Куда то прођох неходнице заветован само
Високо се шибље пречи очном виду љуто
Иза мојих далеких брда лелуја облак тамо
Моје сећање на неко време тек скрајнуто
Времешне године пред сенокосима немеУз сасушену траву поје зрикавац мали
Претичу мрави мој ход бола носећи семе
Из оних ђачких дана кликери се растикали
Узалуд мним да их у шаку љубави скупим
И предам потомку ко жељу одлазећег претка
А како два летописа и два живота да скалупим
У једну мапу истога пута за вековања јетка
Одломак један из поеме да се наизуст казује
С подножја хумке у неком благдану сутра
Док усамљену булку сред житног поља милује
Вечерњи лахор века што касни за нова јутра
Едемски завет њих и мене у плетеницу сплиће
Исте смо везли жеље а не покрове и плаштанице
Љубављу ткали потку и у мозаик каменчиће
Слагали брижно... Још чујем наше давне трлице
Под тумбасаом поцрнели поздер остављен чами
Чува не испричану идилу задње јесење ноћи
Иза мојих далеких брда лелуја облак и сузу мами
У моме оку... Газим му сенку испијен у немоћи
А мене гази раскорак два времена у расцепу
Напрслог пања... Никако да збројим све годове
Залуд на своду тражим звезду северњачу слепу
За тмину у мојој души... Бездан безданика зове
Ехо се није вратио у ово мало преостале сржи
Да заголица кости ватром наде и паучину склони
Прислоњен на кућни праг дренови штап држи
Помен вољенима... Уместо мог некролога бони
Апостроф смоле љуби драга препознатљива слова
Како да урежем у срце породичног монограма јоту
Отпалим црвеним груменом ћерамиде с крова
На ожиљцима нашим смем ли нову рану животу
Да отворим... Знам она никада неће да зарасте
Ко ово високо шибље у ком је заробљена кућа
Кукурек и коприва мисао сваку брже преласте
Него што она промине кров и изгуби се у беспућа
Иза мојих далеких брда... Истине верно стражаре
Над Топличком котлином... Да не похарају гнезда
Туђинске војске... У карлицама још млечаре
Успомене беле и меке... Уместо одбеглих звезда
Строфе и риме небеским сводом кажипрст растаче
Дуж трасе млечног пута у путоказе за поколења
Ако се некада у ове атаре радознала намераче
Из срца монограма нека препознају јоту посињења
Да замиришу усамљене булке...
Не препознајем став чистоте у разликама присталица
Посестриме ћуте... Клија умом и радијусом постојања
Зебња... Оно што не чеках... Стигла је задња позивница
Чему... Ја нисам мелод који се свему и свачему клања
Овде је главно и опречно преврнуто у слично сучеље
Док глуво осећање прекрупу троши у паспаљ живи
Цере нам се опоре лажи у лице... Злуради мрве жеље
Распећем на точку ветрењаче... Песник вазда у наиви
Мостове гради узалудне... Клизе по сверном заокрету
Преврати рима милозвучни... У затишје пресољено муком
Сводим линију живота несведену и тихо носим сету
У бисагама од кострети... Зашто толики кубуре са чуком
Ми се не срамимо због велике празноће стваралачког ума
Док дремеж кулира и рапорт зазубљен плете летаргију
А кулук развејава потоњу мрзовољу... Како из подрума
До поткровља озобљену песму свести... Пустих да ме испију
На искап успомене... Жеђ опскурна и не утољена оста
Туђице ко вандали руше језик и само писмо нам краду
Докле да нас замајавају самозвани... Није ли лудости доста
Раздан сам човекољубљу и не дам да ме ништари раздаду
Браним се песмо твојом јавом... Ти си ми уточиште
Под крошњу ових строфа збирам застало умовање
Пориве душе и позиве слободара... Буровесник иште
Да се отворе портали храма... Не тражим помиловање
За себе него за злочинце и гиљотинаре истинског гласа
Великомученик нисам и нећу празно књишко сажаљење
Слутим Страдију и Мртво море... Нека се жито таласа
Да замиришу усамљене булке ... Волим мелода бдење
Комесари преки још нам суде... Истине да се уклавире
Знам како... Излизане кожне торбе музеј заборава чека
А не савест и чистоту речи... Хомилике и свете псалтире
Не зборе и не пишу несоји... Где сте мелоди трибуни века...
Нема коментара:
Постави коментар