Снежана Влајнић Костић: Сведок сам тренутака чуда

ЧУДА СЕ ДЕШАВАЈУ

Последња над последњом

лута мисао
приморена на ћутњу,
обојена тишином
суморног ми јутра.

Над ликом дана

Бели папир и мокро перо сећања
уз страхопоштовање смирено чекају
себе у себи да се сетим.

Отисак - траг светог сна -

Чека
Сличи ми на исповедну собу
Религије заборављене...

А тамо навише на олтару дана-

Киша…
Неуморна рони свете сузе.
Однекуд грмљавина -
Добује.
Сев муње и удар грома по камењу
мојих спотицања
Нит спознајом нит слутњом ничијом.

 Нит душом оних који не знају

љубавни занос беле орхидеје
са невиним дахом лептира.

И никада спознати неће

светлост свица у мени
на путу животном
где правде и неправде се роје.
У мени светлост сунца биљури срце
То лик је сина - јединца мог.

Ломи се камење

Љубав разбија стење
Гром разлама кал
И потекоше плаве воде срца
Светли Божије давање .

Кад ојављује се плод описан трагом

Свануће свануће ново
Jедног дана златовезом
уписан биће и мој сан.

Сведок сам

тренутака када се чуда дешавају.

( Песма из нове збирке која је у припреми )

АФРОДИТИНЕ КОЧИЈЕ

Чекајући свануће,

прелиставам старе белешке,
остах збуњена исписаним речима,
својих истина, својих снова.
Последњих десет  лета живим на малом
и тајанственом острву Цyпрус,
које много волим јер постаде светионик моје душе.
Некада давно из морске пене на обали крај Пафоса
изронила је ћерка Зевса и Дионе
Афродита, Богиња лепоте, пожуде и љубави.
Заштитница заљубљених.

Њен омиљени цвет била је ружа,

док су њене кочије вукла два бела голуба,
птице које је највише волела.
Често босих стопала ходам
њеном обалом где моја душа засветли,
још увек је ноћ, тишина у којој препознах речи.
Три сата је и нешто мало минута, затварам своје очи,
допуштам машти да ме води.
Додирују ме сенке пропуштених тренутака из прослости,
море је ноћас мирно.

Уздишем дубоко питајући себе:

,,да ли ја то живим на обронцима обмане?’’
Ова ноћ исповеда ми грехове птица
у азилу тмурних облака.
Плачем над тишином мојих речи,
чујем грмљавину моје душе,
пожелех да напишем истину на трагу муње,
екслодирала је у мом срцу и сјај се распрштао
на хиљаде комада мојих истина.

Које повукоше ме за собом

све до расцветалих поља неких других галаксија.
Тамо речи поштују ветар,
једноставност и понизност  доминира
међу  раскошним крошњама дрвећа,
на процветалим гранама мени непознатог, сочног, здравог воћа.
ја,  огољене душе до костију свог скелета,
препознах све оно о чему сам до сада снивала.
Осетих у тренутку топлину, благостање и слободу душе.
Препознах  лирских тензија стихове Елитиса и Кавафија,
Испред мене поворка обичних бића налик нашим сељацима
Из епохе  Светородне лозе Немањића.

Дочекују ме топлим загрљајем и осмехом,

плешемо на раскошној ливади расцветалог пољског цвећа
под ведрим небом уз музику поветарца.
Отварам лагано очи,
осећам убрзане откуцаје срца,
и даље под утисцима проживљених магичних тренутака
мог путовања кроз старе белешке, исписаних снова
ал’ збуњена више нисам, нада ме не напушта,
оживећу ја те иконе свете , овде на острву које ствара чуда.

Тишина ме милује, први зраци светлости рађају зору,

поглед ми упрт иза хоризонта,
море је тихо и мирно…
моја душа у екстази пред магичном сликом рајског поља.
Афродита ме шапатом себи призива,
шаље ми своје кочије које вуку
два бела голуба.

ПОСЛЕДЊИ ПУТ

Клечим и молим се,
док људи око нас...
како да кажем?
Не постоје речи довољно јаке,
након телефонског позива
нашла сам се у болници
уз постељу мог верног
дугогодишњег пријатеља.

Изгубио је пола преосталог

времена свога живота
у неколико секунди,
срце га је у дубокој патњи издало,
медицинске сестре као тужне Мадоне
покушавају да ми улију наду да ће преживети.
Како да кажем,
којим речима могу описати тугу?

 Његов слабашан глас,

скоро нечујан опрашта се са мном,
моја рука чврсто стеже његову.
Не могу! Нисам довољно јака,
Издају ме сузе које надолазе, јако.
Лице ми се грчи од бола, пред очима слика,
не могу да видим трагове сунца,
око мене доминира црна и сенке.

Он, мој верни дугогодишњи пријатељ,

погледом, открива свој страх од пута
који неминовно следи,
ја, клечим на коленима и молим небо,
док људи око нас, у пролазу безбојни
не додирују туђи паучинасти пут,
не осећам више стисак његове руке.

Дижем се, ослањам своје ухо

на његове усне,
удахнула сам последњи дах
свог верног дугогодишњег пријатеља,
последњи пољубац на још врелом образу,
неописив тренутак бола.

Yианни ...  пријатељу мој,

почивај у миру...
исти пут за тобом следим…
срешћемо се на извору светлости.
Волим те!

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКИЊИ

      Снежана Влајнић Костић рођена је 10. 09. 1962 године у Књажевцу, од ’81 до ’97 године

      Живела је  и радила у Солуну Грчка, од ’97 до 2004 у Немачкој где је ’99 рођен њен син Александар а од 2004 до данас зиви и ради на Кипру. Пише прозу и поезију, има објављену књигу есеја, прозних текстова и песама под називом ,,Кутија Сећања’’ – (Свен – Ниш) 2013. Своја дела објављује на социјалним мрежама и сајтовима. Ово је њена друга књига у којој је заступљена само поезија. Оснивач је и активни члан организације ,,Удружење родитеља деце са Дауновим синдромом Лимассол Цyпрус.’’- где је активно укључен и  њен син Александар...

Tweet