Славимир Ј. Зеленкапић: О песмама и песницима

     Мудром Цицерону се приписује изрека: “Дeвojкe су пoпут jaбукa“.
     У разумевању ове мудрости ево тог древног записа  „Дeвojкe су пoпут jaбукa нa стaблимa. Нajбoљe сe нaлaзe нa врху стaблa. Људи нe жeлe дoћи дo нajбoљих, jeр сe бoje дa ћe пaсти и пoврeдити сe. Умeстo тoгa, узимajу трулe jaбукe, кoje су пaлe нa зeмљу, и дo кojих лaкшe дoђу, иaкo нису тaкo дoбрe, зaтo jaбукe кoje сe нaлaзe нa врху стaблa, мислe дa с њимa нeштo ниje у рeду, дoк су, зaпрaвo, oнe вeличaнствeнe. Jeднoстaвнo, мoрajу бити стрпљивe и чeкaти дa прaви чoвeк дoђe, oнaj кojи je тaкo хрaбaр дa сe пoпнe дo врхa стaблa збoг њих. Нe смeмo пaсти дa нaс дoхвaтe, кo нaс трeбa и вoли нaпрaвићe свe дa дoђe дo нaс.“

Ова метафора о „девојкама и јабукама“ инспирише да је применимо на „песме и песнике“ као јабуке на поетском дрвету. И овде би се када су у питању песме и песници најбоље морале налазити на врху стабла. До врха се није лако попети, зар то треба доказивати. Пробајте и уверићете се. Крадљивци јабука у страху или журби краду са ниских грана. И ви који ово читате можда желите најбољи дар јабуку - песму. Али у страху не сежете ка њима. Све остаје само у очима и на равни дивљења. На жалост, једна узгредна квачица, на речима „свиђа ми се“, која у наше време има ружно увозно име, или какав несмислени коментар, то је оно што је реакција инстант читаоца на бројним пауковским мрежама. Не одважи се свако да се вере гранама поетског дрвета.

Шта данас нуди „поетско интернет дрво“?

Пасти и поломити се, то је големи страх „малих“ песника. Узалуд што се најбоље песме- или ти јабуке налазе на врху стабла. Не говоримо овде о подели на мале и велике, како би се могло погрешно закључити, него на праве и „назови песнике“ са уверењем или јеси, или ниси песник? Све друге атрибуте које неки дописују песницима су под знаком питања? „Лажни песници- плагијатори“ који се данас множе као сабраћа пророци и учитељи, по оној Христовој, све се теже препознају, па се ваља чувати „да вас не преваре“.
Јабука на земљи или у трави може да завара очи исто као и она на грани. Морате је узети у руке, или је убрати, да би сте видели најчешће доњу или другу страну која је фалична. Ако сте је већ узели у руке имате искуство прекршаја „пожели“ или „не пожели“ према савету једне заповести из Декалога Божјих заповести, дакле искуство прамајке Еве и праоца Адама, свеједно убрали је или покупили. У рукама имате трулу јабуку са укусом греха и сигурно истеривање из раја.

Шта данас нуди „поетско интернет дрво“ на гранама и около? Ко то све данас бере или сакупља јабуке по поетском врту? Коме се грех прикрада у самообмани? Ко ће узети и дати „мужу својему“?  Ко ће занавек „носити прегаче од смоквиног лишћа“? Бојим се да данас готово и да нема стида и савести? Уместо „Оче наш-а“ молитва би се могла молити рефреном који одзвања на све стране „Узми све што ти живот пружа...“ Грамзивости, докле?

СВЕ ЈЕ ОВО НИЧИЈЕ И СВАЧИЈЕ!

Најчешћа слика и ових дана дозвана из детињста је купљење опалих јабука. А какве су опале јабуке? На првом месту црвљиве, потом спарушене, дивље,... па труле. Мање муке треба да се нешто покупи него да се убере. Нећемо залазити на наше политичко поље где је овај принцип „покупи све што ти под руку дође“ данас тако очит, да просто вришти и вређа сироту рају. Лакше је присвојити туђе, или ти да будемо отворени украсти, приграбити... плагирати... Данас кад уз сваки интернет друм имате јабукових дрвета зашто не застати, покупити у своје наручје, ионако „све ово је ничије и свачије“.

Рећи ће те, ово су безазлености о чему зборимо. Колико тежих и болнијих ствари има?  Да, у праву сте, али овде се препознаје „принцип“, који  је доминантан свуда, у нама и око нас, у нашем друштву. Ко ће и када видети да сте присвојили или украли туђу песму? Релативизовати ствари и појаве је наш доминантнији манир. Ако не бранимо чистоту и ове и овоме сличне појаве и не осуђујемо их, није далеко дан када ће нас мутна матица неморала све однети.

Песничко небо је високо а земља је приземна и под ногама. Није чудо што неки немају крила да лете у плавет неба, али је жалосно што има и оних који ни земљом не умеју да ходе. Спотичу се о туђе јабуке-песме, иако су црвљиве, пегаве, опоро дивље и труле. Не желимо да погрешно разумеју читаоци, и они који се у овоме нађу и препознају, не тврдимо да су оне сјајне румене јабуке у целофан умотане, увозне, шприцане... праве и здраве. Знамо искуствено, чак из детињства, шта су оскоруше кад угниле, или јабуке из сламе, изнете из трапа у сред зиме о каквом благдану. Знамо шта је на најгорњим гранама дрвета, али ни поглед да подигнемо, а сагињемо се да покупимо опале. Све више данас се срећу људи који гледају у земљу, преда се, као да стално нешто траже, као они који су изгубили све, а ретки су они који подижу очи горе, ка врховима стабла, загледани у песме, загледани у небо, у звезде, у идеале...

Песници које јабуке ви садите, берете...? Пишите и не бојте се да ће вас покрасти ако сте на врху „вашег“ а не „туђег“ поетског дрвета. Не залазите у туђи јабучар да би сте узели оно што није ваше. Свој јабучар негујте, у њему се одмарајте, и из њега се сладите. И не заборавите мудри Цицерон је био и остао у праву. Свеједно је да ли је говорио о девојкама које су као јабуке, или што га ми прочитасмо налазећи да се његова мудрост може односити и на песнике и песме, као уосталом и на многе друге животне и човекове аспекте. Мудрост увек ваља послушати и чинити по њој...

 Неке књижевне награде по рецепту "ти мени, ја теби"

       Шта је са јабукама које се налазе на врху стабла? Јесу ли, уистину, у дилеми „да са њима нешто није у реду“? Цицерон вели да су оне величанствене. И тој величанствености би се могла зборити посебна беседа. Да не ширимо причу. Горња два питања се могу разумети и као питања која вас питају: шта је са песмама и песницима? Јесу ли сви лауреати, песме и песници увек на врху стабла? Кад је данас реч о наградама и награђенима тешко је то тврдити? Ни Нобелова награда није оно што је била, а да не говоримо о сумњивим и кланским књижевним наградама са конкурса који нас као муљ затрпавају из поплаве, по рецепту, „ти мени, ја теби“. И ово започето промишљање о профанисаним наградама далеко би нас одвело, па нека буде повод за неку другу прилику и другу причу. Кад Нобелова награда има сенку шта рећи за ове овдашње? Не споримо све награде, и не загледамо у сваку сенку, што би се рекло - част изузецима. Истина је, само су величанствене оне јабуке на врху стабла које се одрже на ветровима и које најбољи судија време призна за величанствене. Фаличне јабуке ће увек пасти и иструлити. То је исто и са песницима и њиховим песмама.

          Савременици често не запазе и не дају похвални суд о песнику и песмама. Често тек долазеће поколења открију дар јабуке. Кад дође право време и прави читалац –храбар човек за заборављено стабло, величанствене јабуке биће убране. Стрпљење молим! Песници не падајте да вас лако дохвате.

        Нека се нико не гађа вашом трулом јабуком. За праву песму, песника, као и за праву љубав увек има времена. Хвала ти мудри Цицероне на поуци...                                                       

Tweet