 |
| Милијан Деспотовић |
I Добру је тесно,
и птици самосвојна гласа.
Светом харају звери,
уводе змије у свест, у кости...
Могућа нада вида ране.
Има ли спаса?!
Може ли љубав
тај стравични амбис да премости?
IV
Заводнице бешумне светлости,
објави приклон свелом биљу.
Саговорно удоми росу која глача
заборављене духове...
Касниш. Не! Не поричи.
Разумео сам варке:
барска трска изнутра у ветар шапуће,
премешта гласове —
оне што ће расути без трага
и оне које ће чичак задржати.
V
Пустио сам наду, узлетеле су вране;
уздах и језа капају са кљунова,
цури ватра трепавице докле поглед допире.
Бела обрисна линија дрхти смерно
и прати клатно руке
расечено бледом месечином,
иза које је њен романски лик.
Коначно, тишина има своје име.
VI
Кад падне реч, сенка повуче главу,
земља полети, о полети, у небо!
Имаш ли тад одговор, за слад,
зверко људског знака?
И ваздух ће ти измаћи раме,
отвориће оне ковчеге плача
који ће ти пљунути
у гласно лице уранијума.
Убиће те крик пупољка
и пуцањ капилара пчеле.
Циклус Чему ово слути
На рукавцу разума
звече кости очишћене земљом
ЧЕМУ ОВО СЛУТИ
Шкљоцнула је брава на кући без врата.
Она поломи тишину, као гачак,
што оде низ тмушу.
И, као да јој се јави душа ветра
са виловита поља,
стаде загледана у књигу липе:
О, чему ли ово слути?!
Он је велики ратник, вели;
у путир налије мало муке,
мало подметнутог напева од страха,
па на страшно место пође, зле нарави,
нарави из раздешеног сна,
дозиван ишчезлим гласовима.
Онда пуче ћуп
у који је сутра требало
завући дрхтаву руку,
узнемире се у мрежама пауци,
покрену мишеви из јазбина,
одвежу гласови уплашеним псима..
Он молитвен или презрен,
недомишљен, као Харонов чун,
само се помене, као мртви,
да се не заборави.
Ко га се не сети
као да се ништа и није догодило.
Из сна прену
ме попић. Она гласно
наставља...
"Боже, како ви спавате!
А шта сам чула"?
Пресудитеље које она види
нико више не смотри,
а њена се прича не завршава.
СМРТ ИЛИ ЗАПИС НА ПЕСКУ
Млада коприва
испред колибе прикупља
суво лишће.
Њена црна хаљина расте
из наших очију.
Качимо на њу цвасти трешње,
мака, зове...
Све док не падне дуга нок
У тишини, док губи облик,
облачи је испред месечевог огледала,
пред којим се зауставља
и твој корак и глас,
преливени ехом глуве свирке.
Са њом се здравимо
на пола отвореним очима
док чврст угриз земље
размиче куцање срца:
одатле се пуни крвоток вињаге.
Самотна клупа,
недовршен рукопис,
наочари без сочива,
чаша у којој је пресвисла вода,
поглед који је однела уплашена птица...
Ноћ је свесно умешана у злочин.
Твоје лице бива истинска фреска
која се склања дубоко у хад
и не мари што нестаје из ока,
као запис на песку.
Додирујеш ме у неком вагону,
на споредној станици,
без наде да ћемо отићи даље
и да ћемо једно другом више прићи.
БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ
Песник, есејиста и афористичар Милијан Деспотовић рођен је 1952. у Субјелу код Косјерића.
Студирао је војне науке на Факултету општенародне одбране у Београду а књижевност и библиотекарство на Филозофском факултету у Сарајеву.
Објавио петнаест збирки песама, а за књигу "Виолина од крика" (Просвета, 1999) добио је "Паунову" и награду "Јохан Волфганг Гете".
Приредио прву антологију југословенског хаику песништва "Лептир на чају" (1991) а заједно са др Љиљаном Марковић и др Александром Вранеш приредио хаику шестокњижје "Трешњев цвет" (2002).
Објавио збирке афоризама: "Неко је попустио" 1986) и "Мућкајте главом" (1989), књигу шала и афоризама "Мале пожешке бургије" (репринт издање листа "Мала паприка", 2002) и књигу хумористичких прича "Записи на колену" (2004).
Владан Панковић и Никица Банић објавили су (2001) књигу дијалога о нашој савременој поезији: "Сагледавање спектра дугиних боја у поезији Милијана Деспотовића".
Песме су му превођене на: француски, енглески, јапански, немачки, словеначки, турски, македонски, румунски, италијански, русински, бугарски, грчки и мађарски језик.
Канадски часопис "Левер урбан" посветио је 1997. године (у преводу Мирјане Михајловић) свој двадесет девети број поезији Милијана Деспотовића и канадског песника Андре Руа.
Живи у Пожеги, уређује књижевне новине "Свитак" и часопис за хаику поезију "Паун".
Нема коментара:
Постави коментар