(Прича је
заснована на истинитом догађају, у спомен мом оцу Стевану Радићу.)
„Најавили
су искључење струје вечерас од шест до десет“– рекла би моја мајка. „Добро је,
добро“, помислила бих и сакрила свој детињи осмех, смијуљећи се кришом и
радујући се мајчиним речима. Знала сам, биће то једна од оних вечери у којој се
окупе пријатељи мог оца, чика Влада, смешан мали човечуљак који је волео да
/због здравља/ „потегне“ покоју домаћу, чика Обрад, проћелав, али бркат чичица,
увек обучен у дебео, плетени џемпер и најстарији гост, чика Брана, који ми је
доносио слаткиш, говорећи како се, ето, случајно нашао у џепу. Било је то
друштво „рестрикције“.
Окупљали би се без договора, по навици, увек кад би се
мрак увукао у наше топле домове. Једино светло била је мала петролејска лампа,
на средини стола, чувана као највећа драгоценост, коју би мајка после употребе,
стављала на горњу полицу, за сваки случај. Отац би сачекао да се гости послуже
кафом и домаћом љутом, извадио би карте на сто, а онда мени кратко намигнуо. То
је био знак. Одмах би се вешто попела у његово крило. Гледала сам ту чудну игру
и ништа нисам разумела, а и како би, имала сам само шест година. Чекала сам ја
нешто друго. Чекала сам ону „моју причу“ коју је отац причао небројено пута а
ја помало снена, у крилу, сваку реч упијала, баш као да је чујем први пут.
„Ајде тата, причај, ајде...“ Три друга, држећи већ истрошене карте у рукама
нису ни обраћала пажњу, навикли су и они небројено пута да је чују. „Но, добро,
још овај пут, а онда мила моја, на спавање“ – рекао би отац уз смешак.
Промешкољим се брзо у очевом крилу, да се наместим удобније, просто утонем и
обавезно додирнем очеву руку, да се осетим сигурније. Прошло је толико година,
а још увек чујем драги глас, видим, петролејка трепери и оживљава сене из
прошлости у полумраку топле собе.
„Имао сам само четрнаест година, без оца, без мајке..., ратовало се, али тада нисам разумео где и зашто...“ – почиње причу мој отац. ¬- Ни сам не знам како сам се нашао у том вагону. Сећам се да сам био гладан и уморан па сам ваљда тражио неко уточиште. Пробудили су ме непознати гласови и хладан ваздух који се провлачио кроз кости. Вагон се кретао. Осим мене у вагону је било још оваквих голуждраваца, без пртљага, збуњених и уплашених због неизвесности која нас чека. Скупио сам се у свом ћошку, пажљиво слушао неповезане разговоре и закључих да смо ми „транспорт“. То ми се учинило као нешто важно све док нисам чуо како спомињу реч „логор“. Било је све хладније и мислио сам да воз никад неће стићи на одредиште. Али стигао је. Са језивом шкрипом отворише се врата вагона. Светлост заслепи очи. Грубе туђе руке изгураше нас из вагона. Неки падоше, немајући времена да се дочекају на ноге. Прво што сам угледао била је жица. Бодљикава. Дрхтао сам од хладноће и сећам се лудих мисли у мојој глави и шашавог питања, како су развукли жицу која на све стране има бодље. Без постројавања, све нас, онако у групи, усмерише према великој капији и дугачким дрвеним баракама. Тек прошавши кроз капију као да се освестих. Логор! Хтедох да станем! Да вичем! Да се вратим! Добих само нечији лакат под ребра и ударац у чланак. Посрнух, али остах на ногама и некако стигох до бараке. Залупише се врата за последњим, кога просто убацише унутра. Једним погледом изабрах дрвени кревет, онај који ми је био најближи и само се стропоштах на њега. Дрхтао сам све време и нисам знао да ли је то од страха или хладноће. Покрих се парчетом тканине који се осећао на устајалост и пожелех да одмах заспим. Измешани гласови допирали су са свих страна. Неко је плакао дуго у ноћ. Заспао сам. Јутро је дошло пребрзо, бар ми се тако чинило. Постројли су нас и прозивали по презимену, а онда нас поделили у мање групе. Тишина је била неподношљива. Нико није знао шта ће бити са нама. Група по група излазила је ћутке из бараке. Ја сам био у задњој групи и тек онда погледах око себе. Нас осморица који смо остали били смо најмлађи, готово деца. Утоварише нас у мали камион и одвезоше до полусрушене зграде у којој је била импровизована пекара. Из пекаре се већ ширио мирис хлеба. Осетих глад али и олакшање. Радио сам све што су ми рекли, носио вреће брашна, чистио и кад нико није гледао, успевао да поједем, у пролазу, крадом откинуте комаде хлеба. У пекари је било топло и нисам више био гладан. Добро је, помислио сам, добро је. Вратили су нас у бараку касно увече. Остали затвореници већ су били унутра. Велика већина их је заспала преморена од целодневног рада. Спорим кораком пришао ми је бледуњав младић, плавих очију и црне куштраве косе. Рече да се зове Драган Јовић и да су га ухватили док је сакупљао дрва у оближњој шуми. Није стигао ни да се јави жени и деци. Питао ме како се зовем, одакле сам и имам ли породицу. Додао је на крају разговора да је данас радио у циглани. Следећа јутра почињала су исто, дању смо радили, увече Драган и ја, мало попричали и сваки би пре спавања утонуо у своје мисли. Седамнаест дана је прошло а чинило ми се да сам ту годинама. Драган и ја смо се зближили. Причао ми је о својим двема ћеркицама, брижној жени и болесним родитељима. Примећивао сам да је из дана у дан све мршавији и исцрпљенији. Углавном сам ћутао и само га слушао, а он ми је био захвалан на томе. Те седамнаесте вечери кад се сви вратисмо у бараку, Драган ми је као и обично пришао и сео поред мене. Видех му руке пуне жуљева и ране које су крвариле. Погледао ме упалим, плавим очима и рекао: „Преморен сам, циглана ће ме убити. Ти Стеване миришеш на хлеб, а ја сам тако гладан. Молим те, ујутру кад нас буду прозвали да се заменимо у групи. Ја бих уместо тебе у пекару, да мало зацеле руке и да се наједем врућег хлеба. Да ли ћеш ми то учинити?“ Ни тренутак нисам размишљао, рекох му да пристајем. Само је климнуо главом и захвално ме погледао. Заспао је одмах, а ја сам још дуго о њему размишљао. Ту ноћ многи нису заспали, чуо сам уздахе уморних тела и шкрипу дрвених кревета. Свануло је. Постројише нас као и сваког јутра и прозваше. Кад изговорише Стеван Радић, не помакох се. Драган изађе уместо мене. Срце ми је заиграло. У његову групу после прозваног Драгана Јовића, уђох ја. Пекарска група крену према вратима. Видео сам на тренутак савијена леђа и куштраву Драганову косу. Изашао је не окренувши се. Нас одвезоше у циглану. Нико из групе није приметио замену, а ако и јесте, није им било важно. Никоме, осим Драгану и мени. Један дан у циглани, а из мојих руку, потекла је крв од оштрих цигали и терета. Ипак, у дубини душе, чим сам помислио на Драгана, радовао сам се. Једва сам чекао вече да се сретнемо. Издржах храбро и некако се дочепах вечери. Вративши се у бараку сео сам на кревет, поцепао доњи део своје кошуље да њим умотам рањаве руке. Приметих да нас је у бараци мање. Драганов кревет био је празан. Помислио сам да пекарска група касни. Чекао сам, али ту ноћ, нико од њих се није вратио. Покушао сам заспати. У чудном бунилу и полусну, осећао сам тескобу у грудима и црну слутњу која ми је колала венама. Пре свитања, врата бараке изненада се отворише. Помислих на тренутак, „Драганова група“, али унутра угураше десетак мени непознатих, уплашених момчића, мало старијих од мене. Они заузеше празне кревете тек да на њих оставе оно мало ствари што су донели. Убрзо их постројише и прозваше њихова имена. До мене, једва чујно допре нечији шапат: „Добро је, чуо сам, идемо у пекару...“
Светлост у
петролејци затрепери. Отац уздахне, помилује ме по коси и благо рече: „Заспала
је, однећу је у кревет“.
Нема коментара:
Постави коментар