АЛЕКСАНДРА ВИТИЋ: БЕСКРАЈНА МОЋ ОЧЕВЕ БЛИЗИНЕ

Александра Витић

Далеки су то путеви, пријатељу мој.
Далеке су то стазе...
Пуне неких чудних нада,
иако је све блиставо јасно!
То су путеви бескраја...изумрлих душа!
На том путу нема назад за њих,
мада, кажу "ту су негде"...
У облику анђеоског крила.
Да, тако кажу!
Али, пријатељу мој, има истине у  томе,
или је, једноставно та жеља
за њиховом близином
надјачала ту фамозну бескрајност...
Али, често осетим близину мог анђела...
Ту је...
Да, не верујеш ми?
Е, па ни ја нисам веровала, пријатељу мој,
све до тренутка док нисам осетила
бескрајну моћ очеве близине!

Пролазили су часови, дани,
па и године од тренутка његова
одласка на далек пут.
Говорили су,  пријатељу мој,
да ће се једног дана вратити
на анђеоским кочијама...

Од тог тренутка, мој поглед
гледао је у висине небеске
и ишчекивао повратак!
Лагали су ме, пријатељу мој...
Али, и данас чекам,
иако више нисам дете
које верује у приче
и даље чекам повратак...

Иако, знам да нема назад
да је битка изгубљена
и да све што је остало,
јесу црна слова на мермерној плочи,
коју по некад огреје суце, залије киша
и избрише трагове скривених суза!

На том путу...
Можда је пронашао мир,
малу оазу, а опет, пријатељу мој...
Можда га боле ране нанешене...
Можда му је хладно на том путу...

Зато те молим, пријатељу мој, ако си близу...
Угриј га.
Помози му.
Док не дођемо ми, и не огрејемо његову душу.

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКИЊИ

      Изузетно талентована млада песникиња Александра Витић из Милића у Републици Српској, рођена је 21. јула 1991. године у Власеници. Студент је  друге године Опште књижевности и тетрологије на Универѕитету у Источном Сарајеву.

Tweet