 |
| Витомир Теофиловић |
Имајући на уму посебну улогу наслова, његов
повлашћени и промотивни статус у структури и значењу, читаоце овог романа
потпуно ће изневерити поље очекивања. Наслов Париз је далеко наговештава путовање у светску културну престоницу,
призива нам у видно поље његове знаменитости, наговештава веће или мање
перипетије које прате таква путешествија. Ништа од свега тога! Уместо путовања
у једно од средишта света, аутобус овог романа нас води у непознату паланку –
писац нам чак не наводи ни њено име! Штавише, писац ни радњу романа, путовање
аутобусом, не доводи ни до тог анонимног одредишта, не прати ни свој аутобус до
краја... Њему су и циљ и крај пута крајње неважни, чак и само путовање је пуки
оквир радње! Све што је овде иоле битно и са становишта структуре романа и са
становишта нарације, као и значења која происходе из мреже њихових полемичких исказа,
смештено је у међу-топосима, у прекидима тог путешествија. По томе је овај
роман модеран. Наиме, он подразумева не само да су све велике приче, сви
такозвани мега-наративи већ испричани и исцрпљени, што већ спада у аксиоме
модерне критике, већ да се то односи и на мале, такозване свакодневне наративе.
Наш писац, дакле, тезу о истрошености нарација доводи до крајње консеквенце.
Али, пошто не може ништа да замени нешто, или, философски речено, да небиће буде биће, тако ни апсолутно ћутање
не може да замени говор или текст. Другим речима, свако негирање старих
приповедних образаца је условно; и у најрадикалнијим поетичким пројектима и
списатељским праксама реч је релативним иновацијама, мањим или већим ослањањем
на традицију, како би то рекао Елиот.
Плећевић је свестан да не постоји нулто писмо, али даје свој прилог
модерној поетици на специфичан, наоко узгредан а заправо амбициозан начин.
Стилска лежерност се остварује тако рећи сама од себе – ликови романа, махом из
такозваног обичног света, оцртавају своје ликове својим речима, а исти ти
јунаци својим монолошким и полемичким исказима одају, да се послужимо Кундерином
метафором, (не)подношљиву лакоћу
постојања. Но испод њихових привидно спонтаних и узгредних исказа пажљиви
читалац назире дубинско сучељавање и преплитање савременог начина живота са
његовим архетипским основама. Архетипи су толико живи и у данашњим генерацијама
да одлучујуће утичу на судбине јунака у овом роману – ново је само глазура, маска која ублажава реске црте у личном и
колективном профилу нашег бића.
Роман почиње наглим кочењем аутобуса
крцатог путницима и њиховим падањем једних преко других. Сваки путник има своје
објашњење прекида путовања. Посебно, кафкијански зачуђује, што путници, од
којих су многи истом џадом прошли безброј пута, не могу да оцене ни докле су стигли
на том малом путешествију: „Познат ми је овај крај“; „Мени није, појма немам
где се налазимо“; „Негде смо на пола пута“; „Ма какви пола пута, тек смо кренули!“;
“Боже, људи, ви ... немате појма ... само што нисмо стигли!“ Ова вика ни око шта садржи дубоку и поразну
импликацију: ми не познајемо ни своју најближу околину!
Рашомонијада се разлистава у сто
рукаваца након изласка путника из аутобуса. Наиме, путовање се прекида због
велике површине раскопаног земљишта на самом путу и около, толико широког да
путницима није јасно где је заправо друга страна, односно где треба да сачекају
аутобус који ће их одвести даље. По разабиру самих путника, раскопано земљиште
је археолошко налазиште; док се детаљно не истражи, прекида се сваки саобраћај
преко њега. С обзиром да и код нас и у свету постоји тушта и тма таквих
локалитета, а непрестано се откривају и нови, рекло би се да они већ увелико
спадају у свакодневицу, да имају мали литерарни потенцијал. Плећевић нам,
међутим, уверљиво показује да и овакав локалитет, са скромним потенцијалом,
може да буде литерарно захвалан. Попут вишеслојне метафоре, налазиште је овде не
само огледало наших образовних нивоа већ и наших нарави и карактера. У миљеу
давног доба увиђамо да већина од нас није од тога доба изнутра далеко одмакла; штавише, да су многи међу нама, у поимању
смисла и вредности, у даљим пределима прошлости од њега! Заробљени у уске
видике својих професија, каткад идиотски сведене. За већину путника рад на
налазишту је траћење времена. „Ја никад досад нисам видео ископине“; „Ископине
к`о ископине“; „Шта овде човек може да нађе?! Мени ово не личи ни на шта!“
Доиста, са становишта практичног ума свакодневице, чему служе искрзане или
разбијене чиније, које и да су целе, овакве
никакве, нико не би у кућу ни унео а камоли користио! Исто важи и за
искрзану и зарђалу секиру, која чак нема ни дршку! Све те археологе треба
послати на њиве да раде нешто корисно. „Ма у рудник!“ – дометнуше радикалнији
критичари таквих доколичара – „да виде
шта је дубоко копање, а не да као деца чачкају по површини!“ Писац, разуме се,
није остао само на овим пуким негаторима значаја историје и археологије –
сачинио је читаву палету односа према староставној ризници, од крајњег ниподаштавања
до каквог-таквог уважавања овог топоса људске културе, али је кроз гестове и
писменијих чланова друштва показао њихову, то јест нашу моралну ровитост –
попут метафоре о снегу и траговима зверки, и овде су сви ликови романа показали
своје лице – неки од свеснијих, уместо
да буду узорни, настојали су да присвоје неки експонат, а један од њих је чак и
поменуту секиру стрпао у своју торбу! Пошто је некима археолошко налазиште исувише мали разлог за оволики посао, мудро су
закључили: „Каква артефакта, ту се тражи неки важан леш!“
Ако бисмо се послужили придевом као оквирном метафором романа,
изложени садржај је тек његов основни вид, позитив.
Километарско пешачење путника, којима су се из радозналости придружили
чобани са све својих стада (!), до станице за наставак пута, далеко је
драматичније од дијалошких зачкољица и заврзлама на археолошком налазишту.
Неизвесност и тегобе које су задесиле путнике речито у овом роману потврђују
социолошки увид да криза каткад и драстично изобличује нарави и карактере! На
овој значењској матрици Плећевић оживљава вајкадашњи и још увек често фаталан
сукоб између првих архетипских раслојавања у људском друштву, номадског и
земљорадничког, односно просторно дефинисаног, стила живота. Овде долази до све
жешћег надгорњавања и моралне дискриманације између групе цигана, као
колективног архетипа номадске философије живота, и групе чобана, чији су преци
и сами некад били номади, а данас, будући уједно и замљорадници, оличавају
менталитет везан за простор. На фону овог основног односа непрестано долази до
међусобних чарки готово свих са свима. Толстојев увид о различитости несрећних
породица Плећевић овде проширује на све ликове – сви су, неко више неко мање, нервозни;
свакоме и успутне ситнице невољу и тегобу значе. Избачени из свакодневне
колотечине живота у релативно малу неизвесност, далеку од животне угрожености –
да ли ће за мање или више сати стићи куда су наумили, некима се толико измени
стандардни лик да их ни блиски пријатељи не могу препознати! Један од јунака
романа, у свакодневном животу миран као јагње, најпре тихо, а потом све
гласније, узвикује како би све те типове око себе лагано исекао поклао – не
побио пушком, већ лагано клао, е да би патили колико заслужују! А и достојанственије је за егзекутора! Кад би добио власт, по кратком поступку, за два
дана би средио стање у држави! Сви до једног ... у затвор! Његов пријатељ, знајући га деценијама, не
може да верује шта чује!
Ако бисмо се послужили придевом као оквирном метафором, овај
сегмент романа бисмо назвали компаративом,
а пристизање на међустаницу – суперлативом. Разуме се, у негативној
конотацији! У све врелијој атмосфери потенцијални сукоби прерастају у физичке
обрачуне. Била би веродостојна и матафора из области акустике – роман се из
жагора и гунђања постепено претвара у буку и бес, клетве и претње, бојне
покличе... Најпре међу самим номадима
долази до обрачуна – (пре)отимања двапут продате жене, а потом до сукоба цигана
и чобана, са потрзањем ножа... (Успут, у ретроспективи, сазнајемо за
монструозно убиство и групно сецкање жене.)
Подразумева се, но ипак скрећемо
пажњу на одувек деликатан литерарни изазов – хуманистика не прави аксиолошке
разлике између етничких или еснафских скупина – све разлике те врсте само су
појединачне: свако највећма сам себи гради карактер. Наш млади писац то зна и
не генерализује етничке особине; напротив, појединачне и групне портрете прави
само на том микро-нивоу. Свака социјална градација само је последица повољнијих
или тежих животних прилика.
Позабавили смо се in extenso разуђеним наративом овог особеног
романа не само што смо њиме добили особену и занимљиву варијацију општељудске теме
рашомонијаде, дело које са ваљаним разлогом, захваљујући пишчевом умећу, перципирамо
као дискретну тематско-мотивску паралелу са ликовима и атмосфером Стилских вежби Рејмона Кеноа, већ и због
значењских импликација које у њему пулсирају. Наиме, роман који је пред нама
спада у релативно мали број оних литерарних пројекција које из малих, готово
невидљивих изазова, осветљавају људску природу. Сви смо кроз образовање, неко,
на жалост, и кроз лично искуство, спознали да велики изазови, крупни удари
судбине, мењају карактере, али ретко увиђамо да одбрана карактера, наш
целокупни етос, стоји на стаклени(ји)м ногама! Не само да животне стихије и
олује разарају наш хабитус; наш праг одбране, уверљиво нам предочава Плећевић
својим романом, није од цигле и камена већ од глине, коју и невелика киша,
обичан поводањ, може да раствори и претвори у блато! А између редова назиремо
још песимистичкије виђење људске природе – ако тако мали изазови толико промене
наше биће, да ли је ту уопште реч о промени? Или мирна колотечина свакодневице,
као нека врста глазуре или шминке, прикрива наше истинско биће, које једва чека
неприлику да се слободно испољи, да се покаже каква јесте. Ситни изазови као
лакмуси за испољавање нашег бића – казује нам писац и редовима и између њих –
нису довољно моћни да сами по себи изазову наше моралне потресе и ломове – они
само откривају наша стварна својства. Чим нас свакодневица иоле изневери,
почиње дивљање нашег бића. То заправо није никакво дивљање, то је само, након
уклоњене маске, исказивање нашег јаства какво јесте. Другим речима, наше лице у огледалу
свакодневице је само наша мимикрија док смо у сфери навике и инерције. Ситни
изазови, попут већ поменутог лакмуса, само уклањају тај вео свакодневице. Они
су више антрополошка него социјална чињеница, јер те неприлике које су нам само
исприке за промену нашег става и понашања, заправо су призване нашим манама.
Друкчије речено, не увећавају нама те неприлике карактерне мане, већ наше
карактерне мане у нама самима увеличавају те неприлике; испостављамо их самима
себи много већима него што су. Неприлике су магнети који наше изворне одлике извлаче
на видело из душе и тела.
Разочаран том негативном антропологијом,
наратор романа, уједно и један од главних ликова, нема ни снаге ни жеље да
настави пут са осталим путницима; ужаснут ине само другима већ и самим собом, остаје
немоћан на утрини. Конципиран у великој мери као друго ја писца, о чему потресно сведочи његова самоидентификација
са Кафкином бубашвабом, губи и моћ говора! Роман се завршава драстичним сударом
стварног и виртуелног света, физике и метафизике, видика свакодневице и погледа
sub speciae eternitatis: не могавши ишта да каже о свом идентитету чобанима, фрустрираним од
убода циганског ножа, због чега су га перципирали као биће које их ћутањем
игнорише и вређа, они га штаповима премлате како не би ни вука у тору!
Слому наратора допринела је не само поразна
слика свега изблиза виђеног већ и поразно откриће свог личног моралног
ништавила: од циганчета сазнаје да је у колони са својом бандом и пљачкаш –
убица поштара, али не само што неће похитати да да обави своју грађанску
дужност и пријави злочинца већ ће ту опаку чињеницу сместа дубоко покопати у
себе, као да је нема! Да би иронија била већа, тај исход му, као да је искусан
психијатар а не голобрадо момче, без трунке двоумљења, прориче циганче с којим
се успут зближио. Нећеш одати тајну, јер
и ти си један од наших! Наш је овде метафора која непремостиво раздваја
свет доле и свет горе, народ и власт. И најмонструознији
конкретум с ове стране ближи нам је
од најбезазленијег службеника Левијатана и није довољан изазов да искорачимо из
моралног слепила своје социјалне предодређености!
Однос према актуелном систему
вредности наратор/аутор уверљиво осликава на више места у роману. То су – са
становишта нарације – дигресије, али у суптилном дослуху са главним током радње
и стожерним значењем. Наиме, кад га је, након погрешне идентификације као
криминалца, један гангстер открио у правом виду, као човека који посећује
музеје и знамените куће Франкфурта,
Прага, Париза ... толико се разочарао у њега да више није хтео ни добар дан да
му каже! „Куће су за пљачкање, шта имаш од гледања?!“ – његова је философија
живота, доведена до аксиома. Ко не краде,
не отима, не убија – није нико и ништа! Ништавнији је и од ништа! Ту
демонологију призвао је у сећање наратор и дао нам једини миг за значење
наслова књиге. Париз је далеко у том смислу што је тамо само игнорисан као
ништавило; овде је, у завичајној забити, и пребијен што је нико и ништа.
На наоко анонимним лицима,
суочавајући међусобно такозване мале људе кроз мале изазове, Плећевић је саздао
слојевит и разуђен роман, мозаик са мноштвом профилисаних ликова и упечатљивих сцена.
Из литерарно теже, такозване доње или жабље перспективе, уверљиво нам је предочио
ко смо и шта смо. Расклимани аутобус
је овде само метафора, фигура или код
препознавања нашег културног и технолошког статуса у свету, као и у познатом
филму Ко то тамо пева. Деценије
између ова два уметничка дела су речит доказ да тврдокорно таворимо у митској
илузији да стојимо постојано кано
клисурине. Писац нам убедљиво предочава да нико од нас, такав смо сој, не
да ни да му сенка прегради пут. Употребићемо псовку, претњу, клетву, нож!
Плећевићев роман плени нас од почетка дијалошком
динамиком и драмским набојем – пред нама се непрестано одвијају полемички
двобоји и филмски упечатљиве сцене. Иако махом у знаку спорења и сукобљавања,
дијалози и збитија у роману прожети су и хумором, од примитивног подсмеха до дискретне
ироније и њеног највишег облика – самоиројније, или, како то нашки, мада ретко,
кажемо: смеха на свој цех. Све у роману, од почетка до краја путовања као
оквирних међаша радње, од узгредних до бурних сучељавања, од овлаш скицираних,
до социо-психолошки профилисаних ликова, од видокруга ликова до укупне
значењске мреже и поруке романа – прожето је иронијом. Роман је саткан на црнохуморној
вивисекцији свакодневице – чим је истргнута из своје колотечине, показала је да
ми као бића свакодневице и ми изван ње, нисмо иста бића! Чак и кад
смо од свакодневице раздвојени само првим брдом или најближом шумом!
Иронијска дистанца спрам укупне
супстанце романа, једна од битних одлика модерне књижевности и уметности
уопште, у Плећевићевом роману-првенцу досеже се поузданом руком, попут писаца
са знатним искуством. Знајући да наш млади писац нема ни велико лично ни богато
литерарно искуство, можемо само да закључимо да су назначени мисаони просеви и
домети превасходно плод пишчевог талента и интуиције, што нам наговештава писца
великог потенцијала.
Да би нам ублажио тугу којом нас је обилато
обасипао, писац нам на крају романа
пружа спасоносни конопац да не умремо од самосажаљења што смо и споља и изнутра
ружнији но што обично мислимо. Као што је први аутобус одвео путнике до ивице
амбиса, други ће их вратити у идилу свакодневице. Опет ће свако од њих бити
неко и нешто у свом комшилуку и шире. Бар донекле и унеколико. Хармонија лакоће и лепоте постојања разлиће се
нашим завичајем уздуж и попреко.
Нема коментара:
Постави коментар