субота, 02. август 2014.

Славица Јовановић: ЗАВИЧАЈ ОД ЈАСНОВИДА

Славица Јовановић
Моје су песме изникле из камења завичаја мог,
тамо где моја мајка меси  хлеб од Небеског Брашна,
из чворноватих руку праочева  изникла винова лоза,
свако ко се диви завичају туђем , остаје непробуђен,
песма ми преродила и препородила
и  сваки импулс мога срца небо ослушкује,
заједно дишемо, осећам му дах,
тај   звездани титрај и  преплетај,
кад Зорњача се појави, неко остаје, неко одлази
и тад су птице, путокази, путокази ...

Као човек на самрти, што  оставља у наслеђе
синовима оранице, пехар вина и комад чеснице
и песничке тестаменте,  јата  која небом језде ....
У родном крају   озарени, навикли на анђеоска лица ,
на стихове пониклице,  песмодаре, песмопоје,

изворишта  и огњишта
свако јутро  житородно, самородно, чудотворно,
светилишта   изникла су из  згаришта,
Изворнику и Небо се обраћа
чуварица родне груде, сад  постаде и Зорњача,
Увек се неко  враћа, а неко  одлази
 и звезде су постале  путокази, путокази....


Неотворени тестаменти, ко неизникли тролисник ,
изникне ми иванчице цвет , на врховима планинина ,
где је хранилиште орловима месечина
и мојим испруженим длановима потрчим босонога,
 праскозорјима детињства....
На географској карти, само је земље   грумен
и графолог открива тајну мог рукописа
и са табана чита стихове које сам писала
по светој земљи корачајући ...
И ваздушна опасност  кад је на  снази ,
увек неко остаје, а неко одлази ,
рушевине манастира, су путокази....


Пулсира  срце  осокољено, кад се сусретну погледи,
муња на муњу, гром на гром кад удари,
огњишту мог вереника долазим ,
тад и најгласнија песма постаје  безгласна ,
кажипут ми завичајна река , коју ветар заталаса
и чамџије  далеког времена,
чекају у чамцима  свитања у  будућности преобучена.
Из стопала ми  корење ниче, Зорњачо, Изворниче !
Песмо изворнице ....
И није истина да тим путем нико не пролази,
ту су очи  наших мајки  буквари и непролази....


Завичај од јасновида, багремов мед ми на уснама ,
нектар сновиђења, тебе је бабица  на свет донела,
корак ти Северњача, без тебе трагови су неспокојни
Усуд су времена и понор и првород,
еликсир благости ,
чак и онда кад ти је ожиљак од  ножа испод гркљана урезан ,
ти летиш небеским пространствима
и ниједан радар открити не може
путање твог налазишта магнетита....
Родна грудо моја, намагнетисана  божурима ....


Клањам ти се.... Непокорено огњиште моје
у леденим ноћима ти си грудва,
која се скотрља и лавина постаје,
планина  где испод леденог брега
у недрима вулкан је скривен
и жеравице ерупције ....
Кад тад ужарена лава прекриће   оне,
што би да ми украду Извориште....


Звезданом Магистралом у завичај се долази,,
до свете земље воде, крајпуташи путокази....
А кад би остала без родне груде,
како би у очи очи гледала људе....

Завичају од јасновида ...



Белешка о аутору

        Славица Јовановић је рођена у Шапцу 15
. септембра 1969. године, новинар и књижевник. Аутор је седам  објављених књига: "Алилуја", "Албатрос ", " И уби дрво човека",  "Небом лете Церски саморасти", "Косовски црни косови", "Подсмевач ", "Златовез муња"  У рукопису јој је још пет књига. Добитник је више књижевних награда и признања, од којих треба издвојити
специјално признање Академије" Иво Андрић" - Београд за 2007.,  2008 .год. и 2014. годину за објављене књиге. Живи у Мачванском Прњавору.
    Песма „Завичај од јасновида“ награђена је првом наградом за родољубиву поезију на поетском фестивалу „Барајево 2014.“.



Нема коментара:

Постави коментар