Александар Илић: Сати среће се броје

КАД ДОЂЕ ДАН

Смеј се, користи спорост правде небеске

Тај сам који је гледао и који памти итекако
Да си убијао нерођену децу, скрнавио фреске
Знам ко је и колико због твоје свирепости плак'о

Уредно сам записао све оне ноћне урлике

Имена и презимена оних које си уцвелио
Под тепихом ... у тајним фиокама ... чувам слике

Кад дође дан да те сетим какав си крвник био 

Кад дође дан ... кад притисне стравична коб

Кад дође дан да намириш јаде и неспокоје
Показаћу ти сваку крстачу, сваку јаму и гроб
Смеј се ... смеј, али знај, да сати среће се броје

СУЗА ПО НЕБУ РАЗЛИВЕНА

Пребољен сасвим, траг ми је збрисан

Више нисам ни срећа ни туга њена
Ни осмех, ни уздах, ни суза скривена
Заборављен ... одавно одсањан сан

А она је мени све, проклето све

Поноћна мисао и дуги јутарњи уздах
Она је сваки трен, сваки трептај и дах
Нема је ... а живим за њу и од ње

Она је свака песма и чаша разбијена

Бол који време не лечи, вечит ко свемир
Она је океан суза и страшни врели немир
Мој крст, крв, жиг ... суза по небу разливена

ТИ НЕ СМЕШ ПЛАКАТИ

Када се наживиш, и када осмех изветри

С лица. Кад опет будеш сама и сетна
Када те уморе ти луди, весели километри
Кад више не будеш вољена и сретна

Када жалосна схватиш свеопшту пролазност

Неминовну празнину којој нема лека
Прочитај моје песме, нека ти буду мост
До мене, који те воли, и који те једнако чека

Ти не смеш плакати. Ја плачем за обоје

Немој се плашити када кајања на те завриште
Све се мења, осим, да си једино моје
Мој загрљај нека ти буде, спокој и уточиште

НЕ ЗНАТЕ ВИ

Не знате ви колики је био њен осмех

и колики распон руку када их рашири
Немате појма какаква је кад се буди
и како "волим те" звучи у свитање.

Не знате оно што знају дунавске аде,

ердевичка језера ... Више знају она три
каменчића сакривена у морској ували.
Више од вас знају фрушкогорске висибабе.

Зато ме геледате тако тупо и чудно.

Немате благе везе каква су јој стопала.
Не знате каквог су укуса њена рамена
и какав мрак настане кад јој очи затуже.

Не знате како шкрипуће снег под ногама

и како прија врео чај после зимске шетње;
то не знам ни ја ... Остало је неостварено;
тек један комадић наших помрлих снова.

Не знате ни да сам сад на половини крушке

коју сам добио од пријатеља из Колашина
и да ми се сузе ваљају преко пијаних
осмеха... А тада је бол на најавишој тачки.

Ништа не знате, и боље ништа не питајте

Чак и речи утехе могу да ме разгневе.
Оставите ме да обрћем своје успомене
и да их мешам са ракијом, тугама и речима.

Tweet