недеља, 20. јул 2014.

Ненад Грујичић: Матерњи језик

Ненад Грујичић
ОЛОВКА

Оловка је као жена.
Престали смо се
договарати
о свему што је ручак
и потреба.
Лажемо се
и трошимо
пред спавање.

По некоји пут
клизим с постеље
низ папир!


 
ОБИЧАЈ

Моћна је навика
која ме оплемењује
раним сјећањима.


Она жестоко гори
и оплакује дан
када сам први пут
узео оловку
и нацртао косу линију
али линију
што пролази кроз срце
и наставља се
до порођајног места
или замке за све оне
који размишљају
о путешествију
кроз нејасне пређеле
и враџбине пјесме
што се као у сну
изненада указују!
 
ТО

Било шта да се прича
     и нагађа
о свему овоме
ништа се неће знати
јер док пишем
изражавам дубоку бригу за ТО
     и само тада
     тамо неке мени
судбински јасне слике
     и прилике
     јесу несметана шетња
     до сна
једине раскоши гђе нема
разлике
између мене
     и мени различитих
љубимаца Природе
     и Размишљања.
 
РАЗЛАГАЊЕ ЖИВОГ БИЋА
Не би требало ваљда
да браним ово што пишем?

Испоставиће се да постављам
замку
и увлачим Вас
у џунглу стихова.

Рекли сте кроз нос:
А
и ти пишеш поезију?
Па да видимо?

Ја сам дрхтао
и разлагао дугачку пјесму
на дијелове:

У први иду људи
у други било шта
у трећем је опадало лишће
кроз четврти текла вода
кроз пети крв
и тако даље
до неког бесконачног броја
којим се обиљежава тај
посљедњи комадић
мога знања.

Само уз помоћ поезије!
 
ОПАСНО ПРОТЕЗАЊЕ

Кад језик зазвучи
или се слуша
или не слуша.

Али
сад смо овђе да га слушамо
     и аплаудирамо
     за подвиге у многим ратовима
што их је учинио
за добробит нас младих језичара
које судбински интересује
     и пјесма
али нас мучи
њено протезање кроз вјекове
па ипак
о па ипак
пристајемо
њоме да се служимо!
 
УНУТРАШЊА

Ипак
неки Велики закон
изван земаљског реда
успоставља поредак
у мојим стиховима
што црпе сву снагу
     и служе мени-жртви
     да поклекне
     судбинском терету
изнутра.

Ох душо
како мудро
забављаш се тијелом!
Твоја оргија
небеска је страст
што кратко траје
     и оставља ме
     у разореном стању.

Брижно исписујем
неку врсту сна:
Унутрашња грађа мога бића
што прије се
мора рашчланити
     и отпочети
     живот без сметње.
 
ПРЕВОДИЛАЧКИ РАД
Ово је пјесма
коју сам превео
са свог језика на Ваш.

Нисам нимало сумњао
у обостране предности
и могућности
да се мој говор изрази
свакодневним ријечима.

Све се улијевало
у већ припремљене канале
а мени је преостало само
да убризгам живот
неартикулисаној маси
и прихватим
Ваше услове:

Птица без крила
не може да лети
јер то се противи
свим облицима биолошких
и гравитационих
сазнања.

Лист воде такође
не може пресјећи рибу
јер шаран је чвршће
агрегатно стање!

Затим сте ме приморали
продерали сте се
како пјесма
не смије имати гестове
како она није живо биће
које млатара рукама
и доњом усном
опомиње на опасност:
Нема пјесма гестове!

Добро
у реду.
Ово је само преводилачки рад
и заједнички документ
о нашем сучељавању.
 
ВЕЛИКА ПОМЕТЊА

Душа једном напусти тијело
     и не враћа се у исто.
Слободна истражује
     и лови опет неког створа
     да му се усади
да га оптерети
читавог живота.

Моја душа
поприлично мирује.
Не залази у наше
заједничке проблеме
онолико колико ја то чиним
     и поједох се жив
     што понекад не могу
     пјесму написати
или још горе
кад помислим
     и уплашим се
     да никад ништа нећу написати.

О велике ли пометње!
Ни трага ни гласа од створитеља
а ја нагађам
     и увеличавам
     овако дивно стање
мога меса.
 
ПОЕЗИЈА
Ах:

То је бистри Ум.
Језик ослобођен предрасуда.
Отворене реченице
мојих главних брига.
Расуло које
доводим у ред.

Заправо
сад се избављам
прије времена!

КРОЗ КРВ

Кад улазим
у многе пређеле
Природе
     и Размишљања
ширим се
     и отварам
без милости израњам
     и настављам трк
     преко попрсканих површина
прстима низ мокро лице
ниже
наниже
да ишчупам срце
унутрашњег двојника
који уздише
тешко дише
издише
послије дугих путовања.
 
ТАЈНА СЕ ОТКРИЈЕ НА КРАЈУ

Онај сам
који копка
по утврђењима
што их нико вјековима
није освојио
већ се при крају живота
дао у бјекство
напустивши
     и своје најдраже
     у породици
     да би њему било најбоље
знао он то
     или не!
 
ПУТОВАЊЕ

Пут којим идем
     и не осврћем се
    не обрћем око осе
зараза је
што законом вјероватноће
излази
     и прелази
из свег
     и свачег
у овакве као што сам ја.

Пут се не враћа у извор муке
из које почиње
већ гради вјечну Архимедову спиралу
по којој кружим
     и удаљавам се од центра
     истине
коју слутим
     и назирем
па је као такву
овога пута негирам
     и остављам за сљедеће
     активно путовање.

ПОСЉЕДИЦЕ

Не постоји оно
што се осјећа свим чулима
без обзира на љепоту
уграбљене мисли
што води у замршене
пређеле вјечности.

Рад до исцрпљености
на овом феномену
само је ужурбаност моје крви
     и свих досадашњих
     вјекова поезије
     што почивају
над
     и под гробовима
Хомера
Дантеа
Бранка
     и осталих.

Али
мени не преостаје
ништа
него да се плодим стиховима
     и живим у заблуди
као сви претходници
     и они који ће
сутра
можда
доћи.
 
МОЋ КОЈА НИЈЕ

Исто је писати о ружама
прије
или послије кише.

Пишем о свему
не бих ли освојио
голема пространства.

Има ствари
     и појава
     о којима нико
     никад не пјева
а оне су такође пјесме
јер саме себе пјевају
не чекајући мене
и мени сличне.
 
ТОБОГАН — ЛАВИРИНТ

Ријеч се подешава
увођењем емотивности
дужином посљедњег слога
наглашеним мјестима
     и сопственом врпцом
     што се одмотава
     до далеких пређела
     неслућеног склада
што се по ко зна који пут
обнавља
помоћу пођетињених
погледа на свијет.

Пракса показује:
Оно што личи на замку
одскочна је даска
чији угиб ствара енергију
чини формулу
с изненадним непознаницама.
     Ја видим јасно
путању
по којој клизе ријечи
     или језгро ове пјесме
     што мијења боју мога лица.
 
ЗБИВАЊА ОКО ПЈЕСМЕ

Тамо гђе
почиње моје тијело
одгонета се пјесма.

Раст ријечи се наставља
празним причањем
     и објашњењима
     што се силовито
приближавају
     и гласно чују
из уста мојих саговорника.

Доста
за данас је доста!
Упоредимо
ове двије врсте казивања
у шакама процијенимо
њихове тежине
     и вагајмо
     вагајмо
до сљедеће пјесме.
 
ЊЕГОВО ВЕЛИЧАНСТВО

Језик је пилула
што се гута сваки дан
на општу несигурност
појединих ријечи
што настану у датом тренутку
без обзира да ли се чак
     и исписују
     у бесвјесном стању
или како друкчије.

У пјесми
језик се преврће на главу
     и чека
     да се крв слије у њу
па да запјева како је небо црвено
како се он језик
одриче улогâ које има
     и да се непоштено користи
     међу људима што су
     нерасположени
према главној функцији
Његовог Величанства.

У породици
као у пјесми
ријечи се каче
     и уз тресак кидају
     свака на своју страну
     уз сопствене трошкове
свакако!
 
ПО РОЂЕЊУ

Језик је тајна
подарена
мени — разумној цјелини
да барата околином
     и ако се икад изгради
     у великог пјесника
онда
и суштином околине.

Пјесник се не ослобађа језика
ни послије смрти
а то значи
да је преварен у животу
     и да се узалуд
     опкладио с књигама
     како ће све нестати
     свршетком његовог организма
најсавршеније конструкције
што постоји
међу
покретљивим честицама.
 
ПОЕЗИЈА ИМА СВОЈЕ ЉУДЕ

Некакав нарочит рецепт
не могу да дам
за справљање овога мелема
којим се видају
здрави
     и болесни дијелови
     мога живота.

Ах
незгодно би било
да се открије било шта
о овоме о чему се
вјековима говорка по школама:
Поезија је вјечита!

Слажем се
     и додајем:
Нема човјека
на кугли земаљској
који би ушао у крај
     и тајне
нитима ове женске чарапе
што има своје присталице
     и готово!
 
МИРНА САВЈЕСТ

Нешто се може научити
а нешто подарити
ако пишеш пјесме
     и сарађујеш с људима
     који добро баратају
     специјалним случајевима
или животним навикама оних
што немају шансе
за опроштај
слатко спавање
     и мирну савјест.

Ко ти гарантује да си у праву
     и да оно што твоја
     глава опредмети
     има људски смисао?

Немој се дрмусати самосвјесно!

Стави палац на чело
     и питај:
     Оче
зашто си ме правио
кад ниси знао
     и ниси могао
     правилно
     да ме распоредиш?

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ
Ненад Грујичић рођен је 12. септембра 1954. године у Панчеву. У честим породичним селидбама, најраније године провео у Шајкашу, одакле 1960. године одлази у Гомјеницу и Приједор, место родитељског завичаја, где похађа основну и средњу школу. На Филозофском фа-ку¬л¬тету у Новом Саду дипломирао је на групи југоловенска и општа књижевност.
Био је главни и одговорни уредник студентског књижевног листа То јест (1978—1980) и уредник поезије у Гласу омладине 1980—1981. Предавао је књижевност у Војној гимназији у Београду 1982. године.
Председник Друштва књижевника Војводине (1993—1997) и председник Савета Међународног салона књига и Дана Лазе Костића у Новом Саду (2000—2004).
Живи у Новом Саду и ради као дирек¬тор песничке институције Бранково коло у Срем¬ским Карловцима. Објавио двадесетак књига поезије, прозе, есеја, критика и полемика.
Песме су му превођене на руски, енглески, немачки, француски, италијански, шпански, јерменски, пољски, грузијски, арапски, румунски, шведски, чешки, словачки, украјински, мађарски, македонски, русински и словеначки језик.

КЊИГЕ ПОЕЗИЈЕ:
• "Матерњи језик", КОС, Београд, 1978, 1995.
• "Линије на длану", Просвета, Београд, 1980.
• "Врвеж", Матица српска, Нови Сад, 1985.
• "Царска намигуша", БИГЗ, Београд, 1990.
• "Јадац", Српска књижевна задруга, Београд, 1993.
• "Пуста срећа", Просвета, Београд, 1994, 1995, 1996.
• Песме при руци", КОС, Београд, 1995.
• "Лог", Време књиге, Београд, 1995.
• "Цваст", Просвета, Београд, 1996, 1997.
• "Чистач", Изабране песме, Просвета, Београд, 1997.
• "Сновиље", Глас српски, Бања Лука, 1998.
• "Жива душа", Просвета, Београд, 1999.
• "И отац и мати", Изабране песме, Матица српска, Нови Сад, 2002.
• "Млеч", Изабране песме, Глас српске, Бања Лука, 2004.
• "Светлост и звуци", Изабране и нове песме, Српска књижевна задруга, Београд, 2005.
• "Шајкашки сонети", Прометеј, Нови Сад, 2008.
• "Дарови", Орфеус, Нови Сад, 2009.
• "Вијадукт", (поеме), Прометеј, Нови Сад, 2011.

ОСТАЛЕ КЊИГЕ:
• "Прокрустова постеља" (есеји и критике), Стражилово, Нови Сад, 1989.
• "Аух, што живот ушима стриже" (алманах), Стражилово, Нови Сад, 1990.
• "Бранко — Песник младости" (монографија о Б. Радичевићу), Књижевна заједница Новог Сада, 1984, 1985, 1990. и Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1992.
• "Ојкача" (студија и антологија), Књижевна заједница Новог Сада, 1988, Дневник, Нови Сад, 1992. и Задужбина Петар Кочић, Бања Лука ‡ Београд, 1996.
• "Плес у Негвама" (есеји и критике), Просвета, Београд, 1998.
• Полемике и одушци", Ослобођење, Српско Сарајево, 2004.
• "Приче из потаје", Прометеј, Нови Сад, 2007.
• "Живи звуци Ненада Грујичића", (Милош Јевтић, колекција Одговори), Београдска књига, Београд, 2008.
• "Мужа душа" (роман), Прометеј, Нови Сад, 2009.
• "Приче за романе", Културни центар Новог Сада, 2012.
• Антологија српске поезије (1847—2000), Бранково коло, Сремски Карловци, 2012.

НАГРАДЕ:
• Бранкова награда Матице српске
• Милан Ракић
• Вукова награда
• Печат вароши сремскокарловачке
• Скендер Куленовић
• Стражилово
• Павле Марковић Адамов
• Кондир Косовке девојке
• Пјесма над пјесмама
• Кочићево перо
• Грб Сремских Карловаца
• Лазар Вучковић
• Шушњар
• Дневникова награда
• Златна значка КПЗ
• Прва награда на Смотри југословенских радија
у Охриду за емисију ''Од бећарца до ојкаче''



Нема коментара:

Постави коментар