уторак, 05. август 2014.

Предраг Лазаревић: Кочићев хришћански експресионизам


Петар Кочић (1877.-1916.)
      Исидора Секулић у свом местимично надахнутом есеју о Петру Кочићу пише да је "он био огорчен више с болом него с гневом", "човек са култом бола и етиком и естетиком бола, није заправо сатиричар". То јој, међутим, није сметало да негодујући што није "Давид прича постао", устврди да је "причу као такву разбила заједљивост и потреба освете и ударац Кочића политичара". Намеће се питање у којој се мери Кочићев политички ангажман уплитао у његово стваралаштво, јер је он био свестан погубних последица тога чина, па је у приказу другог тома Милаковићеве антологије "хрватског и српског пјесништва" Наша пјесма, незадовољан ауторовим национално-политичким мешетарењем, експлицитно написао: " Кад се год у какво чисто литерарно предузеће увече одвратна спекулација и гадна политика, књижевна страна предузећа увијек страда". Чини ми се да су обожаваоци Кочића-књижевника у толикој мери били опседнути Кочићем-трибуном да су политику видели и тамо где је нема. Критика је, на пример, већ указала на експресионистичке елементе у његовом делу, али је превидела да се ради о специфичном облику експресионизма, коме би, чини ми се, најбоље одговарала одредница хришћански.
       У прозној песми Молитва Кочић се обраћа Богу: "О, Боже, мој велики и силни и недостижни", каже он. "Дај ми језик, дај ади крупне и големе ријечи, које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје". Али он се не задовољава само речима, већ додаје: "Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном (...)". О каквом се дару ради постаће јасно ако се присетимо како почиње "Свето јеванђеље по Јовану": "У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше Ријеч (...) Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало".[1] Кочић се, дакле, моли Богу да му дадне дар да речју створи дело и по духу сагласно његовом. Да би то дело испунило своју мисију, он моли Господа да га обдари речима крупним и големим, које његов народ разуме а душмани не разумеју речима које поред експресивности обезбеђују и алегоричност казивања да непријатељ не би видео сузе и због тога ликовао.

       Иако се Кочићево схватање уметности, изражено у Молитви, може подвести под формулу Василија Кандинског, по којој "стварање дела јесте стварање света", између Кочића и европских експресиониста постоје битне разлике. Наиме, пошто је Ничеов махнити човек већ био објавио смрт хришћанског Бога, западни експресионисти желели су да на упражњени трон посаде уметника, док је Кочић себи и својим истомишљеницима наменио улогу следбеника Творчевог у реализацији његове визије идеалног живота. Зато у предавању "О лирици Ђуре Јакшића" каже: "Да је љепота у умјетности бесмртна, познато је. Али има још нешто у умјетности што је смртније: живот". Кочићево дело, у ствари, је плод хришћанске етике и естетике, коју Исидора Секулић, не без основа, назива етиком и естетиком бола, јер се ради о етици и естетици свесне жртве. Само, она није приметила да се иза Давидових крупних и накострешених речи не крије "ударац Кочића политичара", већ хришћански месијанизам, који се заснива на љубави према Истини, Правди и Слободи, а како се Кочић ослања на светосавље, поред наведених вредности видно место заузима и Отаџбина. Он није случајно у моту "Јазавцу пред судом" заточнике Истине, Слободе и Отаџбине упоредио с Богом[2]. Као син свештеника, који је израстао из народа и с њим делио добро и зло, Кочић је био свестан улоге Цркве у очувању народног идентитета, па је и свој патриотизам и своје наглашено осећање социјалне правде извео из светосавља.
       У неким мојим раним размишљањима о Кочићу, он ми се указивао као Јанус, чије је једно лице Давид, а друго Мијо - Слатка Душа. Прво, накострешено, окренуто је туђину, а друго, благо, земљацима. Требало је времена д се ослободим схематизованог приступа Кочићу, који је инаугурисала старија критика, и схватим да су Мијо и Давид у суштини, идентични. Ни један ни други нису жртве појединаца, већ отуђеног закона, чији су извршиоци шупљоглави алазони.[3] На пример "ђандари" у приповеци Гроб слатке душе експлиците каже: "Ми стари, не можемо ништа. Закон те гони, ми те не гонимо", док Судац у Јазавцу пред судом, због своје алазонске .уображености, бива исмејан на основу одредаба апсурдног закона на коме, као делилац правде, заснива своје достојанство. Према томе, Исидора Секулић неоправдано замера Кочићу што "није донео на позорницу душмана Швабу", јер се Давид не бори против некритичких извршилаца, отуђеног аустроугарског законодавства, већ настоји да раскринка, његову себичну апсурдност.
        Кочићева дела нису прожета "борбено-револуционалним заносом као остварења европских експресиониста. Код њега чак и у "Вуковом гају", приповеци која је у минулом периоду узимана за пример револуционарности, Змијањци неправедном аустроугарском закону супротстављају правду Божју:
"У име закона, разилаз'те се!" - Кажу жандари.
"У име Бога и Божје правде нек одступе радници, да се крв не пролијева" Одговарају Змијањци.
       Истина, могло би се рећи да је наговештај несреће у приповеци Вуков гај дат у маниру експресионизма. "Црљен изнад Високе Греде" - а црвена боја била је за експресионисте "симбол крви, револуције али и мака као средства за поетске халуцинантне визије (истакао П. Л.)" - видели су многи сељани, међутим, само се Чочорики учинило да су се небеса отворила и да се "над Високом Гредом указа кршна и наочита женска прилика са црљеним Барјаком у руци.
       Кочићев хуманизам, хришћанске провенијенције, експлицитан је и у тексту "Тавновање". На поруку својих Планинаца: "Само реци, па ће се Бања Лука за тили час зацрљенети од нашије шалова и забијељети од нашије гуњева. Нека не мисли врнтави Швабо - шта мисли!". - утамничени Кочић је '"отпоручио да ништа не чине јер" му "је било жао да планинчад остају без отаца својих".
      Треба ли рећи да се тако не понашају револуционари?! А у зулумима Симеуна Ђака - где су најдоследније примењене загонетне речи "крупне и големе (...) које душмани не разумију а народ разумије" - зулуми се своде на довијање и претварање "од невоље љуте", како рече Давид Штрбац у једном од приповедака тог циклуса.[4] Ради се, заправо, о. зулумима где се пролева машта а не крв.
       У Кочићевом књижевном опусу основне вредности: Истина, Слобода и Правда, па чак и Отаџбина (односно патриотизам) имају изразито субјективан, понекад чак и интимистички карактер. На пример, Слобода - без које све је ништа, а с којом ништа је све - има субјективан карактер и када се ради о Мији .("Гроб Слатке Душе"), кога с огњишта тера аустроугарски закон, и када се ради о Марушки. ("Кроз маглу"), коју тиранише патријархални поредак српског села. Па чак и Давид, у коме "има милијун срца и милијун језика", нуди своју субјективну истину. То што је ово по много чему и општенародна, није плод трибунске реторике већ универзалности уметничког поступка. Када буде направљена научно фундирана паралела између Кочића- трибуна и Кочића-књижевника, постаће јасно да је његово стваралаштво, и када делује ангажовано, поштеђено "гадног политике", а утемељено на хришћанским и светосавским Вредностима.
Напомене:
1. Цитирано према Новом Завјету Господа нашег Исуса Христа у преводу Вука Стефановића Караџића.
2. Мото гласи: "Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас".
3) Алазон је, уз Ејрона, стални лик ране грчке комедије. То је шупљоглави, друштвено заштићени, надувенко, кога у вербалном натјецању побјеђује (демаскира) Ејрон - жртва друштвене неправде ("пасторче среће"), мален и слаб, али лукав и сналажљив.
4) Циклус о Симеуну Ђаку има укупно пет текстова, од тога четири приповетке; "Зулум Симеуна Ђака, Истинити зулум Симеуна Ђака", "Мејдан Симеуна Ђака" (из ње потиче цитирано место) и "Ракијо мајко", те алегорично рефлексивна слика: "Из староставне књиге Симеуна Ђака".
"Светигора", Цетиње, број 54-55, 1997.



Нема коментара:

Постави коментар