недеља, 17. август 2014.

Марија Ненезић: Искрено о савременом „поетском“ лудилу (Поводом интервјуа Ненада Плавшића „Јавно о тајном“ са Петром Милатовићем Острошким)

Давно је прошло време када су песници били принчеви поезије. Када је поезија била високо изнад нас, обичнних смртника. Пера и хартије биле су вредне, чак и вредније од куповне цене.
         Сада имамо неке „даме“, које у предаху, након скуваног ручка, и чишћења куће, укључе свој преносни рачунар, и инспирацију потраже по Фејсбук групама, и статусима. Отворе нови Word документ, повуку дим неке слим цигарете, погледају у паучину која им је промакла, и својим надограђеним ноктима разлете се по тастатури. Тада, у тим моментима, настају, како је једна „песникиња“ рече, „римована поезија“, без једне једине риме. Качи се на једну групу, а друге домаћице, са усхићењем читају, лајкују, коментаришу.... Сувишно је поставити питање, да ли су дотичне даме икад ишта прочитале, да ли су икад отвориле, књигу која се бави проблематиком књижевности, која објашњава шта је песма, која нас учи рими, цезури, углавном о версификацији. Ценим да нису ни чуле да то постоји, али су начуле да постоји нека можда и зарада од стихотворства, нека признања, неке награде... И наравно, јефтино штампање књига.
       Као посебно занимљив тренутак данашњег стихотворства, јесу књижевне промоције, књижевни сусрети, такмичења, где ће пронаћи неке јако блиске пријатеље који ће прословити понеку лепу реч о руглу, о сметлишту које праве... А људи моји, да ли сте видели коју дозу самољубља, лицемерства, надмености и сујете данашњи песници поседују. Не дај Боже, да им наговестиш да то није добро, одмах скачу, кланови- криминални поетски кланови (како је то лепо приметио Петар Милатовић), у одбрану. Не бране се пером, аргументима, бране се лајањем, цичањем, плакањем, и евентуално блокирањем, ако се дискусија води виртуелно.

      А како то раде поједини квази песници, пишу, пишу о свему, о свачему, о битном и небитном, уништавају лепе српске речи, и крију се иза неких цедуљица....
       Ма нису ни они „признати“ ништа бољи. Имају своје неке књижице, неколико издања, (ако су нашли добру тему), али никада се неће усудити да се унапреде, наравно ако је то могуће у њиховом случају. Постоје и они који видно, у лажном постмодернистичком маниру, КРАДУ, ОТИМАЈУ,  туђе композиције, туђе риме, туђе мисли. Не, није то само због тога што је данас све већ опевано и описано, то је из разлога што не умију писати, стварати оригинално. Данас је јако мало оригинала...
       Након скуване послеподневне кафице, дотична дама, узима књигу поезије, прелистава, својим очима упија неке могуће конструкције, опет отвара Word, и већ подвучене конструкције преправља и кроји за себе и своју нову збирчицу поезије. И ти плагијаторски виртуози, најбољи су на свим песничким конкурсима.
        Још један занимљив феномен, савремености (ох, како је ужасна!!!) јесте и осликана поезија, или још горе, поезија на youtube каналима, потражите и видећете распевано-уплакане песнике ишчупаних обрва! Своје љубавене песме посветиће својим девојкама, према којима се вероватно у реалном животу понашају насилнички. Ова хипотеза може бити тачна уколико прихватите чињеницу, да данашњи песници СИЛУЈУ ЈЕЗИК И СИЛУЈУ „СТАРЕ“ ПЕСМЕ, зарад неколико десетина лајкова које ће испросити попут циганке на улици.
Песници и песникиње/ писци, најбоље знају ценити пријатељство, јер то пријатељство, познанство и неке учињене услугице, отвара им сва врата, завршава награде, победе (примењена народна пословица: лепа реч и гвоздена врата отвара).
        А о читању ни гласа, молићу лепо! Читање није модерно, посебно ако је реч о читању са размиљшањем... Да би проверили ову моју причу, пођите на било коју групу која се „бави поезијом“, и реците да је лоша песма, видећете како ћете проћи. Само, памет у главу, не качите се са свима, неки имају јако опасне пријатеље. И нема међу нама нових Дучића и Ракића...



Нема коментара:

Постави коментар