ратници повлачили, да се одморе и извидају ране, мртва тела су остајала ту, на месту где су пала, прободена, искасапљена, без руку, ногу, глава... Светозар се на свом коњу пробијао брже у односу на остале, али озледе на левој руци, и на телу, му нису дозвољавале да држи узде затегнуто, па је коњ по овом блатишту често посртао. Викао је: - Хајде Маруше, похитај, - али кљусе је тешко газило што због својих што због јахачевих рана. Мутило му се у глави и тешко је дисао. Од свих рана беше најгора на стомаку, где му је кратка оштрица мача закачила ребро. Обилно је крварио, али је упркос боловима желео да се врати кући. Да оде до свог оца и види га последњи пут.

       Пут је водио ка узвишењу, где се на самом врху рачвао. Са тешком муком Светозар је прошао тај део пута, па отишао левим, према манастиру. Десни је водио право у насеље, али тамо није имао никог. До манастира стиже за веома кратко време, па покуша да сиђе са коња, и паде на мокру земљу поред њега. Бол га је раздирао, није више могао да гледа колико га је рана пробадала, па није ни осетио када је изгубио свест. Последње што је чуо било је рзање узјогуњеног кљусета. - Само да ме не изгази! - помислио је.
      Пробудио се у конаку манастира Светог Петра и Павла. Његов отац у испосничкој хаљини је седео поред њега, прекрштених руку и затворених очију. Молио се.
      - Оче, проговори сувим устима.
      - Свето, сине... Старац не издржа већ му једна суза склизну низ лица. Како се осећаш? Боли ли те?
     - Боли, али не као што је болело. Подношљиво је. Дај ми воде да пијем.
      Старац се хитро окрену, узе врч са водом и напоји сина јединца. Тада се на вратима ћелије појави још један старац, па приђе и одмота завоје којим је Светозар био умотан.
       - Велика је рана. Али надамо се да ће мелеми помоћи. Срећа па те кратким мачем закачио. Могло је бити много горе.
       Светозар је покушао да направи гримасу, нешто налик осмеху, али није успео. Изгледало је као да се кревељи. Прошло је мало, па је опет утонуо у сан. Спавао је дуго, цео дан и целу ноћ, а када се пробудио, није видео свога оца поред себе. Потражи га погледом по соби, али није га било. Покушао је да устане, и успео у томе. Опипао је рану, преко завоја, и зачудо није га болело као раније. Кренуо је да попије мало воде и прошета. Био је гладан. Желео је да се окупа. Све те мисли и жеље остави на манастирским вратима и уђе унутра.
       Прекрсти се једном ради реда, али не пољуби врата, као што то обичај налаже. Грозио се оних који то раде. Било му је огавно да прислања своја уста, ту на место, где су многи прислањали своја. Затече свога оца, како се моли пред распећем, па се помало тешко, сагну и клекну поред њега. Ћутао је и гледао у распетог Исуса, високо изнад њега. Није изговарао молитву. Није ни у мислима желео да је изговори. Само је помислио на то, зашто својим присуством скрнави грађевине које су некима свете. Мислио је и на ликове оних које је посекао и убио у последњој борби. Тишина му је само отежавала муку коју је носио у себи. Мирис тамјана није га водио до прочишћења, већ је у њему изазивао грч, да прекрије нос, да не дише. Ипак, сачекао је оца да заврши са молитвом, који као да се пробуди из транса, и поста свестан Светозаревог присуства.
       Подигоше се обојица, међусобно се потпомажући, па седоше на две столице поред потпорних стубова манастира.
        - Оче, зашто не могу да се молим? упита одједном. Када си ме као малог учио молитви, зашто се сада плашим да је изговорим? Зашто ми је огавно да љубим манастирска врата, зашто не могу као други само да ушетам, упалим свеће и помолим се?
         - Ти си синко грешан, то знаш и сам. Знаш да си клао, убијао, палио села, уништавао људима домове, децу остављао без очева, а жене без мужева... Приклонио си се неким другим боговима, а ето опет си рањен и исцрпљен дошао у божју кућу, не би ли ти извидали ране.
        - Нисам зато дошао. Дошао сам да разговарамо. Знам да ће нека од наредних борби бити кобна по мене. Свестан сам тога, и док се борим кроз главу ми пролази Моранина рука како хоће да ме шчепа и одвуче код себе. Тело ми је  исцрпљено и унакажено. Не могу жену себи да нађем, кад ме види овако искасапљеног. Гадим им се. Када платим, гледају ме са гађењем, а опет мили су им моји сребрњаци, па ми удовоље. Да није тих сребрњака, не би ме ни погледале.
         - Сви носимо ожиљке. Твоји су видљиви, нечији не. Твоји су на телу, а нечији на души. Да ли се некада запиташ шта је са ожиљцима оних које си казнио, остављајући их у животу, да се пате и са муком присећају својих настрадалих? Да ли је теже носити те видне и оку грожљиве, или оне скривене, дубоко закопане у мислима, који продриру у свест и откривају наше слабости?
       - Ако сам убијао, тако ми је наређено. Ако нисам, то је исто било по наредби. Какве ти ожиљке носиш? Зашто си одлучио да се повучеш у манастир, поред оноликог имања. Ништа ти у животу није мањкало... Ја сам двадесет година био у ратовима, повремено вас обилазио када сам год могао. Шта се то преломило па си отишао?
        - Обилазио си нас, али задњих седам година ниси. Ниси био ту, када су војници упали у село и побили све жене и децу. Ниси гледао како мушкарце поробљавају, терајући их да се предају. Да би их одвели да их покрсте, и преобрате у ислам. Неку децу су одвели и верујем да су то и успели, оне старије што су били свесни, и имали снаге да се супротставе, клали су и сакатили ту, на праговиа својих кућа, на темељима њихових предака. А ја сам тада био овде, помагао Јевросиму да уздигне крст испред манастира. Довде нису ни дошли. Неће ђаволи у свету кућу. Када са видео дим у селу, вратио сам се, и затекао тај призор. Призор који ми је поцепао душу и начинио ожиљке, које оплакујем сваке ноћи. Након покопа, замолио сам Јевросима да ме прими у манастир, као испосника.
         Светозару су сузе клизиле низ лице. Није ни знао да су му мајка и брат мртви. Када се то десило био је веома далеко, водећи борбе за своје господаре, док су неки други уништавали његово село, породицу, пријатеље. Неки други плаћеници, баш као што је и он био. Исти, одвратни убица недужних. Постао је такав по наређењима других. Није бирао сам... Сада када се замисли, није могао себе да види како се бави неким другим пословима. Али желео је жену и децу. Породицу. Унуке. Да продужи лозу. Да обнови огњиште предака, и кад за то дође време да оде богу на истину.
       - Да ли Бог може да опрости грешницима као што сам ја? упита свога оца.
       - Бог је свемоћан. Може ако се покајеш. Ако се промениш. За сваког од нас има места у Божјем стаду, а само праведни и чисти пред Бога могу стати, а да не трепну. Мало је таквих.
       - Ја... застаде и прогута кнедлу која му се стегла у грлу. Ја желим да се променим.
       - Пођи сам ном, рече му отац.
       Поведе га право до олтара и рече.
      - Клекни и моли се. Како знаш и умеш. Испричај своју тугу у овој кући Божјој. Исповеди све своје грехе. Биће ти опроштено.
       - Тако је просто?
       - Тако.
***
      Седео је Светозар, пред распећем целе нећи, плакао, причао, мумлао, и оплакивао. Споменуо је свако место које је запалио, разорио, сваки лик кога је убио, му је прошао пред очима. Споменуо је и славу коју су славили док је био мали и имао породицу. Заклео се да ће наћи жену, и обновити стари обичај. Оставио је своју тугу и терет, ту те ноћи. Када је ујутру изашао, осећао се као нов човек. Није га ништа болело, био је задовољан. Сишао је до реке и свукао одећу са себе да се окупа. Није се више грозио својих ожиљака. Прихватао их је као казну са свако недело које је учинио. Те године је пронашао жену, а већ следеће добио сина. Славио је и секао колач на дан Светог Петра и Павла, и сваког јутра палио свеће, једну за мртве и другу за живе. Смирио се, скрасио. Све је било у најбољем реду. Ошишао браду и косу. Када би војска у којој је некада служио пролазила кроз село, што беше једном годишње, не би се скривао, већ би пркосно стајао и молио се у себи. Никада га нису препознали.
***
        Дочекао је дубоку старост, на прагу те куће. Једног јутра, уместо да порани како је то увек радио, само се није пробудио. Затекли су га са рукама преко груди, како лежи. И са осмехом на лицу, и распећем код узглавља. Ожиљци су нестали...
АУТОР О АУТОРУ

      Рођена сам 21. марта 1988. године у Параћину. Живим са оцем, бабом и дедом. Завршила сам основну школу Момчило Поповић – Озрен, и средњу економско-трговинску школу у Параћину.
        Факултет за менаџмент сам завршила дипломским радом на тему "Упоредна анализа националних политика и стратегија одрживог развоја".
       Писањем се бавим од малена. Пишем песме и приче. Инспирацију налазим у музици, сликама, природи. У слободно време поред писања и читања књига свирам бас гитару.
       Последњих година се веома интересујем за словенску митологију и религију, и често о томе пишем у  причама. Завршила сам књигу "Петрушки змај" о Војводи из Петруса, и Петрушкој области, која ће бити објављена 2015. године. Циљ ми је да кроз своје приче, показем народу да није најбитније имати пара, добре аутомобиле, богатство. Већ да има оних старих вредности на које су сви заборавили, на веру, поштење, здравље, претке. Кроз своје приче провлачим и словенску митологију и религију, па неретко казу да су као бајке.
       Приче "Воденица" је објављена у часопису "Омаја", "Ратна вила" у специјалном броју "Омаје" посвећеном 1. Светском рату, и на сајтовима:  www.knjigepravac.com , www.konkursiregiona.net , www.avlija.me , www.kreativni-magazin.com.

 Награде:
Новембра 2013. године - 2. место на Петом мађународном фестивалу Магда Симин, за кратке приче у категорији до 30 година.
Децембра 2013. године - 3. место на Петом међународном фестивалу Станислав Препрек, за кратке приче у категорији до 30 година.
Јануара 2014. године - 1. место на Четвртом међународном фестивалу Војислав Деспотов, за кратке приче у категорији до 30 година.
Фебруара 2014. године - 1. место на Шестом међународном фестивалу Михал Бабинка, за кратке приче у категорији до 30 година.
Марта 2014. године - 1. место на Трећем међународном фестивалу поезије и кратке приче младих Павле Поповић, за кратке приче у категорији до 30 година.
Априла 2014. године – 1. место на Шестом међународном фестивалу поезије и кратке приче младих Јанош Сивери, за кратке приче у категорији до 30 година.
Маја 2014. године – 1. место на Трећем међународном фестивалу поезије и кратке приче деце и младих Раде Томић, за кратке приче у категорији до 30 година.
Јуна 2014. године - 1. место на Трећем међународном фестивала поезије и кратке приче деце и младих Јоан Флора за за кратке приче у категорији до 30 година.
Члан сам Друштва за неговање традиције, културе, уметности, туризма и екологије "ПЕТРУС" Забрега, и књижевног клуба "Мирко Бањевић". Припремам и уређујем онлине часопис Креативни магазин.



Нема коментара:

Постави коментар