 |
| Горан Ранчић |
не остављајте шешир пред вратима
док отресате ногама бучно
блатњаву стварност
(неки то и животом зову)
помирио сам се са срећом
јесам
мада је увек била туђа
никад моја
опростио сам јој распорену утробу
промашене љубави
и још милион сличних малих издаја
господине С.
као и увек када се сретнемо
насмејаћеш се мојој глупости
јер сам веровао у Херувиме
(може се рећи и слабости)
свеједно
узалуд пред вратима остављаш шешир
из кога си хранио залутале псе
а нас неколико превише лајавих
слушао стрпљиво
док смо чекали
срећа се врзмла около
огрнута страхом
стајала је пред вратима
позната је стрпљивост њена
као да је певушила
ма јесте препознао сам стихове
могу и запевати с њом
у ватру се улази нечујно
никако с крилима лептира
с њом се не расправља о постању
и рату
најмање о љубави и смрти
док чекам ти ћеш казати
- ето лајави
имао си срећу дошла ти песма
није тек тако
драга А.
двадесет година
није пала киша
на опустошене рељефе
тужне метафоре
испод песничке одоре
ниједног стиха о љубави
ипак неуморно чекам
да усред зиме касне
пустињска ружа процвета
нећу те лагати
видео је нисам
а и како бих
колико год гледао
сакривала се вешто
тамо иза зида
облике своје
чедно поклањајући
пролазности
драга А.
причу знаш
безвремена је
песник је умро од маште
ружа је увенула у вази
тек тако
срећни крај је привилегија птичја
(место смрти није ничим обележено)
колико тричарија безразложних
може
песму да претвори у талог туђих мисли
а хтео сам само рећи
да
ни кафу попили нисмо
уз лагану причу о поезији
Падање
кажеш Т. С. Е.
рђа је оглодала срце од бронзе
Перикле је умро од оне болештије
Ромео се разболео од глупости
Орфеј није научио да лаже
деца су остала боса и гладна
док си ти у песми закопавао семе будућег
на јастуку нема сна
волети само једном
одузети себи живот
после се кајати
као да је могуће без кајања
волети а не бити празан
купити векну врућег хлеба
литар вотке са лимуном
пола векне поделити уличним псима
и у њима душа кључа
скоро ме преварио твој наклон
упућен журби непознате пролазнице
која ће једном посетити и нас
кажеш Т. С. Е.
бедан је то период
у ком утулиш радост
па се измишљаш од речи
пун фраза ко јефтина поезија
онда на крају
не окусивши срећу нестајања
грохотом се огласити
и заграбити ништавило шакама
онако мирно као воду из баре
баш као да ти о томе одлучујеш
испљускаш нам лице иронијом
нас непрочишћене
што бронзано срце
отапамо у кључ зарђалих врата неба
БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ
Горан Ранчић je рођен, 10. априла 1960. године у Бабушници. Члан је СКОР-а.
У књижевној периодици и зборницима објављивао: поезију, хаику позију, хаибуне, кратке приче и приче на дијалекту.
Објавио збирку поезије Златан кључ од непотребних речи, Мали Немо, Панчево, 2004. године, збирку прича на дијалекту, Сенће, Народна Библиотека Бабушница, 2012. године,збирку поезије Лов на славуја старијег од песме, Народна Библиотека Бабушница, 2013. године ау припреми је збирка прича на дијалекту Муће.
Нема коментара:
Постави коментар