Биљана Ђорђевић: Један талас свежине

Јутарња свежина ме натера да се стресем, јер жмарци кренуше дуж целог тела. Морам затворити прозор. Бацих поглед на тебе, смешкао си се , сањао нешто опет. Увек ми после препричаваш надугачко и нашироко, шта ти снове походи. До у детаља, описи су толико детаљни да као да сам са тобом проживела и ја те снове. И таман мислим да је крај, заустим да нешто кажем, кад ти кренеш , не, не, чекај има још нешто да не заборавим, да ми не побегне. И у праву си ,снови не треба да се забораве. Увек их испричамо ујутру да оживе, да се памте, док онако још сањиви отварамо очи да поздравимо дан.

        Затворих прозор и кренух да поставим за кафу. Тренуци који из дана у дан носе оно слатко уживање да се будиш крај неког ко ти је прирасто уз срце. Причамо , договарамо дан, ко, кад , шта , на којим обавезама, који сан почијемо да живимо , ка ком сну да се крећемо, планирамо. Некад ми се не допадну изненадне обавезе, мало нам поремете, да нас скрену од пута би хтеле, али не дамо се ми, опет ћемо ујутру испланирати дан, вратити се на оно што смо морали одложити.
Та путања кретања таласа , није праволинијска, није равна, испадне понекад сан па се откотрља низ поља , неком другом падне у скуте.

        Ма не бунимо се ми, нека ... важно је да се сања. Нека се умножава. Нама је тај сан већ заживео, можемо га још само мало дотерати и тако дотераног да га пустимо низ реку, лето је, срешће купаче , риболовце, срешће раднике што су дошли камионима да товаре песак... и њима треба сан. Свима треба. Нека их заголица, да пожеле да крену за њим, да га остваре. Некад су сви сањали, прижељкивали су неке догађаје, сусретања, планирали, могло се, миц по миц и остваривало се.

        Гледала сам чежњу у многим очима сањара , кад мисле да их нико не гледа, смешак и поглед негде тамо их одавао. Данас све ређе. Не сме се сањати, сурова истина ко бичем пролама ваздух, чује се одјек стварности свакога дана. Прште грубе речи, окови се склапају, везују боле , на ногама су одавно, сад и на руке кидишу, да тако свезани трошимо себе само на голи опстанак, док нам деру кожу, скидају слој по слој, крваримо, грцамо а снага ниоткуда, ко да се сви стиде својих окова.

      Бирали смо да нас окују... свесно, у инат или не знам већ, како ко. Кад бирамо, значи донели смо одлуку, кад донесемо одлуку имамо одговорност а да ли је прихватамо или... лакше је да се оперу руке. Шта ће бити кад, ево и на руке кидишу, како до воде доћи, ни да се напијемо, те капи живота усне да додирну, да оживимо да се оснажимо, да стресемо се ко од јутарње свежине и да покрет начинимо. У кретању је спас. У такту из срца што вапи, крвари, боли што нам гране кидају, одлазе у туђе оне гране што смо из утробе у свет послали, јер тешки су окови овде ако сте заборавили да сањате.

        Сањајте, извадите снове испод тепиха што сте сакрили, тамо из тамног кутка у шпајзу, прелистајте споменаре, очистите своје таване, најпре своје таване , ма баците све непотребно, не чувајте ништа за злу не требало, не призивајте га, баците... баците речи ...оне речи изанђале, које заваравају вас да сте слаби. То је био циљ да вас тако оковане, истрошене од погрешних мисли да не можете, сатерају у густ мрак , да можеш ножем да га сечеш... али нема ножа, кад дочепали би се, исекли би мрак, направили пукотине и светлост би кренула да се шири, да се бори да савлада мрак. Сањајте да имате нож, да сечете те мрачне аждаје што вас свезују, сањајте и крећите се , кад кренете оживећете и опет ћете моћи да планирате зором ваш дан.Ваш дан...

Tweet