Ања Јефтић: Животно дјело Саве Текелије

Сава Поповић Текелијa (1761.-1842.)

       Сава Текелија је припадао оном слоју српског грађанског племства које је у Аустрији, односно Угарској, заузимало високе положаје у државном апарату и учествовало у јавном животу. Поред тога што је добро сарађивао са угарским племством, Текелија се цијелог свог живота залагао и за српске интересе. У познијим годинама живота оснива Фонд Текелијанум за стипендирање сиромашних српских ђака и активира се око организовања Матице српске. У књижевности је пак оставио трага једино својим Мемоарима, који су, као и већина дјела тог жанра, више занимљив и као свједочанства епохе у којој су настајал и него као умјетничка остварења

       Сава Текелија је био једна од личности које су у историји српске културе обиљежиле 18. вијек и почетак 19. вијека. О њему се не би могло говорити као о истакнутом књижевнику, али је зато Текелијин рад на уздизању и афирмисању српске културе и књижевности био од великог значаја. Рођен је 1761. године у Араду, на територији тадашње Аустрије, а данашње Румуније. Арад је старо насеље, чије је постојање потврђено још у 12. вијеку, а у које су се Срби почели досељавати у 17. вијеку. Јован Текелија, војујући уз аустријску војску против Турака, са својим војницима се 1698. године доселио у Арад и ту основао већу заједницу Срба. Непосредно након досељења  дао је да се изгради црква с ветог Николе, која је остала сачувана до данас. Потомци Јована Текелије су припадали оном слоју српског грађанског племства које је у Аустрији, односно Угарској, заузимало високе положаје у државном апарату и учествовало у јавном животу.
      Сава Текелија је такође активно пратио догађаје у земљи и у Европи и главни политички и друштвени утицаји, који су у то доба долазили претежно из Француске и Русије, нису ни њега мимоилазили. Као и многи Срби прије њега, путовао је у Русију, али се одатле вратио разочаран и обиљежен антируским осјећањем и расположењем. Догађаји за вријеме и током француске буржоаске револуције и промјене које су тада настајале у Европи, као и повратак угарске круне у Пешту поткрај 18. вијека, оставил и су трага на политичка усмјерења Саве Текелије. Тек тада он активније узима учешћа у друштвеним збивањима, повезује се са угарским ситнијим племићима, који се организују у аутономне жупаније наспрам званичне политике Двора. Текелија се цијелог свог живота залагао и за српске интересе, а нарочито у познијим годинама живота, када оснива Фонд Текелијанум за стипендирање сиромашних српских ђака и активира се око организовања Матице српске. У књижевности је пак оставио трага једино својим Мемоарима, који су, као и већина дјела тог жанра, више занимљив и као свједочанства епохе у којој су настајали него као умјетничка остварења. Сава Текелија се упокојио 1842. године у Пешти, а гроб му се данас налази у цркви светог Николе у Араду. На источној капији црквене порте сачуван је натпис од кованог гвожђа који казује да је цркви даровао капију Сава Текелија 1819. године. Текелије су били управитељи цркве светог Николе све док им се није угасила мушка лоза 1844. године.

ТЕКЕЛИЈИНО УЧЕШЋЕ У ПОЛИТИЧКИМ ЗБИВАЊИМА

       Сава Текелија је интензивно проживљавао и доживљавао збивања у своме времену и имао је ту карактерну црту која га је непрестано вукла да у свим тим дешавањима активно учествује. У споровима између Француске и Угарске био је час на једној час на другој страни, чувајући свој понос у свакој ситуацији. У почетку је био међу Угарима: Арадска вармеђа да четири компаније пешака и скадрон коњице, наводи он на једном мјесту у својим Мемоарима, мени даду баталион комендирати с чином подполковника... Месеца јануара 1801. пошље диштриктурални генерал заповест да командери баталиона не могу бити у већем рангу разве мајори... дакле ја нисам хотео дати себе деградирати, него сам резигнирао.    

       Само неколико година послије тога Сава се обратио Наполеону са идејом да Наполеон помогне да се на Балкану створи једна чврста словенска држава, Илирија, која би у савезу са Француском била противтежа утицајима Аустрије, Русије и Турске.

       Касније се обраћа аустријском цару савјетујући му да склопи савез са Русијом, а против Француске, и да помогне оснивању ''Србског царства''. Без обзира на разнородност Текелијиних политичких спекулација, он се све вријеме свог живота ипак борио за интересе свог народа.

       Учествовао је на познатом српском сабору у Темишвару 1690. године, послије чега је нарочито постао призната и позната политичка личност међу Србима. О томе свједочи и једна биљешка из ондашњих новина: Високопреосвештенејши и високодостојни господин митрополит јест дне 18. прошлаго месеца за свој доминијум, от људи на себе примити, у Даљ дошао био, а 24-ог јест опет у мјесто своје столице с господином младим Текелијом возвратио се, који је општенароднаго дела ради чак у Даљ, к њему доћи морао.

МЕМОАРИ САВЕ ТЕКЕЛИЈЕ

       Мемоари које је Сава Текелија водио за свога живота откривају много више о његовој личности него што су то чинили догађаји у којима је учествовао и пословања институција у којима је радио. Они који су се бавили проучавањем ове његове својеврсне аутобиографије — о себи и о другима — говоре да је већину ствари које су му се догађале Сава приписивао судбини. Наиме, оно што је објашњавало и спајало чињенице и дешавања из његовог живота био је сплет околности, хаотичне случајне околности, на које он није могао да утиче, јер су биле потпуно одвојене од његове личности. Схватање човјековог живота по којем фатум-судбина-карма-случајност њиме управља, није било својствено дотадашњој традицији српског народа и више је својствено и блиско далекоисточним народима. У оном смислу у којем ислам учи о фатуму, односно судбини, судбина не постоји као нешто што је већ предодређено. У том случају то би искључивало слободну вољу човјека да бира свој пут. Међутим, како савремени ауторитети Православне цркве објашњавају, у српском народу постоји једна друга слична ријеч — а то је ријеч "судба", која долази вјероватно од суда Божијег. По православном учењу суд Божији постоји, односно Божије расуђивање и просуђивање о људима и Његово промишљање о људском животу, а судбина као нешто што ће доћи без обзира на то како се човјек понашао — не постоји. Између Божијег назначења, дакле дарова које је Бог положио у одређеног човјека, и промисла Божијег постоји простор човјекове слободне воље, којом он бира да ли ће прихватити промисао или кренути неком својом стазом.

ФОНД ТЕКЕЛИЈАНУМ

       У Пешти је Сава Текелија 1838. године основао задужбину за школовање српских ђака и студената, названу по оснивачу — Фонд Текелијанум. То је био један од начина да се заштите интереси српског народа који је насељавао сјеверне крајеве од Сремских Карловаца и Новог Сада до Сентандреје и Пеште. Послије првог формираног позоришта, 1812. године, и Матице српске, 1826. године, Текелијанум је трећа званична најважнија установа Срба у Угарској. Почетни фонд Текелијанума био је изузетан — састојао се од сто хиљада форинти, двије куће у Пешти, три дворца у Араду и 28 јутара земље. Сава је у једној кући основао интернат за смјештај сиромашних студената, дајући примат ученицима који су имали одличне оцјене у средњој школи. Прве године интернат је имао дванаест ученика, сљедеће године осамнаест и тај се број све до Првог свјетског рата увећавао. Осим интерната, у истој згради Сава је одредио простор и за Матицу српску, а простор у приземљу је намијенио штампарији. Себи је оставио само једну собу, у којој је одсједао приликом боравка у Пешти. Текелијанум је постао култно мјесто омладине Будима и Пеште, ту се основало прво Српско омладинско друштво Преводница, а најпознатији управитељ Фонда у историји био је Јован Јовановић Змај. Посљедњи управитељ је био свештеник Душан Вујичић, до 1952. године, када је Текелијанум угашен. Зград у у којој је био смјештен узела је себи мађарска држава и све до 1991. године Срби су из те зграде били протјерани. Тек неколико година уназад српској заједници у Мађарској је враћен дио зграде Фонда Текелијанум, који је одиграо значајну улогу у историји српске културе на овим просторима.

Tweet