Јован Станић: Сити смо полуписмених и неписмених књижевних мешетара!

    Интервју господина Петра Милатовића Острошког „Јавно о тајном“ који је с њим водио Ненад Плавшић, погодак је у праву мету кад је реч о књижевности данас и књижевницима, књижевним наградама и много чему у вези књижевности.

       Тим поводом желео бих и ја да укажем на нешто што боде очи свима. Наиме, евидентно је да је све више аматера, па чак и незналица, који се са маргине гурају тамо где им уопште није место у нормалним околностима. Општа беспарица у друштву створила је погодну климу за разне полуписмене и неписмене мешетаре који организују „књижевне вечери“, вашарске „фестивале“ поезије, штампају „зборнике“ чија је једина вредност у утрошеном папиру и лепку. Боже нас сачувај дрских примитиваца који без имало стида буквално гурају прст у око свакоме ко се иоле разуме у књижевност.

         То је нарочито видљиво на друштвеним мрежама које многи опскурни и безначајни аутори и најдрскији плагијатори  користе за најпримитивнију самопромоцију, лишену елементарне културе и сваког достојанства,а да не говорим о познавању књижевности, што је „Богу за плакати“!

       Уважени Милатовић у интервјуу каже, цитирам, да  су „прочитани они писци који ништа не читају“ и одмах тачно дијагностицира  „Општи културоцид највише погађа савесне читаоце.“ Нема савесног познаваоца литературе  који се неће сложити са овим прецизностима.

     И такве полуписмене и неписмене незналице се усуђују да буду локални пресудитељи организујући којекаква књижевна окупљања испод сваког нивоа и још ту бруку називају „фестивалима“,а најчешће су то они фосили који су преживели катаклизму комунизма, па комунистичким остацима  сада култура, нарочито литература, дође као идеално средство за исказиавње властитих фрустрација.
Зато не треба да чуди, како је тачно приметио уважени Милатовић речима: „Објављују сви: кућне помоћнице, курве, глумице, певачице, генерали који су све ратове изгубили, лопови, професионални ниткови, удбаши, кочијаши,  доушници, бескућници, убице, медијске балавице, криминалци, полуинтелектуалци, пробисвети, аналфабети...“

       Како сам у уводу истакао, општа беспарица и тешка економска ситуација, дошла је као поручена полуписменим и неписменим скрибоамнима који, како је умно и саркастично приметио мудри и одважни Милатовић „Књигу објавиш као да плаћаш музичку жељу“, јер неписмени и полуписмени  без имало стида штампају књиге које нико не чита сем они сами, књиге лишене елементарне писмености, а да не спомињем књижевну вредност која је за такве дрзнике од њих удаљена неколико милиона светлосних година.

      Симптоматично је да појединци који не поседују никакву литерарну вредност злоупотребљавају катастрофалну економску ситуацију да би, објавивши приватно пар опскурних књига, лишених сваке вредности, пуни себе закуцали на врата Удружења књижевника Србије, где буду примљени, што срозава углед најстаријег књижевног удружења код Срба. Као да постоји континуирани систем обезвређивања свега у српском народу.
       Примера ради, имао сам прилику да у руци држим  књижице извесног Петра Вујичића из околине Пожаревца на основу којих је примљен у Удружење књижевника Србије, брошурице без рецензија, без каталошког броја (CIP) у Народној библиотеци Србије, без навођења издавача, уредника и тако даље, дакле без свега што је по закону о издавачкој делатности обавезно. Најблаже речено – УЖАС!

     Надам се да ће доћи нека срећнија времена у којима ће се вредновати квалитет и у којима се новцем неће моћи купити звање, а најмање знање, јер заиста смо сити полуписмених и неписмених књижевних мешетара!

     Хвала на уступљеном простору.

Tweet