Радмила Караћ: ТАМНОВАЊЕ

     У полулежећем положају, сa ногама укрштеним, од којих се једна, у облику казаљке на сату, вртила у ваздуху, као да је хтјела да убрза вријеме, Јово је посматрао  слику недужног, малог бића које се удобно, и рекло би се задовољно, одмарало на крилу, бледуњаве, испаћене и, рекло би се, уплакане женице, његове вољене супруге.
       -”Зар је могуће да се овако измијенила?”-размишљао је  док су остали, са којима је дијелио собичак, спавали.
       “Драги Јово,
       Ми смо добро. Дана добро напредује. Још је храним из груди, Богу хвала. Мало је била прехлађена, али ништа страшно. Почела је да гуче и да се смије. Једва чекам да проговори па да је научим да те зове. Не брини се за нас. Води рачуна о себи. Све ће ово проћи. Молим се Богу сваки дан. Волимо те пуно.
Твоја ћерка и супруга.”
        Узео је оловку и папир и почео писати:
      - ”Драге моје,
         Добио сам слику и писмо које сте ми послале. Хвала вам пуно. А кога си нашла да вас услика? Застаде Јово на тренутак и осјети се срамотно.
        ”Ово може звучати као да сам љубоморан”, помисли.

        “Не!”- Дохвати други лист хартије, а онај лагано, као да пази да не повриједи ријечи на њему, згужва у шаци лијеве руке и стави у џеп те поче писати:
        -”Драга Надо,
       Добио сам слику и писмо. Не могу ти исказати колико ми то значи. Једва чекам да вас видим. Дивно изгледате (лагао је сам себе). Постоји ли могућност да ме посјетите? Ја не могу још никуда. Можда касније. Пуно вас воли ваш супруг и отац.”
          Није желео ни да прича о свом животу, а нити да супругу пита о њиховом. Јер, у ствари, то би били само изливи горчине, а довољно су огорчени да би и најмања кап могла упропастити оно што сада немају, али се надају да ће имати: дуготрајну срећу кад се све ово заврши. Зато је одлучио, да увијек напише два писма: једно кратко које ће послати Нади, и једно дуго које ће оставити испод душека, и понијети са собом кад пође својој кући. Мислио је, ипак, да чини неправду својој драгој, прећуткујући свој живот.

        “Драга Надо...”

         Поново је згужвао папир и ставио га у џеп.

        ”Не могу...нећу...нећу...нееећуууу...”
       Склизнуо је  низ уздигнут јастук, извукао га лагано и ставио преко главе, остављајући само отвор за мало кисеоника, мада није био сигуран да га жели.

        У тој његовој тами пред очи му испаде најтамнији лик и најтамнији тренутак његовог живота.

         Миш, бивши Јовов пријатељ и донедавни пријатељ родитељске куће његове супруге Наде, бијаше, могло би се рећи, згодан, виђен (не)човјек.  Свјестан свога изгледа, почео је да га употребљава у прљаве послове за које је био задужен у злогласној тајној полицији у којој је добио намјештење одмах послије рата, када се УДБА и оформила.  Баш ту, гдје је и рођен, међу својим пријатељима и родбином, пристао је да пљуне на све што је свето. Марљиво је слушао и извршавао наређања својих вођа који су му обећавали овоземаљско блаженство. Заводио је дјевојке у крају, које нити су имале чиме, нити су настојале да схвате куд плове. Живот у штиклама и чаршијска свјетла су их заслијепиле до те мјере, да би и рођеног брата својим кривосвједочењем на импровизованом суду гурнуле у тамницу. Мијо је од једне до друге дјевојке ишао и обећавао брак и благостање у њему, а кад би ове загризле, и умјесто Бога у главу настаниле ђавола, он би их пажљиво подучавао шта на суду треба да кажу. Успут им је причо како њихова веза треба да буде тајна, због специфичне службе коју он обавља, тако да ни једна од десет дјевојака које су имале идентичан сан о своме сутра, нису знале једна за другу.

       Сунце се скоро скотрљало иза гордостојећих, јелових стабала високе планине и пробијало понеки зрачак кроз гранчице стабала, спуштајући их право на Јовово и Надино двориште украшено мирисним цвијећем, с љубављу његованим вриједним рукама Надиним. Са поносом је истицала да је сјеме у руху донијела. Помела и је орибала дрвену веранду, распоредила ниске троношце тамо гдје по њеном правилу и припадају и спустила се на један од њих, дохватајући игле са плетивом са прозора.

        ”Како сам само срећна!”  размишљала је, док је кажипрстом десне руке мјерила дужину полеђине будућег мужевљевог џемпера. Планирала је, кад ово заврши, почеће да плете ћебенце за њихову принову. Већ је мустру одредила, а о боји се двоуми.

       У тај мах, док је Нада, новопечена Јовова супруга и будућа мајка њиховог дјетета које се већ комешало испод њеног срца, размишљала о будућности, у дворишту је угледала Миша, њеног доброг пријатеља, са којим је последњих година живила под истим кровом у њеној родитељској кући, с којим је дијелила прве тајне као са браћом рођеном. Устаде са троношца, одложи  плетиво на страну, и са смијешком на лицу потрча му у сусрет.

       -”Откуд тебе, мој Мишу?- са изразитом радошћу га упита,  хајде уђи, сједи-показа му на малу, али вјештом руком уређену кућу. Хтјела је још нешто да каже, али је ледени Мишев поглед ошамари по читавом тијелу и задржа се на округластом трбшчићу који се назирао испод тамно-плаве плисиране сукње у удадбеном, дјевојачком руху донешене.
        _”Још си и трудна!?” узвикну. “Још са оним зликовцем! Срам те било. Срамотиш онакве родитеље и браћу.”
       Миш је наставио да говори, а Нада га више није ни чула.  Чинило јој се да јој се у глави настанила читава кошница са пчелама и од њиховог зујања није била у стању да функционише. Кроз маглу је угледала Миша како отвара дворишне просторије. Као већ одсањани сан, на ум јој падоше очеве ријечи и  благослов који јој даде прије удаје. Чинило јој се да јој нека силна енергија проструји кроз тијело. Подиже се са дрвене тарабе на којој скамењена остаде неколико минута и уђе у кућу.

       Чучну испред иконе Светога Николе и поче да се моли на глас.
     ”Помози Боже и поврати разум овоме јаднику који не зна шта ради. Истјерај зло из његове главе и спаси мога мужа и све остале људе од његовога зла.”

       Затим је истрчала пред кућу и плачним очима около чежњиво тражила спас у нади да је враг нестао из њеног дворишта.

       -”Боже, шта би од овог чвјека? У шта се преобрази? Оде ли,  за Бога милога!?”          

        Јово је сједио на  малој клупи у љетној кухини и довршавао колијевку за његово првјенче. Пажљиво је турпијом обрађивао сваки од рубова, да се његово још нерођено дијете, недај Боже  не би огребало кад почне да грања рукицама. Из размишљања га трзну га бритак глас незваног госта. “Устај спремај се. Мораш одмах са мном!”- нареди Миш прије него што је Јово успио и да се окрене.
       -”Куда?- усуди се да пита.
       -”Не питај пуно. У твом интересу је да ћутиш.”

     Јово је лагано устао и алат одложио на страну тражећи погледом супругу. Угледао ју је на кућном прагу гдје у руци држи његов црни сако који је носио само у посебним приликама. Потрчала је за мужем покушавајући да му стави сако преко рамена, али Миш је спријечи војничким трзајем руке.

     "Неће му требати! Загријаће се он и без сакоа..”- искези се Миш и очи му засвјетлеше као у пса кад задовољно газди приноси ловину.

       Јово је оловним корацима одмицао иза угла тараба што бијаху ограђивале уски колник који се под правим углом сусретао са регионалним путем који је у то вријеме, овом од Бога заборављеном крају, односио срећу, а доносио несрећу. Покушао је неколико пута да се окрене на своју супругу и кућу, али га је дрвени кундак Мишеве пушке напрасно спречавао.

       -”И моју срећу прогута коник”- промрмља Нада, али се истог трена  угризе за усну, и помилова сићушни облутак испод њених груди и журним корацима упути се у кућу. чучну испред Иконе Светог Николе и поче да моли:
        -”Свети Никола и сви свеци угодници, спаси мога Јову и све остале на правди Бога облаћене који бијаху, јесу или им се невоља тек спрема!

      Заврнула је крајичак памучне бијеле блузе и њиме обрисала сузе, а онда помиловала стомачић. Као да хтјела да утјеши и то мало, невино, створење у њему...

Tweet