недеља, 03. август 2014.

Хаџи Милан Арсеновић: Византија - велико хришћанско царство које је трајало вековима

Византија је била вековима велико царство и империја која је живела у миру и просперитету. Византијско царство је било узор културе и духовности целом свету. Како је настала Византија и одакле јој име.
Како је Византија добила име?
       По Грчком миту- Визис је унук Ије и Зевса. Зевс је Ију претворио у краву, да би обмануо своју љубоморну жену Херу. Хера је послала великог обада који је Ију прогонио. У бекству Ија прелази Босфор који по њој добија име “Говеђи газ”. У Европи, где ће настати град, родила је кћерку Кероесу, која са Посејдоном добија сина Визаса. Краљ Визас 660-659 г. пре Христа, полаже темеље граду, на вододелници Егејског и Црног мора на обалама Мраморног мора, Византион је непосредно имао главну улогу у догађајима на Блиском истоку. Заузео га је 513 г.п.н.е. персијски цар Дарије а потом га 477 г. пре Христа заузима спартански регент Паусаније. Од 340-339 г.п.н.е. град је заузео Филип II прозван Македонски.
    Уништио га је 196 г. римски цар Септимије Север, а затим и обогатио многим грађевинама, те је од тада Византион познат и под именом Антонинија или Антонинијана (по Августу Антонина).
     Константин Велики, син Аурелија Валерија Констанција и Јелене, васпитаван у Никодимији на Диоклецијановом двору, имао је 18 година када му је отац унапређен за Цезара. Константин у Диоклецијановиј служби ратује по Египту и Персији. Војска га је волела и после очеве смрти – прогласе га за цара 25. јула 306 г. Устао је против Максенција каји је својим насиљем притиснуо Рим. Слабији од противника, почео је да губи битку и пред сам слом своје војске, дошао је на помисао да моли помоћ неба. Неверник, у недоумици од кога да тражи помоћ, замолио је Врховно биће да му помогне. Одједном, у сред поднева, на ведром небу појави се крст с натписом: “ОВИМ ПОБЕЂУЈ “.
       Следеће ноћи Спаситељ се јави Константину Великом и нареди му да припреми заставу са знаком који му се указао. Заставу је сачињавао: “златан венац пободен на дршку са монограмом од почетних слова Христовог имена”. Оваква застава је касније добила назив – “лабарум”.
      Константин односи блиставу победу код Милвијског моста, под зидинама Рима 312г. У Медиолану (данашњи Милан) 313 г. донешен је Законски акт царева Константина Великог и Лицинија о престанку прогона Хришћана. Тај “Милански едикт” није прописивао да Хришћанство постаје државна религија, већ је то увео 380 г. цар Теодосије I Велики.
      Уништио га је 196 г. римски цар Септимије Север, а затим и обогатио многим грађевинама, те је од тада Византион познат и под именом Антонинија или Антонинијана (по Августу Антонина).
Цариград
      Изградња нове престонице на Босфору, која је почела новембра 324 г. представља највећи градитељски подухват тога времена. Предање бележи, да је Константин Велики – по савету Анђела – трасирао контуре престонице првог Хришћанског царства, царства које је најдуже трајало а најмање спомињано. Од 324 до 330 г. уз огромне напоре, саграђен је нови град. Уз славу небеских хорова, Константин Велики је 11. маја 330 г. освештао Град.
      Име “Константинопољ” није сасвим званично. У ствари, Град није имао име, него само називе: “Нови Рим“, “Око Васељене“, “Нови Јерусалим”… .
       Назив Цариград, дали су му словенски народи као “Граду царева” и “Цару градова” .
Символ вере
        Цар Константин Велики сазива Први васељенски сабор, којим и председава 325 г. у Никеји. Усвојено је да је Син “јединосуштан” Оцу – и тако су положени темељи “Символу вере”.
       Константин Велики умире 22. маја 337 г. На Другом васељенском сабору одржаном у Цариграду 381 г. потврђене су и допуњене одлуке Првог васељенског сабора и тиме је коначно формулисан “Символ вере”.
Богородица

       У време цара Теодосија II одржан је Трећи васељенски сабор у Ефесу 431 г. Сабор проглашава: да је Она која је родила Сина Божијег уистину Мати Божија – односно Богородица. Царица Верина, жена Лава I, саградила је цркву Богородице Халкопратијске у којој ће се до краја 12. века чувати Појас Пресвете Богородице, који се данас налази у Светогорском намастиру Ватопеду.
Син Божији

       У Халкидону 451 г., преко пута Цариграда на азијској обали, одржан је Четврти васељенски сабор. На њему је прихваћена догма о двема природама у Христу “недељивим али и неспојивим”. Христос је оваплоћени Син Божији и Логос, једна личност са две природе: божанском – јединосуштан Оцу, и човечанском после оваплоћења – једносуштан са људима.
Византијско право

      Владавина Јустинијана I ( 527-565 ) представља најблиставији период Византијског царства. Године 528 цар Јустинијан сазива комисију, која под вођством правника Трибонијана, сажима један Законик са 4.652 прописа римских царева. Друга комисија списе римских правника II-ог и III века, саставља и систематизује у 50 томова. То капитално дело “Зборник грађанског права” (Kорпус Иурис Цивилис) сачувало је римско право.
        Јустинијан I, под председништвом васељенског патријарха Евтихија, сазива Пети васељенски сабор, који је одржан у Цариграду од 5. маја до 4. јуна 553 г. Иако Рим званично није учествовао, Римска црква је признала све одлуке Петог сабора.
Цар Ираклије

       Часни крст, који су Персијанци однели, цар Ираклије 629 г. враћа из Персије у Јерусалим. Предање каже да је цар понео Крст са Горе Елеонске ка Голготи у царској одећи и с инсигнијама царског достојанства. У подножју Голготе задржала га је нека невидљива сила и није могао даље. На упозорење патријарха Захарија, да је Христос у пониженом стању носио крст, цар Ираклије скида царске инсигније и наставља даље.
         У Ираклијево време је рођен Ислам. Предање је забележило да је Мухамед прокламовао да ће највећи владар у исламском свету бити онај ко заузме Цариград. Арапи 638 г. заузимају Јерусалим.
Поштовање Икона

       За време цара Константина IV у Цариграду је од 7. новембра 680 до 16. септембра 681 г. одржан Шести васељенски сабор. Како Пети и Шести васељенски сабор нису донели каноне, цар Јустинијан II сазвао је 691-692 нови сабор. Одржан је у истој дворани са куполама (“трулима“) где је одржан и Шести васељенски сабор па је због тога и назван Трулски сабор, а како је оба предходна сабора допунио са 102 канона, назван је Пето-шести сабор.
         У Никеји је 24. септембра 787 г. поново почео са радом Сабор. Последња седница тог, Седмог васељенског сабора, који признаје и источно и западно Хришћанство, опдржана је 13. октобра 787 г. Сабор је прогласио поштовање Икона за неизоставну дужност сваког Хришћанина.
Покушај уједињења

        Вековима је запад наметао да у васељени може бити један император. Забележено је да су 802 г. у Цариград стигли изасланици Карла Великог и Папе – да предложе брак између цара на Западу и царице на Истоку (Карла Великог и Ирине) да би се …“ Исток и Запад поново ујединио“. Но , ускоро по њиховом доласку, државни удар лишио је царицу Ирину престола Ирина – удовица цара Лава IV). Протерана на Принчевска острва, а потом на Лезбос, царица убрзо умире.
        Јако Византијско царства ништа није могло годинама уздрмати што доказује и запис: ”Царица Теодора, регенткиња малолетног Михаила III (842-867), добро је управљала царством. Када је збачена са власти, оставила је у државној благајни 33 тоне злата и преко 90 тона сребра “.

Шизма

         Велики раскол (грчки –“шизма”) десио се 1054 г. за време римског папе Лава XIX и цариградског патријарха Михајла Керуларија. Раскол у Хришћанству је настао услед неслагања о тумачењу догме о Светом тројству, о поштовању одлука Седмог васељенског сабора и о не признавању Папе као универзалног ауторитета. Од времена реформације – Хришћанство се поделило на три велике групе: Православље, Католицизам и Протестантизам.
Крсташи

         На сабору у Клермону 27. новембра 1095 г. папа Урбан II позвао је Европу у рат за ослобођење Свете земље од муслимана. Наредне године покренула се огромна војска под именом “крсташи”. Преме речима учене византијске принцезе Ане Комнине, страх се увукао у становнике Цариграда и цара Алексеја I, када су чули да су се “… покренула сва варварска племена са Запада“. Место окупљања војске био је Цариград у који су почели пристизати војници 1. августа 1096 г. Резултат Првог крсташког рата био је освајање Јерусалима 15. јула 1099 г., што је изазвало велико одушевљење у Европи, а подстакло папу Паскала II да припреми нови поход.
Мржња према Православљу

        Широм Европе вест да је Саладин 2. октобра 1187 г. заузео Јерусалим, изазвала је запрепешћење. Папа Григорије VIII позива у Трећи крсташки рат у којем ће узети учешће немачки цар Фридрих I Барбароса, енглески краљ Ричард Лавље Срце и француски краљ Филип II Август. Док су се Енглези и Французи упутили на Блиски исток морем, намачки цар Фридрих I Барбароса стигао је на византијску територију преко Угарске и Рашке. Фридрих I учествовао је у младости у Другом крсташком рату са својим стрицем Конрадом III и мрзео Византију због њене напредне културе и раскоши, што је показао заузевши Пловдив 1189 г., а потом и Адријанопољ (данас Једрене). Тада је Фридрих I упутио писмо Папи у коме је тражио благослов да нападне Цариград.

Пљачке Цариграда

        Крсташка је војска 24. јуна 1203 г. стигла пред Цариград. Историчар Вилардуен, запрепашћење крсташа када су угледали “царицу градова” записао је речима: ”..нису могли да замисле да у читавом свету постоји тако богат град..”. Вилардуен наставља: “… 12. априла 1204 г. избио је у Цариграду пожар, трећи по реду откако су Французи стигли“. Историчар Никита Хонијат је записао: “Венецијанци су знали право богатство Града и вредност предмета. Све је слато у Венецију и коришћено за украшавање тргова, палата и богаћење ризница. За разлику од Венецијанаца, Французи и Фламанци испуњени су страшћу за уништавањем. Света Софија, крунидбена црква византијских царева и саборни храм васељенских патријараха, била је место највећег светогрђа. Чак су и Сарацени милосрдни и благи у поређењу с овим људима који носе на раменима Христов крст.“
        У Цариграду се до 1204 г. налазила највећа колекција моштију светитеља и светиња донетих из Свете земље, Сирије и Александрије. Крсташи су се отимали за њих. Већина реликвија је послата на Запад. Са делом моштију се трговало и у Цариграду. Венецијански трговци продали су француском краљу Лују IX Христов трнов венац за 170 хиљада франака. Највећи број покрадених цариградских светиња сачуван је у Венецији, Ватикану (капела Санцта санцторум), Амалфију, Лиону, Паризу… Крст царице Јелене су Ђеновљани послали у свој град, а део лобање Св. Јована Крститеља добио је француски град Амијен. У Париз је отпремљена Аристотелова “Метафизика“ која је убрзо изгорела. Латини су до 1209 г. отпремили скоро све Цариградске светиње и драгоцености у Европу. Када су Латини напустили Цариград после 57 година животарења, град је остао у рушевинама.
Најезда Монгола

     Монголска најезда уздрмала је читаву источну Европу и предњу Азију. Монголи су 1243 г. потукли Селџуке који се никада више нису опоравили. Никејско царство је остало поштеђено, а култура Никејског двора довела је до последњег цветања уметности у црквама Кападокије, на чак и на територији Селџука. Јован III Дука Ватац ( 1222-1254 ) ујединио је већи део византијских земаља и његова престоница Никеја – постала је “Нова Атина”.
Поново престоница

        Децембра 1258 или јануара 1259 г. Михаило VIII Палеолог (1259-1282) проглашен је за савладара младом Јовану IV Ласкарису (1258-1261 ) и крунисан царском круном. У жељи да поврати Цариград, Михаило VIII је ступио у преговоре и склопио споразум са Ђеновом, супарницом Венеције. Међутим, пре него што је споразум из Нимфеја почео да живи, мала византијска војска под војсковођом Алексијем Стратигопулом повратила је у лето 1261 г., готово случајно, Цариград. Пешице, у хришћанској смирености, Михаило VIII ушао је на Велику Госпојину 15. августа 1261 г. у стару престоницу Хришћанског царства. Испред Златних врата, митрополит Кизика читао је Акатист Георгија Акрополита. После сваке молитве цар и његов двор падали су нучице на земљу и понављали речи: “Господе, помилуј! “
       Улаз Михаила VIII у Цариград личио је на крсни пут. Испред цара носили су чудотворну икону Богородице Одигитрије коју је сликао Свети апостол и еванђелиста Лука. Служба је одржана испред Студитског намастира, а затим је литија отишла у Свету Софију, где се цар захвалио Богу на великој милости која се на њега излила.
Слабљење царства

       Син и наследник Михаила VIII, Андроник II, је крајем 13. и почетком 14. века занемарио прехрамбену политику, те је Цариград задесила велика глад. Патријарх Атанасије је тражио од Цара да предузме старе мере државне контроле над снабдевањем хране. Међутим, Андроник II је био исувише слаб да предузме радикалне мере.
       Стална претња Цариграду постали су бугарски цар Михаило Шишман (1323-1330) и венецијанска флота. Царство је уздрмано грађанским ратом између деде и унука, Андроника II и потоњег Андроника III. Цариград, вероватно никада не би пао, да није било издаје. У ноћи између 23. и 24. маја 1328 г. Андроник III ушао је у град кроз Романову капију коју су му отвориле присталице у Граду.
       У руке Османлија 1331 г. пада бивша престоница Никеја, а 1337 г. Никомидија (град на Мраморном мору).
Кредити
       Четрдесетих година XIV века царство је осетило недостатак новца и било је принуђено да тражи кредите. Главни кредитор била је Венеција и кредити ће бити узимани све до пропасти Византије. Царица Ана Савојска ће у Венецији заложити и царски накит који ће заувек остати у ризници цркве Светог Марка, јер царство неће никада успети да врати дуг.
       Царство се нашло у тешкој ситуацији из које су многи видели излаз у Јовану VI Кантакузину, који се 1341 г. прогласио за цара. Крунисање није могло да се обави у Светој Софији. Чин крунисања обављен је у цркви Влахерни. Уместо крунског накита похрањеног у трезору венецијанске ризнице, Цар је носио лажну стему, а званице су обедовале из бакарног и глиненог посуђа.
Интелектуална престоница
        Крајем XIII и у првој половини XIV века, сливали су се у Цариград најбољи научници, па је византијска престоница остала духовно жариште и прва интелектуална метропола Хришћанског Истока. Половином XIV века у Византији се за житеље царства, поред старог назива Ромеји, користи и назив Хелени. Термин Хелени је пре овог времена служио као одредница за пагане.
       Половином XIV века судбина царства је зависила од милости и немилости страних сила, а Османлије су почеле да доминирају на византијској сцени. Још један рат Царства са Галатом – чији је подстрекач била Венеција – завршио се поразом. До сукоба на улазу у Босфор дошло је 1352 г. између венецијанске , шпанске и византијске флоте са једне, и ђеновљанске са друге стране. Венецијанци су напустили битку, а Галати је стигла помоћ османског емира Орхана. Сукоб је решен споразумом. Но , свима је било јасно да Византија више није била надмоћна ни у односу на малу ђеновљанску колонију Галату.
Османлије у Европи
        Султан Орхан 1354 г. упада у Европу. Његове трупе су 1359 г. запоселе Димотику. Пад Једрена 1362 г. (највећег византијског града Тракије), бацио је сенку на опстанак Цариграда. После Орханове смрти Османлије су, вероватно, били господари западне Тракије. Његов наследник Мурат И прогласио је Једрене својом престоницом. Азијска предграђа Цариграда била су у рукама Османлија. Цариград је био изолован, изузев са морске стране. Тек тада је Европа почела да схвата какву претњу представљају Османлије. Мурат I је организовао усељавање Османлија у Европу. Срби су претрпели пораз у Маричкој бици 1371 г. Једна од последица изгубљене битке је и то што је царство Ромеја почело да плаћа годишњи данак Османлијама. Мурат И преобразио је Османски емират у најснажнију војну силу у југоисточној Европи. До 1386 г. царство се простирало на западу близу границе Епира, а на северу до Ниша.
Ударац Венеције
        У пролеће 1368 године, Мурат I нуди Венецији градић Скутари на Босфору, без икаквих такси, желећи да зада ударац цариградској трговини и царевим приходима. Када су 1376 г. односи између Византије и Венеције захладнели, Венеција је разматрала могућност да од Османлија затражи нека места у близини Цариграда – као услугу за дато коришћење Цариградског пристаништа. Од 1381 г. у венецијанским документима султан Мурат I се (скоро увек) назива пријатељем. Мурат I убијен је 1389 г. у Косовској бици, али је покоравање Балкана било практично осигурано.
       Муратов син и наследник Бајазит I, имао је веће амбиције. Желео је да створи царство које би заменило Византију. Због тога је на азијској обали Босфора саградио тврђаву “Анадоли хисар”, из које је контролисао бродове у мореузу. Живот и новац се селе из Цариграда у султанов Адријанопољ (Једрене).
Венеција не помаже
         У зиму 1393/94 г. Бајазит I позива своје европске вазале у Сир и обавештава их о намери да нападне Цариград. Одмах почиње блокада престонице Хришћанског царства. Чим је почела опсада, цар Манојло II обраћа се италијанским градовима за помоћ у храни. Сенат Венеције одговара позитивно али са назнаком “у случају крајње опасности”. Цареви апели за житом упућени између 1394-1396 године венецијанском Сенату, само су три пута добили позитиван одговор (крајем 1394, 1395 и 1396 године). Није сигурно да су ове испоруке стигле до Цариграда поред османских бродова који су чували улаз у луку. До попуштања блокаде дошло је за време битке код Никопоља, јер је Бајазит I током 1396 г. ангажовао већину својих снага на Балкану. Опсада Цариграда траје до 1402 године.
Срби помажу
        У пролеће 1402 г. Бајазит I шаље поруку Византијском цару, тражећи од њега предају Цариграда. Јован VII, (заменик одсутног Манојла ИИ који је децембра 1399 г. отишао на Запад да тражи помоћ), одговара султановим изасланицима: “Реците своме господару да смо ми слаби, али да се уздамо у Бога који нас може учинити снажним, а најмоћнијег свргнути с престола. Ваш господар нека поступи како му је воља“.
          Некако тада Тимур (највећи монголски владар после Џингис – кана) напада Османско царство у Малој Азији. Његови изасланици запрете Бајазиту да мора вратити Хришћанском цару све земље које је узео од њега. Уплашен, Бајазит I прекида опсаду Цариграда и пребацује војску у Анадолију. Битка код Ангоре ослободила је Цариград осам година дуге опсаде. 28. јула 1402 г. султан Бајазит I је заробљен и у ропству умире. Тако Монголи продужавају живот Византији за пола века. Ипак, Османлије остају у Европи и по запису из 1410 г. било их је више него у Анадолији. После битке код Ангоре настао је рат међу Бајазитовим синовима. Један од њих, Муса, 1411 г. опседа Цариград, а други син Мехмед (уз помоћ Византије и Србије), успева да га 1413 г. савлада – и тако ослободе Цариград.
        После именовања сина за савладара, Манојло II се повукао од вођења државних послова. Сломљен физички и душевно – умро је 21. јула 1425 г. као монах Матија. Јован VIII био је од 1425 до 1448 г. василевс и автократор Ромеја, а царство му је Цариград с околином и Мореја.
Папина уцена
          У пролеће 1431 г. Мурат II поново напада Цариград и ђеновљанску колонију Галату. Тада је, на улаз у залив “Златни рог”, поново постављен гвоздени ланац којим су браниоци Града хтели да онемогуће улазак османских бродова. Одбрамбени ланац је постојао још од 8 . века као једно од византијских техничких чуда. Јован VIII открио је 1433 г. заверу, коју су припремали рибари, желећи да сруше Цара и отворе османској флоти улаз у луку. Јован VIII је веровао да само помоћ Запада може спасти Царство. Крајем новембра 1437 г. одлази у Ферари у Италију, да би учествовао у раду Сабора сазваног од папе Евгенија IV, а у циљу успостављања Уније Православних и Римокатолика. Папство је сматрало да не треба пружати помоћ Византији против Османлија – док се Православна црква не приклони Папи. Сабор у Ферари се отегао у свађама, да би се завршио јуна 1439 г. заседањем у Фиренци, где је донет Акт о уједињењу Грчке и Латинске Цркве. Декрет су потписали сви Византинци осим Србског патријарха Јосифа коме је деспот Ђурађ Бранковић запретио да ће га обесити и Марка Евгеника (епископа Ефеског), који је у томе видео издају Православља. Цариград је негодовао на потписивање Уније. Чак се и Јован VIII питао да ли је добро поступио. До првог инцидента у Светој Софији дошло је већ 14. фебруара 1440 г . Деспот Димитрије се појавио с османском војском пред Цариградом 23. априла и све до 6. августа 1442 г. деспотове и Муратове чете пустошиле су околину Цариграда.
Расправе и опсаде
         У цариградској палати Ксилала, од августа 1445 до новембра 1446 г. вођено је 15 јавних расправа између Лапачија (епископа Кортоне) и Георгија Схоларија (тада царевог секретара и “општег судије Ромеја“). Ове расправе су показале дубину јаза између Истока и Запада, као и спремност становништва да, ако треба, и умре у вери Православној.
          Османлије се поново појављују пред Цариградом у јуну 1448 г. са 65 бродова, много људства, ратних справа и оружја. Цариград је опседнут али није нападнут. Исте године 31. октобра умро је цар Јован VIII Палеолог. Сахрањен је у манастиру Пантократор. Наследио га је његов брат Константин Драгаш. Константину XI Палеологу, у Христу верном цару и автократору Ромеја, било је суђено да испише последње странице Царства Ромеја и својом смрћу стави крст на Византијски миленијум.
Унија дело Сатане
      Османски султан Мурат II умире 1451 г. а наслеђује га син Мехмед II који отпочиње изградњу нове тврђаве иза села Асоматон (данас Бебек). Тврђава је саграђена од 15. априла до августа 1452 г. Да би се расчистило место за њену изградњу, Османлије су порушиле неколико цркава, а Грци мештани који су се побунили – масакрирани су. Постала је позната као Румели хисар или европска тврђава. Османлије су је назвали Боаз Кесен, а Грци Лемокопија (“Нож под грлом”). И данас стоји на месту где је Босфор најужи. Султанове намере озбиљно су узнемириле Папу а једини западни владар који је и даље показивао забринутост за судбину Цариграда био је Алфонсо В од Арагона и Напуља, али ни он ништа конкретно не предузима .
        После литургије у Светој Софији 12. децембра 1452 г. у присуству цара Константина XI, прочитане су одредбе Фирентинске уније коју је донео кардинал Исидор (протерани митрополит кијевски који је због своје унионистичке политике на Западу направио каријеру). Теодор Агалианос записује: “Та унија беше дело Сатане, она је изазвала срџбу Бога, поделила Цркву, расула њену децу и потпуно нас уништила. Истину говорећи, она је извор свих наших осталих несрећа.“
Крај Византије
       Код Галипоља се током марта 1453 г. сакупљала османска флота а копнена војска у Тракији. За тај поход султану је Мађар Урбан направио џиновски топ, кога су вукли 60 пари волова. Султан Мехмед II је знао – да је немогућа удружена интервенција европских земаља због међусобних свађа. Знао је то и цар Константин XI. Русија је била далеко али и невољна да помогне због издаје Православља проглашењем Фирентинске уније. Молдавију је потресао династички сукоб. Влашка је, као и србски деспот Ђурађ Бранковић, била османски вазал. Ђорђе Кастриот (назван Скендербег) је имао побуну у Албанији. Бугарска је већ деценијама била у мраку ропства. Ипак, цар није изгубио наду у помоћ Запада али, када су му јавили да од венецијанске флоте нема ни трага – заплакао је.
       У поноћ, пуног месеца, 24. маја, месец се помрачио и пуна три часа Цариград је био у тами. Због пророчанства да ће Град пасти када месец нестане, Константин XI је наредио да се кроз Град пронесе икона Богородице Одигитрије, која је била паладиум царства. Изненада у току Литије икона је испала из свога постоља, а Цариград је захватило јако невреме са пљуском и градом – те је Литија морала да се прекине. Следећег јутра Град се пробудио у густој магли, а увече када је магла нестала, мистериозна светлост пењала се куполом Свете Софије ка крсту на њеном врху.
        Освануо је уторак 29. мај 1453 г. на празник Св. Теодосија. После убитачне топовске ватре и погибије цара Константина XИ – османске заставе су се залепршале на кулама Влахерне. Касно поподне Мехмед II, који ће се од тада звати Фатих (Освајач), ушао је у град Константина Великог. Одсечена глава цара Константина XI побијена на колац на стубу Августеон, а затим је обишла све муслиманске дворове – како би објавили победу Ислама над Царством Ромеја. (Магацин напомена: Види текст „Византија или Изгубљено царство – Рај на Земљи“)
        Историчари су 29 . мај 1453 г. означили као прекретницу историје. Падом Цариграда изгубљено је: “око Васељене“, “Око Хришћанске вере“, “Нови Јерусалим”, …. град над градовима, понос и најлепши украс – Православно царство, царство које је најдуже трајалу у историји света. (Магацин напомена: Види текст „Пад Константинопоља – дан када је завршен Средњи век„)
         Орао царства са обала Тибра, кога је Константин Велики донео на обале Босфора, одлетео је у Православну Русију јер у записима из 1492 г. Москву називају “Нови Рим“. Монах Филотеј написао је московском кнезу Василију III: “ Знај, најпобожнији царе, да су све царевине православног хришћанства заједно у твојој царевини: ти си једини цар хришћанин у целом свету …. Два Рима су пала, али трећи стоји, а четвртог неће бити“.
       Православну, византијску духовност, чуваће и носити кроз векове Васељенска патријаршија, Света Гора и Метеори.
Извор: Башта Балкана



Нема коментара:

Постави коментар