 |
| Чарлс Буковски (1920. - 1994.) |
Још је пре стопедесет година Карл Розенкранц у својој Естетици ружног рекао да ружноћа мора имати своје место у уметности. Ружно се може посматрати као негативна одредба, као супротност лепом, као неуспели уметнички израз и уопште као нешто што нема никакве естетске вредности. Проблем ружног не само да се увек појављује у историјски прелазним временима бифуркације укуса, подељених осећања и опречних схватања, већ представља и систематски проблем. (Живковић, 2001, п. 735-736.) Када се каже естетика ружног прва асоцијација је свакако Бодлер , па Пандуровић, авангардни песници… Ипак она се може наћи и у делима многих других писаца, само није владајућа естетика те нису тако окарактерисани.
Буковски је пример теорије да се естетика ружног јавља у моментима неких превирања. Он је живео у време Другог светског рата, имао је немачке корене, те је та политичка ситуација вероватно утицала на његов развој. Чак је и власник једне издавачке куће, Р. Р. Кискаден, написао есеј у часопису Сатис упоређујући отуђеност Буковског од друштва са отуђеношћу Бодлера. Буковски је од почетка био странац и неприхваћен у свом окружењу. У својој књизи Блудни син, када говори о детињству сећа се да су сва деца била каубоји, само су њему родитељи купили костим Индијанца. У америчкој култури је то потпуно клишеизиран пример неприпадања.
Буковски је писао кратке приче, поезију, водио дневнике, али је за анализу естетике ружног интересантно посматрати његове аутобиографске романе. Соунс сматра да су његов поглед на свет обликовали проблеми свакодневног живота, посебно проблеми поштанског службеника који је покушавао зарадити за станарину.
Живот и рад у пошти су били тема његовог првог аутобиографског романа. Аутобиографски роман у ужем смислу подразумева да је дело пре свега претежно утемељено у пишчевом личном искуству и животу које, и поред уметничке слободе обраде, знатније тежи верном репродуковању пишчевог личног искуства. (Живковић, 2001, п. 61.) Мада су Буковског често прозивали да је улепшавао биографске податке у својим романима, као и себе самог, он је тврдио да се већина онога што је написао њему заиста и догодила. У ствари, то и јесте суштина његових књига- искрено представљање себе и својих искустава на дну америчког друштва. Ишао је чак тако далеко да је ставио број на то: деведесет и три посто његовог рада је аутобиографско, рекао је, а осталих седам је ,,мало побољшано’’. Буковски је био главни лик својих текстова, иако је користио замишљеног наратора који је говорио у првом лицу. Име његовог алтерега је било Хенри Кинаски, упадљиво слично име његовом.
Посматрајући дело Чарлса Буковског, његове теме и стил, поставља се питање да ли свако у времену популарне културе може бити писац? Џон Вилијам Корингрон написао је увод у којем је као једно од највећих постигнућа Буковског навео његову употребу ,,језика лишеног сваког сувишног осећаја, плана и маниризма који су тако популарни у књижевним круговима.’’ Написао је да је тај стил ,,разговорни глас прикуцан за папир’’. Џипси Лу је био страшно импресиониран његовим ,,реализмом, знате, није ту било ништа лажно. Једноставно је био тако искрен и приземан.’’ Његов стил није уопште проблематичан за популарну културу и човека данашњице, чак је и пожељан. Фиск констатује да у популарној култури текстови као објекти нису ништа друго до роба, и као такви често су сасвим минимално занатски дотерани. (Џон Фиск, 2001, п. 143.) Али њему није била довољна та сведеност у писању, једноставан, разговорни стил. Он је желео да шокира читаоца, да пише о ружном, о ономе о чему се не говори, темама које никада не би биле теме ,,лепе књижевности’’. Иако би се тиме уклопио у раст вулгарног конзумеризма, о ком говори Александар Јанковић у својој књизи Дуг и кривудав пут, Буковски није припадао младим идеалистима познатијим као ,,гнев младих људи’’. (Александар Јанковић, 2011, п. 167.) Буковски није припадао ниједној групи. Радило се о његовом ставу: није желео припадати, и већином је писао о себи и стварима које је проживео. Он је чак волео да исмева алтернативну културу јер није имао превише времена за дроге, поп музику или радикалну политику. Али многи су млади писци и издавачи који су волели његове радове били дубоко уплетени у те ствари па је и Буковски био неизбежно увучен у оно што се догађало касних шездесетих. И сам писац у свом дневнику каже: ,,Нисам тражио правду или логику. Никада. Можда зато никада нисам писао ангажоване ствари, неки друштвени протест. По мени, читав систем никада неће имати никаквог смисла, шта год они урадили с њим.’’ (Чарлс Буковски, 2008, п. 44.) Ипак, колико год он истицао своју јединственост и да пише само себе ради, а не других ради, он се потпуно уклапа у захтеве и потребе популарне културе. Популарна задовољства морају бити задовољства потлачених, она морају да садрже елементе опозиционог, евазивног, скандалозног, увредљивог, вулгарног, супротстављеног. (Џон Фиск, 2001, п. 147.) А то све садрже дела Чарлса Буковског. Задовољства која нуди идеолошко прилагођавање пригушена су и хегемонистичка; то нису популарна задовољства, већ задовољства која делују против њих. (Џон Фиск, 2001, п. 147.) Он као да је то разумео, иако је вероватно само интуитивно осећао и писао по интуицији.
Пошта је преломни прозни рад његове каријере. То је први и дискутабилно најбољи, из серије од шест романа који оцртвају живот и време Хенрија Кинаског иновативним али приступачним прозним стилом који је у својој једноставности невероватно сличан његовој поезији. Романи су се показали као изузетно популарни код публике у целом свету и у неколико година након објављивања роман Пошта био је преведен на петнаест језика. Преостали романи из његовог опуса аутобиографских романа су: Блудни син, Фактотум, Жене, Холивуд и Шекспир никада ово није радио. Сваки од романа описује одређени период његовог живота: пубертет, средње године, успех у старости… Та аутобиографска црта и хумор су оно што га је издвојило од осталих писаца. Ненад Жупац каже да Буковски заокружује своју поетику, која се, с аспекта историје књижевности, назива ,,прљави реализам’’ или ,,сирови, брутални реализам’’, зато што дела која припадају овом књижевном жанру осликавају живот без улепшавања- човек је оно што јесте, а не оно што жели да буде.’’ (Буковски, 2010, п. 162.) Сам Буковски сматра да је једноставност кључ. (Буковски, 2008, п. 73.) У роману Пошта он се побринуо да се све незгоде Хенрија Кинаског, и као љубавника и као поштанског службеника, испричају цинично хумористички да би сачувао роман од претенциозности. То је био случај и с већином његових каснијих романа и без сумње један од главних разлога за његову дуготрајну популарност. (Хоњард Соунес, 2003, п. 97.) Оно што посебно првлачи читаоце је тај огољени стил, који је свима разумљив. Читали су га сви: рок-звезде, затвореници, курве, песници, уличари… Али он је увек тврдио да га не интересује ко га чита: ,,Немам ништа с тим ко ме чита. Батали.’’ (Буковски, 2008, п. 122.) А посебно се ограђивао од песника, уметника. Он писање није посматрао као уметност, већ као било који други посао. Био је ларпурлартиста. А та естетика ружног у његовим делима, не делује да је као код Бодлера с циљем да шокира, па мотивише, да натера људе да се запитају, већ је више само као шок ради шока и ружно ради ружног. Он ништа и никог не осуђује, не упире прстом ни у какав грех већ је најчешће он сам тај који греши. Читајући његове књиге стиче се утисак да је уживао у томе да се гади људима, да буде презрен. Није знао како да се понаша када је био вољен и цењен. Једна од жена, која га је упознала, је рекла за њега да је био ,,масивна, бесна и мрачна енергија препуна мржње.’’ Његова естетика ружног као да је избијала и из њега самог.
Да би се тачно знало о чему се говори када се каже естетика ружног у делима Чарлса Буковског, навешћемо неке делове његових романа у којима се лако може уочити ова естетика.
Буковски је пример теорије да се естетика ружног јавља у моментима неких превирања. Он је живео у време Другог светског рата, имао је немачке корене, те је та политичка ситуација вероватно утицала на његов развој. Чак је и власник једне издавачке куће, Р. Р. Кискаден, написао есеј у часопису Сатис упоређујући отуђеност Буковског од друштва са отуђеношћу Бодлера. Буковски је од почетка био странац и неприхваћен у свом окружењу. У својој књизи Блудни син, када говори о детињству сећа се да су сва деца била каубоји, само су њему родитељи купили костим Индијанца. У америчкој култури је то потпуно клишеизиран пример неприпадања.
Буковски је писао кратке приче, поезију, водио дневнике, али је за анализу естетике ружног интересантно посматрати његове аутобиографске романе. Соунс сматра да су његов поглед на свет обликовали проблеми свакодневног живота, посебно проблеми поштанског службеника који је покушавао зарадити за станарину.
Живот и рад у пошти су били тема његовог првог аутобиографског романа. Аутобиографски роман у ужем смислу подразумева да је дело пре свега претежно утемељено у пишчевом личном искуству и животу које, и поред уметничке слободе обраде, знатније тежи верном репродуковању пишчевог личног искуства. (Живковић, 2001, п. 61.) Мада су Буковског често прозивали да је улепшавао биографске податке у својим романима, као и себе самог, он је тврдио да се већина онога што је написао њему заиста и догодила. У ствари, то и јесте суштина његових књига- искрено представљање себе и својих искустава на дну америчког друштва. Ишао је чак тако далеко да је ставио број на то: деведесет и три посто његовог рада је аутобиографско, рекао је, а осталих седам је ,,мало побољшано’’. Буковски је био главни лик својих текстова, иако је користио замишљеног наратора који је говорио у првом лицу. Име његовог алтерега је било Хенри Кинаски, упадљиво слично име његовом.
Посматрајући дело Чарлса Буковског, његове теме и стил, поставља се питање да ли свако у времену популарне културе може бити писац? Џон Вилијам Корингрон написао је увод у којем је као једно од највећих постигнућа Буковског навео његову употребу ,,језика лишеног сваког сувишног осећаја, плана и маниризма који су тако популарни у књижевним круговима.’’ Написао је да је тај стил ,,разговорни глас прикуцан за папир’’. Џипси Лу је био страшно импресиониран његовим ,,реализмом, знате, није ту било ништа лажно. Једноставно је био тако искрен и приземан.’’ Његов стил није уопште проблематичан за популарну културу и човека данашњице, чак је и пожељан. Фиск констатује да у популарној култури текстови као објекти нису ништа друго до роба, и као такви често су сасвим минимално занатски дотерани. (Џон Фиск, 2001, п. 143.) Али њему није била довољна та сведеност у писању, једноставан, разговорни стил. Он је желео да шокира читаоца, да пише о ружном, о ономе о чему се не говори, темама које никада не би биле теме ,,лепе књижевности’’. Иако би се тиме уклопио у раст вулгарног конзумеризма, о ком говори Александар Јанковић у својој књизи Дуг и кривудав пут, Буковски није припадао младим идеалистима познатијим као ,,гнев младих људи’’. (Александар Јанковић, 2011, п. 167.) Буковски није припадао ниједној групи. Радило се о његовом ставу: није желео припадати, и већином је писао о себи и стварима које је проживео. Он је чак волео да исмева алтернативну културу јер није имао превише времена за дроге, поп музику или радикалну политику. Али многи су млади писци и издавачи који су волели његове радове били дубоко уплетени у те ствари па је и Буковски био неизбежно увучен у оно што се догађало касних шездесетих. И сам писац у свом дневнику каже: ,,Нисам тражио правду или логику. Никада. Можда зато никада нисам писао ангажоване ствари, неки друштвени протест. По мени, читав систем никада неће имати никаквог смисла, шта год они урадили с њим.’’ (Чарлс Буковски, 2008, п. 44.) Ипак, колико год он истицао своју јединственост и да пише само себе ради, а не других ради, он се потпуно уклапа у захтеве и потребе популарне културе. Популарна задовољства морају бити задовољства потлачених, она морају да садрже елементе опозиционог, евазивног, скандалозног, увредљивог, вулгарног, супротстављеног. (Џон Фиск, 2001, п. 147.) А то све садрже дела Чарлса Буковског. Задовољства која нуди идеолошко прилагођавање пригушена су и хегемонистичка; то нису популарна задовољства, већ задовољства која делују против њих. (Џон Фиск, 2001, п. 147.) Он као да је то разумео, иако је вероватно само интуитивно осећао и писао по интуицији.
Пошта је преломни прозни рад његове каријере. То је први и дискутабилно најбољи, из серије од шест романа који оцртвају живот и време Хенрија Кинаског иновативним али приступачним прозним стилом који је у својој једноставности невероватно сличан његовој поезији. Романи су се показали као изузетно популарни код публике у целом свету и у неколико година након објављивања роман Пошта био је преведен на петнаест језика. Преостали романи из његовог опуса аутобиографских романа су: Блудни син, Фактотум, Жене, Холивуд и Шекспир никада ово није радио. Сваки од романа описује одређени период његовог живота: пубертет, средње године, успех у старости… Та аутобиографска црта и хумор су оно што га је издвојило од осталих писаца. Ненад Жупац каже да Буковски заокружује своју поетику, која се, с аспекта историје књижевности, назива ,,прљави реализам’’ или ,,сирови, брутални реализам’’, зато што дела која припадају овом књижевном жанру осликавају живот без улепшавања- човек је оно што јесте, а не оно што жели да буде.’’ (Буковски, 2010, п. 162.) Сам Буковски сматра да је једноставност кључ. (Буковски, 2008, п. 73.) У роману Пошта он се побринуо да се све незгоде Хенрија Кинаског, и као љубавника и као поштанског службеника, испричају цинично хумористички да би сачувао роман од претенциозности. То је био случај и с већином његових каснијих романа и без сумње један од главних разлога за његову дуготрајну популарност. (Хоњард Соунес, 2003, п. 97.) Оно што посебно првлачи читаоце је тај огољени стил, који је свима разумљив. Читали су га сви: рок-звезде, затвореници, курве, песници, уличари… Али он је увек тврдио да га не интересује ко га чита: ,,Немам ништа с тим ко ме чита. Батали.’’ (Буковски, 2008, п. 122.) А посебно се ограђивао од песника, уметника. Он писање није посматрао као уметност, већ као било који други посао. Био је ларпурлартиста. А та естетика ружног у његовим делима, не делује да је као код Бодлера с циљем да шокира, па мотивише, да натера људе да се запитају, већ је више само као шок ради шока и ружно ради ружног. Он ништа и никог не осуђује, не упире прстом ни у какав грех већ је најчешће он сам тај који греши. Читајући његове књиге стиче се утисак да је уживао у томе да се гади људима, да буде презрен. Није знао како да се понаша када је био вољен и цењен. Једна од жена, која га је упознала, је рекла за њега да је био ,,масивна, бесна и мрачна енергија препуна мржње.’’ Његова естетика ружног као да је избијала и из њега самог.
Да би се тачно знало о чему се говори када се каже естетика ружног у делима Чарлса Буковског, навешћемо неке делове његових романа у којима се лако може уочити ова естетика.
ЧАРЛС бЛУДНИ СИН
Блудни син је роман о његовом тинејџерском добу, где описује проблеме са родитељима, друштвом, ствари кроз које пролази велики број пубертетлија. Не зазире од сурових описа када прича како га је отац тукао или када описује вршњачке туче. Прича о својим слабостима и несигурностима. Иронија ове књиге, како виде Соунс и Чарлсова дугогодишња партнерка Линда Ли (Линда Лее), је да Буковски пише о свом презиру према својим родитељима и њиховом резиденцијском животу у предграђу тада када је већ и сам живео свој амерички сан- чак и више од својих родитеља.
,,Средња школа је брзо прошла. Негде у осмом разреду, на прелазу у девети, букнуле су ми акне. Многи ученици су то имали, али не такве. Моје су биле заиста ужасне. Био сам најгори случај у граду. Имао сам бубуљице и гнојне чиреве по читавом лицу, леђима, врату, а неке и по грудима…’’ (Блудни син, п. 109.)
,,Стидео сам се својих бубуљица. У Челзију си могао да бираш између физичког и обуке. Изабрао сам обуку јер нисам морао да се скидам у мајцу за физичко, па нико није могао да ми види чиреве по телу. Али мрзео сам униформу. Кошуље су биле вунене и иритирале су ми бубуљице…Имао сам чиреве чак и по раменима. Понекад, кад треснем пушком о раме, чир би пукао и процурио би кроз кошуљу. Крв би пробила, али је кошуља била дебела и вунена, па мрља није била тако видљива и није личила на крв…Провукао сам се кроз тромесечје, али су акне постајале све горе и горе. Прекривале су ми лице, крупне као лешници. Било ме је ужасно срамота. Код куће бих често стајао пред огледалом у купатилу и проваљивао понеки чир на лицу. Жути гној прснуо би по огледалу. И мали бели груменчић. На неки грозан начин било је фасцинантно што све то постоји унутра. Али знао сам како је тешко другим људима да ме гледају таквог.’’ (Блудни син, п. 113-114.)
Фактотум је прича о младом човеку који ради низ мануалних послова и то је романтизирана верзија његових искустава из четрдесетих и раних педесетих година, пре него што се запослио у пошти Сједињених Америчких Држава.
,,Курво над курвама! Види шта си ми направила!
Скочио сам. Показао сам јој своје препоне, стомак, муда. Муда су ми висила у црвеној агонији. Кита ми је горела.
Господе! Шта је то?
Не знаш? Не знаш? Ја никог другог нисам јебао! Од ТЕБЕ сам то покупио! Ти си преносилац, дрољо заражена!
Шта?
Пицајзле, пицајзле, од тебе сам добио ПИЦАЈЗЛЕ!
Не, ја немам пицајзле. Мора да их има Џералдина.
Шта?
Била сам код Џералдине, ваљда сам их покупила с њене клозетске шоље.’’ (Фактотум, п. 122-123.)
Соунс сматра да Пошта није савршен роман. Буковски је у њега укључивао материјал који је битан за његов живот као аутобиографију, али који не чини кохерентан прозни рад. Део о његовом браку са Барбаром чини се као да не припада тамо и последња четвртина књиге је слаба, али је то ипак изузетно оригиналан и успешан роман. (Хоњард Соунес, 2003, п. 96-97.)
,,Што су па чмарови грозни, душо? Ти имаш чмар, ја имам чмар! Иди у радњу и купи првокласан бифтек, и то је имало чмар! Чмарова је свуда по свету! И дрвеће, на неки начин, има чмарове, само што не можеш да их нађеш, њима само опада лишће. Твој чмар, мој чмар, свет је пун милијарди чмарова. Председник има чмар, онај што ти пере ауто има чмар, судија и убица имају чмарове…Чак и Љубичаста Иглица има чмар!’’ (Пошта, п. 90.)
Жене су његов најпознатији роман у ком детаљно пише о свом промискуитетном начину живота, опијању и мамурлуцима. У њему су се пронашле многе жене које су га познавале и биле увређене начином на који их је описао. То му није било први пут да вређа људе и да им се свети кроз своје песме, приче и романе.
,,Лидија ми је цедила акне и бубуљице. Имам лош тен. Окренула је светло надоле ка мом лицу и почела. Свиђало ми се то. Уздрхтао бих сваки пут и повремено ми се дизао. Било је врло интимно. Ту и тамо, Лидија би ме пољубила. Увек ми је прво цедила лице, а онда прелазила на леђа и груди.’’ (Жене, п. 39.)
,,Средња школа је брзо прошла. Негде у осмом разреду, на прелазу у девети, букнуле су ми акне. Многи ученици су то имали, али не такве. Моје су биле заиста ужасне. Био сам најгори случај у граду. Имао сам бубуљице и гнојне чиреве по читавом лицу, леђима, врату, а неке и по грудима…’’ (Блудни син, п. 109.)
,,Стидео сам се својих бубуљица. У Челзију си могао да бираш између физичког и обуке. Изабрао сам обуку јер нисам морао да се скидам у мајцу за физичко, па нико није могао да ми види чиреве по телу. Али мрзео сам униформу. Кошуље су биле вунене и иритирале су ми бубуљице…Имао сам чиреве чак и по раменима. Понекад, кад треснем пушком о раме, чир би пукао и процурио би кроз кошуљу. Крв би пробила, али је кошуља била дебела и вунена, па мрља није била тако видљива и није личила на крв…Провукао сам се кроз тромесечје, али су акне постајале све горе и горе. Прекривале су ми лице, крупне као лешници. Било ме је ужасно срамота. Код куће бих често стајао пред огледалом у купатилу и проваљивао понеки чир на лицу. Жути гној прснуо би по огледалу. И мали бели груменчић. На неки грозан начин било је фасцинантно што све то постоји унутра. Али знао сам како је тешко другим људима да ме гледају таквог.’’ (Блудни син, п. 113-114.)
Фактотум је прича о младом човеку који ради низ мануалних послова и то је романтизирана верзија његових искустава из четрдесетих и раних педесетих година, пре него што се запослио у пошти Сједињених Америчких Држава.
,,Курво над курвама! Види шта си ми направила!
Скочио сам. Показао сам јој своје препоне, стомак, муда. Муда су ми висила у црвеној агонији. Кита ми је горела.
Господе! Шта је то?
Не знаш? Не знаш? Ја никог другог нисам јебао! Од ТЕБЕ сам то покупио! Ти си преносилац, дрољо заражена!
Шта?
Пицајзле, пицајзле, од тебе сам добио ПИЦАЈЗЛЕ!
Не, ја немам пицајзле. Мора да их има Џералдина.
Шта?
Била сам код Џералдине, ваљда сам их покупила с њене клозетске шоље.’’ (Фактотум, п. 122-123.)
Соунс сматра да Пошта није савршен роман. Буковски је у њега укључивао материјал који је битан за његов живот као аутобиографију, али који не чини кохерентан прозни рад. Део о његовом браку са Барбаром чини се као да не припада тамо и последња четвртина књиге је слаба, али је то ипак изузетно оригиналан и успешан роман. (Хоњард Соунес, 2003, п. 96-97.)
,,Што су па чмарови грозни, душо? Ти имаш чмар, ја имам чмар! Иди у радњу и купи првокласан бифтек, и то је имало чмар! Чмарова је свуда по свету! И дрвеће, на неки начин, има чмарове, само што не можеш да их нађеш, њима само опада лишће. Твој чмар, мој чмар, свет је пун милијарди чмарова. Председник има чмар, онај што ти пере ауто има чмар, судија и убица имају чмарове…Чак и Љубичаста Иглица има чмар!’’ (Пошта, п. 90.)
Жене су његов најпознатији роман у ком детаљно пише о свом промискуитетном начину живота, опијању и мамурлуцима. У њему су се пронашле многе жене које су га познавале и биле увређене начином на који их је описао. То му није било први пут да вређа људе и да им се свети кроз своје песме, приче и романе.
,,Лидија ми је цедила акне и бубуљице. Имам лош тен. Окренула је светло надоле ка мом лицу и почела. Свиђало ми се то. Уздрхтао бих сваки пут и повремено ми се дизао. Било је врло интимно. Ту и тамо, Лидија би ме пољубила. Увек ми је прво цедила лице, а онда прелазила на леђа и груди.’’ (Жене, п. 39.)
ЧАРЛС хОЛИВУД
Роман Холивуд је прича о његовом животу након успеха и како се прославио пишући сценарио за филм Барска мушица. Најинтересантнији део целог романа су његови описи славних личности које он ,,ољуђује’’, одузима им ауру и приказује их као обичне људе са свим њиховим манама и недостацима.
,,Сви имамо овај шлиц на леђима,а? Ту доле на средини, а? Говна излазе одатле, а? Или се бар надамо да излазе! Блокирајте говна и мртви смо! Замислите колико гована исеремо у животу! Земља их, моментално, још прима! Али мора и реке грцају, гутајући сва наша говна! Гадни смо, гадни, гадни! Мрзим све нас! Кад год бришем дупе, мрзим све нас!’’ (Холивуд, п. 26.)
Шекспир никада ово није радио је роман о његовим путовањима када је постао познат, књижевним вечерима на којима је махом био пијан и о његовом схватању узалудности људског постојања и путовања.
,, Сви ти људи обраћали су нам се крајње понижавајуће и бахато, као да смо губави или умно поремећени, или као да смрдимо, и душом и телом. Знојили смо се и били смо мамурни, можда смо и смрдели. Дошло ми је да легнем на улицу и дигнем руке од свега.’’ (Шекспир никада ово није радио, п. 25.)
Ово су само неки од примера естетике ружног у делу Чарлса Буковског, а која је очигледно последица начина живота. Соунс сматра да се Буковски према свему односио са флегматичним ставом који му је толико помогао у уврнутом детињству, тешким младалачким годинама, фабричким пословима и љубавним везама. (Хоњар Соунес, 2003, п. 196.) Он је био човек који се није плашио смрти и није веровао у бесмртност. Сам је за себе рекао да је ,,…једноставан, а не дубокоуман човек. Мој геније потиче из интересовања за курве, физичке раднике, возаче камиона. За усамљене, измрцварене људе. И волим да ти људи читају моје ствари, не волим да видим сувише учених коментара, превише критицизма или сувише комплимената између мене и њих.’’ (Буковски, 2010, п. 101.) Иако су га многи касније прогласили великим мислиоцем и филозофом, његове цитате стављају на своје статусе на фејсбуку (постоје чак и странице са његовим мудрим мислима), Буковски се никад не би сложио са њима. Он је сматрао да у његовим делима не постоји ништа дубокоумно, хтео је да буде једноставан, да му структура буде проста и сирова, радије се изражавао директно него апстрактно. ,,Ја нисам толико мислилац колико сам фотограф…Немам ништа да докажем или да решим.’’ (Буковски, 2010, п. 80.) Поента је била рећи компликоване ствари на једноставан начин. Буковски се бавио и писао само о животу, а живот је најкомпликованије описати и објаснити, објективно посматрати. Био је ,,бард барова’’, како то каже Соунс, несофистициран писац којег је пратио необјашњив култ. (Хоњард Соунес, 2003, п. 213.) Још за живота су о њему снимали документарне филмове, новинари су га јурили да га интервијуишу, желели су да га угосте у својим емисијама. Свакодневно је добијао гомиле писама од људи који су читали његова дела. Његова особеност је привлачила једнако много пажње као и његов рад, па је и сам постао тема песама других песника који су за њега мислил да је фасцинантан лик (Џек Мишелин (Јацк Мицхелине), Харолд Норсе (Харолд Норсе), Стив Ричмонд (Стеве Рицхмонд)…) (Хоњард Соунес, 2003, п. 129.) Буковски никада није превише уживао у друштву других људи и са више страсти се бавио писмима у којима су га вређали и оспоравали његов таленат, него што је био срећан кад добије писам у којима су га хвалили.
Кроз његово читаво дело, поред есететике ружног која је привлачила читаоце, провлачила се и филозофија неделовања и Соунс сматра да је и то један од разлога зашто се његово дело свиђа младима и незадовољнима. (Хоњард Соунес, 2003, п. 196.) Зато су многи сматрали издајом читавог његовог рада то што се обогатио, живео у огромној кући, возио добар ауто.
Као да је издао своју животну естетику. То је и сам уочио и често коментарисао, на неколико места споменуо у роману Холивуд, као и у својим дневницима. Вероватно га је то донекле изједало, али није могао да се одрекне лагодног начина живота, који је био у потпуној супротности са његовим кредом- да је он представник несрећних, оних са руба, уличара, курви и одбачених. Пред сам крај свог живота је написао у дневнику: ,,Ти људи мисле како треба увек да будеш на крсту и крвариш да би имао душу. Желе те полулудог, док балавиш груди на кошуљи. Доста ми је крста, мука ми је од њега. Ако могу да се уклоним од крста, има још доста тога за мене. И превише. Нека се они пењу на крст, честитаћу им. Али патња не ствара писање, писац то чини.’’ (Буковски, 2008, п. 16.) И тако је један од представника одбачених, постао један од најчитанијих писаца данашњице, преведен на многе језике и посебно омиљен међу младима због свог бунта, пркоса и непостојања табу тема. Младима је интересантно да читају о алкохолу, сексу, женама, дивљем животу. Многи се проналазе у његовим проблемима, схватају његово бежање у алкохол, подржавају његов раскалашни живот, а опет су свесни чињенице да је он такав, незаинтересован за живот и презрив, доживео да буде један од оних који су остварили амерички сан. Тако да, у читавом том лудилу, он је и нека светла тачка, нада да свако може да успе у животу.
Соунс сматра да је Буковски јединствена фигура у америчкој књижевности. Немогуће га је игде сврстати, а многи су га покушали имитирати. Његов једноставни прозни и песнички стил био је искован из једноставних идеја: у почетку је био под утицајем Хемигвеја (Ернест Миллер Хемингњаy) и Фантеа (Јохн Фанте) али, како је рекао, код Хемигвеја се баш превише не смејете па је он додао мало хумора. Његове су теме биле из свакодневног живота, не јуначка дела или гламурозни ликови већ искуство мање успешних Американаца који живе у јефтиним становима и раде фабричке послове. Уверљиво је писао о том свету, иако је често претеривао и дотеривао своју властиту животну причу. Такође је искрено говорио и о људским односима: односима између детета и родитеља, између мушкарца и жене. (Хоњард Соунес, 2003, п. 214.) Буковски је изабрао најозбиљније теме за писање својих романа, потпуно их оголио и дао их читаоцу сирове, понекад лепе, а понекад ружне, какав је и сам живот, са много хумора да би лакше могао читалац да поднесе и прихвати животне истине.
,,Сви имамо овај шлиц на леђима,а? Ту доле на средини, а? Говна излазе одатле, а? Или се бар надамо да излазе! Блокирајте говна и мртви смо! Замислите колико гована исеремо у животу! Земља их, моментално, још прима! Али мора и реке грцају, гутајући сва наша говна! Гадни смо, гадни, гадни! Мрзим све нас! Кад год бришем дупе, мрзим све нас!’’ (Холивуд, п. 26.)
Шекспир никада ово није радио је роман о његовим путовањима када је постао познат, књижевним вечерима на којима је махом био пијан и о његовом схватању узалудности људског постојања и путовања.
,, Сви ти људи обраћали су нам се крајње понижавајуће и бахато, као да смо губави или умно поремећени, или као да смрдимо, и душом и телом. Знојили смо се и били смо мамурни, можда смо и смрдели. Дошло ми је да легнем на улицу и дигнем руке од свега.’’ (Шекспир никада ово није радио, п. 25.)
Ово су само неки од примера естетике ружног у делу Чарлса Буковског, а која је очигледно последица начина живота. Соунс сматра да се Буковски према свему односио са флегматичним ставом који му је толико помогао у уврнутом детињству, тешким младалачким годинама, фабричким пословима и љубавним везама. (Хоњар Соунес, 2003, п. 196.) Он је био човек који се није плашио смрти и није веровао у бесмртност. Сам је за себе рекао да је ,,…једноставан, а не дубокоуман човек. Мој геније потиче из интересовања за курве, физичке раднике, возаче камиона. За усамљене, измрцварене људе. И волим да ти људи читају моје ствари, не волим да видим сувише учених коментара, превише критицизма или сувише комплимената између мене и њих.’’ (Буковски, 2010, п. 101.) Иако су га многи касније прогласили великим мислиоцем и филозофом, његове цитате стављају на своје статусе на фејсбуку (постоје чак и странице са његовим мудрим мислима), Буковски се никад не би сложио са њима. Он је сматрао да у његовим делима не постоји ништа дубокоумно, хтео је да буде једноставан, да му структура буде проста и сирова, радије се изражавао директно него апстрактно. ,,Ја нисам толико мислилац колико сам фотограф…Немам ништа да докажем или да решим.’’ (Буковски, 2010, п. 80.) Поента је била рећи компликоване ствари на једноставан начин. Буковски се бавио и писао само о животу, а живот је најкомпликованије описати и објаснити, објективно посматрати. Био је ,,бард барова’’, како то каже Соунс, несофистициран писац којег је пратио необјашњив култ. (Хоњард Соунес, 2003, п. 213.) Још за живота су о њему снимали документарне филмове, новинари су га јурили да га интервијуишу, желели су да га угосте у својим емисијама. Свакодневно је добијао гомиле писама од људи који су читали његова дела. Његова особеност је привлачила једнако много пажње као и његов рад, па је и сам постао тема песама других песника који су за њега мислил да је фасцинантан лик (Џек Мишелин (Јацк Мицхелине), Харолд Норсе (Харолд Норсе), Стив Ричмонд (Стеве Рицхмонд)…) (Хоњард Соунес, 2003, п. 129.) Буковски никада није превише уживао у друштву других људи и са више страсти се бавио писмима у којима су га вређали и оспоравали његов таленат, него што је био срећан кад добије писам у којима су га хвалили.
Кроз његово читаво дело, поред есететике ружног која је привлачила читаоце, провлачила се и филозофија неделовања и Соунс сматра да је и то један од разлога зашто се његово дело свиђа младима и незадовољнима. (Хоњард Соунес, 2003, п. 196.) Зато су многи сматрали издајом читавог његовог рада то што се обогатио, живео у огромној кући, возио добар ауто.
Као да је издао своју животну естетику. То је и сам уочио и често коментарисао, на неколико места споменуо у роману Холивуд, као и у својим дневницима. Вероватно га је то донекле изједало, али није могао да се одрекне лагодног начина живота, који је био у потпуној супротности са његовим кредом- да је он представник несрећних, оних са руба, уличара, курви и одбачених. Пред сам крај свог живота је написао у дневнику: ,,Ти људи мисле како треба увек да будеш на крсту и крвариш да би имао душу. Желе те полулудог, док балавиш груди на кошуљи. Доста ми је крста, мука ми је од њега. Ако могу да се уклоним од крста, има још доста тога за мене. И превише. Нека се они пењу на крст, честитаћу им. Али патња не ствара писање, писац то чини.’’ (Буковски, 2008, п. 16.) И тако је један од представника одбачених, постао један од најчитанијих писаца данашњице, преведен на многе језике и посебно омиљен међу младима због свог бунта, пркоса и непостојања табу тема. Младима је интересантно да читају о алкохолу, сексу, женама, дивљем животу. Многи се проналазе у његовим проблемима, схватају његово бежање у алкохол, подржавају његов раскалашни живот, а опет су свесни чињенице да је он такав, незаинтересован за живот и презрив, доживео да буде један од оних који су остварили амерички сан. Тако да, у читавом том лудилу, он је и нека светла тачка, нада да свако може да успе у животу.
Соунс сматра да је Буковски јединствена фигура у америчкој књижевности. Немогуће га је игде сврстати, а многи су га покушали имитирати. Његов једноставни прозни и песнички стил био је искован из једноставних идеја: у почетку је био под утицајем Хемигвеја (Ернест Миллер Хемингњаy) и Фантеа (Јохн Фанте) али, како је рекао, код Хемигвеја се баш превише не смејете па је он додао мало хумора. Његове су теме биле из свакодневног живота, не јуначка дела или гламурозни ликови већ искуство мање успешних Американаца који живе у јефтиним становима и раде фабричке послове. Уверљиво је писао о том свету, иако је често претеривао и дотеривао своју властиту животну причу. Такође је искрено говорио и о људским односима: односима између детета и родитеља, између мушкарца и жене. (Хоњард Соунес, 2003, п. 214.) Буковски је изабрао најозбиљније теме за писање својих романа, потпуно их оголио и дао их читаоцу сирове, понекад лепе, а понекад ружне, какав је и сам живот, са много хумора да би лакше могао читалац да поднесе и прихвати животне истине.
Нема коментара:
Постави коментар