Маја Перић: У љубави Небеског Оца

Вода жива

Бесконачни Христе

сило мога јутра 
с Тобом немам страха
шта ће бити сутра

О пламена, о ватрена

о прекрасна и свејасна
звездо мога малог ума
ти оживи моју песму
више неба и разума

Ти загрли чедо своје

Царе мој и чежњо мека
напоји ме том радошћу
ожеднела душа чека

Водо жива, водо вечна

целим мојим бићем теци
Све си моје!
Тешке свезе ти разреши,
загрли ме и утеши.

Монахињама

Полако се назире одлука

и радости долази хук
то срце моје пресрећно бива
што занавек бира исправан пут

Опрости мајко, опрости оче

ја вас волим срцем свим
ал има неко ком' желим више
и моја душа креће за њим

Опрости ми невенчани драги

ти некој другој прстен ћеш дати
молитва моја ка теби братска
много ће већу љубав и дати

Не плачите нерођена децо

ја бићу мајка за све сиротане
у наручју храбрије жене
молитвом Богу даћу вам дане

Не тугујте за мном сестрице моје

ја вечно бићу са вама блиска
снове о моди пак нећу снити
али ћу срцем са вама бити

Рођени брате, љубави слатка

што својим бићем шириш ми биће
не плачи сестри, радуј се вазда
и твоја сестра пресрећна биће

Ја идем моме Богу и Творцу

молитву моју вечно да множим
Ја за вас живот свој  дајем!
Полако се назире одлука
и радости долази хук
то срце моје пресрећно бива
што занавек бира исправан пут

Стидна нада

Једни друге покрећемо

Хоћемо ли, или нећемо?

Питам себе, питам тебе

Што сам створен овог кроја?

Пирода нам пала мајка

Шта сам Творче томе крива?

Све слабости моје ломе
Где сам ја у свему томе?
Против себе сад се борим
Јецам, постим, не говорим.
Гледам горе у висине
Не  бих ли те Творче срела
Ал не кретох од низине
И мој поглед понизи ме.
Кажем нећу, шта то вреди

Када падам у тренутку.

Очају се не предајем

А за наду смелост слаби.

Милост искам драги Творче!

Немоћна сам, глиб ме дави!

Само један излаз видим

Да се саме себе стидим!

Кад те хвалим стид ће расти

Твоја ће ме љубав спасти!

Богу Слава! Слава Богу!
Дивити се Теби могу!
Хвала стиду, Божјем дару
спасава ме залуталу!

КРАТКА АУТОБИОГРАФИЈА

  

       Рођена сам  1990. године у селу Стрмову код Лајковца где сам завршила основну школу, након чега долазим у Београд.
    Тренутно сам апсолвент Саобраћајног факултета. Прву песмицу сам написала још у првом разреду основне школе, а кривац за то је мој отац који је и сам понекад писао.

    Највећу инспирацију налазим у љубави Небеског Оца, тражећи оно непролазно и истински важно за битисање човека као најсавршенијег Његовог бића. 

      Трудим се да негујем радостан тон у песмама и драго ми је ако својом поезијом  успем да изазовем неку врсту побуде,  покрета и љубави код других.

Tweet