 |
| Славица Јовановић |
Моје су песме изникле из камења завичаја мог,
тамо где моја мајка меси хлеб од Небеског Брашна,
из чворноватих руку праочева изникла винова лоза,
свако ко се диви завичају туђем , остаје непробуђен,
песма ми преродила и препородила
и сваки импулс мога срца небо ослушкује,
заједно дишемо, осећам му дах,
тај звездани титрај и преплетај,
кад Зорњача се појави, неко остаје, неко одлази
и тад су птице, путокази, путокази ...
Као човек на самрти, што оставља у наслеђе
синовима оранице, пехар вина и комад чеснице
и песничке тестаменте, јата која небом језде ....
У родном крају озарени, навикли на анђеоска лица ,
на стихове пониклице, песмодаре, песмопоје,
изворишта и огњишта
свако јутро житородно, самородно, чудотворно,
светилишта изникла су из згаришта,
Изворнику и Небо се обраћа
чуварица родне груде, сад постаде и Зорњача,
Увек се неко враћа, а неко одлази
и звезде су постале путокази, путокази....
Неотворени тестаменти, ко неизникли тролисник ,
изникне ми иванчице цвет , на врховима планинина ,
где је хранилиште орловима месечина
и мојим испруженим длановима потрчим босонога,
праскозорјима детињства....
На географској карти, само је земље грумен
и графолог открива тајну мог рукописа
и са табана чита стихове које сам писала
по светој земљи корачајући ...
И ваздушна опасност кад је на снази ,
увек неко остаје, а неко одлази ,
рушевине манастира, су путокази....
Пулсира срце осокољено, кад се сусретну погледи,
муња на муњу, гром на гром кад удари,
огњишту мог вереника долазим ,
тад и најгласнија песма постаје безгласна ,
кажипут ми завичајна река , коју ветар заталаса
и чамџије далеког времена,
чекају у чамцима свитања у будућности преобучена.
Из стопала ми корење ниче, Зорњачо, Изворниче !
Песмо изворнице ....
И није истина да тим путем нико не пролази,
ту су очи наших мајки буквари и непролази....
Завичај од јасновида, багремов мед ми на уснама ,
нектар сновиђења, тебе је бабица на свет донела,
корак ти Северњача, без тебе трагови су неспокојни
Усуд су времена и понор и првород,
еликсир благости ,
чак и онда кад ти је ожиљак од ножа испод гркљана урезан ,
ти летиш небеским пространствима
и ниједан радар открити не може
путање твог налазишта магнетита....
Родна грудо моја, намагнетисана божурима ....
Клањам ти се.... Непокорено огњиште моје
у леденим ноћима ти си грудва,
која се скотрља и лавина постаје,
планина где испод леденог брега
у недрима вулкан је скривен
и жеравице ерупције ....
Кад тад ужарена лава прекриће оне,
што би да ми украду Извориште....
Звезданом Магистралом у завичај се долази,,
до свете земље воде, крајпуташи путокази....
А кад би остала без родне груде,
како би у очи очи гледала људе....
Завичају од јасновида ...
Белешка о аутору
тамо где моја мајка меси хлеб од Небеског Брашна,
из чворноватих руку праочева изникла винова лоза,
свако ко се диви завичају туђем , остаје непробуђен,
песма ми преродила и препородила
и сваки импулс мога срца небо ослушкује,
заједно дишемо, осећам му дах,
тај звездани титрај и преплетај,
кад Зорњача се појави, неко остаје, неко одлази
и тад су птице, путокази, путокази ...
Као човек на самрти, што оставља у наслеђе
синовима оранице, пехар вина и комад чеснице
и песничке тестаменте, јата која небом језде ....
У родном крају озарени, навикли на анђеоска лица ,
на стихове пониклице, песмодаре, песмопоје,
изворишта и огњишта
свако јутро житородно, самородно, чудотворно,
светилишта изникла су из згаришта,
Изворнику и Небо се обраћа
чуварица родне груде, сад постаде и Зорњача,
Увек се неко враћа, а неко одлази
и звезде су постале путокази, путокази....
Неотворени тестаменти, ко неизникли тролисник ,
изникне ми иванчице цвет , на врховима планинина ,
где је хранилиште орловима месечина
и мојим испруженим длановима потрчим босонога,
праскозорјима детињства....
На географској карти, само је земље грумен
и графолог открива тајну мог рукописа
и са табана чита стихове које сам писала
по светој земљи корачајући ...
И ваздушна опасност кад је на снази ,
увек неко остаје, а неко одлази ,
рушевине манастира, су путокази....
Пулсира срце осокољено, кад се сусретну погледи,
муња на муњу, гром на гром кад удари,
огњишту мог вереника долазим ,
тад и најгласнија песма постаје безгласна ,
кажипут ми завичајна река , коју ветар заталаса
и чамџије далеког времена,
чекају у чамцима свитања у будућности преобучена.
Из стопала ми корење ниче, Зорњачо, Изворниче !
Песмо изворнице ....
И није истина да тим путем нико не пролази,
ту су очи наших мајки буквари и непролази....
Завичај од јасновида, багремов мед ми на уснама ,
нектар сновиђења, тебе је бабица на свет донела,
корак ти Северњача, без тебе трагови су неспокојни
Усуд су времена и понор и првород,
еликсир благости ,
чак и онда кад ти је ожиљак од ножа испод гркљана урезан ,
ти летиш небеским пространствима
и ниједан радар открити не може
путање твог налазишта магнетита....
Родна грудо моја, намагнетисана божурима ....
Клањам ти се.... Непокорено огњиште моје
у леденим ноћима ти си грудва,
која се скотрља и лавина постаје,
планина где испод леденог брега
у недрима вулкан је скривен
и жеравице ерупције ....
Кад тад ужарена лава прекриће оне,
што би да ми украду Извориште....
Звезданом Магистралом у завичај се долази,,
до свете земље воде, крајпуташи путокази....
А кад би остала без родне груде,
како би у очи очи гледала људе....
Завичају од јасновида ...
Белешка о аутору
Славица Јовановић је рођена у Шапцу 15. септембра 1969. године, новинар и књижевник. Аутор је седам објављених књига: "Алилуја", "Албатрос ", " И уби дрво човека", "Небом лете Церски саморасти", "Косовски црни косови", "Подсмевач ", "Златовез муња" У рукопису јој је још пет књига. Добитник је више књижевних награда и признања, од којих треба издвојити специјално признање Академије" Иво Андрић" - Београд за 2007., 2008 .год. и 2014. годину за објављене књиге. Живи у Мачванском Прњавору.
Песма „Завичај
од јасновида“ награђена је првом наградом за родољубиву поезију на поетском
фестивалу „Барајево 2014.“.
Нема коментара:
Постави коментар