Аћим Тодоровић: Стихотворни брид поетскога мача

ПЈЕСНИКУ

Доћи ће тренутак кад не буде више
свјетлуцавог сјаја с живописне зјене.
Застаће и клатно које живот њише
и само ће душа морати да крене.

Да, пјесниче мили, то је усуд свима
и мени и теби, оним што се роде.
Иза нас ће остат' стихови и рима
непресушни извори пјесничке слободе.

И неће их прекрит' ни земља ни тама,
ни вунасте магле ни стијене сиве.
Жуборење ума неће трунут с нама
тећи ће у вјечност као ријеке живе.

И тада ће тијело и те мртве кости
уз уздахе лажне да у земљу ставе
и као што чине – свијећу ће побости
да сузи пламичак крај клонуле главе.

Е, то ти је живот „несрећо биједна“,
„сиротињо пјесничка“- како су нас звали.
Сва понижења тад постају вриједна
и стихови наши које смо пјевали.

Тога тренутка над уснулом лиром
воздићи ће се пјесма рајскијех пјевача
и небески застор раскрилити широм
стихотворним бридом поетскога мача.

КРОЗ ОРОБЉЕНО ВРИЈЕМЕ

Кроз оробљено вријеме прохујалих вијекова
шест стотина двадесет и неког Господњег љета,
на светој њиви гдје се Лазар с Муратом срета.
Под теретом зала, лажи и смртних гријехова
још невина суза шкропи и крвав божур цвјета.

Чују се зурле и јека арнаутских таламбаса,
учење мујезина са танких џамијских минара.
Тек понегдје бруј звона са манастирских олтара,
што крстом закићену себарску душу заталаса,
која крене за кнежевом клетвом као у времена стара.

Посљедња умире нада са почетка шестовјековног боја.
Властела штреца на кричање црних орлова.
Дијаци чате и тумаче мапе око зелених столова
како отачаство да одбране без капи крви и зноја
дипломатијом живом без зрна праха и брзог олова.

Шта дочека несрећна и понижена, Србијо моја?!
Ојађена и осакаћена, раскрснице нечастивих сила.
Непреболну рану ти је мамуза начинила,
сасијецајући духовност праочинских крила,
гдје се пред смрт васколика српска војска причестила.

Још је само остала нада сиротињи и пјесницима
на путешествују кроз своју срочену лиру.
Монаси поју алeлуја у змијоликом жичаном миру
и снагу виде у побијељелим од стиска песницама
из којих имена читуљским редом у бесконачност извиру.

Прохујали вијекови, а Срба на бојном пољу све мање,
нестају  у крвотоку разглибљених масонских вена.
Шестотина двадесет и неко љето покуњено дријема.
Папски инквизитори нас уче на вјечно нестајање,
док се Србија скраћује к'о подневна сјена.

НА АТОСУ

На овом месту је општежиће између земље, мора и неба.
Насушна молитва, и тиховање, капља вина и мрва хлеба.

Дамарaње у камену, води, маслиновом пупољку и листу.
Монашки живот, и умирање и рађање поново у Христу.

Каруљске стене, и пећине, и неприступачне стрме литице,
пустињацима су цркве, домови и високе осматрачнице.

Ту муче тела и свој дух уздижу покајнички, Сведржиоцу.
Достојанствено, сусрећући смрт и ширећи руке Богооцу.

Наслеђе и спасење су „Врт Богомајке“ на овој планини.
Ризница вере и православља, Атонске лавре и манастири.

Хиландар српски, одежда Немањићка и краљевска златна круна.
Лоза благотворна и родна што ниче из гроба Светог Симеона.

Где душа трепери с вером као тисова грана над плавом водом.
И једино место где се умире са вољом под небеским сводом.

У СВИТАЊЕ ОНО

Погледај низ поље у свитање оно,
кад се зора буди у залужју р’јеке,
и кад магла мили лијено и тромо
низ ливаде росне и утрине меке.
Погледај низ поље у свитање оно.

Ја сам ти у праху распршене росе,
што пада на бехар и зарутке ране,
у мирису цвијећа што вјетрови носе,
у младоме лисју са набрекле гране.
Ја сам ти у праху распршене росе.

Ја сам и у првом жуборењу слапа,
у језивом вију планинскога вука,
у капљама кише што полен потапа,
на уснулој круни маслачковог струка.
Ја сам и у првом жуборењу слапа.

У зјени сам твога разиграног ока,
и на топлој усни јагодасте боје,
пјенушавом валу чедног крвотока
којом плови нада у то срце твоје.

Погледај низ поље нек' ти жеља крене,
у свитање оно препознаћеш мeне.

НА СВОМЕ ОПЕЛУ

Jедном ће се десит на рађању зоре
да мој поглед згасне и очи затворе.

На уснама задња реч ће да трепери
у вртлогу пене к'о у мртве звери.

И мирно ће моје почивати лице
печаћено бојом свеће воштанице.

Пламичак ће сјајем златити ми седе
док ће моје песме висити са греде.

Стихови ће слутње душу да ми крепе
док будем корачо кроз небеске степе.

И ко задњи сирак у старом оделу
рецитоват живо на своме опелу.

СВАНУЋЕ

Набремила зора у расцепу зрења.
Ковитлаци ветра разносе прашину.
Чемерика суче лисје из корења,
a демони бију маљем у тишину.

Црвоточи кукац у храстовој греди.
У буџаку паук свилом мрежу снује.
Крај огњишта сенка чукундеде седи
на наковњу жарач чекићима кује.

По гумништу меком где пшеница клија,
копитама ждрепци гњече земљу модру.
Разблудели гавран сиве вране вија.

Обалом од студи дрхти танко пруће.
Украј неба месец лежи к'о на одру.
Са седала кокот запева. Свануће!

БОР НА ЛИТИЦИ

Над стрмим кањоном врх литице твоје
у раздање јутра док се магла груша.
Ти, стојиш боре и шириш гране своје,
слушајући гргољ ријеке што пјенуша.

У бистрини својој, испод тебе тече,
скупљајући сјенке облака што броде.
Разносећи мирис у пурпурно вече
са иглица танких површином воде.

А када ти гране простором забрује,
из жилишта снага сукне у једрине,
чекајући вјетрове и планинске струје.
Ти се хрвеш вјешто изнад те дубине.

Годинама тако, снагом моћног џина
стражиш над кањоном гдје се муња тули.
Стасао и стамен, краљ мрких планина
којег сури ор'о својим летом грли.

БИЉЕШКА О ПЈЕСНИКУ

        АЋИМ ТОДОРОВИЋ, писац-пјесник,  рођен  21. септембра 1965. године у селу Жеравице, код Хан-Пијеска. Поезију објављивао у више листова, часописа и заједничких зборника: ''Српском сиону'', ''Српској вили'' у заједничком Зборнику власеничких пјесника ''Трагови слободе''(2000), ''Стихотворје и казивања''(2009), један од приређивача Зборника од сто дванаест аутора из Републике Српске ''Поетска сванућа''(2010), заступљен у зборницима ''Видовданске бесједе'' (2010,2011, 2012, 2013 и 2014.), у Зборницима ''Родољубље Србије''(2011). Велики Поповац, „Изворник 4“ из Смедеревске Паланке (2013), „Тринаести год“ Књижевног клуба „Запис“ (2013) из Горњег Милановца, „Вукови ластари“ Лозница (2013). „Јелена Трикић-Ода животу“ Цирих (2014),  и многим другим. У 2012.години пјесме му проглашене, у „Удружењ Срба у Словенији“, за најбоље пјесме српских писаца. Превођене му пјесме на македонски језик.
   Објавио збирке поезије: ''Замах над животом''(2005), ''На многаја љета''(2012), роман ''Људи вучије крви''(2009), написао монографију „Братство Тодоровића из Жеравица“ (2014).
     Више пута похваљиван и награђиван за поезију на конкурсима. Добитник и неколико повеља за књижевно стваралаштво. Књижевног клуба „Луча“ Власеница, добитник Повеље Клуба писаца „Савовање“ из Шамца у 2014. години, добитник Плакете општине Власеница за стваралаштво у области културе за 2013.годину. Добитник прве Похвале, као најбољи, за текст пјесме и наступ на манифестацији „Стеријиним стазама“ у Београду  2013. године,  Побједник на „Пјесничкој позорници“ Књижевног клуба „Душан Матић у јулу, 2014. године у Ћуприји, Побједник конкурса Књижевног клуба „Вихор“ из Дервенте за 2014. годину и добитник Повеље и многе друге награде.
     Оснивач међународних-традиционалних „Петровданских књижевних сусрета писаца у Власеници“ сваке године.   

     Предсједник је регионалног Књижевног клуба „Луча'' са сједиштем у  Власеници.

Tweet