Марко Паовица: ОГЛАШАВАЊЕ ЕРОТСКЕ СТРАСТИ

Од рођења осењен песничким духом и евидентно обречен песништву, Петар Милатовић већ од дечачких дана препознаје и све до касних младалачких година испуњава то своје више позвање. Врхунац те ране фазе Милатовићевог певања представља, без сумње, његова својевремено широко популарна љубавна поема, боље рећи мајсторски угланчана романса дугог даха «Бокељско лето», оправдано укључена у ову књигу као један од два њена основна носива стуба. Са пуно шарма и духовитости, са живом чаровитошћу поетског доживљаја и са примерном лакоћом казивања, у њој су опеване и обједињене у конзистентну целину узбудљиве љубавне авантуре Милатовићевог лирског јунака.
        Од ранијих песникових остварења у ову књигу увршћена је и антологијска песма «Девојачка душа у девојачкој свили», редак пример песничког веза на мотив фолклорне, патријархално чедне еротике.
       Други садржински ослонац ове збирке, ослонац без којег је не би ни било, чини читава серија екстатичних поетских одзива најновијег датума на тему зрелог, дубоко проживљеног еротског искуства.
        И најзад, песнички циклус «Сеоба путева», уопштенијег садржинског карактера, на својеврстан начин образује значењски лук који, нарочито својом последњом песмом, на висинама досегнуте лепоте спаја две разно- родне и узајмно временски удаљене групације љубавних песама: «Зато треба емигрирати / У сунцокриле небосклоне / Где се степеницама / Лепоте пење / Где нико не тоне / И не стење ».
       Па ипак, у Сунцокрилим небосклонима Петра Милатовића убедљиву превагу носе његове нове, еротске песме.

Но, да бисмо их у очима читаоца прегнантније типолошки дефинисали, не изгледа ми неумесним опомену- ти се три најкрупнија репера српског љубавног песништва: Костићеве Santa Maria della Salute, па Дучићеве и Попине љубавне лирике, не заговарајући притом, ни околиш- но, неке вредносне паралеле. Нема сумње да је Костићева култна еротска песма поетски израз песникове ониричке компензације, да у тој сфери почива њено инспирацијско полазиште. Дучићеву љубавну лирику најтачније је окарактерисала умна Аница Савић Ребац као »меморију љубави», не дакле као опевање непосредног искуства, док се одавно стабили- зовао критички суд о Дучићевом доживљају жене као идеалној пројекцији песникове маште. Ни са једним ни са другим песником Милатовићеве еротске песме немају типолошког додира. За љубавну лирику Васка Попе било би одвећ смело тврдити да је у ужем смислу еротска, али је његов доживљај љубави као игре несумњиво њена поетичка константа. И, управо се на тој тачки, истина повремено, Милатовићев еротски доживљај укршта са Попиним љубавним песништвом, као, на при- мер, у песми «Лопов небески»: «Ако овог пролећног јутра / Пробуђена лепотице / Установе твоје зенице (...) / Да ти недостаје рука / Па и нога, или бедро / Не мршти то твоје / Поетско лице небески ведро // Немој да тражиш своју руку / Ни ногу, а ни бедро / Нећеш ништа од тога наћи / ни у кревету, ни поред // Шапнуо сам тајну речитом врачу / И небеском шетачу: / Постао сам лопов небески / И однео руку,ногу и бедро». Жена Милатовићеве еротске лирике је стварна, да стварнија не може бити, и тиме се, поред повременог лудизма, исцрпљује сва његова сличност са Попиним љубавном поезијом.
        Све Милатовићеве новије песме – изузимајући неколике које су својеврсни препеви каквог ликовног остварења песникове «ђаволице» - представљају ватрометно раскошне поетске трансформације конкретног еротског чина. Ношене еруптивном страшћу и необузданом језичком енергијом, оне врхуне или у ирационалним, фантастичним призорима седмог неба или, ређе, у парадоксалности чаровезне фолклорне фантастике: «Дојахала је на дивљем вранцу / Гола до воденице / Чврсто решена да провери / Зашто се ђаво у поноћ / У камен воденички претвара/ Узнемирени ђаво / Који се претходно / У воденички камен претворио / Од њене лепоте у поноћ / Сасвим се људски раскаменио...» («Моћ жене»)
        Отуд се и стварна жена ових Милатовићевих песама, својом очаравајућом лепотом, наизменично пројектује у два поетска одраза – у небеско астралном и у фолклорно мистичном. А сам еротски чин за овог песника нешто је више је од обичног, профаног празника. Као и код осталих истинских стваралаца, на доживљајној палети и на вредносној скали Петра Милатовића тај чин је у двојном знаку сакралне и мистериозне симболике.
       Духовном бићу он широм раскриљује небеске двери, чинећи га бољим и племенитијим и сједињујући га са бескрајем у његовој свакидашњој егзистенцијалној «плакаоници».

Tweet