недеља, 03. август 2014.

Вукашин Лутовац: Хероизам и борбена снага

  Овом темом су се бавили многи наши научници, тако да се о томе нема шта ново рећи. Али је потребно да се једним краћим прегледом да добра основа за даље детаљније истраживање овог више од етнопсихолошког феномена.
   О том феномену опширније и дубље су писали Јован Цвијић и Владимир Дворниковић.  Значај и величина њиховог доприноса науци је неизмеран.
     Тако да ћу ја само прећи преко онога што су они записали и проучавањем закључили. Једна од највеће антитезе великог периода наше историје је раја-хајдук. Од великог етнопсихолошког и карактеролошког значаја: раја представља елемент пасивног трпљења и чекања, док хајдук отпор, побуну и освету.
    Ореол „добрих хајдука“ из борби за слободу има, по мишљењу Дворниковића, дубљег смисла у већ наведеној антитези: корелација и узајамно допуњавање феминалног и маскулиног принципа у историо-биолошкој целини народа.
    Тешко је рећи који је облик код нас примарнији, активна борба или пасивно трпљење. Закон ритмике: епохе борбе, крајњих напора и одрицања одмењивале су се релативно мирним епохама чекања и пребирање нове снаге.
Било је и периода дубоке заспалости, када је Србин у тим периодима личио на миран вулкан за који се никада не зна хоће ли се и када ће се изнова пробудити. Тај континуитет виталне снаге, прекривен привидно мртвим епохама, специјалне су ознаке балканског жилавог етничког континуитета и закон балканске историјске ритмике. Занимљив су пример Бугари, код којих је та црта још видљивија него код нас. У средњем веку, пре турске најезде, Бугари су неколико пута привидно обамирали, онесевешћени византијском песницом, али су се увек поново враћали свом етничком и политичком животу. Нагли успони бугарске државе могу се тумачити монголским ратничким духом. Многи аутори нам показују нератнички карактер старих Словена. Балканско тло и његова традиција, стапање са староседеоцима и нова животна средина извршили су у психи и карактеру Јужних Словена дубоке промене које су у својим радовима и истраживањима приказали Цвијић и Дворниковић, као најбитнију трансформацију у историјском бићи Јужних Словена. Примањем хришћанства тај процес трансформације није заустављен. Настављен је и турском епохом.
       Рацел наводи пример Монгола централне Азије, чији је ратнички дух био угушен религиозним, што код нас Словена никако није било могуће. У доба формирања српске државе и цркве, Срби се у Европи сматрају као ратнички народ. Многи европски научници, као нпр. Јиречек, приказује Србе средњег века као народ вешт у ратовању. Витешке игре и лов били су најомиљенији начин забаве нашег, а и осталог европског племства. Да не дође до забуне, Срби ниси тражили борбу ради борбе. Велика хероизација Срба, а и појединих других Јужних Словена, прерушавање у балканско-источњачки модел са вечитим арсеналом пушака и ножева за појасом, био је одговор завојевачким Азијатима. У борби са Азијатом Србин је и сам добио вид Азијата. Довољно је замислити слику човека хајдучког типа са танким, грациозно повијеним, али опасним и подмуклим оријенталним оружјем (јатаган), слабо подсећа на старе Словене. Главни представници наше хероизације, Црногорци, постали су етнолошки слични са Арбанасима, старим балканским ратницима трако-илирског типа. Свест о првобитној разлици, словенској питомини и арнаутској дивљини и крволочности, остала је будна међу старим црногорским племенима. Мемори Марка Миљанова, неки мисле великог албанофила, говоре баш у том погледу. Јован Цвијић сматра да динарска плаховитост није исто што и арнаутска дивљина и крволочност. Херојски патријахализам развио се природном потребом као нарочити животни и друштвени облик; ван тог оквира не би могло бити живота ни опстанка. Сви идеали такве средине морали су се развити само ка једном циљу: неустрашивој храбрости и истрајности отпора. Ми Срби данас треба да се вратимо тим идеалима, борбени и херојски квалитет морамо ценити изнад свега. Све што стварамо мора да буде херојског високог моралног духа. Филозоф и пророк са Цетиња, херојског патријахализма, Његош, подигао је култ јунаштва до религије и мистике: „Јунаштво је цар зла свакојега – А и пиће наслеђе душевно – Којијем се пјане покољење.“
        Читава средина, до последњег детета, учествовала је у моралном притиску и формирању тог идеала. Тако мора бити и данас. Најлакше је свој кукавичлук гајити иза кукавичлука вечине. Први органски облици херојско-патријахалног друштва узмакли су касније пред неким друштвеним појавама. Јуначке врлине не дајемо само Црногорцима, велики део нашег народа од динарског соја развио се у истом смеру. Дуго је требало да Србија створи модерну војску, која је, иако малобројна, стекла велики углед у ратовима. Брзина и надљудска издржљивост српског војника у Балканском рату задивила је и изненадила Европу, а да и не говоримо о слави коју су Срби стекли у Првом светском рату. Безбројних је примера о свесној пожртвованости српских војника, о жилавој упорности српског борбеног духа који није у најтежим тренуцима, ни усред неуспеха неће клонути. Колико је само борбене, моралне снаге (моралне више него војничке) требало за албански екзодус. То је једини пример у светској историји да преостало језгро војске и народа емигрира и води рат даље, после пропасти државе, без сопствене територије. Када се српском војнику покаже привидна апатија или недисциплина, у души он остаје непоколобљив и спреман на борбу до последњег даха.
       Свесна жртва је исто одлика српског војника. Цвијић нам говори како су се у току Првог светског рата јављали српски официри и војници са жељом да се што корисније жртвују за отаџбину. Данас када преовладава саможивост и кукавичлук међу српским родољубима, који не познају тај урођени нагон за пожртвовањем, људи херојског и пожртвованог духа ће им изгледати као чудаци и занесењаци и опчињени неким застарелим идеологијама. Зар љубав према народу и својој отаџбини могу бити застарели идеали? Некада је омладина од 15 до 16 година била захваћена овим традиционалним духом, а да не говоримо о војницима.
       По својој снази и димензијама, мали народ, уз то и распарчан, Срби су развијали одбрамбени дух. Срби су народ који је увек само бранио своје право на живот, самосталност и слободу. Ратнички карактер Срба изазван је невољом, а не експанзивним, агресивним иосвајачким инстиктом. Србин остаје на своме и брани своје. Срби, сви без разлика, а нарочито они из брдских предела, храбри су и издржљиви ратници. Има народа јачег борбеног елана, али истрајнијег у отпору тешко се може наћи.
        Развијајмо хероизам и борбену снагу!



Нема коментара:

Постави коментар