Стара српска књижевност обухвата дела српске оригиналне и преводилачке књижевности настала у периоду од почетака српске писмености у 9. веку до преовлађивања барока у српској књижевности у 17. веку.
Развој српске књижевности почео је у 10. веку углавном преводилачким радом са грчког језика преко кога су прихваћени различити сакрални текстови хришћанске вере.
Самостално стваралаштво у српској књижевности почиње књижевним стваралаштвом светог Саве да би се у каснијим вековима формирала под различитим књижевним и ванкњижевним утицајима (литургијска реформа с почетка 14. века, исихастичка духовност, Косовска битка и слично).
Српска књижевност се уклапала у византијску поетику што значи да је од ње преузела систем жанрова и идеологију књижевног делања, али је и поред тога остварила високе домете уметничког стварања.
Због политичких и друштвених околности у којима је живео српски народ, стара српска књижевност је трајала све до 17. века уз постепено преовлађивање барокних елемента у српској књижевности.
 |
| Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилични споменик српске писмености из 12. вијека |
Развој српске књижевности почео је у 10. веку углавном преводилачким радом са грчког језика преко кога су прихваћени различити сакрални текстови хришћанске вере.
Самостално стваралаштво у српској књижевности почиње књижевним стваралаштвом светог Саве да би се у каснијим вековима формирала под различитим књижевним и ванкњижевним утицајима (литургијска реформа с почетка 14. века, исихастичка духовност, Косовска битка и слично).
Српска књижевност се уклапала у византијску поетику што значи да је од ње преузела систем жанрова и идеологију књижевног делања, али је и поред тога остварила високе домете уметничког стварања.
Због политичких и друштвених околности у којима је живео српски народ, стара српска књижевност је трајала све до 17. века уз постепено преовлађивање барокних елемента у српској књижевности.
Периодизација
У прегледима српске књижевности предлагане су различите периодизације њене историје, у зависности од општих схватања која су преовладавала у неком периоду, као и од става и знања о историјским оквирима у којима се она развијала.[1] Тако Павле Поповић у књизи Преглед српске књижевности (Београд, 1909) стару српску књижевност посматра као статичну појаву, јединствену целину без временских преламања и унутрашњег развоја. [2]
Периодизације у правом смислу речи код њега и нема, већ се само жанрови посматрају посебно, а и они као непромењиви ентитети. Драгољуб Павловић је био први који је у своја два рада указао на унутрашњу динамику у развоју старе српске књижевности.2
Његов став у односу на стару српску књижевност заснивао се на тада преовлађујућем гледишту да је историјско-материјалистички концепт феудализма као друштвено-економске формације био искључиви оквир развоја свих историјских појава, па тако и књижевности. Подела средњег века на ранофеудално доба, доба развијеног феудализма и доба пропадања феудализма пренета је и на историју српске књижевности која је подељена на доба настанка и првобитног развоја (9—12. век), доба пуног развоја (13. и 14. век) и доба опадања (све до 18. века). Нешто измењену, али у основним поставкама исту периодизацију предлагао је и Ђорђе Сп. Радојчић.3 Радојчић је стару српску књижевност поделио на четири периода: ранофеудално (од почетка до краја 12. века), феудално (од 12. до краја 15. века), доба робовања под Турцима (од 15. века па до последњих година 17. века), доба велике сеобе Срба у средње Подунавље (од краја 17. века). Схему коју је предлагао Павловић, Радојчић је проширио уношењем неких регионалних особености у развоју књижевности. Овакво гледиште на књижевност проистицало је из става да је та књижевност уско повезана и условљена постанком и развојем феудалних држава и феудалног друштвеног поретка, да је она морала бити тенденциозна тј. да је имала за циљ да у феудалном друштву изграђује и учвршћује […] оне основне назоре, друштвене, политичке и моралне од којих је зависио опстанак и напредак феудалне државе и феудалног друштвеног поретка. [3]
Овакве периодизације старе српске књижевности критиковао је Димитрије Богдановић.4 Он је сматрао да механичко преношење периодизације друштвених појава у периодизацију књижевности нема упориште у самој књижевности.[4] Богдановић се такође противио посматрању средњовековне књижевности као нечег статичног, без слојевитости и унутрашњег развоја.[5] У периодизацији старе српске књижевности коју је предложио Богдановић пре свега су као критеријуми узимани културолошки битни моменти (на пример, реформа богослужбеног устава крајем 13. века, уношење стиховних пролога у живот манастира, продор исахистичких утицаја у српску духовност). На основу критеријума које је установио, Богдановић је издвојио седам периода у историји старе српске књижевности: почеци српске књижевности (10—12. век), на путевима самосталног стварања (13. век), у знаку Свете горе (1300—1389), после Косова (1389—1427), нова средишта књижевне делатности (1427—1459), између традиције и хронике свога времена (1459—1537) и два последња века (16—17. век).
Периодизације у правом смислу речи код њега и нема, већ се само жанрови посматрају посебно, а и они као непромењиви ентитети. Драгољуб Павловић је био први који је у своја два рада указао на унутрашњу динамику у развоју старе српске књижевности.2
Његов став у односу на стару српску књижевност заснивао се на тада преовлађујућем гледишту да је историјско-материјалистички концепт феудализма као друштвено-економске формације био искључиви оквир развоја свих историјских појава, па тако и књижевности. Подела средњег века на ранофеудално доба, доба развијеног феудализма и доба пропадања феудализма пренета је и на историју српске књижевности која је подељена на доба настанка и првобитног развоја (9—12. век), доба пуног развоја (13. и 14. век) и доба опадања (све до 18. века). Нешто измењену, али у основним поставкама исту периодизацију предлагао је и Ђорђе Сп. Радојчић.3 Радојчић је стару српску књижевност поделио на четири периода: ранофеудално (од почетка до краја 12. века), феудално (од 12. до краја 15. века), доба робовања под Турцима (од 15. века па до последњих година 17. века), доба велике сеобе Срба у средње Подунавље (од краја 17. века). Схему коју је предлагао Павловић, Радојчић је проширио уношењем неких регионалних особености у развоју књижевности. Овакво гледиште на књижевност проистицало је из става да је та књижевност уско повезана и условљена постанком и развојем феудалних држава и феудалног друштвеног поретка, да је она морала бити тенденциозна тј. да је имала за циљ да у феудалном друштву изграђује и учвршћује […] оне основне назоре, друштвене, политичке и моралне од којих је зависио опстанак и напредак феудалне државе и феудалног друштвеног поретка. [3]
Овакве периодизације старе српске књижевности критиковао је Димитрије Богдановић.4 Он је сматрао да механичко преношење периодизације друштвених појава у периодизацију књижевности нема упориште у самој књижевности.[4] Богдановић се такође противио посматрању средњовековне књижевности као нечег статичног, без слојевитости и унутрашњег развоја.[5] У периодизацији старе српске књижевности коју је предложио Богдановић пре свега су као критеријуми узимани културолошки битни моменти (на пример, реформа богослужбеног устава крајем 13. века, уношење стиховних пролога у живот манастира, продор исахистичких утицаја у српску духовност). На основу критеријума које је установио, Богдановић је издвојио седам периода у историји старе српске књижевности: почеци српске књижевности (10—12. век), на путевима самосталног стварања (13. век), у знаку Свете горе (1300—1389), после Косова (1389—1427), нова средишта књижевне делатности (1427—1459), између традиције и хронике свога времена (1459—1537) и два последња века (16—17. век).
Почеци српске књижевности
Почеци српске књижевности се везују за талас христијанизације из 9. века. Срби су примили хришћанство између 867. и 874. године, прво преко контаката које су имали са латинским свештеницима из приморских градова, а потом са словенским мисионарима, ученицима Ћирила и Методија. [6] Највише се зна о оним њиховим ученицима који су отишли у Бугарску које је прихватио бугарски заповедник Београда и послао их у престоницу Преслав. Неки су ту и остали (Константин Презвитер на пример) док је већина на челу са Климентом Охридским отишла у Охрид где су вршили живу мисионарску и књижевну делатност. [7] Климент је оригиналним књижевним и преводилачким радом створио фонд текстова који ће након његове смрти (916) постати основа књижевности на тлу српских, македонских а потом и других јужнословенских земаља. [7] О другим Методијевим ученицима који су пребегли директно на тло српских и хрватских земаља зна се далеко мање.5 [9] [10] Одавде се сигурно већ непосредно након 874. ширила глагољска књижевност на теритирије српских земаља али је главни правац продора књижевних утицаја био онај из Охрида. [11] За настанак српске књижевности пресудан је период од 10. до 11. века, али из тог периода није сачувано готово ниједно дело.[12] О почетном фонду српске књижевности суди се на основу млађих преписа у српским рукописима 12—13 века и млађих.
Првобитна словенска књижевност имала је пре свега мисионарску намену и као таква морала се прилагодити српској језичкој средини.[12] Словенска књига се тако кретала кроз низ скрипторија од Охрида до српских земаља у којима је попримала српске језичке особине.[12] Подручје северно од Скопља, ван територије првобитне српске државе, било је зона њеног преношења у којој се остваривао стални додир српске средине старословенском књигом.[12] Из овог раног периода сачувнао је изузетно мало рукописног материјала. Сматра се да је већина књига уништена у периоду византијске реокупације Балкана када је дошло до хеленизације словенске цркве [13]6
Из последњих година 12. века са подручја српских земаља сачувана су два ћирилска рукописа српске редакције: Мирослављево јеванђеље, писано око 1185. године и Вуканово јеванђеље из 1197—1199. године. И поред оскудног рукописног материјала, није било прекида у континуитету старословенске и старосрпске књижевности.[14] Преведена и оригинална старословенска књижевност, углавном из 10. и 11. века, чинила је основу старе српске књижевности. То су пре свега библијски текстови у различитим изборима (апракоси, перимејници, четворојеванђеља, псалтири, апостоли), литургијска књижевнсот преко које је српска књижевност усвојила све византијске песничке жанрове у којима је добила оквира за сопствено стварање, хагиографска, пенегиричка и светоотачка књижевност.[15] Српска књижевност је у овом периоду примила и значајне полемичке текстове против богумила.[16] Били су присутни и апокрифни текстови углавном на тему библијског предања.7
Из овог периода потичу и први трагови самосталног српског књижевног стваралаштва. У Зети је настао Летопис попа Дукљанина за који се не може са сигурношћу тврдити да припада словенској књижевности. Он представља комбинацију латинских летописа и мартиролошке хагиографије (Житије Владимирово које се сматра најстаријим познатим изворним књижевним делом међу балканским Словенима). Далеко важнији споменик је Мирослављево јеванђеље из око 1185. године које је доказ развијене писарске и калиграфске традиције у Захумљу и готово једини представник зетско-хумске школе. Ова школа је извориште свих ћирилских рукописа у Босни од 13. до 15. века. У секцији дијака Григорија у Мирослављевом јеванђељу налазе се и први пут забележене особине нове српске ортографије, рашког правописа.
Област између Косова и Риле била је аутохтоно књижевно средиште општег јужнословенског карактера још у 10. и 11. веку. Из ње је потицала пустињачко-манастирска књижевност у вези са култовима Ивана (Јована) Рилског, Јоакима Соговксог, Прохора Пчињског и Гаврила Лесновског. Њихова житија такође чине део фонда старе српске књижевности.[17]
Рани књижевни утицаји одредили су главни правац развоја српске књижевности све до српскословенског барока.[18] Рецепцијом византијске књижевности и редиговањем старословенског рукописног наслеђа створена је културна основа за даље српско књижевно стваралаштво.[19]
Првобитна словенска књижевност имала је пре свега мисионарску намену и као таква морала се прилагодити српској језичкој средини.[12] Словенска књига се тако кретала кроз низ скрипторија од Охрида до српских земаља у којима је попримала српске језичке особине.[12] Подручје северно од Скопља, ван територије првобитне српске државе, било је зона њеног преношења у којој се остваривао стални додир српске средине старословенском књигом.[12] Из овог раног периода сачувнао је изузетно мало рукописног материјала. Сматра се да је већина књига уништена у периоду византијске реокупације Балкана када је дошло до хеленизације словенске цркве [13]6
Из последњих година 12. века са подручја српских земаља сачувана су два ћирилска рукописа српске редакције: Мирослављево јеванђеље, писано око 1185. године и Вуканово јеванђеље из 1197—1199. године. И поред оскудног рукописног материјала, није било прекида у континуитету старословенске и старосрпске књижевности.[14] Преведена и оригинална старословенска књижевност, углавном из 10. и 11. века, чинила је основу старе српске књижевности. То су пре свега библијски текстови у различитим изборима (апракоси, перимејници, четворојеванђеља, псалтири, апостоли), литургијска књижевнсот преко које је српска књижевност усвојила све византијске песничке жанрове у којима је добила оквира за сопствено стварање, хагиографска, пенегиричка и светоотачка књижевност.[15] Српска књижевност је у овом периоду примила и значајне полемичке текстове против богумила.[16] Били су присутни и апокрифни текстови углавном на тему библијског предања.7
Из овог периода потичу и први трагови самосталног српског књижевног стваралаштва. У Зети је настао Летопис попа Дукљанина за који се не може са сигурношћу тврдити да припада словенској књижевности. Он представља комбинацију латинских летописа и мартиролошке хагиографије (Житије Владимирово које се сматра најстаријим познатим изворним књижевним делом међу балканским Словенима). Далеко важнији споменик је Мирослављево јеванђеље из око 1185. године које је доказ развијене писарске и калиграфске традиције у Захумљу и готово једини представник зетско-хумске школе. Ова школа је извориште свих ћирилских рукописа у Босни од 13. до 15. века. У секцији дијака Григорија у Мирослављевом јеванђељу налазе се и први пут забележене особине нове српске ортографије, рашког правописа.
Област између Косова и Риле била је аутохтоно књижевно средиште општег јужнословенског карактера још у 10. и 11. веку. Из ње је потицала пустињачко-манастирска књижевност у вези са култовима Ивана (Јована) Рилског, Јоакима Соговксог, Прохора Пчињског и Гаврила Лесновског. Њихова житија такође чине део фонда старе српске књижевности.[17]
Рани књижевни утицаји одредили су главни правац развоја српске књижевности све до српскословенског барока.[18] Рецепцијом византијске књижевности и редиговањем старословенског рукописног наслеђа створена је културна основа за даље српско књижевно стваралаштво.[19]
13. век
У периоду формирања самосталне српске државе под првим Немањићима приметне су и нове појаве у развоју српске књижевности: утврђена је и нормирана рашка редакција старословенског језика, интензивно се развија преписивачка и преводилачка делатност са грчког језика. У 13. веку доћи ће до заокруживања развоја два главна жанра у средњовековној српској књижевности: житија и службе. [20]
Први српски књижевник ове епохе и први оригинални српски књижевник био је свети Сава. [21]8 Мотив ове књижевне делатности било је успостављање српских православних култова. [22] Прва Савина дела била су црквеноправног, некњижевног карактера (Карејски и Хиландарски типик). Свој књижевни таленат Сава је показао у својим песничким и житијним саставима. [23] у Хиландарском типику налази се кратко житије Симеона Немање које се у свом казивању ограничава само на Симеонов долазак у Свету Гору и сажето казивање о његовој смрти. [24] Житије је настало убрзо након Симеонове смрти (1199. или 1200. године) и представља кратку житијну белешку којом се фиксира дан спомена светитеља. [25] У уводу Студеничког типика из 1208. године пише развијено Житије светог Симеона као ктиторско житије оснивача Студенице. У свом делу Сава се концентрише на мотив одрицања у Симеоновом животу. Сава пише житије као очевидац и пратилац, једноставно и без реторичности. Опис Симеонове смрти из овог Житија сматра се за најлепше примере старе спрске књижевности. [26] Сава је написао и Службу светом Симеону по узору на минејску Службу светом Симеону Ступнику. Књижевног карактера је и Савино писмо игуману Спиридону послатог са једног од Савиних путовања у Свету земљу. Други писац из ове епохе је Стефан Првовенчани, син Стефана Немање [27] Две његове повеље Мљетска (између 1195. и 1200) и Друга хиландарска (1200—1202) садрже поетске елементе у аренги. [28] Написао је и опширно Житије светог Симеона 1216. године. То је по типу византијско опширно житије са свим елементима византијске хагиографије. То је владарско житије у коме Немањина владарска дела у теолошком тумачењу заузимају централно место. [29] Пролошко житије светог Симеона настало је вероватно између 1227. и 1233. као дело непознатог студеничког монаха. У вези са култом светог Симеона је и Хиландарски запис о смрти светог Симеона сачуван у кратком Житију светог Саве.
Култни текстови српских светитеља настајали су у оквиру извесних књижевних кругова (студенички, жички, милешевски, хиландарски) да би потом ти текстови вршили међусобан утицај. Култни текстови о светом Сави у 13. веку настајали су у Хиландару и Милешеви. [30] Житије светог Саве имало је сложен пут развоја. У Хиландару је настало Хиландарско житије светог Саве сачувано у Кратком житију настало вероватно непосредно након Савине смрти. Текст је интерполиран у Милешеви где је додат део О преносу моштију светог Саве (Милешевска транслација) и са Записом о смрти светог Симеона је образовало Кратко житије светог Саве настало око 1240. године.[30] Сва ова дела ушла су у генезу Доментијановог Житија светог Саве. [30] Доментијан је саставио нове житијне текстове о двојици првих светитеља из династије Немањића — Симеону и Сави. Доментијан је био хиландарски јеромонах и духовник а његово књижевно стваралаштво припада искључиво хагиографском жанру.[31]
Током грађанског рата између Стефана Немањића и Вукана Србија је била тешко опустошена. О последицама тих пустошења сведочи Доментијан:
[…] После њих дође други иноплеменик звани глад, гори од преминулих, и сатвори свој плен већи од првог, никако не волећи род наш—без стреле стрељајући, без копља бодући, без мача секући, без палице убијајући и просто рећи без ногу гонећи, без руку хватајући, без икаков оружја ходећи и толика тела полажући мртва […] Због грехова наших ни гробари их не могаху покопати, само их у житне рупе једва смештаху.
— наведено према: Доментијан изабрао Васко Попа приредио Ђорђе Трифуновић, Београд 1963, 91.
Доментијанова житија грађена су узвишеним реторичним стилом са бројним библијским и патристичким реминисценцијама. Као основ за писање Житија светог Саве Доментијану је послужило кратко житије, непосредна сазнања која је имао као Савин ученик, још увек живо предање о Сави као и можда још неки непознати писани извор. [32] Житије је написао 1243. или 1254. године у Карејској испосници по жељи краља Уроша I. Доста касније по налогу истог владара Доментијан је написао Житије светог Симеона а као књижевни извор користио је своје раније дело, књижевно дело Стефана Првовенчаног као и Слово о закону и благодати митрополита Илариона Кијевског. Оба Домантијанова житија имају исте стилске одлике. [33] а обједињена су и истоветним идеолошким настојањима да буду житија зачетника српске средњовековне духовности. Житијној књижевности о светом Сави припада и пролошко житије светог Саве чији аутор није познат. Старија редакција овог житија настала је убрзо након Савине смрти и имала је удела у формирању Савиног култа. Друга група култних текстова који се односе на светог Саву била је служба светом Сави која је имала сложени развојни пут у оквиру милешевског књижевног круга. [34] Крајем 13. и почетком 14. века ова служба била је замењена потпуно новом, хиландарском, Теодосијевом службом. Сви текстови који су улазили у оквир службе светом Сави ослањали су се на строге каноне византијског литургијског стваралаштва али је у њима био присутан однос према светом Сави као према свом светитељу и свест о Сави као заштитнику отачаства.
Заокруживањем циклуса житијних текстова и служби о светом Сави и Симеону дошло је до осамостаљивања и изграђивања главних родова српске средњовековне књижевности. За период 13. века карактеристичан је и развој српских књижевних центара на Светој гори који ће у доброј мери обележити њен даљи развој.
Под утицајем Свете горе (1300—1389)
Период с краја 13. и почетка 14. века донео је велике промене у српском друштву и држави што је било резултат пре свега ширења на југ и чвршћег повезивања са византијским културним средиштима у Македонији. Консолидација цркве и литургијска реформа с почетка 14. века биле су још један важан чинилац у развоју српске књижевности.[38] Промене у богослужбеној пракси отпочеле су још у време светог Саве.9 Литуријска реформа извршена је у вези са превођењем текстова византијске сакралне и друге књижевности.[39] У српским скрипторијима у првој половини 14. века била је изведена ревизија стаословенских превода главним богослужбених текстова.[39]
Разноврска књижевна збовања овог периода оличена су у делу хиландарског монаха Теодосија.[40] Његов главни допринос је велики број сасвим нових текстова у српској књижевности који су сви укључени у реформисан литургијски живот српске цркве.[41] Он је српској књижевности допринео и проширивањем система жанрова али и као оригинални писац са истанчаним осећајем за уметничко стваралаштво.[41] Теодосије је писао житија, похвале, службе и каноне. Неки од његових текстова су први одговарајуће врсте у српској књижевности а три његова главна дела Житије светог Саве, Служба светом Сави и Служба светом Симеону представљају коначну етапу у развоју одговарајућих жанрова. Теодосијево дело се значајно стилски разликује од ранијег Доментијановог дела јер је код њега присутно експресивно излагање које подсећа на нарацију иако је дело грађено по строгим правилима хагиографског жанра.[42] Психолошка посматрања дошла су до изражаја у Теодосијевом делу Житије Петра Коришког (око 1310). Теодосијева песничка дела су у потпуности литургијски мотивисана и у складу са јерусалимског богослужбеном праксом. Његова Служба светом Симеону заменила је Савину Службу из 13. века а Служба светом Сави све раније службе. За Теодисија је карактеристично и обједињавање култних текстова посвећених Симеону и Сави.
Инок Исаија, српски монах на Светој гори, преводилац дела Псеудо-Дионисија Ареопагита и књижевник оставио је у запису упечатљиво сведочанство о стању у српским земљама након Маричке битке:
А књигу ову светог Дионисија, велим, у добра времена почех, када Света гора рају подобно цветаху, […] а сврших ту у најгоре од свих злих времена[…] А по убијању мужа овог храброг деспота Угљеше просуше се Измаиљћани, и полетеше по свој земљи, као птице по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху а друге у ропство одвођаху. А оне који су остали смрт прерано поже. […] Авај, јадан призор би да се види. Оста земља од свих добара пуста: и људи, и стоке и других плодова. Јер не би кнеза, ни вође, ни наставника међу људима ни да их избавља ни да спасава, но сви се испунише страхом измаиљћанским, и срца храбра јуначких људи у најслабија срца жена претворише се. У то време и српске господе седми, мисли, род крај прими. И уистину тад живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли. И верујте ми не ја, који сам незналица по свему, но и онај премудри међу Јелинима Ливаније не би могао писањем представити нужду која постиже хришћане западних крајева.
— наведено према М. Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд 1989, 220.
Поред Теодосија, књижевно стваралаштво 14. века обележава и зборник Житија краљева и архиепископа српских, познат и као Данилов зборник по свом главном творцу, архиепископу Данилу II. Главни разлог настанка овог зборника је потреба за стварањем литургијских текстова за српске светитеље-краљеве и архиепископе.[43] Данило II био је истакнута личност у српској цркви 14. века а као писац оставио је 6 житија и две службе.[44] У структури жанра житија Данило је донео значајне новине. До њега су српска житија била или изразито кратки текстови који су били део типика или изразито дуги текстови, као дела Доментијана и Теодосија.[45] Данилова намера је била да састави српски пролог или зборник релативно кратких житијних текстова. За њега је карактеристично и усложњавање унутрашње структуре житија уклапањем већег броја различитих жанрова. У његовом стваралаштву приметни су утицаји исихастичке духовности.[46] Код првог Даниловог настављача приметан је спој Даниловог стила и Теодосијеве експресивности.[47] Данилов зборник први његов настављач је допунио житијима Стефана Дечанског, краља Стефана Душана и архиепископа Данила II.[47] Други настављач је унео кратке житијне белешке о првим српским патријарсима Јоаникију, Сави и Јефрему.
За српску дипломатику карактеристичне су књижевно формулисане аренге (уводни делови повеља). У њима се износила духовна мотивација чина који се повељом санкционисао. Књижевни елементи приметни су већ код најранијих сачуваних српских повеља да би овај начин изражавања неговали готово сви каснији владари из династије Немањића.
Педесетих и шездесетих година 14. века присуство исихастичких утицаја у српској књижевности још се непосредније осећао.[35] Код тројице истакнутих стваралаца непосредно се осећа овај утицај: Јефрема, Силуана и инока Исаије. Монах Јефрем (српски патријарх 1375—1379, 1389—1392) створио је обимно и оригинално песничко дело. Књижевним стваралаштвом бавио се вероватно током свог боравка у Пећи (1355—1371). Написао је три канона (Христу, Богородици, За цара) и 180 осмогласних стихира. Све његове песме прожете су исихастичким мотивима (борба против страсти, дубок доживљај грешности, строго и трајно самопосматрање). Од Силуана су сачувани стихови за Пролошко житије светог Саве и збирка писама Епистолије кир Силуанове која представља редак пример старе српске епистоларне књижевности.[36] Сва његова дела повезује идеја о људској пролазности и трајним вредностима божанске љубави. По песничком стваралаштву из овог периода познати су и Григорије Рашки и Јаков Серски. Инок Исаија био је вишестрана личност српске средњовековне историје: писац, преводилац и дипломата. На Светој гори је 1371. превео дела Псеудо-Дионисија Ареопагита. Овај његов рад имао је утицаја на каснију српску књижевност и уметност. Сведочанство о овом раду Исаија је оставио у једном запису у коме на драматичан начин приказује стање у српским земљама након Маричке битке.[37]
Под утицајем Косовске битке (1389—1427)
У српској књижевности након Косовске битке издвајају се два главна тока: настајање култних текстова посвећених кнезу Лазару и преношење наслеђа претходних периода. [48] У стварању Лазаревог култа учествовало је више књижевних стваралаца од којих је најзначајнији Данило III (Млађи или Бањски). У писању се огледао и пре Косовске битке а кнезу Лазару је посветио четири списа: Похвално слово, Службу, Пролошко житије и Повесно слово. [50] Сви ови текстови настали су већ 1391. или 1392. године и њихова симболика је изразито мартиролошка. Мартиролошки симболи, којима су прослављани рани хришћански мученици, смештени су у аутентичан историјски оквир. Култ кнеза Лазара и Косовска битка инспирисали су и друге писце од којих су неки непознати (писци Слова о кнезу Лазару и летописног Житија и начелства кнеза Лазара) док су други истакнуте историјске личности (Јефимија и деспот Стефан Лазаревић). Јефимија је написала три песничка дела од којих су два посвећени кнезу Лазару Мољеније Господу Исусу Христу (1389/99) и Похвала кнезу Лазару (извезена 1402. за Лазарев ћивот у Раваници). Мољеније је надахнуто мотивима византијског песника Симеона Новог Богослова док је Похвала у целини изворан песнички састав у коме се преплићу лична и општа трагичност историјског тренутка. [51] Посебно место у косовском циклусу заузима дело Андонија Рафаила Епактита Похвала кнезу Лазару која се сложеном и реторски развијеном песничком структуром издваја од других дела из овог циклуса. Нека од књижевних дела деспота Стефана Лазаревића припадају овом циклусу. У питању су плач Надгробно ридање над кнезом Лазаром10 и епитаф Натпис на стубу косовском. Са делом Андонија Рафаила ово су последњи српски средњовековни списи о Косовском боју.
Познатије Стефаново књижевно дело је Слово љубве, песничка посланица о духовној љубави и љубави уопште. Доживљај природе у овом делу означава сасвим нове тенденције у српској књижевности.
Међу византијским и бугарским избеглицама у Србији које су пристизале још у време владавине кнеза Лазара било је истакнутих књижевних стваралаца. На падинама Кучаја и Хомољских планина налазила се велика колонија Синаита (калуђера-исихаста) међу којима су се истицали Ромил и Григорије. После Ромилове смрти 1376. године у Србију долазе неки његови ученици а један од њих, Григорије Синаит Млађи, написао је Житије преподобног Ромила док је грчки монах Јоасаф написао Службу преподобном Ромилу. Преводом ова два текста на спрски језик Ромилов култ је уведен у српску средину. Монашком кругу стваралаца припада и Марко Пећки, творац Житија и службе патријарху Јефрему као и Службе архиепископу Никодиму. Монашко-исихастичке идеје нарочито су присутне у делу Григоријa Цамблакa . Цамблак је у Србију прешао из Молдавије за време владавине деспота Стефан Лазаревића где је постао игуман манастира Дечана. Био је веома учен и творац бројних књижевних дела која су ушла у састав старе српске, бугарске и руске литературе. [52] За српску књижевност значајна су му дела Житије Стефана Дечанског, Служба Стефану Дечанском и Слово о преносу моштију свете Петке. [53] У Григоријевом Житију Стефан Дечански је приказан као владар-мученик који је то од рођења до смрти.
У последњим деценијама 14. века у српској књижевности јављају се нови историографски жанрови летописи и родослови. Први српски родослов настао је у вези са краљевским крунисањем Твртка I Котроманића 1377. године у Милешеви а имао је за циљ да покаже легитимност овог чина. Касније је доживео неколико редакција. Српски летопис настао је 50-их или 60-их година 14. века под снажним утицајем византијске хронографије. За развој српског летописа посебно је био значајан превод Хронике Георгија Амартола. У другој четвртини 14. века Хроника је преведена у Бугарској (Летовник) а бугарски превод је прилагођен српском језику 1347/48. године по налогу цара Стефана Душана. [54] Летовник се завршавао кратким резимеом под насловом Сказаније кратко од Адама до данас. То Сказаније је прерађено и допуњено у Србији 50-их година 14. века са засебним додатком Житије и житељество краљева и царева српских, који по коме и колико царева. Тај додатак био је језгро за све касније летописе. За развој српске историјске свести у 14. и 15. веку значајна је била Хроника Јована Зонаре. Преведена је на српски још за време владавине краља Милутина али је деспот Стефан Лазаревић из Хиландара наручио нови препис који је израдио Григорије Хиландарац. Он је том приликом Зонару допунио према Старом завету и Амартолу.
1427—1459. годинa
Монахиња Јефимија, живела је у време након Маричке битке. Поред државне, њу је задесило и више личних трагедија. У своје књижевно стваралаштво она је пренела како општу тако и личну трагику.
Од прљавих усана, од мрскога срца,
од нечистог језика, о Христе мој,
и не одгурни мене, рабу своју,
ни јарошћу твојом, господе,
изобличи мене у часу смрти моје,
ни гневом твојим казни мене
у дан доласка твога,
јер пре суда твога, господе,
осуђена сам свешћу мојом;
ниједна надежда није у мени
за спасење моје, ако милосрђе твоје
не победи множину безакоња мојих…
Одломак из Тугe за младенцем Угљешом
У последњим деценијама српске средњовековне државе мењају се географска средишта књижевне делатности. Нови центри постају Београд Стефана Лазаревића, Смедерево Бранковића и Ново Брдо. [55] Долази до промене и у систему жанрова где се хагиографија испуњава правим историографским садржајем. Појављивање превода појединих античких аутора указује на својеврсни хуманизам у овом периоду развоја старе спрске књижевности. [56]
Константин Филозоф је најистакнутија личност овог периода српске књижевности. Рођењем Бугарин у Србију је пребегао 1410. године. Два његова дела значајна су за српску књижевност: Сказаније о писменима и Житије деспота Стефана. [57] Сказаније о писменима је обиман граматички састав настао између 1423. и 1426. у коме аутор покушава да да програм једне темељне правописне реформе. Много значајније је Житије деспота Стефана настало између 1433. и 1439. по налогу патријарха Никона. Иако припада житијном жанру дело је по својој структури доста специфично, са већим бројем хуманистичких елемената. [58] Константин је склон примени византијским реторских фигура и облика и употреби необичних литерарних конструкција (акростиха на пример). Житије се завршава плачом у коме се оплакује деспот Стефан. Својим књижевним делом Стефана је ожалио и поп Влкша (Вукша) епитафом на спомен камену у Црквинама. Непознати Смедеревски беседник написао је (а вероватно и изговорио у виду надгробног говора) плач посвећен деспоту Ђурђу Бранковићу. По речима Димитирја Богдановића овај плач је прожет истинским болом у коме се наслућује мрак који пада на целу Српску земљу. [59] Смедерево после враћања Београда Угрима постаје значајно средиште књижевног стварања [60] што су били и манастири браничевског краја где је радио и Инок из Далше. Падом Смедерева 1459. завршено је деловање овог српског књижевног круга. [61]
Друго значајно књижевно жариште била је Зета. Развој књижевне делатности у зети везује се за јачање веза Зете са Светом гором и за деловање Јелене Балшић, кћери кнеза Лазара. Јелена Балшић је последње године живота (1435—1443) провела као удовица у манастиру Св. Богородице на скадарском острву Горици. Из овог периода сачувана су три њена писма са духовником Никонон Јерусалимцем. [62] у Јелениној преписци присутно је велико теолошко знање и дубоко проживљавање верског идеала. [63]
Од прљавих усана, од мрскога срца,
од нечистог језика, о Христе мој,
и не одгурни мене, рабу своју,
ни јарошћу твојом, господе,
изобличи мене у часу смрти моје,
ни гневом твојим казни мене
у дан доласка твога,
јер пре суда твога, господе,
осуђена сам свешћу мојом;
ниједна надежда није у мени
за спасење моје, ако милосрђе твоје
не победи множину безакоња мојих…
Одломак из Тугe за младенцем Угљешом
У последњим деценијама српске средњовековне државе мењају се географска средишта књижевне делатности. Нови центри постају Београд Стефана Лазаревића, Смедерево Бранковића и Ново Брдо. [55] Долази до промене и у систему жанрова где се хагиографија испуњава правим историографским садржајем. Појављивање превода појединих античких аутора указује на својеврсни хуманизам у овом периоду развоја старе спрске књижевности. [56]
Константин Филозоф је најистакнутија личност овог периода српске књижевности. Рођењем Бугарин у Србију је пребегао 1410. године. Два његова дела значајна су за српску књижевност: Сказаније о писменима и Житије деспота Стефана. [57] Сказаније о писменима је обиман граматички састав настао између 1423. и 1426. у коме аутор покушава да да програм једне темељне правописне реформе. Много значајније је Житије деспота Стефана настало између 1433. и 1439. по налогу патријарха Никона. Иако припада житијном жанру дело је по својој структури доста специфично, са већим бројем хуманистичких елемената. [58] Константин је склон примени византијским реторских фигура и облика и употреби необичних литерарних конструкција (акростиха на пример). Житије се завршава плачом у коме се оплакује деспот Стефан. Својим књижевним делом Стефана је ожалио и поп Влкша (Вукша) епитафом на спомен камену у Црквинама. Непознати Смедеревски беседник написао је (а вероватно и изговорио у виду надгробног говора) плач посвећен деспоту Ђурђу Бранковићу. По речима Димитирја Богдановића овај плач је прожет истинским болом у коме се наслућује мрак који пада на целу Српску земљу. [59] Смедерево после враћања Београда Угрима постаје значајно средиште књижевног стварања [60] што су били и манастири браничевског краја где је радио и Инок из Далше. Падом Смедерева 1459. завршено је деловање овог српског књижевног круга. [61]
Друго значајно књижевно жариште била је Зета. Развој књижевне делатности у зети везује се за јачање веза Зете са Светом гором и за деловање Јелене Балшић, кћери кнеза Лазара. Јелена Балшић је последње године живота (1435—1443) провела као удовица у манастиру Св. Богородице на скадарском острву Горици. Из овог периода сачувана су три њена писма са духовником Никонон Јерусалимцем. [62] у Јелениној преписци присутно је велико теолошко знање и дубоко проживљавање верског идеала. [63]
Из Новог Брда, значајног рударског и трговачког средишта, или из његове околине потицала су тројица српских књижевника Владислав Граматик, Димитирје Кантакузин и Константин Михаиловић. [64] Владислав Граматик био је познавалац целокупне српске књижевне традиције, текстолог и преписивач а мање самосталан књижевни стваралац. Био је изузетно плодан писар а своје обимне кодексе писао је са пажњом научника. Сачувани зборници Владислава Граматика обухватају 4300 страна са око 250 различитих текстова. [65] Само један спис је његово оригинално дело Слово о преносу моштију Ивана Рилског (Рилска повест) који је био додатак Јевтимијевом житију овог свеца. Димитрије Кантакузин био је оригиналан књижевник који је оставио дела разних жанрова. Његов Канон о повратку моштију Ивана Рилског настао је готово истовремено када и Рилска повест [66] Владислава Граматика и није нарочито успешно дело одк је Песма Богородици значајно песничко остварење. У питању је дугачка песма од 77 строфа са по четири стиха јединственог жанра у старој српској књижевности. Жанру похвале припадају два Димитријева дела Похвално слово великомученику Димитирју и Похвала светом Николи. Веома је опширна његова Посланица свештенику и доместику кир Исаији. У овом писму дошли су до изражаја сви морални и духовни проблеми епохе. Написао је и једно житије Ивану Рилском којим је заокружен циклус култних текстова о овом светитељу. И у последњем периоду српске средњовековне државе активни су стари књижевни центри, манстири на Косову и Метохији. Тако у Дечанима настају Параклис Стефану Дечанском и Стихире светом краљу које је написао монах Јосиф.
Поред духовне у овом периоду су присутни и различити текстови световне књижевности. Они се често називају романи а у питању су мање или дуже приповести преведене са италијанског, латинског или грчког језика још у 13. и 14. веку а која се нарочито преписују у 15. веку. Прераде позноантичких дела као што су Александрида и Роман о Троји или витешке повести као што су Триштан и Ижота (Тристан и Изолда) и Бово од Антоне показују разгранате културне везе српских земаља са јужном Италијом које су оствариване углавном преко Дубровника и западном Европом. Порекло Александриде није најјасније али је по свој прилици комбинација западноевропског и грчког превода. [67] Источног су порекла разни списи преко којих се српска средина упознавала са источњачком и хеленистичком филозофијом. Међу њима су биле и збирке изрека разног порекла. Посебно је популарна била збирка Пчела настала још у Византији и која је обухватала низ изрека античког, библијског или патристичког порекла. Велику популарност имао је и Физиолог, хеленистички спис из 2. века нове ере,морализаторске садржине, на српски језик преведен као Слово о ходећим и летећим створењима. Бројни описи стварних и фантастичних животиња били су честа инспирација многим ументицима средњовековне Србије.
1459—1537. година
У српској култури и књижевности након пада Смедерева 1459. преовлађивала су есхатолошка схватања која су у тешкој политичкој ситуацији проналазила предсказање за крај света.[68] Без обзира на ово српска књижевност након пада Деспотовине настојала је да објасни збивања и превазиђе трагедију истицањем оних вреднсоти којима је византијска и православна цивилизација тежила као према општим вредноситма. [69]
У овом и у каснијем периоду нарочито се развија и раније присутна књижевност записа. Записи су кратке белешке углавном на празним местима у књигама преко којих су саопштаване најраазличитије поруке. Настали су као израз потрбе да се остави сведочанство о судбини појединца и народа. Другу, сличну групу, текстова чине натписи који су такође разноврсне садржине али углавном кратки и без веће књижевне вредности. Међу њима се издвајају епитафи на стећцима у Босни, често духовите садржине.
Из периода последњих година Српске деспотовине и првих година турске власти издваја се дело Константина Михаиловића из Островице крај Новог Брда који је написао Јаничарове успомене. Заробљен је приликом турске опсаде Новог Брда 1455. а потом је као јаничар учествовао у низу похода Мехмеда II Освајача. Године 1465. заробила га је угарска војска приликом оспаде Звечаја у Босни. У Угарској је ослобођен па је ступио у службу Стефана и Дмитра Јакшића а затим деспота Јована Бранковића. Своје Успомене написао је као историјско-политички меморандум намењен пољском краљу Јану Олбрахту и можда угарском краљу Владиславу II.[70] Текст успомена на српском језику није сачуван већ само низ пољских преписа. Тенденција дела је изразито прохришћанска и просрпска. [71] У њима је детаљно изнет програм хришћанског, европског рата против Турака. Дело доноси низ података о турским обичајима, вери, ратној вештини и карактеру док је у историјским подацима прилично непоуздан.[72] Код Константина је приметан смисао за трагично и епско у чему се осећа утицај народне књижевности.11 Народна и висока црквена књижевност паралелно су се развијале, међусобно утичући једна на другу. Код њих су често била присутна различита тумачења истих догађаја12 али су имале исти циљ — неговање историјске свести и успомене на српске владаре.
Током 15. и почетком 16. века оживела је висока црквена књижевност у Сремској деспотовини, новом српском културном средишту. [73] Ту је настао низ хагиографских и химнографских дела о сремским Бранковићима. Житија сремских Бранковића одликују се вискоком реториком и сложеном унутрашњом структуромм тј оним квалитетима карактериситчним за српску књижевност 13. и 14. века. [74] Сва житија сремских бранковића су кратка и њима није посвећено ниједно опширно житије. Средишња идеја ових списа је сабирање растуреног народа. [75]
Српска књижевност овог периода утицала је на српски народ на широком простору. Њен далек одјек су текстови софијског књижевног круга у 16. веку. Дела овог стваралачког круга припадају колико српској толико и бугарској књижевности. [76] Најистакнутији њен представник је Поп Пеја које је 1515. био сведок мучеништва Ђорђа (Георгија) Кратовца кога су Турци спалили када је одбио да се потурчи. [77] Пеја је написао Службу и Мученије Ђорђа Кратовца. Оно истовремено представља полемички текст против ислама. [78]
Српски књижевници у нестабилним временима напуштају своју земљу и одлазе чак у Русију. Најзначајнији међу њима је Пахомије Србин. У Русију одлази са Свете горе око 1430. године. У Тројице-Сергијевом манастиру крај Москве а једно време и у Новгороду развио је богату књижевну делатност. [79] Прерадио је већи број ранијих руских житија а сам је написао читав низ песничких и хагиографских дела од којих су самостална Житије Кирила Бјелозерског (1462) и Житије архиепсикопа новгородског Јевтимија (1458). Један је од најплоднијих писаца старе руске књижевности. [79] У руској средини радио је и српски књижевник Лав Аникита Филолог а у српској Руси дијак Јелисеј, Андреј Русин и Гаврило Мстиславич.
Српски историогрфски списи родослови и летописи доживљавјау у овом периоду нове редакције углавном проширивањем ранијег садржаја новим подацима.
Велики значај имала је и појава штампарија у српској средини крајем 15. века. Прву српску штампарију основао је Ђорђе Црнојевић на Цетињу 1493. године. Прва књига Октоих првогласник штампана је 1493/94. године. Цетињска штампарија брзо је замрла али је штампање српских књига настављено радом Божидара Вуковића у Венецији, браће Љубовића у Горажду и у низу малих манстирских штампарија. Оснивачи првих српских штампарија имали су и сами књижевних склоности.
У овом и у каснијем периоду нарочито се развија и раније присутна књижевност записа. Записи су кратке белешке углавном на празним местима у књигама преко којих су саопштаване најраазличитије поруке. Настали су као израз потрбе да се остави сведочанство о судбини појединца и народа. Другу, сличну групу, текстова чине натписи који су такође разноврсне садржине али углавном кратки и без веће књижевне вредности. Међу њима се издвајају епитафи на стећцима у Босни, често духовите садржине.
Из периода последњих година Српске деспотовине и првих година турске власти издваја се дело Константина Михаиловића из Островице крај Новог Брда који је написао Јаничарове успомене. Заробљен је приликом турске опсаде Новог Брда 1455. а потом је као јаничар учествовао у низу похода Мехмеда II Освајача. Године 1465. заробила га је угарска војска приликом оспаде Звечаја у Босни. У Угарској је ослобођен па је ступио у службу Стефана и Дмитра Јакшића а затим деспота Јована Бранковића. Своје Успомене написао је као историјско-политички меморандум намењен пољском краљу Јану Олбрахту и можда угарском краљу Владиславу II.[70] Текст успомена на српском језику није сачуван већ само низ пољских преписа. Тенденција дела је изразито прохришћанска и просрпска. [71] У њима је детаљно изнет програм хришћанског, европског рата против Турака. Дело доноси низ података о турским обичајима, вери, ратној вештини и карактеру док је у историјским подацима прилично непоуздан.[72] Код Константина је приметан смисао за трагично и епско у чему се осећа утицај народне књижевности.11 Народна и висока црквена књижевност паралелно су се развијале, међусобно утичући једна на другу. Код њих су често била присутна различита тумачења истих догађаја12 али су имале исти циљ — неговање историјске свести и успомене на српске владаре.
Током 15. и почетком 16. века оживела је висока црквена књижевност у Сремској деспотовини, новом српском културном средишту. [73] Ту је настао низ хагиографских и химнографских дела о сремским Бранковићима. Житија сремских Бранковића одликују се вискоком реториком и сложеном унутрашњом структуромм тј оним квалитетима карактериситчним за српску књижевност 13. и 14. века. [74] Сва житија сремских бранковића су кратка и њима није посвећено ниједно опширно житије. Средишња идеја ових списа је сабирање растуреног народа. [75]
Српска књижевност овог периода утицала је на српски народ на широком простору. Њен далек одјек су текстови софијског књижевног круга у 16. веку. Дела овог стваралачког круга припадају колико српској толико и бугарској књижевности. [76] Најистакнутији њен представник је Поп Пеја које је 1515. био сведок мучеништва Ђорђа (Георгија) Кратовца кога су Турци спалили када је одбио да се потурчи. [77] Пеја је написао Службу и Мученије Ђорђа Кратовца. Оно истовремено представља полемички текст против ислама. [78]
Српски књижевници у нестабилним временима напуштају своју земљу и одлазе чак у Русију. Најзначајнији међу њима је Пахомије Србин. У Русију одлази са Свете горе око 1430. године. У Тројице-Сергијевом манастиру крај Москве а једно време и у Новгороду развио је богату књижевну делатност. [79] Прерадио је већи број ранијих руских житија а сам је написао читав низ песничких и хагиографских дела од којих су самостална Житије Кирила Бјелозерског (1462) и Житије архиепсикопа новгородског Јевтимија (1458). Један је од најплоднијих писаца старе руске књижевности. [79] У руској средини радио је и српски књижевник Лав Аникита Филолог а у српској Руси дијак Јелисеј, Андреј Русин и Гаврило Мстиславич.
Српски историогрфски списи родослови и летописи доживљавјау у овом периоду нове редакције углавном проширивањем ранијег садржаја новим подацима.
Велики значај имала је и појава штампарија у српској средини крајем 15. века. Прву српску штампарију основао је Ђорђе Црнојевић на Цетињу 1493. године. Прва књига Октоих првогласник штампана је 1493/94. године. Цетињска штампарија брзо је замрла али је штампање српских књига настављено радом Божидара Вуковића у Венецији, браће Љубовића у Горажду и у низу малих манстирских штампарија. Оснивачи првих српских штампарија имали су и сами књижевних склоности.
Последња два века
Српска средњовековна књижевност наставила је да живи кроз читав 16. и 17. век. У последња два века свог постојања она није излазила изоквира традиционалних жанрова и средњовековне поетике. [80] Најчешћи вид књижевног стваралаштва у овом периоду је преписивање а самостално стваралаштво је много ређе. Стагнација у књижевном развоју у односу на европске књижевне токове била је последица тешких политичких прилика у којима се српски народ нашао. [81]
Штампарска техника присутна у српској средини већ с краја 15. века није имала већи значајн у овом периоду. Најдуговечније су биле српске шпампарије у Венецији док су оне у границама турске државе биле далеко кратковечније и мање продуктивне. Пећка патријаршија која је обновљена 1557, вероватно због тешких материјалних прилика, није организовала ниједну штампарију. На њеној територији и у овом периоду био је присутан преписивачки рад.[82] Раширеност писарских радионица на територији коју је насељавало српско становништво била је и у овом периоду прилично велика. [82] Најплоднију писарску продукцију имали су, ипак, светогорски центри. Као плод ове делатности јављају се и самостални књижевници као што је генадије, хиландарски јеромонах, који је напсиао Службу Петру Атонском. Као писар посебно се истицао карејски монах Аверкије који је за собом остаивио опус од неколико кодекса а сваку књигу је писао поредећи је са седам или осам други рукописа.
У овом периоду ојачале су књижевне везе са Русијом које су пратиле политичке везе српске цркве са руским царевима почев од времена цара Ивана IV Грозног.[83] Српски монаси доносили су из Русије (прво из Кијева апотом из Москве) штампане књиге. Тиме је надокнађиван недостатак у раду српских скрипторија и штампарија.13 У овом периоду своју делатност наставља бугарско-српска софијска књижевна школа у оквиру које је стварао Матеј Граматик, писац Житија Николе Софијском (између 1555. и 1564) кога су Труци убили када је одбио да се потурчи. Службу Николи Софијском написао је софијски или кратовски писар Андреја. [84]
Традиција српске средњовековне књижевности настављена је у чистом облику у области Старе Србије, у главним центрима српске средњовековне културе. Истакнути сликар и писац 16. века је Лонгин. Пајсије Јањевац (патријарх српски 1614—1647) припада овом кругу старе српске књижевности и њен је последњи изданак. Пажљиво се старао о српском рукописном наслеђу и многи рукописи су сачувани захваљујући његовом раду. Своје књижевно дело посветио је двојици српских средњовековних владара који до тада нису имали култне текстове — Стефану Првовенчаном (монаху Симону) и цару Урошу. Написао је Службу преподобном Симону, пролошко Житије Симоново и Службу и Житије цара Уроша. У Житију цара Уроша приметни су извесни барокни елементи. Централно казивање — Урошева мученичка смрт од руке краља Вукашина — легендарног је карактера. У ово време српски родослов доживљава своју последњу редакцију као Родослов Јакшића. Делом патријарха Пајсија период старе српске књижевности је завршен.
Поетика и жанрови
Поетика старе српске књижевности одређена је законима византијске естетике и поетике. [85] Однос према књижевности био је као према свакој другој уметности — она је пре свега у служби неуметничких, идеолошки постављених циљева. Идеали српског, као и византијског књижевника, били су ученост, доброчинство и служење култу — ова три елемента нису увек успешно остваривана. Писана реч имала је кључно место у култу тако да је писање схватано као подвиг. [86] Такође средњовековни стваралац верује у начело инспирације, тако да ауторство у моденром смислу речи није постојало. Византијске, тако и поетика старе српсек књижевности, уместо на ауторском принципу инсистира на жанру, уместо на индивидуалном изразу нас топику и књижевну етикецију. [87]
Идеја тоталитета прихваћена из византијске поетике услоила је остале законе књижевног стварања у средњовековној Србији. [88] Књижевност је схватана као једна целина па су свижанрови међусобно повезани као и сви текстови у оквиру појединих жанрова. Узвишена реторичност као одлика византијске средњовековне књижевности била ј нарочито пристна у српској средњовековној књижевности као стил плетенија словес (плетење речи или речима).
Систем жанрова старе српске књижевности био је веома сложен. Поезија и проза нису јасно раздвајане па је подала жанрова на ове категорије само условна док једна цела група представља мешовиту категорију између поезије и прозе. Један од основних прозних жанрова је житије или хагиографија (живопис светог). Главна функција житија, и поред регионалних и националних особености, је учвршћивање појединог култа. Зато су биографски подаци са становишта житијног жанра од споредне важности. [89] Житију је сличан жанр повести који се карактерише живим и маштовитим приповедањем о историјским догађајима или легендама. Са повешћу је повезано сказаније, мада овај назив могу да носе и научни трактати (на пример Сказаније о писменех Црнорисца Храбра из 10. века). Типичан прони жанр је слово, говор или проповед. Слова светих отаца сакупљана су у нарочите зборнике формиране по различитом критеријуму. Епистоларној књижевности припада жанр посланица у коме до изражаја долази етикеција, важна особина средњовековне поетике. [90] Повеље су сложен жанр средњовековне књижевности. Иако су у питању правне исправе у њима могу да се налазе два књижевна жанра—нарација и аренга. У српским аренгама, за разлику од византијских, присутни су многи песнички елементи и посебно слажан утицај псалама у њиховом форимирању. У преводној српској књижевности присутан је жанр виђења или откривења. Српска средњовековна историографија обухватала је жанрове родослова и летописа, оба настала под утицајем византијске историографије. Песнички жанрови се углавном могу сврстати у литургијско песништво, химнографију. У византијскм духовном песништву пресудна је била улога књижевне традиције, предања. Главни, веома сложен, жанр литургијског песништва била је служба. Три основна песничка жанра из којих се састоји служба су тропар, стихира и кондак. Прелазни жанрови између прозног и песничког били су похвала, плач и молитва. Сви ови жанрови били су присутни у старој српској књижевности. [91]
Језик
Књижевни језик старе српск књижевности није био и народни језик. [92] то значи да је у српској средњовековној култури била присутна диглосија (двојезичност). Особине народног језика продирале су у писани кроз извесна фонетска и ређе морфолошка одступања у књиженвом језику. Старословенски језик Ћирила и Методија није био говорни језик ниједне словенске групе. Тај нови језик имао је двоструки циљ — приближавање Словенима хришћанских сакралних текстова а са друге стране приближавање Словена хришћанској култури и духовности. [93] Са овим циљевима старословенски језик је грађен на структуралним основама коине језика тако да је на располагоа огромним изражајним средствима. [93]
Особине српског народног језика које су утицале на српску редакцију старословенског језика омогућиле су везу између књижевног текста и читаоца (слушаоца). Српско читање претварало је старословенски текст у српски. Лексика је у удогм времнском периоду представљала други правац посрбљивања старословенског. [94] Због овога српска редакција старословенског и поред тога што није била говорни језик сматрана је за свој а не за страни језик. Однос према другим редакцијама старословенског био је као према другим језицима с тим што је степен разумевања варирао.14 Различите ортографије старословенског биле су на различитом ступњу блискости са српском народном језичком средином. Најстарија српска правописна школа зетско-хумска која је била много ближа старословенском правопису од рашке правописне школе преовлађујуће у српској књижевности 13. и 14. века. Рашка ортографија била је доста блиска српској језичкој средини и све касније ортографске школе су тежиле ка вишем ступњу уопштавања (ресавска школа у Србији i јевтимијевска у Бугарској). Ове уопштавајуће тенденције нису преовладале у српској књижевности већ је паралелно постојала традиција рашког писања.
Старословенски језик омогућио је укључивање српске културе у општа културна кретања источноправославног света у средњем веку.
Књига и писменост
Идеолошки оквир писмености и писања био је у средњовековној Србији сити као и у византијском свету. Двојна артикулација света као одлика византијсек културе била је присутна и у односу на књижевност и писање. Разликовало се ниже, спољашње15 и више, унутрашње, духовно знање коме се као идеалу тежило. највиши ступањ писања сматран је за религиозни подвиг.16
У средњовековној култури није прављена битна разлика између писца и преписивача. због непсотојања ауторског начела у модерном значењу те речи средњовековни писци ауторство признају само у грешкама и одступањима. У средњовековној Србији постојала је развијена организација писарских радионица. однос између броја монаха и лаика који су се бавили писарским занимањем био је отприлике подједнак. Писар је свом послу морао да приступа пажљиво а уз себе је поред прибора за рад имао и једну приручну библиотеку. Материјал на коме је писана књига у средњовековној Србији био је пергамент до средине 14. века да би временом преовладао јефтинији папир. Основни вид старе српсек књиге био је кодекс, повезани свежањ исписаних свешчица, знатно ређе свитак у литургисјке или дипломатичке сврхе. Карактериситчно писмо старе српске књижевности је ћирилица мада се можда у најранијем периоду писало глагољицом.17 Ћирилично писмо писано је на два начина уставом, карактериситчним за књиге, и канцеларисјким брзиписом, специфичним обликом пословног писма који средином 14. века утиче на писмо књига па се јавља полуустав. У средњовековној Србији књиге су пажљиво чуване а сви манастири и многи властеотски и владарски довров имали су своје библиотеке. Значај књиге у литургијском животу довео је до тога да су библиотеке осниване паралелно са манастирима.18 Средњовековне књиге имале су динамичну историју преношења у разичита места што је чињено како би се направили нови преписи и паралелно са сеобама српског народа.
Изучаваоци и издања
Историја старе српске књижевности почела се стварати још са првим истраживањима српског средњовековног рукописног наслеђа. [95] Прикупљање и изучавање рукописа увек је био значајан корак у упознавању старе српске књижевности. Први истраживачки контакти са рукописним наслеђем везују се за делатност патријарха Пајсија Јањевца који се уједно сматра и за једног од последњих представника старе српске књижевности. Он је имао високо изражену свест о значају рукописног наслеђа, не само као преносиоца богословске и књижевне мисли већ и као доказа о историјском постојању народа и његовог идентитета. Пајсије је од уништења спасао многе рукописе а лично је направио бројне преписе.
Српски барокни историчари, пре свих Ђорђе Бранковић и Јован Рајић, прикупљајући изворе за своја дела сретали су се са српским књижевним наслеђем. Њихово проучавање тих текстова било је мотивисано политичким и моралистичко-политичким циљевима. [96] Праве књижевно-историјске тенденције јавиће се у Србији тек са романтичарским покретом. [97] Вук Стефановић Караџић био је темељни сакупљач старих рукописа и први археограф.19 У делу Почетак описанија српски намастира (1826) дао је опис рукописа овчарско-кабларских манастира а такође је саставио антологију Примјери српско-словенскога језика (Беч, 1857). Није имао прилику да обиђе све рукописне збирке. Из додира са тим рукописима Вук је стекао прва сазнања о старој српској књижевности. И после Вука многи путници и љубитељи старина су се упознавали са рукописним збиркама.20
Темeљни познавалац српских рукописа Павле Јосиф Шафарик саставио је први озбиљни преглед историје старе српске књижевности.21 Из овог периода значајни изучаваоци су Ђура Даничић који је издао нека од најважнијих дела Теодисија, Доментијана и архиепископа Данила II, Јанко Шефарик и Франц Миклошић, један од најзначајнијих филолога 19. века. [98]
Дугогодишња текстолошка и филолошка изучавања водила су ка новим целовитим прегледима старе српске књижевности које су сачинили Ветрослав јагић и Стојан Новаковић. Новаковић је издао читав низ мањих и већих а своја интересовања за стару српску књижевност заокружио је делом Историја српске књижевности (прво издање 1867, друго 1871). Романтичарска историографија чији су најзначајнији представници били Пантелија Срећковић и Милош Милојевић са низом предрасуда и некритички је посматрала стару српску књижевност чему се оштро супростављао Иларион Руварац који је у старим текстовима тражио искључиво позитиван историјски податак занемарујући књижевну вредност текста. Филолошким и текстолошким изучавањима српских рукописа бавили су се Љубомир Ковачевић и Љубимир Стојановић који је сам издао читав низ историјских извора. Текстолошка изучавања наставили су Владимир Ћоровић и Ђорђе Сп. Радојичић. Радојичић је успео да открије читав низ нових писаца и текстова а свој поглед на целокупан развој старе српске књижевности дао је у књизи Развојни лук старе српске књижевности (1960). Радојчић је такође један од првих историчара који је настојао да естетски и књижевно вреднује стару српску књижевност. Многи историчари књижевности и књижевни критичари оспоравали су било какву вредност старој српској књижевности посматрајући је естетским критеријумума с краја 19. и почетка 20. века. Изразито негативан суд о старој српској књижевности дао је Јован Скерлић који је сматрао да и није у питању права књижевност. [99] Промену оваквог става наговестили су радови Светислава Вуловића који је настојао да стару српску књижевност сагледа у светлу импресионистичке критике [100] и Павле Поповић који је користио компаративне методе у сагледавању овог периода српске књижевности. [100] Сличан концепт рада као и Павловић али доста сведенији у приказивању био је словеначки филолог Матија Мурко. За разлику од Павловића он истиче идеју динамичног развоја старе књижевности. Драгољуб Павловић посматрао је стару књижевност кроз социолошке критеријуме карактеристичне за марксистичко тумачење историје.
Тек након Другог светског рата долази до значајних промена у проучавању и валоризација старе српске књижевности. [101] На ово је утицало више чинилаца пре свих свестранија проучавања византијске књижевности и естетике али и промене естетских схватања у моденој књижевности која је све више наглашавала апстрактно и симболично. [102] Рад руских научника на изучавању старе руске књижевности утицао је и на српске истраживаче.22 Нови приступ текстолошким проблемима, примена компаративних метода и уклапање старе књижевности у естетске критеријуме њене епохе довело је до нових резултата у њеном изучавању. Међу послератним изучавaoцима истичу се Владимир Мошин, Димитрије Богдановић, Радмила Маринковић, Малик Мулић, Ђорђе Трифуновић, Јелка Ређеп и други. Поједини страни истраживачи такође су се бавили неким проблемима старе српске књижевности (Станислав Хафнер, Корнелије Милер-Ландау, Иван Дујчев). Књига Милана Кашанина Српска књижевност у средњем веку (1975) имала је пре свега за циљ да широј читалачкој публици приближи најзначајнија дела старе српске књижевности и представља значајан показатељ у промени односа према старој књижевности. Стара српска књижевност привлачи и нове генерације истраживача (Љиљана Јухас-Георгиевска, Томислав Јовановић, Татјана Суботин-Голубовић, Ђорђе Бубало) који се, поред оних питања које су покренуле старије генерације истраживача баве и новим проблемима настојећи да разумеју књижевност интегрисану у целокупно културно стварање, расветле естетске и поетичке проблеме и одреде однос средњовековних људи према књижевности и уопште писмености.
Дела старе српске књижевности на модеран језик преводили су највише Миливоје Башић и Лазар Мирковић који су између два светска рата превели готово све значајније писце. Дела старе српске књижевности пре свих је издавала Српска књижевна задруга (СКЗ).23
Српски барокни историчари, пре свих Ђорђе Бранковић и Јован Рајић, прикупљајући изворе за своја дела сретали су се са српским књижевним наслеђем. Њихово проучавање тих текстова било је мотивисано политичким и моралистичко-политичким циљевима. [96] Праве књижевно-историјске тенденције јавиће се у Србији тек са романтичарским покретом. [97] Вук Стефановић Караџић био је темељни сакупљач старих рукописа и први археограф.19 У делу Почетак описанија српски намастира (1826) дао је опис рукописа овчарско-кабларских манастира а такође је саставио антологију Примјери српско-словенскога језика (Беч, 1857). Није имао прилику да обиђе све рукописне збирке. Из додира са тим рукописима Вук је стекао прва сазнања о старој српској књижевности. И после Вука многи путници и љубитељи старина су се упознавали са рукописним збиркама.20
Темeљни познавалац српских рукописа Павле Јосиф Шафарик саставио је први озбиљни преглед историје старе српске књижевности.21 Из овог периода значајни изучаваоци су Ђура Даничић који је издао нека од најважнијих дела Теодисија, Доментијана и архиепископа Данила II, Јанко Шефарик и Франц Миклошић, један од најзначајнијих филолога 19. века. [98]
Дугогодишња текстолошка и филолошка изучавања водила су ка новим целовитим прегледима старе српске књижевности које су сачинили Ветрослав јагић и Стојан Новаковић. Новаковић је издао читав низ мањих и већих а своја интересовања за стару српску књижевност заокружио је делом Историја српске књижевности (прво издање 1867, друго 1871). Романтичарска историографија чији су најзначајнији представници били Пантелија Срећковић и Милош Милојевић са низом предрасуда и некритички је посматрала стару српску књижевност чему се оштро супростављао Иларион Руварац који је у старим текстовима тражио искључиво позитиван историјски податак занемарујући књижевну вредност текста. Филолошким и текстолошким изучавањима српских рукописа бавили су се Љубомир Ковачевић и Љубимир Стојановић који је сам издао читав низ историјских извора. Текстолошка изучавања наставили су Владимир Ћоровић и Ђорђе Сп. Радојичић. Радојичић је успео да открије читав низ нових писаца и текстова а свој поглед на целокупан развој старе српске књижевности дао је у књизи Развојни лук старе српске књижевности (1960). Радојчић је такође један од првих историчара који је настојао да естетски и књижевно вреднује стару српску књижевност. Многи историчари књижевности и књижевни критичари оспоравали су било какву вредност старој српској књижевности посматрајући је естетским критеријумума с краја 19. и почетка 20. века. Изразито негативан суд о старој српској књижевности дао је Јован Скерлић који је сматрао да и није у питању права књижевност. [99] Промену оваквог става наговестили су радови Светислава Вуловића који је настојао да стару српску књижевност сагледа у светлу импресионистичке критике [100] и Павле Поповић који је користио компаративне методе у сагледавању овог периода српске књижевности. [100] Сличан концепт рада као и Павловић али доста сведенији у приказивању био је словеначки филолог Матија Мурко. За разлику од Павловића он истиче идеју динамичног развоја старе књижевности. Драгољуб Павловић посматрао је стару књижевност кроз социолошке критеријуме карактеристичне за марксистичко тумачење историје.
Тек након Другог светског рата долази до значајних промена у проучавању и валоризација старе српске књижевности. [101] На ово је утицало више чинилаца пре свих свестранија проучавања византијске књижевности и естетике али и промене естетских схватања у моденој књижевности која је све више наглашавала апстрактно и симболично. [102] Рад руских научника на изучавању старе руске књижевности утицао је и на српске истраживаче.22 Нови приступ текстолошким проблемима, примена компаративних метода и уклапање старе књижевности у естетске критеријуме њене епохе довело је до нових резултата у њеном изучавању. Међу послератним изучавaoцима истичу се Владимир Мошин, Димитрије Богдановић, Радмила Маринковић, Малик Мулић, Ђорђе Трифуновић, Јелка Ређеп и други. Поједини страни истраживачи такође су се бавили неким проблемима старе српске књижевности (Станислав Хафнер, Корнелије Милер-Ландау, Иван Дујчев). Књига Милана Кашанина Српска књижевност у средњем веку (1975) имала је пре свега за циљ да широј читалачкој публици приближи најзначајнија дела старе српске књижевности и представља значајан показатељ у промени односа према старој књижевности. Стара српска књижевност привлачи и нове генерације истраживача (Љиљана Јухас-Георгиевска, Томислав Јовановић, Татјана Суботин-Голубовић, Ђорђе Бубало) који се, поред оних питања које су покренуле старије генерације истраживача баве и новим проблемима настојећи да разумеју књижевност интегрисану у целокупно културно стварање, расветле естетске и поетичке проблеме и одреде однос средњовековних људи према књижевности и уопште писмености.
Дела старе српске књижевности на модеран језик преводили су највише Миливоје Башић и Лазар Мирковић који су између два светска рата превели готово све значајније писце. Дела старе српске књижевности пре свих је издавала Српска књижевна задруга (СКЗ).23
Напомене
1. Периодизација и терминологија преузети су највећим делом из књиге Димитрија Богдановића "Историја старе српске књижевности" (Београд, 1980), као и из поглавља о књижевности из "Историје српског народа I" која је писао исти аутор.
2. Д. Павловић је у неколико својих радова разматрао питања периодизације историје српске књижевности: "О подели наше народне књижевности на периоде", Прилози КЈИФ 20 (1954), 5—13; "О подели југословенске књижевности на периоде", ЈФ 23 (1958) 97—101; "Старија југословенска књижевност", Београд 1971.
3. Он је периодизацију старе српске књижевности разматрао у радовима: "Развојни лук старе српске књижевности", ЛМС 385 (1960) 189—205. и 328—346; "Преглед развоја и подела старе српске књижевности", Књижевност 40 (1965) 237-241; Иста периодизација је заступљена и у "Енциклопедији Југославије VII" 543—545.
4. Исцрпно се бавио периодизацијом старе српске књижевности у Д. Богдановић. Историја старе српске књижевности, Београд 1980, 89—115.
5. Веза српских земаља са Панонском дијецезом посведочена је писмом папе Јована VIII из 873. године које је упућено српском кнезу Мутимиру у коме папа позива српског кнеза да се потчини панонској дијецези.
6. Упадљива је празнина у словенском рукописном наслеђу из овог периода. Сачувано је свега неколико старословенских глагољских споменика из Македоније с краја 10. или из 11. века. Ови споменици су сачувани ван македонске области: Асеманово, Зографско, Маријиснко јеванђеље, Синајски псалтир, Синајски требник, Клочев зборник. Још је мање ћирилских споменика из овог периода: Супрасољски кодекс и Савина књига из Бугарске као и Добромирово јеванђеље с почетка 12. века из Македоније.
7. Апокрифна књижевност се често погрешно означава као богумилска књижевност. У апокрифима има сразмерно мало богумилских идеја. Заправо поједини апокрифи потичу још из најранијих векова хришћанства, док су поједини старозаветни апокрифи и старији. Апокрифе на јужнословенском простору пре треба посматрати као изданак и књижевно-фолклорну варијанту библијског предања него као одређену јеретичку литературу. У систему средњовековне књижевности, апокриф није био посебан жанр, већ само варијанта канонске библијске литературе у разноврсним жанровима. Приметан је утицај апокрифне литературе на српску народну књижевност (народна песма Огњена Марија у паклу).
8. О светом Сави посотји изузетно богата литература. Готово сва питања из живота и рада светог Саве размотрена су у Светосавском зборнику 1 (1936) и 2 (1939) као и у зборницима Свети Сава: Споменица поводомосамстогодишњице рођења 1175—1975, Београд 1977; Сава Немањић—Свети Сава. Историја и предање. Зборник радова научног скупа САНУ, Београд 1979. Општи преглед Савине књижевне делатности налази се у П. Поповић, О књижевном раду светог Саве, Браство 28 (1934), 36—44; Књижевни радови светог Савеобјављени су у В. ћоровић, Списи светог Саве, Београд-Сремски Карловци 1928; Превод на савремени српски језик Л. Мирковић, Списи светога Саве и Стефана првовенчаног, Беогрљад 1939.
9. Састојале су се у прихватању јерусалимског уместо цариградског типика. Преузимање правила Јерусалимског типика почело је у време светог Саве да би у првој половини 14. века на овом послу радили Никодим, хиландарски игуман (1312—1316) и српски архиепископ (1317—1324) и Гервасије, хиландарски игуман (1317—1336). Они су организовали превођење јерусалимског типика.
10. Стефаново ауторство овог дела није сигурно а од њега је сачуван у једном рукопису из 15. века само почетак са неколико стихова.
11. Јаничареве успомене су показатељ раног постојања српске народне епике а нарочито косовског епа. Константин тако зна за подвиг Милоша Кобиле (Кобиловића), за издају и неслогу великаша, за мученичку и витешку Лазареву смрт. Он такође преноси предања о српским срењовековним владарима (Стефану Дечанском, Стефану Душану, цару Урошу, кнезу Лазару). Димитрије Богдановић сматра да су све ово показатељи хришћанског и српског карактера косовског епа који је као такав морао имати искључиво аутохтоно порекло.
12. Тако се пораз у Косовској бици тумачи у црквеној књижевности као Божија казна а у народној као последица неслоге и издаје.
13. Језички утицаји из руског језика нису из овог већ из каснијег пеирода. У ово време главни утицај је био додавање руских светаца у литургијски календар али и ширење јужнословенских култова у Русији.
14. Неке руске редакције биле су готово неразумљиве док су се бугарски текстови могли разумети готово без икаквих потешкоћа.
15. Ово не значи да се код Византинаца лаичко образовање презирало и потцењивало. напротив Византинци су са подсмехом гледали на неписменост и необразованост.
16. Не треба свако писање, па ни сваки књижевни рад убрајати у ову групу. Писање писма, лаичког текста, запиивање је ван актегорије сакралног па као такво у средњовековном смислу и није убрајано у право писање као метафизички чин посредништва између човека и Бога.
17. Глагољки рукописи на српскословенском језику нису сачувани. Маријанско јеванђеље из 11. века које се према језичким особинама сврстава у граничну срспко-македонску област писано је глагољицом.
18. Садржај идеалне и основне српске средњовековне библиотеке покушао је да реконструише Димитирје Богдановић. основни фонд једне манастирксе манастирске библиотеке састојао би се од јеванђеља, апсотола, служабник, требника, псалтира, скраћеног октоиха и триода, минеја, краће верзије типика и пролога са житијима светих за читање у манастирксој трпезарији. Било је и далеко богатијих библиотека као што су делимично очуване библиотеке Хиладанра, Пећке патриајршије, Цетињског манастира и других.
19. Караџић је систематски обилазио српске цркве и манастире, бележио податке о рукописима али је притиснут сиромаштвом био принуђен да своју колекцију прода Аустријанцима, Немцима и Русима. Збирке српских рукописа у Бечу, Берлину и Санкт Петербургу потичу углавном из овог периода.
20. Међу овим путницима били су Јоаким Вујић (1826), Георгије Магарашевић (1827), Ото Пирх (1829), Димитирје Аврамовић (1845) и други. Јосиф Панчић организовоа је низ екскурзија које су између осталог прикупљале податке и о старим рукописима. Исцрпно о овим, раним истраживањима српских рукописа у С. Станојевић, Историја српског народа у средњем веку I. Извори и историографија. 1. О изворима, СКА, Београд 1937.
21. Шафарик је као професор гимназије у Новом Саду имао прилику да изучава рукописе у збирци у Сремским Карловцима па је на основу тих истраживања приредио први књижевноисторијски преглед старе српске књижевности у делу Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Munderten (Историја словенског језика и књижевности на свим дијалектима, Пешта 1820). Проширену верзију издао је постхумно Константин Јиречек у Прагу 1864/65. под насловом Geschichte der südslawischen literaturen I-III (Историја јужнословенских књижевности).
22. Међу руским истраживачима који су утицали на српску науку о књижевности били су Д. С. Лихачев, А. А. Шахматов, В. Н. Перетц, Н. С. Тихонровов, Ф. И. Буслајев и други.
23. Преводе М. Башића, Старе српске биографије I издала је СКЗ 1924. а преводе Лазара Мирковића у низу издања од 257 (1935) до 282 кола (1938). Васко Попа, српски песник, залагао се да СКЗ у оквиру издавања капиталних дела српске културе изда у целину српску црквену поезију што је урађено издавањем Србљака I-III и О Србљаку, Београд 1970. Крајем 80-их година 20. века СКЗ је издала избор из старе српске књижевности у 24 књиге што представља најопсежнији избор дела из овог периода српске књижевности.
Литература
Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980.
Д. Павловић, Старија југословенска књижевност, Београд 1971.
С. Новаковић, Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима. Легенда о Владимиру и Косари, Београд 1893.
Ђ. Радојчић, Творци и дела старе српске књижевности, Нови Сад 1967.
В. Мошин, О периодизацији руско-јужнословенских књижевних веза, Слово 11—12 (1962) 13—130.
Д. Богдановић, Стара српска библиотека, Летопис Матице Српске 408 (1971), 405—432 и 588—620.
Д. Богдановић, Шта Теодисије пише о књижевном раду Стефана Првовенчаног, ЗМС за књижевност и језик XXV/3 (1977) 385—389.
Д. Богдановић, Развој жанрова у српском књижевности XIII века, Богословље XXII, 1980.
Д. Богдановић, Нове тежње у српској књижевности XIV века, Византијска уметнсот почетком XIV века, Београд 1975, 85—97.
Д. Павловић, Елементи хуманизма у старој српској књижевности, Прилози КЈИФ 29 (1963), 5—16.
Д. Вуксан, Епископ Марко, Ловћенски одјек I/2—3 81925) 81—96.
Р. Маринковић, О месту Григорија Цамблака у српској књижевности, Тьрновска книжовна школа 1371—1971, София 1974, 443—457.
М. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд 1978.
Ђ. Трифуновић, Српски средњовековни списи о кнезу Лазару и косовском боју, Крушевац 1968.
С. Станојевић, Студије о српској дипломатици V. О аренги, Глас српске краљевске академије, Београд 1912.
С. Станојевић, Историја српског народа у средњем веку I. Извори и историографија. 1. О изворима, СКА, Београд 1937.
Референце
1. Историја старе српске књижевности, 98.
2. Историја старе српске књижевности, 99.
3. Старија југословенска књижевност, 13—14
4. Историја старе српске књижевности, 102—104.
5. Историја старе српске књижевности, 105.
6. Историја старе српске књижевности, 120.
7. Историја старе српске књижевности, 121.
8. Историја старе српске књижевности, 35—36.
9. Творци и дела старе српске књижевности, 35—36.
10. Новаковић (1893).
11. Историја старе српске књижевности, 122.
12. Историја старе српске књижевности, 123.
13. Мошин (1961), 58—59.
14. Историја старе српске књижевности, 125.
15. Историја старе српске књижевности, 131.
16. Историја старе српске књижевности, 132.
17. Историја старе српске књижевности, 137.
18. Историја старе српске књижевности, 133.
19. Историја старе српске књижевности, 140.
20. Богдановић (1980).
21. Историја старе српске књижевности, 141.
22. Историја старе српске књижевности, 142.
23. Историја старе српске књижевности, 149.
24. Историја старе српске књижевности, 152.
25. Историја старе српске књижевности, 150.
26. Историја старе српске књижевности, 151.
27. Богдановић (1977), 385—389.
28. Историја старе српске књижевности, 153.
29. Историја старе српске књижевности, 154.
30. Историја старе српске књижевности, 156.
31. Историја старе српске књижевности, 157.
32. Историја старе српске књижевности, 158.
33. Историја старе српске књижевности, 159.
34. Историја старе српске књижевности, 160.
35. Историја старе српске књижевности, 182.
36. Историја старе српске књижевности, 185.
37. Историја старе српске књижевности, 189.
38. Историја старе српске књижевности, 165.
39. Историја старе српске књижевности, 166.
40. Историја старе српске књижевности, 168.
41. Историја старе српске књижевности, 170.
42. Историја старе српске књижевности, 171.
43. Историја старе српске књижевности, 175.
44. Историја старе српске књижевности, 176.
45. Историја старе српске књижевности, 177.
46. Богдановић (1975), 85—97.
47. Историја старе српске књижевности, 179.
48. Историја старе српске књижевности, 190.
49. Историја старе српске књижевности, 191.
50. Историја старе српске књижевности, 193.
51. Историја старе српске књижевности, 197.
52. Историја старе српске књижевности, 205.
53. Историја старе српске књижевности, 206.
54. Историја старе српске књижевности, 210.
55. Историја старе српске књижевности, 213.
56. Павловић (1963), 5—16.
57. Историја старе српске књижевности, 215—216.
58. Историја старе српске књижевности, 217.
59. Историја старе српске књижевности, 219.
60. Историја старе српске књижевности, 220—221.
61. Историја старе српске књижевности, 221.
62. Историја старе српске књижевности, 222.
63. Историја старе српске књижевности, 223.
64. Историја старе српске књижевности, 224.
65. Историја старе српске књижевности, 225.
66. Историја старе српске књижевности, 227.
67. Историја старе српске књижевности, 231.
68. Историја старе српске књижевности, 235.
69. Историја старе српске књижевности, 236.
70. Историја старе српске књижевности, 238.
71. Историја старе српске књижевности, 238—239.
72. Историја старе српске књижевности, 239.
73. Историја старе српске књижевности, 240.
74. Историја старе српске књижевности, 241.
75. Историја старе српске књижевности, 243.
76. Историја старе српске књижевности, 244.
77. Историја старе српске књижевности, 245.
78. Историја старе српске књижевности, 245—246.
79. Историја старе српске књижевности, 247.
80. Историја старе српске књижевности, 253.
81. Историја старе српске књижевности, 254.
82. Историја старе српске књижевности, 257.
83. Историја старе српске књижевности, 260.
84. Историја старе српске књижевности, 253.
85. Историја старе српске књижевности, 57.
86. Историја старе српске књижевности, 61—62.
87. Историја старе српске књижевности, 62.
88. Историја старе српске књижевности, 63.
89. Историја старе српске књижевности, 72.
90. Историја старе српске књижевности, 75.
91. Историја старе српске књижевности, 83.
92. Историја старе српске књижевности, 49.
93. Историја старе српске књижевности, 52.
94. Историја старе српске књижевности, 53.
95. Историја старе српске књижевности, 3.
96. Историја старе српске књижевности, 5.
97. Историја старе српске књижевности, 6.
98. Историја старе српске књижевности, 9.
99. Историја старе српске књижевности, 14.
100. Историја старе српске књижевности, 17.
101. Историја старе српске књижевности, 18.
102. Историја старе српске књижевности, 19.
Препоручена литература
• М. Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд 1975.
• Ј. Деретић, Поетика српске књижевности, Београд 1997.
• Ј. Деретић, Историја српске књижевности, Београд 1983.
• Историја српског народа I, Београд 1982.
• Ђ. Трифуновић, Примери из старе српске књижевности, Београд 1975.
• Ђ. Радојчић, Антологија старе српске књижевности (XI—XVIII века), Београд 1960.
• Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Београд 1990.
• С. Радојчић, Текстови и фреске, Нови Сад 1965.
• П. Ђорђић, Историја српске ћирилице, Београд 1971.
• П. Ивић, Српски народ и његов језик, Београд 1971.
• Т. Корићанац, Дворска библиотека деспота Стефана Лазаревића, Београд 2006.
• Ђ. Бубало, Писана реч у српском средњем веку. Значај и употреба писаних документа у средњовековном српском друштву, Београд 2009.
http://www.istorijskabiblioteka.com/art:stara-srpska-knjizevnost
Нема коментара:
Постави коментар