немам више од једног џепа,
свака моја реч истине је клица,
што трепти и руши и цепа.
Ни пророк-песник не могу бити,
не пристаје ми тај крој,
већ се под неки орах свити,
и слушати божански пој.
Као курјак побећи чим пре,
гладан, леден и стран,
ал' није моја кост рођена да мре,
већ да гост будем, презрен и непозван.
И откриће ме, можда, рука жене
кад будем рањен дрхтао у ноћи,
осетићу нежне руке и топле образе њене,
и пожелети залуд с њом занавек поћи...
Сена
Као сена ходим у ноћи,
сваки корак мерим кришом,
хоћу ли успети, хоћу ли моћи
да комедију смрти учиним тишом?
Још један горостасни смех иза леђа,
не прашта се одбојност лика,
и шапат чести са намером да вређа,
шапат кажем, а заправо вика...
Зар не знаш како боје ломе,
и свака тражи орден за крај,
све су мисли сада старачке, троме,
истопио се и последњи топли загрљај.
Читаве године тек тако прођу,
не разазнајем више шта то значи,
а можда понеки и на време дођу
да посведоче како се осмех болом свлачи.
Као сена ходим у ноћи,
отуђен од глупости, идола,
није баш ни сјајан живот у самоћи,
одвећ се губи и пуца напола...
Као сена ходим у ноћи,
сваки корак мерим кришом,
хоћу ли успети, хоћу ли моћи
да комедију смрти учиним тишом?
Још један горостасни смех иза леђа,
не прашта се одбојност лика,
и шапат чести са намером да вређа,
шапат кажем, а заправо вика...
Зар не знаш како боје ломе,
и свака тражи орден за крај,
све су мисли сада старачке, троме,
истопио се и последњи топли загрљај.
Читаве године тек тако прођу,
не разазнајем више шта то значи,
а можда понеки и на време дођу
да посведоче како се осмех болом свлачи.
Као сена ходим у ноћи,
отуђен од глупости, идола,
није баш ни сјајан живот у самоћи,
одвећ се губи и пуца напола...
Нешто лично
Не умем ја да летим,
немам тако добар лепет крила,
нисам вичан ни да се сетим
какве је боје Дрина онда била...
Протиче живот издајица тешка,
око мене прошлости силуете,
накривио ђаво капу па се смешка,
а громови у инат урлају и прете...
Враћам се на реку,
сваки трептај добро знам,
нек и слапови крви потеку,
у жељи да слободу часну сачувам...
Не умем ја да летим,
немам тако добар лепет крила,
нисам вичан ни да се сетим
какве је боје Дрина онда била...
Протиче живот издајица тешка,
око мене прошлости силуете,
накривио ђаво капу па се смешка,
а громови у инат урлају и прете...
Враћам се на реку,
сваки трептај добро знам,
нек и слапови крви потеку,
у жељи да слободу часну сачувам...
Орден за крај
Пратите ли ме црне птице,
на уснама младост цичи,
од сећања осташе глупости, трице,
више ни бајка на бајку не личи.
Праштај Луно песнику грех,
и поклони орден за крај,
нисам више за игру и смех,
све што нудим лажни је сјај.
Промине и она понекад тако,
као да од снова затражи део,
па често залуд помислим да је лако
заборавити јаву и живот цео...
Не познајем ни магле што туку,
ни близину која мисао квари,
треба одбацити и последњу луку,
што ме бескрајно куша и жари...
Пратите ли ме црне птице,
на уснама младост цичи,
од сећања осташе глупости, трице,
више ни бајка на бајку не личи.
Праштај Луно песнику грех,
и поклони орден за крај,
нисам више за игру и смех,
све што нудим лажни је сјај.
Промине и она понекад тако,
као да од снова затражи део,
па често залуд помислим да је лако
заборавити јаву и живот цео...
Не познајем ни магле што туку,
ни близину која мисао квари,
треба одбацити и последњу луку,
што ме бескрајно куша и жари...
...
Упитала ме изненада:
"Могу ли Вас својим звати?",
памтим добро још и сада,
кад ме мисао у прошлост врати...
Имала је снег у коси,
и капут браон боје.
Говорила је да се љубав не проси,
и како уме да брани, да не да своје.
Можда и лепша него Лада,
на длану њеном поља смрти,
кад закорачи као да се нада,
као да зна да се око ње цео свет врти!
Нема коментара:
Постави коментар