Симболизам као негација реализма и натурализма



А. Родин: Пољубац 1897. мрамор
Родинов музје, Париз



   Симболизам као књижевна школа и правац, јавља се почев од 1880. године, мада се симболичке тенденције јављају већ у романтизму, па и раније. Симболизам представља у највећој мери, и у теорији и у пракси, негацију реализма и натурализма.

       Први значајнији симптоми "литерарне револуције" манифестују се у теоријским списима и поезији такозваних "декадената". Најпре је реч употребио Теофил Готје поводом поезије Шарла Бодлера. Међутим, противницима новог у поезији ова реч је постала синоним негативног. Новинар Лабријер је у листу Фигаро објавио епиграм исмејавајући нову струју у књижевности (Декадент: "Син модернисте - Унук идеалисте - Нећак парнасоваца - У неку руку копиле реалиста - И сестрић у дванаестом колену старог романтичара"). Нова књижевност, која је изражавала "узнемирену сензуалност", "болешљиву тугу" манифестовала се посебно у групи око Мореаса и у Бажуовом часопису Уметнички и књижевни декадент (Дéцадент артистиqуе ет литтéраире). У начину живота, у размишљањима о свету и уметности Уисмановог јунака Де Есента огледа се декадентни дух једног времена.

       Овај, као и његови духовни једномишљеници, исказивали су такође неке од Шопенхаурових идеја, као и Вагнерове концепције уметности. Декаденти су створили једну нову духовну климу и припремили ход ка симболизму. Но једна група такозваних "проклетих песника": Бодлер, Верлен, Рембо посебно су својим књижевно-теоријским схватањима-манифестима и самом поезијом исказали неколико битних премиса симболизма: Бодлер теорију синестезије, универзалне аналогије, преточену у песму Цорресподанцес, у којој захтева од уметника да стиховима одгонета "шуму симбола", да открива дубинске аналогије кроз које се могу најбоље изразити суштине људи и ствари. Писац Цвећа зла је такође показао колико поезија дугује музици и наговестио у прози "вагнеровски роман".
Верлен је чувеном песмом-манифестом l'Art poetique показао како се музика и реч спајају у обојени звук, али који још увек исказује једно дубоко емотивно треперење, чији се смисао да осетити и логички перципирати. Рембо је отишао даље пледирајући за алогизам, за "разулареност чула", за "алхемију речи" која ће створити нове "светове и нове цветове". Но његова теорија "видовњаштва" (воyант) антиципираће у првом реду надреализам.

         Зато ће она тек много доцније бити довољно хваљена, оцењена и прецењена. Маларме је, даље контрастирајући песничке слике, по принципу контрапункта, настојао да реч претвори у "пластичну слику, израз неке мисли, дрхтај неког осећања и симбол неке философије".

       Маларме је посебно инсистирао на значају музике као праве суштине поезије ("Поезија од музике треба да узме своје добро" - то је чувена Малармеова крилатица). Причати, проучавати, описивати - то није више задатак модерне поезије.

       Стихови морају деловати попут музичке еманације, не смислом већ сонорношћу, не значењем, већ музичким вибрацијама. Поезија постаје врста музичке партитуре. Симболизам као стање духа, као револуција у поезији, теоријски се најпре сажима у манифесту Жана Мореаса. Манифест је објављен у књижевном листу Фигаро литтéраире 18. септембра 1886. године. Аутор манифеста настојао је да докаже да је симболизам нужна уметничка појава, израз "цикличке еволуције са строго одређеним променама". По Мореасу Бодлера треба сматрати стварним претходником овог покрета; Стефан Маларме је симболизам одвојио од значења мистерије и неисказаног, а Пол Верлен је разбио свирепе препирке око стихова "које су чаробни прсти Теодора де Банвила претходно умекшали".

        Симболизам је новаторство у поезији које доноси собом комплексни стил, необичан речник, ритам "који се смењује повремено с ритмом таласастих утиштавања, плеоназми са значењем, мистериозна елипсе, недовршени анаколути, све врло смело и више облично..." Рене Гил, такође значајни теоретичар симболизма, инсистира на значају симбола који треба да буде "стваран и сугестиван". Мерил С. расправља о односу речи и музике. По њему поезија која има вредности је једино лирска. Она је кћи "деструктивне речи и стваралачке музике".

        Од Бодлера до Валерија нови уметнички правац жели да се такмичи са музиком. "Речима учинити оно што је Вагнер учинио нотама". Симболисти су у алузивности и сугестији видели најтананије могућности да се поезија претвори у музику, у чисту форму, која ће у највећој мери омогућити песнику да изрази утиске рођене из посматрања најдубљих вибрација психе. Сугестија је, по Морису, језик коресподенција и веза између душе и природе. Она исказује неисказиво и необјашњиво; она је једино способна да изрази са неколико линија вечно кретање.

       Сугестија је полифони начин исказивања речима мелодије душе. С обзиром на потпуно нове амбиције симболизма, његови теоретичари су исто тако велику пажњу посветили проблему језика. Француска традиционална поезија, тако дуго окована чврстим ритмом александринца, кроз симболизам постиже нови квалитет, ослобађа се једноличности ритма. Слободни стих ослобађа традиционалну поезију од старих закона версификације.

      Додуше, већ је Виктор Иго пољуљао темеље александринца, али су тек симболисти показали какве се све лепоте могу исказати слободним стихом. Овај постаје не само "графичка форма", већ, пре свега, "свесни однос". У том правцу Рене Гил је отишао још даље.

      У својој Расправи о речима" (Traité du Verbe) Гил је покушао да створи једну динамичку инструменталну поезију. У том случају стих је морао постати крајње флексибилан. Песниково право да напише један стих од десет слогова, а следећи од четири, да мења ритмове како би постигао што већу музикалност и открио платонске лепоте, сматрало се велоком победом над старим "свечарским" александринцем. Према Гилу, поезија се ослободила симетрије и прихватила живи ред симфоније.

      Пошавши од Рембоовог чувеног сонете Самогласници, где свако слово има одређену боју, разрађујући принцип коресподенција између боја, звукова и мириса, затим простудиравши радове Хелмхолца и Вагнерову музику, Гил је засновао своју теорију "инструменталне поезије" где би речи биле ноте, где би музика била видљива, где би људски глас остао "врста слободног инструмента", "писак са резонатором различитих резонација".

       Тако би некадашњи песник речи постао музички песник, а његова творевина била би "комад сугестивне музике", динамични низ обојених слика које би изражавале вечно постојање емоција њима иманентним ритмом. Ди Жарден, Г. Кан, А. Рете, А. Мокел, и други дали су такође своје прилоге тумачењу слободног стиха.

       Трагање за новим језиком и ритмовима, да би се изразило неизрециво, довело је симболисте у ситуацију да њихова поезија постане нејасна и херметичка. Али пошто је поезија мистерија и енигма коју треба одгонетнути, мало нејасности коју ова поезија носи доприноси, напротив, њеној тајанственој привлачности. "Мора бити увек енигме у поезији, и то је циљ књижевности - нема другога сем да евоцира предмет. У сваком случају симболисти, у које ваља укључити и Поа, истицали су да не треба бркати мрачност израза са изразом мрачног".

       Симболизам је убрзо обухватио готово све гране уметности, од музике до скулптуре и позоришта. Он је постаo не само европска, већ и ваневропска појава, добивши у Белгији један вид, у Русији други, у Америци трећи. Ако се теорија и пракса француског симболизма сматрају, с правом, веома богатим, не мање се то може рећи за руски симболизам у схватањима и поезији Блока, Брјусова, Белога, Мерешковског и других.

       По Блоку, уметникова је дужност "да показује, а не да доказује". Симболизам је тражење и откривање нових светова, избегавање површинског и вулгарног, пут ка подвигу, самоудубљивање или "свети разговори" са бескрајношћу неба и свеколиког пространства. Но, после 1905. године, Блок ће имати сасвим нове мисли о путевима песника и нове поезије. Блок је тада писао: "Песник који иде путем симболизма несвесни је орган народног сећања. Патнички пут симболизма је спуштање у стихију фолклора, где песник и светиња поново препознају једно другог". За Брјусова симболизам је у својој "златној фази" створио и нови стил и нови стих који су се разликовали од романтичарског и од реалистичког. А. Бели, полазећи од научних истина свога времена, свестрано образован, посебно одушевљен биологијом, математиком и музиком, говорио је: "Музика је угаони камен нашег поимања, у музици се схвата суштина кретања... музика је скелет поезије."

      Ако је музика заједничко стабло стваралаштва, онда је поезија његова граната крошња. "Симболизам је сарађивао са Европом и продро на појединим тачкама изнад земљишта француског језика, али не као прост утицај него као временска или просторна потреба" (Тин Ујевић). Тако на пример, француски симболизам моћно је деловао на немачке симболисте: С. Георгеа, Хуга фон Хофманштала, П. Герадија, Л. Клагенса и друге. Белгијски симболисти су у француском симболизму нашли, такорећи, своју другу природу (Роденбах, Верхарен и други).

        Теорија и пракса француског симболизма утицала је и на шпанске песнике: Азорина, Унамуна, Мачада и друге. Паламас је оригонални грчки симболиста. Један део наших песника је убрзо схватио "нова струјања" и "захваљујићи француским васпитачима" већ првим годинама двадесетог века постао ларпуларистичан и симболичан.

       Дучић, на пример, отишао је на Запад 1899. године и већ првих дана 1900. године, он се у једном писму отворено наругао "шароликим сновима" своје дотадашње Музе... он гута "номадским очима" парнасовце, декаденте, симболисте (П. Слијепчевић). "Симболизам је продубио у осећање неодређеног... његова драгана слично симболистичким ликовима постаје полустварна незнанка" (В. Кошутић). По Бегићу "Дучић је изванредно остварио бодлеровску координацију осјета, сарадњу чула у изразу пјесничког доживљавања...".

 

 

 

 

 

 

 

 

 

(Ј. Д.)

Tweet