Светлана Панић: Ода једном заборављеном детињству

Светлана Панић

Шта је време? Кад године струје брзином светлости и врте се к’о на рингишпилу сви твоји дани,  окреће се точак  константно у једном безграничном непрекидном континуитету. Само нас дани у којима смо рођени подсете на неприкосновеност пролазности која отиче у неповрат. И не можеш, заиста не можеш зауставити му ток. Можете покушати, али свакако нећете успети,  колико год да се трудили. Ја сам једном покушала и није ни пошло за руком, уместо својих 23.  представљала сам се као да имам 22.г  Један краћи период ми је успевало да исценирам ту малену сцену фалша,  док се једног јутра нисам пробудила и схватила да смо сви ми, колико год не признавали себи, за једну годину већ испред својих постојаних година. Тада сам у огледалу препознавала трагове зрелости на озбиљном лицу, чак и на челу понеку линију као и прозирни предзнак првих бора које ме очекују у каснијим годинама. Обузео ме је страх...

      Закорачити у свет одраслих није нимало наиван и једноставан чин. А то смо наводно учинили  када смо када смо ступили у оазу пунолетних а јесмо ли? Неки од нас још увек нису достигли одређени ниво зрелости, који је у складу са присутним годинама, а постоји безброј разлога тако су видни?! Свакога дана на улици, маркету, парку, можете срести  мноштво незреле деце у карикатурама одраслих људи, која хрле у свој неиживљености сулудог понашања и делања. Лако је, заиста је лако живети када вам други обезбеђују услове за тај живот, када немате никаквих брига до спавања, јела и провода, јер за те бриге, постоје они који су задужени уместо вас, а ви тако фино ушушкани у ,,колевку удобног и раскошног’’ не марите...
Родитељи проводници ,,финансијске корпе’’ решавају све проблеме, тако да се и нема времена за размишљање о будућности, сутрашњем дану,  храни, опстанку људи и уопште човечанства,  а и зашто би, када је тако сасвим угодно и лепо, а за друге...  Ко мари још за друге?! Када од тих ,,других''  углавном нема користи.  Такви и немају времена да одрасту!  Јер схватити и разумети у потпуности тај појам не може свако, само онај ко искуствено доживи, и преживи, тај може. Све је садржано у оном искуственом,  искуство је мајка зрелости, а идеја је кројач искуственог, осећања су увек резултат..

       Кажу да ,,деца’’ одрастају онда када почну сами за себе зарађивати, када креирају у свом уму ткзв. обавезу дословно ,,нешто што мора’’,  и што је неопоходно ако желе и сутра удисати овај несебични ваздух који нам је даровала мајка природа, али и за тај ваздух се мораш борити, и њега мораш заслужити. Док си дете све је тако безазлено, просто навино...

       Сећам се детињства свога,  у подне бих одлазила у своје ,,дечије походе’’ плавим бмх-ом,  и не бих се враћала све до вечере  увече.  Састајали би се нас петоро на једној старој напуштеној ливади, и играли се до бесвести,  измишљали би нове игре, не дозвољавајући себи времена за досаду, трчали смо бескрајно..  слободни, лепршави,  лаки, безазлени, никога није било брига за ратове у свету, јер ми смо водили  свој рат са пушкама направљеним од дрвета, и неким дивљим травама опасани око појаса. Није нас било брига за инфлације које су харале буџет наших родитеља неуморно, нормално, јер то нас није ни дотицало. Нисмо марили за пљачке које су свакодневно нарушавале мир у великим градовима,  није а знате зашто? Оно што не разумете, то за вас и не може бити озбиљно. Безбрижно смо проводили дане у трави до рамена, из које када би се завукли, виделе би се само власи наших смеђих плавих или црних коса.  Задихане груди услед умора изазваног бескрајним трчањем, скакањем итд. Нисмо гледали на сат, осећај за време није постојао, постојали смо само ми у простору који је био сав наш свет. Дечији свет испуњен радошћу и срећом, о којој се данас само сања. Која се данас глуми,  опонаша, ми смо је имали.. 

       Живели смо у садашњости за разлику од сада када смо већ одрасли и када се од нас очекује нека озбиљност не може се потврдити. Ми се враћамо у детињство али не да живимо у тој ,,садашњости’’ већ да се што пре домогнемо неке блиставе и лепше будућности. Замишљамо и размишљамо константно шта ћемо радити сутра, прекосутра за десет дана, и како ће неки догађај протећи да ли позитивно или негативно, све то замишљамо, и глава нам се пуни бригама стрепњама, страховима евентуалним, и већ унапред конципираним исходима, које смо ми већ предвидели у својим умовима, као да смо неки пророци.   И вртимо се  у истом  кругу свеопште мразне снисходљивости учмале монотоније времена, које не дише...

       Наравно треба мислити и о будућности, али не на начин на који ми то радимо, не да би је убрзали и преобратили. Сваки сат нам је постао као минут,  а сваки дан као сат,  и тако ужурбано протичу месеци, а ми их и не примећујемо, док се у месту окрећемо... Након дужег времена обављања једне исте рутине живот ти се сведе на ,,механизам’’ а дисање на устаљени протокол.  Није ли монотоно то запитате ли се бар некада?  Кад је бело – само бело, и очи се привикну, када нема ниједне друге боје на вашем платну од снова, и толико се навикнете да више не примећујете ниједну другу боју. Док нешто не учините са собом, и за себе, нико други неће то учинити нити може. Ако дете не начини онај први корак само, остаће заувек у колицима, тако и ви. Ноге ће вам се забетонирати за оно место у ком сте учестано, и више неће моћи нити имати снаге да се покрену, потребна је велика снага воље вашег успаваног ума, па шта чекате?

       Све док сте живи, док дишете док трајете, делате, имате руке ноге, мозак не постоји трагедија, и немогућнсот да се нешто сагради, креира и учини од вашег живота. Једина трагедија бића је смрт. Да ли треба да тежимо ка њој, или да јој се свакодневно оштрим канџама среће супростављамо? Борба не сме престасти, дух борбени је онај који је вечан, он никада не нестаје, изгубимо ли њега? Изгубили смо живот и без смрти.

        Када навучете повез преко већ слепих очију шта добијате? Дупло слепило.. У том слепилу се губите. А свако од нас наводно тежи ка проналажењем себе, да ли можемо тако себе пронаћи? У једном тренутку можда и можемо, али како задржати себе?! То је главно и суштинско питање сваког бића, које нас одувек прати.

       Данас напредује глобализација, савремени век, све је  савремено, у стопу се дослеђује, сервирају се најновија достигнућа технологије, вирутелан свет осваја земљу, одузима место реалности и потискује природу у други ред. Најочитији живописни пример су ова наша деца садашњости, која сате и сате проводе затворена у кући  као прикована за столице испред тих великих осветљених ,,тоуцх’’ лцд или других екрана. У дечијем свету преовладало је царство видео игара, а шта је са играма у пољу? На игралишту, ливади песку и парку? Где је то ишчезнуло? Испарило у етапи заборављеног потиснутог доба без иједног трага. Остало у причама само.

***

Јесењи, пролећни,  летњи ваздух провлачио се кроз наше мале топле ноздрве неприметно и уливао нам снагу, елан мајке природе, која би нас покаткад често обрадовала својим цветним аромама у шуми, или на пропланку, брду, планини. То не можете пронаћи и осетити у хладном дигитално испрограмираном,  имровизаном видео театру, где се делање спроводи на дугме, и клик. Тамо ваши прстићи све обављају, све путем тастера, оно што су деца прошлости обављала путем својих ногу и руку, само на доста старомоднији начин. Али тада нас је сунчев осмех обасјавао, грејао душе, и лица мазио благи поветарац, мирисна липа својим цвећем хранила,  данас? Данас је све то заборављено у помрачини тамне полуосветљене, или не осветљене неме собе, у којој су многи затворени, па када промоле своје снене очи ван напросто ослепе од толике количине дневне светлости. И онда родитељи кажу: ,,Ово моје дете белога дана не види,’’ Добро, драги родитељи ко је задужен за то? Ко је одговоран за такве њихове навике? Ви управљате њима, васпитавате их на начин који би требало, а они почеше да управљају вама, да  ввас аспитавају, говорећи вам шта треба а шта не треба, и како треба нешто да се ради, ви не желећи да они пате, у сулудој слепој љубави одмах их испоштујете повинујете им се.

       Често чујем разне приче како родитељи поготову они мушки се све више упуштају са својим синовима у видео игре, и такмичења у њима. Све је то само последица оног претходног несанираног нерешеног прошлог. Оног, ,,нека га, дете је,’’  итд. Зар не би требало баш сада док је дете усмеравати путем којим да иде? Које навике да стиче, у ком правцу да гледа? Не, ваша логика ,,дете је, нека га’’ Тако је слаба и попустљива да ће га довести да у својих двадесет или теридесет година понаша као када је имао десет.

   А толико зеленила и природног биља друмова чека на вас и вашу децу?!

      Хајде издвојите бар један дан слободног времена, и изађите  ван својих белих учмалих или друго окречених зидина, носећи под пазухом безазлену књигу или чак ни то, само прошетајте стазама свеже младости и детињства свога, опуштених мисли, отвореног срца, тако да вам у ушима забруји цвркут несташних врабаца или других птичијих певача, далеко од градске вреве, а у грудима удисај правог ваздуха и чисте слободе, што плени.  Шетајте своја стопала и осетићете плиму која вас носи,ваше кораке и лепршаво тело..  и као лебдећи изнад пучине свакодневнице, не мислећи о следећем новом дану, ви ћете већ тада живети пуним плућима једне дивне садашњости коју сте сами изградили.

        И онда кажи ми, није ли лепо волети живот? Срж је у томе како га проводиш? И у чему? Господариш ли ти њиме, или он тобом? Суштина је у сврси. Пронађите сврху своје бити, откуцаја свога срца, за чим или оно због чега ће вам оно куцати, због кога ћете дисати? Изборите се за своје место на тако високој  друштвеној лестивици. Но само полако, не журите, јер лествица је још празна, а редови тако дуги. Нека ваш пут почне овде и сада.  Живот је увек сада и одмах. Никако сутра никако јуче. Само данас!  А живот  у садашњости живите  тако што ћете се већ котирати своју срећу у будућности, јер сваки тренутак доживљен у будућем,  биће пројекција вашег садашњег..

Стога крените!

АУТОБИОГРАФСКИ ПОДАЦИ

       Зовем се Светлана Панић, имам 24 године,  Живим у Београду, из Лајковца сам.

       Специјалиста – Струковни Економиста, по струци. Дипломирала на Београдској Пословној Школи, тренутно у потрази за послом. Пишем од своје осамнаесте године. Сматрам да  писање поезије,  и писање у целости уопште представља једну дивну активност којом би требало да се баве што више младих.  Изразити своје емоције, кроз песму причу, поему, непроцењив је осећај.   Истовремено се изјадаш сам себи, а и другима који ће то доживети на свој начин.  Пренети поруку, и заиста исказати оно што мислиш, данас је јако битно. Битно је имати ''своје место на културрној лествици''.

       Учествовала сам, на бројним књижевним манифестацијама и такмичењима, и сваки пут то искуство доживим као први пут. Јединствено, непооновљиво. И свака следећа појава, је узбудљивија и лепша.

      Моја порука младим ствараоцима: Никада не одустајте, Само корачајте  – НАПРЕД, следите своје идеале, јер они су СНАГА КОЈА НАС ПОКРЕЋЕ.

Tweet