Одувек сам волео да гледам бокс, нарочито онај, што оно кажу, прави, професионални, где се све завршава нокаутом. Много пута смо отац и ја у касним вечерњим, или раним јутарњим, сатима били приковани уз телевизор, уосталом као и многи тих година, и сладили се за такве прилике, као створеним, неизбежним грицкалицама, навијајући за своје љубимце; Али, Фрејзер, Листон, Нортон, Форман, Холмс, Боуви, Спинкс, само су неки од них. Једном приликом догодило се да смо пробдели читаву ноћ чекајући да почне окршај за титулу апсолутног шампиона у тешкој категорији. Око тог меча била је створена невиђена фама, у Медисон Сквер Гардену врило је као у кошници, међутим, уводне борбе, за невољу, развукле су се у недоглед, боксовало се на поене, све у дванаест или петнест рунди, колико је већ за коју борбу било предвиђено, што је и организаторима приредбе и милионском аудиторијуму, начичканом крај малих екрана, кварило доживљај. Ја сам имао среће, па сам тај меч дочекао, за разлику од мог драгог оца којем се у кључном моменту притужило, па је збрисао у клоњу баш онда кад није требало. Не лези враже, колоси у рингу нису се честито ни загрејали - већ у двадесет седмој секунди прве рунде севнуо је кроше какав одавно није виђен и уследио је класичан нокаут. Меч је био готов, а ја сам онда морао сатима да препричавам оцу шта се одиграло у тих мање од пола минута борбе.
Ипак, и то је имало неку драж, па ми није мрско да се свега тога присетим.
Ето, сад сам поново пробдео читаву ноћ чекајући бокс-меч, али сад сам ја био тај који га није дочекао. Али не зато што ми се ишло у клоњу, или неког још бедастијег разлога, већ због срања, ако тако могу да кажем, које су други направили, и то попишани уредници телевизијског програма, они од којих се то понајмање очекивало.
Месец и више дана су телалили, на сва звона ударали, помпезно да помпезније не може бити, најављиваји спектакуларни окршај између Тајсона и Холифилда, и када је дошао тренутак ови дивови укрсте рукавице, читав свет је, наравно, могао да ужива гледајући њихову борбу, само ми – јок! Ми смо могли само да се сушимо, да не кажем нешто грђе од тога. Да невоља буде већа, а цела ствар заумније, ускопистиле се бештије уредници, не пада им на памет да нам прикажу макар снимак. Вичи, скачи, урлај, прети, телефонирај, позивај се на устав, мољакај, протествуј, дигла се и кука и мотика - али опет џаба! Не дају па не дају. Синуло је паметњаковићима да то није за наше очи, само они знају зашто. Као нису се ни тукли, кажу, него уједали један другог, а то није подобно за приказивање на малом екрану, није педагошки, јербо поквариће нам омладину. Можеш мислити! као они угурсузи у парламенту не кваре омладину...
Ако је за утеху, нисам једини кога су на правди Бога овако лепо убедачили за све паре – тако нам, наиме, будалама, и треба кад верујемо свакој гамади!
Шпартао сам по стану цело јутро као изгубљен случај, покушавајући да како тако саберем мисли, али хоћеш, неки ђаво ми једнако није давао мира. Отворим прозор, протурим напоље усијану главу, осетим студен, мирише на снег и на туршију, звуци улице и крици велеграда маме из даљине. Нема ти друге, брајко мој, него да оставиш све друго по страни и да што пре изазовеш себе на мегдан и суочиш се са самим собом, једном за свагда, кажем себи. Ево ме онда опет у четири зида; небројено пута сам прокрстарио по каналима надајући се да ћу, неким чудом, коначно угледати Тајсона и Холифилда, наравно узалуд, бештије остају бештије. Потом, стајем пред огледало и изазивам себе на двобој.
Моја Бистроока је на предавањима, после иде на часове виртуелне комуникације, нове помодарије која попут паука плете мрежу и шири се по свом меридијанима. Благо њој. А шта ћу ја, куку ли је мени! Данас немам обавеза, баш никаквих, друштво може да ми прави једино његово посрано величанство телевизор. Е неће га више мајци! Доста је било! Крај! Ово данас коначно ме је опаметило!... Штавише, има на комаде да га разбијем; зашто да не? Боље да га расцопам него да васцели дан скапавам пред њим и да булазним као зомби под хипнотичким дејством његове наркозе. Ваистину доста су ме опседале и излуђивале његове заводљиве илузије и опсене, унижавајући и последње, само божјом вољом сачуване крхотине мога Ега. Маске су пале, нема више лагарија. Нека другима иде вода на уста док блесе у екран, нека их до миле воље јебу у мозак, мене више неће. Умем и ја да се ускопистим - неће, и тачка! И нема ми друге, решио сам: уместо свакодневног умопогубног буљачења у екран, потражићу спас напољу! Лево – десно, куд год ме ноге буду носиле. Благословена је шетња - протегнућу ноге, ухватићу мало ваздуха. Кажу да је то права ствар за бронхије, и за тај грозни досадни синуситис, с којим кубурим такорећи од кад знам за себе, као и за много што-шта још, а нарочито за мождане вијуге. А тако ћу коначно и ја бити некоме од користи, верујем да ће мозак умети то да цени; па није уџабе мозак? Истина, можда и нисам баш сасвим свестан шта ме све очекује, какве фрке, какви изазови, искушења. Ако је икад било рискантно промолити нос изван свог довратка, данас је, очас посла може да те скења нечије безумље. Него шта. Ево, већ данима не могу да се отресем од помисли да ономад умало нисам главом платио уобичајени недељни одлазак у шопинг до оближње бакалнице, по пиво и цигарете.
Наиме, само што сам био исфурао из зграде, острвио се на мене читав чопор разуларених кућних љубимчади хорор провенијенције. Увидевши да је враг однео шалу и да нема места оклевању, пружио сам корак, и, на једвите јаде, збрисао им погибаљним слаломом кроз спасоносни џунглерај од паркиралишта. Нисам ни сањао да могу тако да престраве човека. Ужас! Боље држите телад у становима, а не ове зверове!, викао сам озлојеђен, али, наравно, тек нашавши са на безбедној удаљености, испраћен лавежом, режањем и погрдама. И учвршћен у уверењу да би бар једном месечно ваљало скупити на гомилу и добро исперпуцати све надобудне љубитеље кућног звериња у овом граду; тако би, ако не баш на најхуманији, онда свакако на најефикаснији начин зауздали њихову осионост, и помогли им да утуве да засигурно неће загосподарити светом оштрећи нечије кљове.
А недавно ми се и добри мој рођак Зеле пожалио. Како рече, никако да свикне на овај наш пусти постмодерни Београд.
„Нисам својски ни крочио у град, ако ми верујеш, тек сам избио на угао Немањине и Сарајевске, кад, бог ти јадан, запрашташе куршуми свуда наоколо. Звиждало је око мене као у вестерну. И, док сам ти ја сконтао који је вакат, једни утекоше, други се придигоше, али један богме остаде на плочнику, кукала му на оџаку мајка. Док дланом о длан, сјатило се света и света, а убрзо пристигоше и џандари. Веле упуцан је накав ђаво што је ономад, исто овако усред бела дана, упуцао наког ђавола што је упуцао опет тамо наког ђавола, саклони ме Боже... “
Тако је беседио добри мој Зеле, да би непун сат доцније, узевши пут под ноге, заждио у правцу свог родног Гацка. Али, ја не могу тако, ово је мој град и овде је моје парченце неба! И немам где друго. И немам избора. Уосталом, решио сам, и сад је то готова ствар: кад год нађем времена - правац шетња!
Ипак, и то је имало неку драж, па ми није мрско да се свега тога присетим.
Ето, сад сам поново пробдео читаву ноћ чекајући бокс-меч, али сад сам ја био тај који га није дочекао. Али не зато што ми се ишло у клоњу, или неког још бедастијег разлога, већ због срања, ако тако могу да кажем, које су други направили, и то попишани уредници телевизијског програма, они од којих се то понајмање очекивало.
Месец и више дана су телалили, на сва звона ударали, помпезно да помпезније не може бити, најављиваји спектакуларни окршај између Тајсона и Холифилда, и када је дошао тренутак ови дивови укрсте рукавице, читав свет је, наравно, могао да ужива гледајући њихову борбу, само ми – јок! Ми смо могли само да се сушимо, да не кажем нешто грђе од тога. Да невоља буде већа, а цела ствар заумније, ускопистиле се бештије уредници, не пада им на памет да нам прикажу макар снимак. Вичи, скачи, урлај, прети, телефонирај, позивај се на устав, мољакај, протествуј, дигла се и кука и мотика - али опет џаба! Не дају па не дају. Синуло је паметњаковићима да то није за наше очи, само они знају зашто. Као нису се ни тукли, кажу, него уједали један другог, а то није подобно за приказивање на малом екрану, није педагошки, јербо поквариће нам омладину. Можеш мислити! као они угурсузи у парламенту не кваре омладину...
Ако је за утеху, нисам једини кога су на правди Бога овако лепо убедачили за све паре – тако нам, наиме, будалама, и треба кад верујемо свакој гамади!
Шпартао сам по стану цело јутро као изгубљен случај, покушавајући да како тако саберем мисли, али хоћеш, неки ђаво ми једнако није давао мира. Отворим прозор, протурим напоље усијану главу, осетим студен, мирише на снег и на туршију, звуци улице и крици велеграда маме из даљине. Нема ти друге, брајко мој, него да оставиш све друго по страни и да што пре изазовеш себе на мегдан и суочиш се са самим собом, једном за свагда, кажем себи. Ево ме онда опет у четири зида; небројено пута сам прокрстарио по каналима надајући се да ћу, неким чудом, коначно угледати Тајсона и Холифилда, наравно узалуд, бештије остају бештије. Потом, стајем пред огледало и изазивам себе на двобој.
Моја Бистроока је на предавањима, после иде на часове виртуелне комуникације, нове помодарије која попут паука плете мрежу и шири се по свом меридијанима. Благо њој. А шта ћу ја, куку ли је мени! Данас немам обавеза, баш никаквих, друштво може да ми прави једино његово посрано величанство телевизор. Е неће га више мајци! Доста је било! Крај! Ово данас коначно ме је опаметило!... Штавише, има на комаде да га разбијем; зашто да не? Боље да га расцопам него да васцели дан скапавам пред њим и да булазним као зомби под хипнотичким дејством његове наркозе. Ваистину доста су ме опседале и излуђивале његове заводљиве илузије и опсене, унижавајући и последње, само божјом вољом сачуване крхотине мога Ега. Маске су пале, нема више лагарија. Нека другима иде вода на уста док блесе у екран, нека их до миле воље јебу у мозак, мене више неће. Умем и ја да се ускопистим - неће, и тачка! И нема ми друге, решио сам: уместо свакодневног умопогубног буљачења у екран, потражићу спас напољу! Лево – десно, куд год ме ноге буду носиле. Благословена је шетња - протегнућу ноге, ухватићу мало ваздуха. Кажу да је то права ствар за бронхије, и за тај грозни досадни синуситис, с којим кубурим такорећи од кад знам за себе, као и за много што-шта још, а нарочито за мождане вијуге. А тако ћу коначно и ја бити некоме од користи, верујем да ће мозак умети то да цени; па није уџабе мозак? Истина, можда и нисам баш сасвим свестан шта ме све очекује, какве фрке, какви изазови, искушења. Ако је икад било рискантно промолити нос изван свог довратка, данас је, очас посла може да те скења нечије безумље. Него шта. Ево, већ данима не могу да се отресем од помисли да ономад умало нисам главом платио уобичајени недељни одлазак у шопинг до оближње бакалнице, по пиво и цигарете.
Наиме, само што сам био исфурао из зграде, острвио се на мене читав чопор разуларених кућних љубимчади хорор провенијенције. Увидевши да је враг однео шалу и да нема места оклевању, пружио сам корак, и, на једвите јаде, збрисао им погибаљним слаломом кроз спасоносни џунглерај од паркиралишта. Нисам ни сањао да могу тако да престраве човека. Ужас! Боље држите телад у становима, а не ове зверове!, викао сам озлојеђен, али, наравно, тек нашавши са на безбедној удаљености, испраћен лавежом, режањем и погрдама. И учвршћен у уверењу да би бар једном месечно ваљало скупити на гомилу и добро исперпуцати све надобудне љубитеље кућног звериња у овом граду; тако би, ако не баш на најхуманији, онда свакако на најефикаснији начин зауздали њихову осионост, и помогли им да утуве да засигурно неће загосподарити светом оштрећи нечије кљове.
А недавно ми се и добри мој рођак Зеле пожалио. Како рече, никако да свикне на овај наш пусти постмодерни Београд.
„Нисам својски ни крочио у град, ако ми верујеш, тек сам избио на угао Немањине и Сарајевске, кад, бог ти јадан, запрашташе куршуми свуда наоколо. Звиждало је око мене као у вестерну. И, док сам ти ја сконтао који је вакат, једни утекоше, други се придигоше, али један богме остаде на плочнику, кукала му на оџаку мајка. Док дланом о длан, сјатило се света и света, а убрзо пристигоше и џандари. Веле упуцан је накав ђаво што је ономад, исто овако усред бела дана, упуцао наког ђавола што је упуцао опет тамо наког ђавола, саклони ме Боже... “
Тако је беседио добри мој Зеле, да би непун сат доцније, узевши пут под ноге, заждио у правцу свог родног Гацка. Али, ја не могу тако, ово је мој град и овде је моје парченце неба! И немам где друго. И немам избора. Уосталом, решио сам, и сад је то готова ствар: кад год нађем времена - правац шетња!
* * *
С вечери, напуштам своју јазбину.
Под голим сам небом, стиснутим као песница. Хладно је и ветровито. Мирише на снег, и на туршију. Кланцам утврђеном маршрутом, од Коњарника према Цветковој пијаци. Не журим. Успут, из петних жила покушавам да избијем себи из главе Тајсона и Холифилда који хаотично, час један час други час удруженим снагама, искрсавају преда ме и, будибикснама, плазе на мене своје језичине (упућени кажу да се то зове рецидив.) Убрзо, стигавши до Цветка, настављам у другом смеру, котрљам се већ низбрдо ка Лиону.
Избегавајући излоге, држим средину улице.
Кафићи, бутици пиззерије, коцкарнице, златаре, фрее-схопови, винотеке, кафеи, туристичкие и друге агенције и комисиони, и њихови накинђурени и напирлитани сопственици, као и претеће неспокојство тако читљиво на лицима шетача сличних мени – наизменично су промицали пред мојим разиграним зеницама. Невесело разиграним. Бљештавило неонских скаламерија накокерених буквално свугде где се то могло, а најчешће без икаквог естетског или функционалног оправдања, атаковало је на моју и онако не баш сјајну перцепцију претварајући се у крешендо заслепљујућег ужаса. Већ после непуних двадесетак минута хода Булеваром, почех да осећам мучнину, грозно депримирајуће чупање у стомаку, пецкање у грлу и свраб иза ушију. Не, није неприлагодљивост – тескоба! Нешто мемљиво, кужно, аветињски сабласно и подмукло попут непогоде висило је у ваздуху, мучно као суманута, још неизговорена претња; притискало, давило, гушило ме. У мене се увукла бојазан да је само питање тренутка када ће се свом силином стровалити на мене, на све нас, и подавити нас. Спремамо ли Нојеве барке за тај нови потоп, питам се. Не. Многоме се фућка за то, таква страховања су изгледа својствена само нама - меланхолицима и фантастима, нама што ходамо затворених очију, и тако се вучемо кроз живот, као месечари.
Стигнем и до Робне куће. Нашавши се пред тим печуркастим здањем од стакла и лима, застајем да мало предахнем. Али, када је неко надарен да се свуда и у свакој прилици нађе у невољи овако као ја, онда на све друго може да рачуна, само не на предах.
Такорећи и нетрепнувши, упао сам у прави правцати метеж. Око мене је зујало на стотине намерника, хитајући да се пошто-пото да домогне улаза у робњак. По свему судећи, занимало их је да виде шта се то унутра закувало, или ће се тек закувати, па, ако им је по вољи, да се и сами нађу у епицентру збивања. А да је нешто крупно било по среди, сигурно јесте, иначе не би тако немилосрдно кидисали, било је јасно као дан. Разуме се онда да је и мене заголицало шта је у питању. Најпре помислим да нешто деле џабака, то увек пали код раје. Нуто наивчине, данас да нешто добијеш фрај – мало морген, у најбољем случају можеш да фасујеш батине. А онда ми сине сериозна претпоставка: ако нису ухватили лопова, онда засигурно линчују какву уважену фацу, каквог министра или, пак, народног посланика, или, дао Бог, некога од оних, драгих ми, главних али неодговорних уредника наше телевизијске збиље! Понадам се и наједном ми би лакше, осетим како лапе из мене зловоља и потиштеност. Али, на тренутак, само на тренутак. Толико ми је, наиме, било потребно да установим да сам опет утриповао оно што је баби мило. Дакле, тако нешто, срцу мило, могу само да замишљам и да прижељкујем, снови не боле и не коштају, стварност боли и кошта. Стварност!
Похитавши да и сам нешто не пропустим, већ сам у пространом холу робне куће. Гужвам се у маси радозналца и случајника. Сви погледи беху уперени ка устрављеном службенику обезбеђења, наравно и мој. Гледамо до зуба наоружаног грмаља са кицошки нацртаним брчићима, чини се да мало зрики на лево око. Сав узнојен, млатара својим огромним ручердама, урлајући као рањена звер:
„Људиии! Људиии! Самоубица је међу нама! Затрчо се ко будала и – трас! главом кроз екран. Људииии!... Људииии!...“
Уздаси, запрепашћење, негодовање...
Јадник, шта му је то требало, помислим. Ако је већ хтео дођавола, постоји мали милион безболнијих и ефикаснијих начина да скрати себи муке. Али, судећи по свему, биће да смо и ту дотерали цара до дувара, изгледа да ни самоубиство више није самоубиство ако није зачињено публицитетом. Пада ми онда на памет да није немогуће да су оне бештије и њега испалиле за нешто што воли. Уосталом, можда је и он, јадничак, целу ноћ узалуд чекао на Тајсона и Холифилда?! Саблазним се помисливши на то. Алелуја! Онда нисам случајно овде, мора да ме је нечија невидљива рука водила овамо, да би ме искушавала. Да разјаснимо да ли сам се избавио из виртуелног загрљаја оних демона с боксерским рукавицама. Зато је оволико људи дошло, и њих је дакле нека мука овамо сатерала... Из авиона се види да овде нису чиста посла. Дакако, свако има своје демоне. Осетим како ми свом силином крв навире у главу која као да није више глава, као да постаје рерна. А онда ми кроз крвоток проструји проблесак умирујућег сазнања да сам се срећом данас коначно ратосиљао тог умопогубног манијачког биљачења у екран, не био у кожи оних који то нису. Макар верујем да јесам. Онда, у један мах, као из самог средишта васионе да долази, сручило се на нас усплахирено безбедњаково крештање:
„Држ’те манијака! Држ’те манијака! Разбуцао је и други телевизор!!! Људиии! Људиии!...“
Али, што но кажу, био је то пуцањ у празно. Неко други – бољи стрелац очито, погодио је право у мету. И, упркос несношљивој ларми, све чешће се чуло препознатљиво цангрцање тв-екрана.
Погледам у правцу оног грмаља, једнако лелече исту арију - „Људиии! Људиии!“ - чини се да неће престати све док га неко не ућутка. Ја, богами, нећу; имам паметнија посла. Рецимо да размишљам како да се искобељам из ове гунгуле док ми је још глава, односно рерна на рамену.
На-ле-во круг! Похитам ка излазним вратима, и онда, мисионарски стрпљиво, без речи подносећи ударце, псовке и увреде, мада, у више наврата, али када је то заиста било неопходно, и узвраћајучи истом мером – домогнем се жељеног платоа испред РК, и свежег ваздуха. Но, уместо да одахнем коначно се нашавши на сигурном, с нечијег до даске појачаног телевизора, дочекују ме најновије вести. Имам шта и да чујем:
...ФАЛАНГА СУМАНУТИХ ЈУРИШНИКА НА ТЕЛЕВИЗОРЕ ОРГИЈА НАШОМ ПРЕСТОНИЦОМ! ВЛАДА, КОЈА ЈЕ ТИМ ПОВОДОМ У СТАЛНОМ ЗАСЕДАЊУ, УПРАВО ЈЕ САОПШТИЛА СПИСАК МЕРА КОЈЕ ЋЕ БИТИ ПРЕДУЗЕТЕ РАДИ ШТО ЕФИКАСНИЈЕГ СУПРОТСТАВЉАЊА ОВОМ БЕЗУМНОМ НАСРТАЈУ НА ТЕМЕЉНЕ ВРЕДНОСТИ НАШЕГА ДРУШТВА!...
Дивота! Не може бити боље, кажем себи. Ђаво је дошао по своје, почео је обрачун са демонима. Куд ћу, шта ћу, махинално пођем уз Булевар, ка оближњој библиотеци, али хоћеш, не може се тамо. Пробам преко Булевара, ка Звездара театру, али не може се ни тамо. Где се може? низбрдо, ка Липовом ладу, кажу. У реду, запуцам.
Ако сам одмакао десетину корака, не више, налетим на неколицину очито на све спремних балаваца, костимираних у Хилове Ратнике подземља. рекло би се, у свом су елементу. Уз несносну дерњаву, у парампарчад разбијају портабл-телевизоре, транзисторе и радио-апарате, трескајући их о бетон па онда газећи по њима као да им се о глави ради. Пустоше ли своје или туђе, Бог би га знао, тек сладострасно се иживљавајући на тим беспомоћним и, сва је прилика, ни за шта кривим скаламеријама, нису ме удостојили погледа. Тим боље, задовољство је било обострано.
Продужим даље.
Недалеко од кафане Лион, угледам шачицу обесних студената, претпостављам бруцоша. Приђем. Чета мала али одабрана, певала је: „Хо-ће-мо ба-ти-не! Хо-ће-мо ба-ти-не!“ Без имало стида - о страху да и не говоримо - чикајући тек пристигле, до зуба наоружане мурјане. А ови, зблануто их гледају, гледају, гледају, исукахних тољага. Држе их на нишану с претећом озбиљношћу, уживљени у ситуацију као да су им Хогар Страшни и Вајат Ерп били инструктори. Таман помислим биће шорке, кад оно јок, уследи команда и милкани, отперјаше у правцу Робне куће, тамо где је већи белај. А осокољени академци, свеједан искежен у своју славодобитну гримасу, развлаче се преко пешачког прелаза, па ухвативши се за руке зауставлше саобраћај. Јебе им се за последице, макар се вратили мурјани. У међувремену, променили су плочу, сад већ певају „Боже правде“. Дакле, стварно нису нормални, помислим, стварно траже батине.
Јербо, није свима до журке на асфалту. Погледам низ Булевар, нанизао се аутобус до трамваја, трамвај до аутобуса, около њих лимузина до лимузине. Сажаљевам очајнике згужване у дотрајалим шклопоцијама градског саобраћајног што богораде свеушеснаест скидајући са неба све свеце и девице. У још грђем менталном стању су забезекнути драјвери, један за другим извирују из лимузина и плазе своје накострежене фаце. Утом, као да се све дешава по некаквом сценарију, огласише се и се звона са оближње Покровске цркве. Звонила су громко, громко опомињући. Помислим да је, може бити, некоме оџвонило, ако не и свима нама. Међутим, звонило је и у мојој глави, оџвањало као у рерни, док сам се окретао око себе као рингишпил, настављајући да зверам около, тражећи спас од ових јада. Тражећи какво-такво светло у мраку Булевара.
Али хоћеш!
Поново чујем песму. Разлеже се стара добра, никад актуелнија „Падај сило и неправдо“. Из масе очајника сличних мени, издвојио се хор сиротињских трибуна, радничких вођа и синдикалних челника, рекло би се специјално упарађених за ову прилику. На беџевима, заставама и транспарентима, традиционални симболи радничког покрета, срп и чекић, и колико до јуче неизбежна звезда петокрака, уступили су место насмејаним ликовима Касандре и Љовисне, и другим херојима и хероинама по стотинуиједан пут репризираних мамутских латиноамеричких теленовела.
Пошто су поштено избркали и рефрен и строфе, весели синдикалци утихнуше песму, и изделише се у омање групице. На тротоару су, мирно чекају на своје челнике, док се ови домунђавају и домунђавају, никако да се погоде шта ће и како ће даље. Дакле, на реду је следећа тачка, са нестрпљењем чекамо да видимо авангарду радничке класе у акцији. Пао је договор и уследи команда - из летећег старта, сложно као један, синдикалци зафураше да се пентрају по хаубама лимузина, ево их већ где ђипају по њима као да играју „школице“, а неколицина, рекло би се најспретнијих, нађе се и на крову оближњег Штампиног киоска, као на својеврсном победничком постољу. „Не-да-мо вам ду-шу! Не-да-мо вам ду-шу!“, скандирали су одатле очито пркосећи некоме (из приложеног збиља је тешко докучити коме), озарених лица као да снимају рекламу за Бинго, позирајући управо пристиглим фото-репортерима и тв-камерама, изборивши се тако за привилегован статус главних звезда вечери. „Не-да-мо вам ду-шу! Не-да-мо вам ду-шу!“, понављали су уживајући у дражима олимпијских висина свог „победничког постоља“. Онда наједном утихнуше направивши драмску паузу минут-два, па још сложније наставише са „програмом“.
Сцена друга (уједно и последња): брже-боље, један за другим откопчавају панталоне, ко је имао сукњу – сукњу, да би у истом трену севнуле њихове голе задњице! Са околних балкона разлегао се кикот, из партера аплаузи. Неко је помислио да присуствује снимању филма, нагађа ко је у питању: Кустурица или Драгојевић? Мало морген. Нисмо ми те среће, наш амбис је одвише зауман да би га могли сагледати само кроз призму, и парадигму, виртуелног. Не, није могуће?! Ипак, јесте. Дисциплиновано, у строју два по два, предвођени двојицом поштара и заставом СУБНОР-а, одозго, из правца Лиона поносно марширају пензионерчићи. Читав пук. Воде их на митинг, кажу. Лева, десна, један, два... лева, лева, један, два...
„Не разбијајте више, ако бога знате! Људиии!... Људиии!...“
Опет се огласио онај. Опет цангрцање екрана. Видим страдали су и први излози. Дођавола опет рецидив!... И нека су, брига ме... Али опет паника... Рерна гори... Заустављам „рингишпил“ у глави, али не и панику... Куд ћу, шта ћу?... Јурнем низ Булевар као суманут, бежим главом без обзира... Тако слуђен, грабећи напред, ме обазирући се ни лево ни десно, пробијам се кроз шпалире зајапурених суграђана сличних мени, видећи у свима њима потенцијалне екраноубице...
И тако, хитајући, у близини Електрометала, продавнице у којој сам својевремено обавио приправнички, натрчим на једног од виђенијих лидера тзв. опозиције. Заправо, нагло изменивши правац кретања у намери да га избегнем, да се не сударим са његовом харизмом - закуцам се право у центар бандере. Колико су севале варнице из мене, вероватно налик на ђавола, опсујем му и оца и матер, а он ни да трепне, направи се вештац да ништа није ни чуо ни видео, као да сам магла и дим. Лежерно, шеретски опуштено настави ти он своју „жваку“ за већерњи ТВ дневник. Срећом те у свом налету нисам оборио ни њега ни омалену бркату репортерку што га је била заскочила, јер како сам очито већ био укадриран, само би ми још и та брука недостајала. Пожелех да предахнем и да чујем реч–две, да видим шта се то ту „кува“.
„Шта мислите, ко су покровитељи овог заумног пира, нека секта или мултинацинална компанија? Ко?“ Упитало је оно мало бркато.
Не чујем одговор. Само што је Лидер заустио, неке будале иза нас почеше да урлају и да се кревеље. Уследило је питање:
„ Шта нам је чинити? Поломише све под милим Богом?“
„ Нека ломе, само нека ломе! Добро је док то чине својим главама, биће зло ако се окоме на туђе...“
„ А телевизори? Шта ћемо за телевизоре, штета је?“
„Штета!? Каква штета? Трговци ће своје да наплате од осигурања, и све ће опет доћи на исто. Ја се бринем за грађане. Сваки свој нек разлупа телевизор – то је једино што могу да им поручим!“
„Молим!?“ – врисну малено бркато не ногавши чудом да се начуди.
„Да, да, добро сте чули: Сваки свој нек разлупа телевозор!...“ – заурлао је Лидер поново, доливајући још мало уља на ватру.
И добро га је чула, а изгледа и још боље разумела, неколицина управо пристиглих часника „седме силе“, па, не часећи ни часа, распали по њему грдњама и увредама, не либећи се ни оца очиног ни мајку мајчуну да му спомену, у примереном контексту разуме се. (Само напред, браћо чудна, помислим, ако ви не знате шта је ред, онда ко зна?) Насупрот њима, али са другачијим погледом на нашу (виртуелну) стварност, огласише се онда и други часници бранше новинарске, и то, рекло би се, још бројниљи од оних првих. Озарени лидеровим умовањем, које им је изгледа легло безмало као мелем на рану, френетично му аплаудирају и бодре га. А он, не лези враже, охрабрен њиховом подршком, ужарених очију брже–боље настави свој шоу.
„Браћо и сестре, то је само први корак ка излазу из ћорсокака у којем смо се нашли. Али прави! корак који води ка синергији људског и божанског ...“
„Али, господине!“, цикну опет оно мајушно бркато.
„Нема „али“! Поломите сваки свој телевизор, већ сутра ће бити касно!“
„Тако јееее! Тако јееее!“, дерњајући се на сав глас, однекуд пристиже она хистерична грдосија што зрики на једно око, користећи тренутак непажње провлачи се између камера и раје, па пришавши му, потапша по рамену запенушалог Лидера, а онда га распали главуџом право међу очи чарнаје. Кљокну овај као покошен, не стигавши ни да јекне. Настаде тајац. Као да је време стало. Најприсебније је, међутим, оно мајушно бркато. Сместа прискочи ошамућеном Лидеру, диже му главу и покушава да га освести - али ћорак, овај ни да опепели. Потом дозива помоћ. И њу хвата паника. Вришти... Користећи гужву Тајсон насмејана лица утече. А већ увелико подељени на два ратоборна табора, преставши да размењују пљуце и да реже једни на друге, часници „седме силе“ почеше да се шоркају као да су само на ову прилку чекали да полуде...
Оче, Који си на небесима, нека се свети име Твоје, и нека буде воља Твоја... Зајеби радњу, кажем себи, овде вреди молитва. Него хватај маглу док ти је рерна још на рамену!
Негде Из далека не чују се даире – на сву срећу, оглашава се сирена Хитне помоћи. У прави час, рекло би се, бар за оне који своју шансу виде једино још у хоспитализацији.
Напослетку и успевам да се искобељам из гужве, и то само захваљујућу мојим спретним и брзим ногицама. Онда, на првом скретању шмугнем у таму, тражећи спас у споредним улицама. Но, ипак, оне јеке безнађа оличене у злокобном цангрцању тв-екрана не могу да се ослободим; у пуном сјају остаће да оџвања у мени, као усуд. Илити као парадигма наше попишане стварности.
Под голим сам небом, стиснутим као песница. Хладно је и ветровито. Мирише на снег, и на туршију. Кланцам утврђеном маршрутом, од Коњарника према Цветковој пијаци. Не журим. Успут, из петних жила покушавам да избијем себи из главе Тајсона и Холифилда који хаотично, час један час други час удруженим снагама, искрсавају преда ме и, будибикснама, плазе на мене своје језичине (упућени кажу да се то зове рецидив.) Убрзо, стигавши до Цветка, настављам у другом смеру, котрљам се већ низбрдо ка Лиону.
Избегавајући излоге, држим средину улице.
Кафићи, бутици пиззерије, коцкарнице, златаре, фрее-схопови, винотеке, кафеи, туристичкие и друге агенције и комисиони, и њихови накинђурени и напирлитани сопственици, као и претеће неспокојство тако читљиво на лицима шетача сличних мени – наизменично су промицали пред мојим разиграним зеницама. Невесело разиграним. Бљештавило неонских скаламерија накокерених буквално свугде где се то могло, а најчешће без икаквог естетског или функционалног оправдања, атаковало је на моју и онако не баш сјајну перцепцију претварајући се у крешендо заслепљујућег ужаса. Већ после непуних двадесетак минута хода Булеваром, почех да осећам мучнину, грозно депримирајуће чупање у стомаку, пецкање у грлу и свраб иза ушију. Не, није неприлагодљивост – тескоба! Нешто мемљиво, кужно, аветињски сабласно и подмукло попут непогоде висило је у ваздуху, мучно као суманута, још неизговорена претња; притискало, давило, гушило ме. У мене се увукла бојазан да је само питање тренутка када ће се свом силином стровалити на мене, на све нас, и подавити нас. Спремамо ли Нојеве барке за тај нови потоп, питам се. Не. Многоме се фућка за то, таква страховања су изгледа својствена само нама - меланхолицима и фантастима, нама што ходамо затворених очију, и тако се вучемо кроз живот, као месечари.
Стигнем и до Робне куће. Нашавши се пред тим печуркастим здањем од стакла и лима, застајем да мало предахнем. Али, када је неко надарен да се свуда и у свакој прилици нађе у невољи овако као ја, онда на све друго може да рачуна, само не на предах.
Такорећи и нетрепнувши, упао сам у прави правцати метеж. Око мене је зујало на стотине намерника, хитајући да се пошто-пото да домогне улаза у робњак. По свему судећи, занимало их је да виде шта се то унутра закувало, или ће се тек закувати, па, ако им је по вољи, да се и сами нађу у епицентру збивања. А да је нешто крупно било по среди, сигурно јесте, иначе не би тако немилосрдно кидисали, било је јасно као дан. Разуме се онда да је и мене заголицало шта је у питању. Најпре помислим да нешто деле џабака, то увек пали код раје. Нуто наивчине, данас да нешто добијеш фрај – мало морген, у најбољем случају можеш да фасујеш батине. А онда ми сине сериозна претпоставка: ако нису ухватили лопова, онда засигурно линчују какву уважену фацу, каквог министра или, пак, народног посланика, или, дао Бог, некога од оних, драгих ми, главних али неодговорних уредника наше телевизијске збиље! Понадам се и наједном ми би лакше, осетим како лапе из мене зловоља и потиштеност. Али, на тренутак, само на тренутак. Толико ми је, наиме, било потребно да установим да сам опет утриповао оно што је баби мило. Дакле, тако нешто, срцу мило, могу само да замишљам и да прижељкујем, снови не боле и не коштају, стварност боли и кошта. Стварност!
Похитавши да и сам нешто не пропустим, већ сам у пространом холу робне куће. Гужвам се у маси радозналца и случајника. Сви погледи беху уперени ка устрављеном службенику обезбеђења, наравно и мој. Гледамо до зуба наоружаног грмаља са кицошки нацртаним брчићима, чини се да мало зрики на лево око. Сав узнојен, млатара својим огромним ручердама, урлајући као рањена звер:
„Људиии! Људиии! Самоубица је међу нама! Затрчо се ко будала и – трас! главом кроз екран. Људииии!... Људииии!...“
Уздаси, запрепашћење, негодовање...
Јадник, шта му је то требало, помислим. Ако је већ хтео дођавола, постоји мали милион безболнијих и ефикаснијих начина да скрати себи муке. Али, судећи по свему, биће да смо и ту дотерали цара до дувара, изгледа да ни самоубиство више није самоубиство ако није зачињено публицитетом. Пада ми онда на памет да није немогуће да су оне бештије и њега испалиле за нешто што воли. Уосталом, можда је и он, јадничак, целу ноћ узалуд чекао на Тајсона и Холифилда?! Саблазним се помисливши на то. Алелуја! Онда нисам случајно овде, мора да ме је нечија невидљива рука водила овамо, да би ме искушавала. Да разјаснимо да ли сам се избавио из виртуелног загрљаја оних демона с боксерским рукавицама. Зато је оволико људи дошло, и њих је дакле нека мука овамо сатерала... Из авиона се види да овде нису чиста посла. Дакако, свако има своје демоне. Осетим како ми свом силином крв навире у главу која као да није више глава, као да постаје рерна. А онда ми кроз крвоток проструји проблесак умирујућег сазнања да сам се срећом данас коначно ратосиљао тог умопогубног манијачког биљачења у екран, не био у кожи оних који то нису. Макар верујем да јесам. Онда, у један мах, као из самог средишта васионе да долази, сручило се на нас усплахирено безбедњаково крештање:
„Држ’те манијака! Држ’те манијака! Разбуцао је и други телевизор!!! Људиии! Људиии!...“
Али, што но кажу, био је то пуцањ у празно. Неко други – бољи стрелац очито, погодио је право у мету. И, упркос несношљивој ларми, све чешће се чуло препознатљиво цангрцање тв-екрана.
Погледам у правцу оног грмаља, једнако лелече исту арију - „Људиии! Људиии!“ - чини се да неће престати све док га неко не ућутка. Ја, богами, нећу; имам паметнија посла. Рецимо да размишљам како да се искобељам из ове гунгуле док ми је још глава, односно рерна на рамену.
На-ле-во круг! Похитам ка излазним вратима, и онда, мисионарски стрпљиво, без речи подносећи ударце, псовке и увреде, мада, у више наврата, али када је то заиста било неопходно, и узвраћајучи истом мером – домогнем се жељеног платоа испред РК, и свежег ваздуха. Но, уместо да одахнем коначно се нашавши на сигурном, с нечијег до даске појачаног телевизора, дочекују ме најновије вести. Имам шта и да чујем:
...ФАЛАНГА СУМАНУТИХ ЈУРИШНИКА НА ТЕЛЕВИЗОРЕ ОРГИЈА НАШОМ ПРЕСТОНИЦОМ! ВЛАДА, КОЈА ЈЕ ТИМ ПОВОДОМ У СТАЛНОМ ЗАСЕДАЊУ, УПРАВО ЈЕ САОПШТИЛА СПИСАК МЕРА КОЈЕ ЋЕ БИТИ ПРЕДУЗЕТЕ РАДИ ШТО ЕФИКАСНИЈЕГ СУПРОТСТАВЉАЊА ОВОМ БЕЗУМНОМ НАСРТАЈУ НА ТЕМЕЉНЕ ВРЕДНОСТИ НАШЕГА ДРУШТВА!...
Дивота! Не може бити боље, кажем себи. Ђаво је дошао по своје, почео је обрачун са демонима. Куд ћу, шта ћу, махинално пођем уз Булевар, ка оближњој библиотеци, али хоћеш, не може се тамо. Пробам преко Булевара, ка Звездара театру, али не може се ни тамо. Где се може? низбрдо, ка Липовом ладу, кажу. У реду, запуцам.
Ако сам одмакао десетину корака, не више, налетим на неколицину очито на све спремних балаваца, костимираних у Хилове Ратнике подземља. рекло би се, у свом су елементу. Уз несносну дерњаву, у парампарчад разбијају портабл-телевизоре, транзисторе и радио-апарате, трескајући их о бетон па онда газећи по њима као да им се о глави ради. Пустоше ли своје или туђе, Бог би га знао, тек сладострасно се иживљавајући на тим беспомоћним и, сва је прилика, ни за шта кривим скаламеријама, нису ме удостојили погледа. Тим боље, задовољство је било обострано.
Продужим даље.
Недалеко од кафане Лион, угледам шачицу обесних студената, претпостављам бруцоша. Приђем. Чета мала али одабрана, певала је: „Хо-ће-мо ба-ти-не! Хо-ће-мо ба-ти-не!“ Без имало стида - о страху да и не говоримо - чикајући тек пристигле, до зуба наоружане мурјане. А ови, зблануто их гледају, гледају, гледају, исукахних тољага. Држе их на нишану с претећом озбиљношћу, уживљени у ситуацију као да су им Хогар Страшни и Вајат Ерп били инструктори. Таман помислим биће шорке, кад оно јок, уследи команда и милкани, отперјаше у правцу Робне куће, тамо где је већи белај. А осокољени академци, свеједан искежен у своју славодобитну гримасу, развлаче се преко пешачког прелаза, па ухвативши се за руке зауставлше саобраћај. Јебе им се за последице, макар се вратили мурјани. У међувремену, променили су плочу, сад већ певају „Боже правде“. Дакле, стварно нису нормални, помислим, стварно траже батине.
Јербо, није свима до журке на асфалту. Погледам низ Булевар, нанизао се аутобус до трамваја, трамвај до аутобуса, около њих лимузина до лимузине. Сажаљевам очајнике згужване у дотрајалим шклопоцијама градског саобраћајног што богораде свеушеснаест скидајући са неба све свеце и девице. У још грђем менталном стању су забезекнути драјвери, један за другим извирују из лимузина и плазе своје накострежене фаце. Утом, као да се све дешава по некаквом сценарију, огласише се и се звона са оближње Покровске цркве. Звонила су громко, громко опомињући. Помислим да је, може бити, некоме оџвонило, ако не и свима нама. Међутим, звонило је и у мојој глави, оџвањало као у рерни, док сам се окретао око себе као рингишпил, настављајући да зверам около, тражећи спас од ових јада. Тражећи какво-такво светло у мраку Булевара.
Али хоћеш!
Поново чујем песму. Разлеже се стара добра, никад актуелнија „Падај сило и неправдо“. Из масе очајника сличних мени, издвојио се хор сиротињских трибуна, радничких вођа и синдикалних челника, рекло би се специјално упарађених за ову прилику. На беџевима, заставама и транспарентима, традиционални симболи радничког покрета, срп и чекић, и колико до јуче неизбежна звезда петокрака, уступили су место насмејаним ликовима Касандре и Љовисне, и другим херојима и хероинама по стотинуиједан пут репризираних мамутских латиноамеричких теленовела.
Пошто су поштено избркали и рефрен и строфе, весели синдикалци утихнуше песму, и изделише се у омање групице. На тротоару су, мирно чекају на своје челнике, док се ови домунђавају и домунђавају, никако да се погоде шта ће и како ће даље. Дакле, на реду је следећа тачка, са нестрпљењем чекамо да видимо авангарду радничке класе у акцији. Пао је договор и уследи команда - из летећег старта, сложно као један, синдикалци зафураше да се пентрају по хаубама лимузина, ево их већ где ђипају по њима као да играју „школице“, а неколицина, рекло би се најспретнијих, нађе се и на крову оближњег Штампиног киоска, као на својеврсном победничком постољу. „Не-да-мо вам ду-шу! Не-да-мо вам ду-шу!“, скандирали су одатле очито пркосећи некоме (из приложеног збиља је тешко докучити коме), озарених лица као да снимају рекламу за Бинго, позирајући управо пристиглим фото-репортерима и тв-камерама, изборивши се тако за привилегован статус главних звезда вечери. „Не-да-мо вам ду-шу! Не-да-мо вам ду-шу!“, понављали су уживајући у дражима олимпијских висина свог „победничког постоља“. Онда наједном утихнуше направивши драмску паузу минут-два, па још сложније наставише са „програмом“.
Сцена друга (уједно и последња): брже-боље, један за другим откопчавају панталоне, ко је имао сукњу – сукњу, да би у истом трену севнуле њихове голе задњице! Са околних балкона разлегао се кикот, из партера аплаузи. Неко је помислио да присуствује снимању филма, нагађа ко је у питању: Кустурица или Драгојевић? Мало морген. Нисмо ми те среће, наш амбис је одвише зауман да би га могли сагледати само кроз призму, и парадигму, виртуелног. Не, није могуће?! Ипак, јесте. Дисциплиновано, у строју два по два, предвођени двојицом поштара и заставом СУБНОР-а, одозго, из правца Лиона поносно марширају пензионерчићи. Читав пук. Воде их на митинг, кажу. Лева, десна, један, два... лева, лева, један, два...
„Не разбијајте више, ако бога знате! Људиии!... Људиии!...“
Опет се огласио онај. Опет цангрцање екрана. Видим страдали су и први излози. Дођавола опет рецидив!... И нека су, брига ме... Али опет паника... Рерна гори... Заустављам „рингишпил“ у глави, али не и панику... Куд ћу, шта ћу?... Јурнем низ Булевар као суманут, бежим главом без обзира... Тако слуђен, грабећи напред, ме обазирући се ни лево ни десно, пробијам се кроз шпалире зајапурених суграђана сличних мени, видећи у свима њима потенцијалне екраноубице...
И тако, хитајући, у близини Електрометала, продавнице у којој сам својевремено обавио приправнички, натрчим на једног од виђенијих лидера тзв. опозиције. Заправо, нагло изменивши правац кретања у намери да га избегнем, да се не сударим са његовом харизмом - закуцам се право у центар бандере. Колико су севале варнице из мене, вероватно налик на ђавола, опсујем му и оца и матер, а он ни да трепне, направи се вештац да ништа није ни чуо ни видео, као да сам магла и дим. Лежерно, шеретски опуштено настави ти он своју „жваку“ за већерњи ТВ дневник. Срећом те у свом налету нисам оборио ни њега ни омалену бркату репортерку што га је била заскочила, јер како сам очито већ био укадриран, само би ми још и та брука недостајала. Пожелех да предахнем и да чујем реч–две, да видим шта се то ту „кува“.
„Шта мислите, ко су покровитељи овог заумног пира, нека секта или мултинацинална компанија? Ко?“ Упитало је оно мало бркато.
Не чујем одговор. Само што је Лидер заустио, неке будале иза нас почеше да урлају и да се кревеље. Уследило је питање:
„ Шта нам је чинити? Поломише све под милим Богом?“
„ Нека ломе, само нека ломе! Добро је док то чине својим главама, биће зло ако се окоме на туђе...“
„ А телевизори? Шта ћемо за телевизоре, штета је?“
„Штета!? Каква штета? Трговци ће своје да наплате од осигурања, и све ће опет доћи на исто. Ја се бринем за грађане. Сваки свој нек разлупа телевизор – то је једино што могу да им поручим!“
„Молим!?“ – врисну малено бркато не ногавши чудом да се начуди.
„Да, да, добро сте чули: Сваки свој нек разлупа телевозор!...“ – заурлао је Лидер поново, доливајући још мало уља на ватру.
И добро га је чула, а изгледа и још боље разумела, неколицина управо пристиглих часника „седме силе“, па, не часећи ни часа, распали по њему грдњама и увредама, не либећи се ни оца очиног ни мајку мајчуну да му спомену, у примереном контексту разуме се. (Само напред, браћо чудна, помислим, ако ви не знате шта је ред, онда ко зна?) Насупрот њима, али са другачијим погледом на нашу (виртуелну) стварност, огласише се онда и други часници бранше новинарске, и то, рекло би се, још бројниљи од оних првих. Озарени лидеровим умовањем, које им је изгледа легло безмало као мелем на рану, френетично му аплаудирају и бодре га. А он, не лези враже, охрабрен њиховом подршком, ужарених очију брже–боље настави свој шоу.
„Браћо и сестре, то је само први корак ка излазу из ћорсокака у којем смо се нашли. Али прави! корак који води ка синергији људског и божанског ...“
„Али, господине!“, цикну опет оно мајушно бркато.
„Нема „али“! Поломите сваки свој телевизор, већ сутра ће бити касно!“
„Тако јееее! Тако јееее!“, дерњајући се на сав глас, однекуд пристиже она хистерична грдосија што зрики на једно око, користећи тренутак непажње провлачи се између камера и раје, па пришавши му, потапша по рамену запенушалог Лидера, а онда га распали главуџом право међу очи чарнаје. Кљокну овај као покошен, не стигавши ни да јекне. Настаде тајац. Као да је време стало. Најприсебније је, међутим, оно мајушно бркато. Сместа прискочи ошамућеном Лидеру, диже му главу и покушава да га освести - али ћорак, овај ни да опепели. Потом дозива помоћ. И њу хвата паника. Вришти... Користећи гужву Тајсон насмејана лица утече. А већ увелико подељени на два ратоборна табора, преставши да размењују пљуце и да реже једни на друге, часници „седме силе“ почеше да се шоркају као да су само на ову прилку чекали да полуде...
Оче, Који си на небесима, нека се свети име Твоје, и нека буде воља Твоја... Зајеби радњу, кажем себи, овде вреди молитва. Него хватај маглу док ти је рерна још на рамену!
Негде Из далека не чују се даире – на сву срећу, оглашава се сирена Хитне помоћи. У прави час, рекло би се, бар за оне који своју шансу виде једино још у хоспитализацији.
Напослетку и успевам да се искобељам из гужве, и то само захваљујућу мојим спретним и брзим ногицама. Онда, на првом скретању шмугнем у таму, тражећи спас у споредним улицама. Но, ипак, оне јеке безнађа оличене у злокобном цангрцању тв-екрана не могу да се ослободим; у пуном сјају остаће да оџвања у мени, као усуд. Илити као парадигма наше попишане стварности.
*
Проклет ли је човек, нарочито ако је сметен овако као ја, ако никад није тамо где су му и мисли. За невољу, тек кад сам крочио у стан синуло ми је шта сам све могао да обавим док сам био вани, а наравно нисам, јер ми је све друго било прече. Наиме, могао сам да обновим залихе пива и кафе, да купим цигарете, затим да проверим да ли је у неку од околних радњи најзад стигао шећер, или, пак, да свратим у апотеку, тако би ми пријао неки седатив. Уџабе набрајам, нема те силе која би ме сад натерала да се вратим, пре бих у мутно и хладно Дунаво него поново на улицу.
Завирим у дневну собу, свињац који остао иза мене био је почишћен; пепељаре испражњене, лименке од пива склоњене, књиге враћене у полице, новине уредно сложене. Тек онда, изувајући оно што је некад вероватно и личило на цокуле, спазим окраћалу бундицу моје Бистрооке, окачену – само што ми очи не избије – за плакар у ходнику, као и њене, такође дотрајале, а драге јој, чизмице од антилопа.
Искочила је потом испред мене као чупавац из кутије, држећи у рукама своју омиљену чинију од белог аркопала, крцату јабукама и крушкама, а нашла се ту и која мандарина. Понудила ме је воћем. Разнежен, нашавши се очи у очи са њеним продорним љубопитљивим погледом, пољубим је и узмем јабуку, Златни делишес.
„Коначно, мили“, рекла је. Наглашавајући ово прво као да ме је чекала читаву вечност и још који сат приде, а ово друго као кад неко хоће да прикрије љутњу а чини то невешто, па не успева.
„Коначни или не, ту сам, прелепи створе“, узвратим јој, залепивши још неколико пољубаца на њене напућене усне.
„Само да знаш, било ми је грозно. Лакнуло ми је тек пошто сам те угледала на екрану.“
Погледам је с неверицом.
„А онда сам опет почела да се грозим“, наставила је. „Буљио си у ону каћиперку са телевизије као да је Мадона.“
„То те значи мучи. Пих...“, кажем тобоже у своју одрбрану. Кад она ће:
„Да чујем. Да чујем. Хоћу све. Све што си тамо чуо и видео.“
„Све што сам тамо чуо и видео може да се сажме у једну једину реч: РЕРНА!“, излетело је из мене као из катапулта, тако да на тренутак и сам бејах изненађен. Што се, мислим, по мени и видело.
„Рерна?! И то је све... Све што имаш да ми кажеш?!“, као и увек, била је упорна као магаре. Односно као и свака друга жена.
„Тако некако. Нити бих шта додао а нити бих одузео“. Искрено, не знам ни сам зашто, али нешто ме је понукало да је мало зачикавам.
„Није фер, мили. Предрхтала сам читаво вече стрепећи за тебе...“
„Е, ако је тако, онда ево још једне реченице“ - али не стигох да изговорим оно што сам био наумио.
„Гаде!“, вриснула је из свег гласа, револтирана мојим безобразлуком, што се морало чути барем пет блокова даље. Потом се окренула од мене и запуцала према кухињи.
Шта ћу, потрчим за њом. Волим је.
Ј. га, засрао сам за све паре. Стварно сам био претерао. Тек да нешто кажем да бих поправио ствар, упитам је откуд то да тако рано дође са курса, да и тамо није дошло до неке фуртутме? Одговорила ми је љутито да нису заправо ни имали часове, већ су, учинивши на вољу мушком делу полазника, припомажући се сателитском антеном, гледали окршај двојице разјарених бикова од којих је, на крају баладе, један остао без пола ува; што је она, иначе, само површно била пратила, док јој је колегиница препричавала синоћну, нагласила је, само захваљујући мени и мом Дневнику, неодгледану епизоду Беверли Хилса. Штаааа ???! Сад је на мене дошао ред да се искобечим: „Гледали сте бокс“? „Гледали па шта“, одговорила је. Дошло ми је главом у зид да ударим(?!). Куд се и ја будала не уписах на курс, а лепо ме је била молила?, помислим. Не! морам ја да будем паметнији од свих - шта ће мени те зафрканције кад имам телевизор?... Али, дођавола, шта ја то поново булазним? Опет тај проклети рецидив! Опет то чудовиште...
Онда се обоје скаменисмо чувши са ТВ-а вапај дежурног спикера:
ДРАГИ ГЛЕДАОЦИ, УПРКОС СВИМ ПРЕДУЗЕТИМ МЕРАМА, СВЕ ЈЕ ВИШЕ РАЗБИЈЕНИХ ГЛАВА И ПОЛУПАНИХ ТЕЛЕВИЗОРА! ЗАТО АПЕЛУЈЕМО НА ВАС! БУДИТЕ ПАМЕТНИ, САЧУВАТЕ ЗДРАВ РАЗУМ И, ШТО ЈЕ ЈОШ ВАЖНИЈЕ, ЧУВАЈТЕ СВОЈ ПРОЗОР У СВЕТ КАО ОЧИ У ГЛАВИ! ЧУВАЈТЕ СВОЈ ПРОЗОР У СВЕТ - ЧУВАЈТЕ СВОЈЕ ТВ-ПРИЈЕМНИКЕ!!!...
„Хоћемо! Да! Како да не!? Чувајте, чувајте, стојка ћемо да сачувамо! Стојка!“, запенио сам у секунди. Одавно ми нико није тако звизнуо прст у око.
„Видиш ли, душо, шта нам раде?“ - унео сам се у лице мојој Бистроокој као и увек кад имам потребу људски да се изјадам. „Прво нас навуку на своје шарене лаже, а после кад почнемо да кризирамо, кажу чувајте разум! чувајте телевизоре! Стојка чувајте!... Убију нас у памет, па нам онда прописују терапију. Сјебу нам живот па онда кажу узмите аспирин па залечите шизофренију! Ако имате хронични поремећај менталног метаболизма, залепите фластер на чело! Залепите стојка, а не фластер!...“
И док сам ја тако шизео свушеснаест, шизео и шизео не намеравајући да у скорије време зачепим губицу, паметна, какву ју је Бог дао, моја Бистроока дала се у акцију.
Њој својственим, вештим и, надасве, заводљивим покретима, најпре је затворила врата од лође и спустила ролетне, потом згаснула шкиљаву светлост која је допирала са лустера, и, коначно, пришавши ми, прилепила се уз мене; целим телом, као да хоће да ускочи у мене. Угледавши пламен у њеним очима, моје узнемирено биће уздрхтало је. Загрлио сам је брже-боље са хиљаду руку и повукао је насред собе, утом ми је мазним гласом саопштила баш оно што би сваки мушки прасац пожелео да чује:
Хоћу да летим, нећу да пузим,
Јееееееер кад пузим, мили, знаш већ...
Хоћу да летим, хоћу да летим,
Нећу да пузим...
Изгубио сам главу. Осетивши чаролију њених усана, упијао сам је у себе из трена у трен све острашћеније и острашћеније. Није протекао ни минут а њени пламичци већ су почели да палацају по мени, да лижу зидове мојих вена. Почео сам да им се препуштам, да се опијам; ноге као да нисам више осећао, а убрзо ни руке, ни уши. Само њен дах који је пулсирао у мени док сам бујао, пламињао, претварајући се у ужарени комад стене. На тренутак отворивши очи и угледавши даљински, шчепао сам исти и, у један мах, нестао је и последњи траг присуства умопогубне телевизијске збиље и припадајућих јој демона и авети, слава им. Онда, у тишини и мраку нађосмо се на поду и, као и небројено пута до сад, за тили час претворисмо се у буктиње.
Завирим у дневну собу, свињац који остао иза мене био је почишћен; пепељаре испражњене, лименке од пива склоњене, књиге враћене у полице, новине уредно сложене. Тек онда, изувајући оно што је некад вероватно и личило на цокуле, спазим окраћалу бундицу моје Бистрооке, окачену – само што ми очи не избије – за плакар у ходнику, као и њене, такође дотрајале, а драге јој, чизмице од антилопа.
Искочила је потом испред мене као чупавац из кутије, држећи у рукама своју омиљену чинију од белог аркопала, крцату јабукама и крушкама, а нашла се ту и која мандарина. Понудила ме је воћем. Разнежен, нашавши се очи у очи са њеним продорним љубопитљивим погледом, пољубим је и узмем јабуку, Златни делишес.
„Коначно, мили“, рекла је. Наглашавајући ово прво као да ме је чекала читаву вечност и још који сат приде, а ово друго као кад неко хоће да прикрије љутњу а чини то невешто, па не успева.
„Коначни или не, ту сам, прелепи створе“, узвратим јој, залепивши још неколико пољубаца на њене напућене усне.
„Само да знаш, било ми је грозно. Лакнуло ми је тек пошто сам те угледала на екрану.“
Погледам је с неверицом.
„А онда сам опет почела да се грозим“, наставила је. „Буљио си у ону каћиперку са телевизије као да је Мадона.“
„То те значи мучи. Пих...“, кажем тобоже у своју одрбрану. Кад она ће:
„Да чујем. Да чујем. Хоћу све. Све што си тамо чуо и видео.“
„Све што сам тамо чуо и видео може да се сажме у једну једину реч: РЕРНА!“, излетело је из мене као из катапулта, тако да на тренутак и сам бејах изненађен. Што се, мислим, по мени и видело.
„Рерна?! И то је све... Све што имаш да ми кажеш?!“, као и увек, била је упорна као магаре. Односно као и свака друга жена.
„Тако некако. Нити бих шта додао а нити бих одузео“. Искрено, не знам ни сам зашто, али нешто ме је понукало да је мало зачикавам.
„Није фер, мили. Предрхтала сам читаво вече стрепећи за тебе...“
„Е, ако је тако, онда ево још једне реченице“ - али не стигох да изговорим оно што сам био наумио.
„Гаде!“, вриснула је из свег гласа, револтирана мојим безобразлуком, што се морало чути барем пет блокова даље. Потом се окренула од мене и запуцала према кухињи.
Шта ћу, потрчим за њом. Волим је.
Ј. га, засрао сам за све паре. Стварно сам био претерао. Тек да нешто кажем да бих поправио ствар, упитам је откуд то да тако рано дође са курса, да и тамо није дошло до неке фуртутме? Одговорила ми је љутито да нису заправо ни имали часове, већ су, учинивши на вољу мушком делу полазника, припомажући се сателитском антеном, гледали окршај двојице разјарених бикова од којих је, на крају баладе, један остао без пола ува; што је она, иначе, само површно била пратила, док јој је колегиница препричавала синоћну, нагласила је, само захваљујући мени и мом Дневнику, неодгледану епизоду Беверли Хилса. Штаааа ???! Сад је на мене дошао ред да се искобечим: „Гледали сте бокс“? „Гледали па шта“, одговорила је. Дошло ми је главом у зид да ударим(?!). Куд се и ја будала не уписах на курс, а лепо ме је била молила?, помислим. Не! морам ја да будем паметнији од свих - шта ће мени те зафрканције кад имам телевизор?... Али, дођавола, шта ја то поново булазним? Опет тај проклети рецидив! Опет то чудовиште...
Онда се обоје скаменисмо чувши са ТВ-а вапај дежурног спикера:
ДРАГИ ГЛЕДАОЦИ, УПРКОС СВИМ ПРЕДУЗЕТИМ МЕРАМА, СВЕ ЈЕ ВИШЕ РАЗБИЈЕНИХ ГЛАВА И ПОЛУПАНИХ ТЕЛЕВИЗОРА! ЗАТО АПЕЛУЈЕМО НА ВАС! БУДИТЕ ПАМЕТНИ, САЧУВАТЕ ЗДРАВ РАЗУМ И, ШТО ЈЕ ЈОШ ВАЖНИЈЕ, ЧУВАЈТЕ СВОЈ ПРОЗОР У СВЕТ КАО ОЧИ У ГЛАВИ! ЧУВАЈТЕ СВОЈ ПРОЗОР У СВЕТ - ЧУВАЈТЕ СВОЈЕ ТВ-ПРИЈЕМНИКЕ!!!...
„Хоћемо! Да! Како да не!? Чувајте, чувајте, стојка ћемо да сачувамо! Стојка!“, запенио сам у секунди. Одавно ми нико није тако звизнуо прст у око.
„Видиш ли, душо, шта нам раде?“ - унео сам се у лице мојој Бистроокој као и увек кад имам потребу људски да се изјадам. „Прво нас навуку на своје шарене лаже, а после кад почнемо да кризирамо, кажу чувајте разум! чувајте телевизоре! Стојка чувајте!... Убију нас у памет, па нам онда прописују терапију. Сјебу нам живот па онда кажу узмите аспирин па залечите шизофренију! Ако имате хронични поремећај менталног метаболизма, залепите фластер на чело! Залепите стојка, а не фластер!...“
И док сам ја тако шизео свушеснаест, шизео и шизео не намеравајући да у скорије време зачепим губицу, паметна, какву ју је Бог дао, моја Бистроока дала се у акцију.
Њој својственим, вештим и, надасве, заводљивим покретима, најпре је затворила врата од лође и спустила ролетне, потом згаснула шкиљаву светлост која је допирала са лустера, и, коначно, пришавши ми, прилепила се уз мене; целим телом, као да хоће да ускочи у мене. Угледавши пламен у њеним очима, моје узнемирено биће уздрхтало је. Загрлио сам је брже-боље са хиљаду руку и повукао је насред собе, утом ми је мазним гласом саопштила баш оно што би сваки мушки прасац пожелео да чује:
Хоћу да летим, нећу да пузим,
Јееееееер кад пузим, мили, знаш већ...
Хоћу да летим, хоћу да летим,
Нећу да пузим...
Изгубио сам главу. Осетивши чаролију њених усана, упијао сам је у себе из трена у трен све острашћеније и острашћеније. Није протекао ни минут а њени пламичци већ су почели да палацају по мени, да лижу зидове мојих вена. Почео сам да им се препуштам, да се опијам; ноге као да нисам више осећао, а убрзо ни руке, ни уши. Само њен дах који је пулсирао у мени док сам бујао, пламињао, претварајући се у ужарени комад стене. На тренутак отворивши очи и угледавши даљински, шчепао сам исти и, у један мах, нестао је и последњи траг присуства умопогубне телевизијске збиље и припадајућих јој демона и авети, слава им. Онда, у тишини и мраку нађосмо се на поду и, као и небројено пута до сад, за тили час претворисмо се у буктиње.
БЕЛЕШКА О ПИСЦУ
Зоран Шкиљевић је рођен у Београду 17. новембра 1962. године. Пише новеле, кратке приче и романе. На књижевној сцени присутан је од средине деведестих.
Објављује у књижевној периодици (Књижевне новине, Књижевни Лист, Београдски књижевни часопис, Летопис Матице Српске, Траг, Нова Зора, Међај, Аванград, Поета, Либартес, Словословље, Креативни магазин...).
Заступљен је у зборницима: Српско перо 97, О малим и великом стварима, Један живот у мање од деветсто знакова, Најкраће приче 2012, Хиландар, Шумадијске метафоре 2013, Најкраће приче 2013, Испод дуге, Шумадијске метафора 2014, Зборник савремених љубавних прича, Све боје лета.
Објављује у књижевној периодици (Књижевне новине, Књижевни Лист, Београдски књижевни часопис, Летопис Матице Српске, Траг, Нова Зора, Међај, Аванград, Поета, Либартес, Словословље, Креативни магазин...).
Заступљен је у зборницима: Српско перо 97, О малим и великом стварима, Један живот у мање од деветсто знакова, Најкраће приче 2012, Хиландар, Шумадијске метафоре 2013, Најкраће приче 2013, Испод дуге, Шумадијске метафора 2014, Зборник савремених љубавних прича, Све боје лета.
Нема коментара:
Постави коментар