Структурна анализа драме „Ујка Вања“, А. П. Чехова

Када говоримо о драми као књижевном роду, увек полазимо од основног значења ове речи, а то је – радња.  Драмска радња подразумева низ узрочно-последнично повезаних ситуација, пуних неизвесности, непредвидљивости, напетости… Усредсређна је на један проблем, један кључни догађај у чијем средишту је драмски сукоб, који расте до врхунца, иза чега следи расплет и разрешење тог сукоба. Носиоци радње су драмска лица (или актери) која  остварују своју улогу тако што делају и говоре покрећући и развијајући драмску радњу, водећи је ка врхунцу и коначном расплету. Основно средство помоћу којег се драмски ликови уметнички остварују (откривајући нам своје карактерне особине, темперамент, намере, морални профил, емоционалнo стање…)  и којим се  успостављају и осветљавају њихови међусобни односи  је дијалог. Драмску структуру чини низ етапа у развоју радње (експозиција, заплет, кулминација, перипетија и расплет), уз обавезне дидаскалије или ремарке (додатна објашњења и  упутства  глумцима, редитељу, читаоцима), а све то се на сцени  остварује кроз  чинове, сцене и појаве. Пред нама се, дакле, организована у времену и простору, дешава згуснута драмска радња у којој мора да се догоди све што је значајно за неко драмско дело.  Тако је у класичној драми.   У контексту овог кратког преслишавања о основним обележјима  драме сагледаћемо драму „Ујка Вања“.
      Уочавајући у чему све она одступа од правила која поставља класична драма, откриваћемо елементе њене модерности и особености уметничког израза Антона Павловича Чехова.  
      Драма „Ујка Вања“, као и друге Чеховљеве драме, обједињује у себи карактеристике психолошке, лирске, импресионистичке драме. То је, пре свега,  драма атмосфере. Њен конститутивни елемент није догађај већ унутрашњи, душевни свет човека, психолошки ломови (у додиру једног јунака са другим ликовима и њиховим сензибилитетима) и атмосфера која настаје услед њих. Изворе драмске радње писац не тражи у смени ситуација, неочекиваним поступцима и преокретима, већ у унутрашњим, невидљивим токовима свести, скривеним стањима и осећањима. Драмске ситуације користе се као светла која ће на видело донети тај унутрашњи свет. Јунаци су ослобођени позоришне патетике  и не понашају се неприродно, у служби драмске радње, а драмска радња уподобљена је свакодневици, без амбиција да се у неколико чинова све каже и покаже.  Зато Чеховљеве драме немају класичну драмску композицију са јасно дефинисаним драмским сукобом. Сукоб је у човеку, у непомирљивости између његових жеља, амбиција, чежњи, идеала… и егзистенцијалне стварности. Можда баш у намери да то нагласи, Чехов у поднаслову овог дела није написао назнаку драма већ сцене из сеоског живота  у четири чина.

Драмски сукоб

        У уводу смо приметили да је радња основа драмског дела. Ученици обично  гунђају и приговарају да управо то недостаје овом делу. Хајде да заједно размотримо те примедбе. Ево како сам Чехов на то одговара: „Тражи се да јунак и јунакиња буду сценски ефектни. Али у животу се људи не убијају, не вешају, не изјављују љубав сваког тренутка. И не говоре сваког тренутка патетичне ствари. Они једу, пију, вуку се, говоре глупости. И, ето, потребно је да се све то види на сцени. Треба написати такав комад у коме би људи долазили, одлазили, ручавали, причали о времену, играли карте, али не зато што је то потребно аутору, већ зато што се то догађа у стварности.“  Драматичност се, дакле, као својство које се подразумева у свакој драми, не гради насилно, вољом аутора. Она извире из самог живота, из обичних, свакодневних ситуација  у којима је довољна једна реч, поступак, случајни стицај околности, да као окидач покрене драматичне реакције. Испод пасивности и досаде која се расплињује драмском сценом, пред нама се саме разоткривају унутрашње драме јунака, као и  њихова узајамна условљеност и повезаност. Радња драме „Ујка Вања“ дешава се у руској провинцији, на имању Александра Владимировича Серебрјакова, пензионисаног универзитетског професора. Из контекста сазнајемо да дешавања трају месец или два  (у позно лето и рану јесен), али је сценска радња згуснута у време тек мало дуже од једног дана. Први чин дешава се у башти летњиковца, једног спарног и облачног поподнева, други чин у трпезарији те исте куће, током ноћи, трећи у салону, неког неодређеног дана и четврти у ујка-Вањином радном кабинету, у јесење вече. Та омеђеност простора на неколико соба у летњиковцу и утисак да се радња дешава у континуитету (поподне – ноћ – дан – вече) појачава једноличност догађања и наше уверење да је међувреме (чији сведоци нисмо били) испуњено празнином.  Ако у истраживању овог дела кренемо трагом класичне драме, већ на почетку, у потрази за заплетом и драмским сукобом бићемо у недоумици. Нема ничега интригантног, нити тако динамичног што би нас пренуло и подстакло на ишчекивање исхода. Ипак, не можемо рећи да се ништа не дешава. Будући да је ово драма атмосфере, драма која се више бави стањима него догађањима, улогу заплета можемо приписати управо промени стања, промени животног ритма и навика на мирном сеоском имању. Ту промену и њене узроке можемо сабрати и именовати емоционалним стањем које запоседа душе јунака – неспокој. А тај неспокој проузроковали су: -долазак Серебрјакова и његове жене на сеоско имање, -однос између Војницког и Серебрјакова, -присуство Јелене Андрејевне и њен утицај на интимне животе осталих чланова драме. На који начин? -Долазак Серебрјакова и његове младе жене Јелене Андрејевне уноси неспокој у душе свих житеља сеоског имања, јер нарушава  устаљену свакодневицу, испуњену дневном рутином и ужурбаношћу, напорним радом и одсуством доколице. Они са собом доносе нерад, тромост, лоше навике – спори дневни ритам  и тако подривају основна средства помоћу којих сељани у себи и око себе одржавају ред, привид хармоније, осмишљености живота, осећања личне испуњености и самопоштовања. Тајна њиховог самоодржања је у раду и прегалаштву, у недостатку времена да се собом баве и преиспитују се – у сврсисходном самозабораву. Већ на самом почетку драме примећујемо негодовање старе дадиље Марине (навикнуте на древни ред и обичаје), што се на имању устаје у подне, што самовар узалуд ври по цео дан, што су се сва правила изопачила. -Од доласка Серебрјакових Ујка Вања пије више него обично и не само да доручкује у време ручка, него и после доручка одлази да одспава, мада га гризе савест што посао на имању стоји. Од чега он то жели да побегне  и нађе заклон у спавању? Одувек је био вредан, предузимљив, пожртвован, предусретљив домаћин… Одједном се све променило. Да би указао поштовање придошлицама и посветио им дужну пажњу, успорио је, одступио од свог уобичајеног ритма и први пут за својих четрдесет седам година добио прилику да изблиза посматра (и себе и друге), размишља, пореди, анализира. Слика са којом се суочио поразила га је.  Годинама је игнорисао истину и од самог себе прикривао нетрпељивост коју је осећао према Серебрјакову, а сада је  стављен на испит издржљивости у условима принудног суживота. Његове изливе годинама накупљаног једа подједнако трпе сви укућани.  Ту тензију појачава Серебрјаков својом надменошћу, саможивошћу,  каприциозношћу,  хипохондријом  и отвореном нетрпељивошћу према Војницком. Њега  угрожава и иритира  промена у понашању Војницког, на чију предусретљивост и сервилност је навикао и подразумевао је као заслужену. -Трећи реметилачки фактор у колотечини живота на сеоском имању представља лепота и различитост младе градске жене (Јелене Андрејевне). Она уноси немир у душе Ивана П. Војницког (ујка Вање) и др Астрова, а тиме, нужно, и међу остале актере драме. Војницки посматра Јелену као трофеј који је незаслужено приграбио Серебрјаков. Она је отеловљење свих његових неостварених жеља, незадовољене страсти, чежње за топлином, љубављу, породицом. Она је његова давно пропуштена прилика која му се руга својим присуством и подсећа га на узалудност живота који је водио. За Астрова, који (како сам каже) још једино жуди за лепотом, кога гуши непоправљива монотонија и испразност живота руске провинције, Јелена је узбудљива појава која у њему буди давно заспали сан о срећи, нејасној и недефинисаној…  Али уместо да буде стваралачки покретач, та лепота га паралише и зауставља у свему што је његовом животу давало сврху (он запоставља болеснике и шуме које је садио и чувао, осећа се бескорисним и гризе га савест).   Тај ујка-Вањин и Астровљев неспокој због Јелениног присуства нужно се преноси и на друге ликове драме: Соњу узнемирава жудња  какву никада раније није видела  у очима доктора Астрова. Зна да је није она измамила и осећа да су њена платонска љубав према Астрову и нада да ће се њени снови једном преточити у стварност, угрожене конкуренцијом ове лепе жене. Серебрјакова подједнако плаши присуство и мушка предузимљивост шармантног младог лекара колико и немир који његова близина побуђује  у Јелени Андрејевној. Он јогунасто  одбија да прими лекарске услуге за којима је готово запомагао, али и даље измамљује Јеленину пажњу својим тобоже неподношљивим боловима. Атмосфера која је настала услед поменутих разлога неминовно утиче и на живот преосталих актера драме. Марина је неспокојна јер је у кући поремећен старински ред и једноставност свакодневице у којој свако зна своје место, Тељегину се нарушава илузија  о породичној љубави, верности  и хармонији којом настоји да замагли поглед у празнину сопственог живота, а Марија Васиљевна је увређена насртајима свога сина на  центар њенога универзума (на интелектуалну фигуру  Александра Серебрјакова) и непоштовање њеног уверење да она у том свету има значајно место. dekupazs-papir-ro

Драмска радња

        Већ на почетку првог чина, кроз дуге, меланхоличне монологе доктора Астрова, пред нама се формира туробна слика паланачког живота са  којом ћемо се наново сретати током трајања целе драме. За интелектуалца какав је он (али не само он) то је свет пун  изневерених очекивања, а живот у њему као прогонство у празнину. „А и сам по себи… живот је досадан, глуп, прљав… Такав живот упропашћује човека. Около… сами особењаци; а кад проживиш с њима две-три године, и сам, мало-помало, сасвим неприметно, постанеш особењак. То је неизбежна судбина.“ Ипак, као нека врста противтеже, поред њега је дадиља Марина из чијих кратких и наоко простих реплика о ефемерним стварима ишчитавамо једну сасвим другачију животну филозофију, једноставан поглед на свет својсвен обичном човеку и близак природним законима и ограничењима која су човеку дата рођењем. Док се из Астовљевих унутрашњих мисаоних токова на површину излива болна запитаност о смислу и сврси живота, Марина мирно плете чарапу, нутка га чајем и ракијом, пита га је ли гладан… И таман када нам се учини да она није ни чула његову исповест, да можда није ни кадра да је разуме, она ће се огласити да потврди одакле долази њена смиреност и помиреност са људском судбином: Астров: „Седнем ја, затворим очи, ево овако, и мислим: они који буду живели кроз сто, двеста година после нас и којима ми сада крчимо пут, хоће ли нас поменути којом добром речју? Дадо, је ли да ће нас заборавити?“ Марина: „Људи ће заборавити, али Бог неће.“ Ако смо и очекивали идиличну слику сеоског живота (руководећи се напоменом у поднаслову), већ на почетку смо разуверени. Из сцене у сцену сведоци смо дубоких неспоразума, конфликата унутар и између драмских јунака, емоционалних ломова, мучних освешћења, суочавања са истином о себи и другима, раскида…и свега има осим хармоније. Сви актери драме су ту, једни  поред других, али нису заједно. Чак и када разговарају, њихове реплике се мимоилазе; једни друге не чују, мада изражавају потребу да сами буду схваћени и саслушани. Често ћуте, јер немају шта да кажу једни другима или се, што је вероватније, не усуђују да изговоре то што мисле. Повремено говоре и оно што не мисле, тек да одагнају нелагоду изазвану ћутањем (Јелена :„Данас је баш лепо време… Није врућина…“) или одговарају јетко, са горчином и иронијом  (Војницки:„Кад је овакво време лепо је обесити се.“ ). Обузети својим властитим патњама и неспоразумима или себичним поривима, они немају стрпљења да слушају једни  друге.  Недостатак истинске комуникације је заједнички именитељ њихових међусобних односа. Њихове тежње, животне филозофије, моралне норме, идеали, личне потребе, интимне чежње, и напокон – њихови интереси, потпуно се разилазе. Која  је онда сврха њиховог окупљања?  Можда управо оно што јунаци и чине – суочавање, раскринкавање, отрежњење и раскид. Војницки се отрезнио од своје дугогодишње заблуде и идолопоклонства према Серебрјакову и схватио да се целог живота понашао као губитник. Соња је прихватила истину да за њу нема среће на овом свету. Јелена је признала да је њен живот празан и промашен, а Астров свом осећању безизлаза и промашености додаје још једно осећање кривице (због Соњине љубави и немогућности да јој узврати) и напушта једини кутак у којем је осећао припададност и топлину, да би се вратио својој чамотињи. И мада више ништа не изгледа исто, ништа се у суштини није променило. Сва та суочавања са собом и другима и огољавање међусобих  односа до неподношљивости, условила су дубоке потресе унутар ликова, али они нису допринели променама у њиховом понашању и односу према животу.  Код неких чак  није ни  дошло до самоспознаје. Серебрјаков је, доследно, од почетка до краја онај исти егоцентрични и самодовољни манипулант, Марија Васиљевна се, готово аутистично, грчевито  држи за зидове своје уобразиље, чак и када цела породица пуца по шавовима, Телегин, у свом том метежу појединачних разочарања, и даље тражи своју фатаморгану љубави и хармоније. Од дадиље Марине, уз дубоко поштовање њене простодушности и једноставности са којом поима свет, нисмо ни очекивали да се мења. Ујка Вањини очајнички пуцњи у Серебрјакова на крају трећег чина на тренутак су све пренули, а онда се драмски круг затвара мирно као што је и почео. Дада Марина поново плете чарапу, кува се чај, шкрипе пера у радном кабинету, цврче цврчци, живот се враћа у колотечину. Дадиљина примедба: „Одавно ја грешница нисам јела резанаца!“ представља уздах олакшања што се напокон свако враћа у свој свет, обичаје и навике. На крају крајева, свима остаје тај елементарни, банални живот који од људи не тражи ништа сем да живе. Завршетак овог драмског комада помало личи на пародију какве мелодраме  и оставља утисак несклада са остатком дела. Као да је све што се десило у животима драмских јунака било узалудно.  Серебрјаков и ујка Вања су се измирили и растају се уз пријатељско уверавање да ће све бити по старом (мада више актера изговара да се више никада неће видети),  Марија Васиљевна подсећа Серебрјакова да се обавезно слика и пошаље јој фотографију, Серебрјаков се захваљује Астрову за пријатно друштво, уз опаску кроз коју провејава пишчева иронија:  „Ја поштујем ваш начин мишљења, ваше одушевљење, ваш полет, али допустите мени, старцу, да у свој опроштајни поздрав унесем само једну напомену: треба радити, господо! Треба радити! Желим вам свако добро!“  Растанак је испуњен сетом и олакшањем што се живот вратио у свој стари колосек. Да ли је могуће да ништа нису научили, да се нису променили, да верују у оно што након свега говоре  једни другима? Тешко је у то поверовати. А ипак, уверили су нас да ће све у њиховом животу и даље тећи по старом. Зашто? Из истих оних разлога због којих су и дошли до те тачке безизлаза: Због  недостатка храбрости да своје потребе артикулишу и супротставе их другима, помањкања вере у сопствене вредности, препуштања инерцији, губитка самопоштовања… или због превисоких циљева, прераног изгарања, осећања узалудности и разочарања…  или због недостатка воље и животне енергије, осећања инфериорности, препуштања судбини… или пак због себичности, конформизма и самообмане која више прија од истине. Ако изузмемо Серебрјакова, можемо рећи да су се сви они већ одавно одрекли себе. И шта им, после свега преостаје? Да проживе то време које им је намењено и згасну.

dekupazs-papir-roАнализа ликова:
* Иван Петрович Војницки – ујка Вања  је неиспуњени и неостварени човек, племић  од четрдесет седам година, који на прагу старости сабира своје заблуде, изневерена очекивања, неостварене циљеве… и тражи кривца за то. Из љубави према ближњима потиснуо је сопствене жеље и амбиције и сву своју стваралачку енергију усмерио на прозаичне послове у сеоском газдинству, како би онима које је волео обезбедио сигурност и услове за срећу. Након смрти оца преузео је на себе одговорност за судбину своје осиромашене племићке породице. Отплаћивао je дугове својим радом и одрекао се свог дела имовине како би својој сестри Вери Петровној обезбедио пристојан мираз – имање на којем је годинама живео, да би својим радом и штедљивим управљањем добрима стварао профит и слао га зету (Александру Серебрјакову). Сестра му је млада умрла и њему на старање оставила кћерку Соњу која  се ујаку придружила у пословима на имању. Заједно су радили и новац слали Соњином оцу, новом законитом власнику имања. Породица Војницки је тако свој живот и значај подредила значају професора Серебрјакова, миту који је о њему стварала и његовим потребама.

Ујка Вања се касно освестио и схватио да су сви његови напори били узалудни, да је снагу само расипао и да је човек коме је свој живот добровољно жртвовао, верујући да је он тога вредан, један обичан паразит и опсенар.

„О, како сам ја преварен! Ја сам обожавао тог професора, тог јадног реуматичара, диринџио сам за њега као коњ! Ја и Соња цедили смо из овог имања последње сокове; ми смо, као кулаци, трговали зејтином, грашком, сиром, откидали себи  од уста, да бисмо, грош по грош, скупљали хиљаде и слали њему. Поносио сам се њиме и његовом науком, живео сам и дисао за њега! Све што би он написао или изговорио изгледало ми је генијално… Боже мој, а сад? Сад је он у пензији и сад се види цео биланс његова живота: после њега неће остати ниједне странице из његових дела, он је потпуно непознат, он је… нула! Мехур од сапуна! И ја сам преварен… видим… глупо преварен…“

Из свега овога могли бисмо закључити да је Иван Петрович Војницки некакав инфериорни човек, оскудних духовних и интелектуалних потенцијала, који није био у стању да увиди како га зет годинама искоришћава, а камоли да објективно процени његове интекектуалне способности  и постигнућа. Ипак, знамо да је реч о веома образованом човеку, познаваоцу страних језика, уметности, филозофије, литературе, што уз  умеће руковођења имањем заокружује слику о личности са неоспорним вредностима. Зашто је онда Војницки тако неуспешан?

Бунцајући у афекту он сам за себе каже:

„Ја сам промашио живот! Ја сам даровит, паметан, храбар… Да сам живео нормално, могао сам постати Шопенхауер, Достојевски…Почео сам да лупетам којешта. Ја лудим! Мајко, ја сам очајан! Мајко!“

Војницки је један од оних људи које је живот обдарио свим квалитетима осим храброшћу и вештином да их употреби за своју сопствену добробит. Његова животна улога симболички је представљена насловом драме; он је целог живота био управо то – ујка Вања. Не племић (макар и сиромашан), не интелектуалац, не мушкарац… већ ујка Вања. Управо зато, пре него што почнемо да тражимо његову личну одговорност за животни пораз, морамо сагледати животне околности и његов одговор на њих. Истина је да сваки човек сам прави животне изборе, али се не руководе сви истим начелима. Војницки је своје изборе заснивао на моралној одговорности  и љубави према ближњима, а такав човек увек у други план ставља сопствене жеље и потребе. Од бриге за друге (за своју сестру, мајку, породични углед, сестричину) он није имао времена за себе. А када неко тако дуго своје потребе подређује туђим, које сматра важнијим од својих, временом и о себи почне да размишља на сличан начин. Да не би потонуо у осећању инфериорности, да би се одбранио од баналности провинцијске свакодневице и послова у којима није налазио духовну сатисфакцију, морао је пронаћи компензацију за све оно што је можда могао, а није стигао да буде. У тим околностима, сам по себи се „својим ликом и делом“ наметнуо професор историје уметности Александар Серебрјаков. И тако је Војницки почео да се остварује кроз њега. Обезбеђујући новац којим је Серебрјаков финансирао свој високи стил живота, преводећи текстове из стране литературе које је професор прерађивао и пласирао као своје, преписујући и сређујући његове трактате и пратећи будно његово напредовање у каријери, Војницки је пронашао невидљиви, али њему ипак битан канал за афирмацију сопствене вредности. За њега додуше нико није знао, али је он своју анонимност лакше подносио знајући колико је допринео да Серебрјаков буде то што јесте и тиме се поносио. Није тражио ништа за узврат, али је веровао да његов зет зна колико му дугује. И то му је било довољно.

Све што је поменуто, укључујући  и провинцијску чамотињу ослобођену изазова који би га могли пренути, обликовало је његов карактер. Војницки се одрекао себе.  Али наједном се, у већ позној зрелости, у његовом животу неочекивано појавио изазов. Појавила се жена, заносне лепоте и младости, која се, нимало случајно, зове Јелена. У његовом животу она ће оставити последице једнако разорне као оне које је за собом оставила Јелена Тројанска.  Њена близина пробудила му је жудњу за срећом, али и запитаност зашто је за својих четрдесет седам година није остварио. Пита се зашто Јелену није заволео и запросио пре десет година, када је била девојка за удају, а он још увек млад човек, али  не проналази одговор.  Та закаснела страст, налик је на оне јесење руже, дивне тужне руже, које јој доноси у погрешном тренутку. Чежња за њеном лепотом испуњава га немиром са којим није способан да се носи. Узалудност љубави коју је осетио према туђој жени проширила је то осећање на живот у целини:

„Сад ће престати киша и све ће у природи оживети и одахнути. Само мене неће освежити киша. Дању и ноћу као мора мучи ме мисао да је мој живот заувек упропашћен. Прошлости немам, глупо сам  је страћио у ситницама, а стварност је страшна због своје апсурдности. Ево вам мог живота и моје љубави: куд ћу с њима и шта да радим с њима? Моја љубав пропада узалуд као сунчева зрака која је пала у јаму. А и ја сам пропадам.“

Уследило је мучно преиспитивање, сабрање пропуштених прилика и разлога за то и схватио је да више нема снаге да буде „светла личност“:

„О, да! Ја сам био светла личност од које нико није добијао светлости…   (пауза)

Ја сам био светла личност! Нема заједљивијег вица! Сад ми је четрдесет седам година. Све до лане и ја сам се, као и ви, трудио да замаглим свој поглед том вашом схоластиком да не бих видео прави живот, и мислио сам да добро чиним. А сад, кад бисте само знали! Ноћима не спавам од једа, од беса што сам тако глупо пропустио оно време када сам могао имати све оно што ми сада ускраћује моја старост!“

Све чешће пије и на прекоре због таквог понашања одговара: „Кад нема правог живота, човек живи од фатаморгана. Боље и то него ништа.“

Годинама накупљани јед Војницки усредсређује и излива на Серебрјакова,  који то великим делом заиста заслужује својом ароганцијом и бескрупулозношћу, али тиме не успева да потисне из свести мисао о личној одговорности за стање у коме се налази и осећање стида што је протраћио живот на тако бесмислен начин. Пуцајући у њега он пуца у сопствене илузије, у изневерена очекивања, у свој  празни живот. Зато га и промашује, јер његови хици нису ни упућени да убију човека, већ идеју о том човеку.

Свестан да не може побећи од неподношљиве истине о себи,  одлучује да изврши самоубиство. (Већ у првом чину смо могли наслутити ту намеру коју је наговестио својом јетком опаском  „Кад је овакво време лепо је обесити се.“) Али, као и све друго у животу, он и ту одлуку преиначује због љубави и одговорности према другом. Одлучно и тврдоглаво ће одолети Астровљевим захтевима да му врати украдену бочицу са морфијумом, али неће одолети Соњиној  молби. Осим што зна да једино она разуме дубину његовог бола и искрено саосећа са њим, свестан је да би јој својим одласком ускратио једино уточиште и ослонац  који проналази у њему. Након свега, он чак, грозничаво и помало гротескно, покушава да пронађе изгубљену мотивацију и очајнички се обраћа Астрову за подстрек. Ипак, мада одлично познаје то стање, Астров га неће ни бодрити ни тешити. Уместо тога, сасуће му  истину у лице и тиме дати кратку и језгровиту дијагнозу њиховог заједничког стања:

„Иди с милим богом! Какав нов живот! Наш је положај, и мој и тво,ј безизлазан…………..

Они који буду живели кроз сто, двеста година после нас и који ће нас презирати зато што смо проживели свој живот тако глупо и тако неукусно… они ће, можда, наћи начина да буду срећни, а ми… Нама остаје само једна нада. Нада да ће нас, кад будемо почивали у својим гробовима, посетити визије, можда чак и пријатне.

 Да, брате. У целом срезу била су само два честита, интелигентна човека: ја и ти. Али за десетак година малограђански живот, презрени живот прогутао нас је; он је својим трулим испарењима отровао нашу крв и ми смо постали исти онакви простаци као и сви остали.“

Осујећен у свему, па чак и у намери да сконча свој празни живот, Војницки се враћа ономе што је годинама радио – успостављању нарушеног реда на имању.  То је један вид саучесништва у патњи са Соњом, али и његово уточиште, бег од  узалудности, начин да свом постојању да макар и пролазни смисао.8688097-ornamenti-di-pr

*Михаило Љвовић Астров је још један човек изневерених очекивања. Још увек је млад, а већ је огрезао у безнађу. У провинцију су га  довеле светле визије и месијански пориви. Амбициозан је, али своје професионално и људско остварење не посматра уско као Серебрјаков, ограничавајући се на личне бенефите. Себе види као просветитеља, а своја знања као средство да људе учини бољим. Он воли живот, али не елементарни, банални живот, већ осмишљен, оплемењен  стваралаштвом, у сталном развоју:

 „Ја волим живот уопште, али наш живот, паланачки, руски, малограђански… мрзим и презирем из дубине душе.“

Згрожен је сликом руског села  у којем харају епидемије једнако као и примитивизам, глупост и отпор према променама:

„О великом посту, треће недеље, пошао сам у Малицко због епидемије… Пегавац… По кућама  људи леже све по земљи… Прљавштина, смрад, дим, телад на поду заједно с болесницима… А и прасад такође ту…“

Астров је лекар, али не само то. Он је личност раскошног  интелекта, образован, креативан, визионар, еколог свог времена.  Живот сагледава широко не ограничавајући се само на егзистенцијално време попут људи који га окружују.   Његова љубав према природи и посвећеност шумама побуђује подозривост међу сељацима уместо да их нечему поучи, али он не одустаје у својим настојањима да свет учини бољим, а свој живот сврсисходним:

„Руске шуме праште под ударцима секире, милијарде стабала  пропадају, пустоше се склоништа звериња и птица, плићају и пресушују реке, заувек нестаје дивних пејзажа, и све зато што лењи човек нема толико памети да се сагне и да дигне са земље гориво. (Јелени Андрејевној.) Жар не, госпођо? Треба бити неразумни варварин па горети ту лепоту у својој  пећи  рушити оно што ми неможемо створити.

Човек је обдарен разумом и стваралачком моћи да би умножавао оно што му је дато, али досад он није стварао, већ рушио. Шума је све мање и мање, реке пресушују, дивљачи је нестало, клима је оштрија и сваким даном земља постаје све сиромашнија и ружнија. (Војницком.) Ти ме гледаш иронично и све што ја говорим изгледа ти неозбиљно: можда је то заиста настраност, али кад пролазим поред сеоских шума које сам спасао од сече или кад чујем како шуми моја млада шума, коју сам ја својим рукама засадио, осећам да је клима донекле и у мојој власти; и ако људи кроз хиљаду година буду срећни, томе сам макар мало допринео и ја. Кад посадим брезу и доцније гледам како се она зелени и повија на ветру, моја душа се испуњава поносом…“

Ипак, ма колико се трудио да одоли провинцијалној чамотињи, полако посустаје. Већ на почетку драме, исповедајући се дадиљи Марини, он признаје да је уморан од свега и помало носталгичан према времену када ништа није знао о животу и људима:

„Постао сам особењак, дадо… Оно, истина, још нисам заглупео, хвала богу, мозак ми је још читав, али су ми осећања некако отупела. Ништа не желим, ништа ми није потребно, никога не волим… Ето, тебе само волим. (Љуби је у косу.) У детињству сам имао дадиљу баш као што си ти.“           

Михаило Љвовић, каквог упознајемо у драми, већ дуго не верује у сврсисходност својих напора. Опседа га мисао о узалудности захватајући све аспекте живота, који је својом вољом бирао,  и све теже подноси терет одговорности за сопствене изборе. Прогони га сећање на пацијента кога је изгубио на операционом столу и осећање кривице за изгубљени живот.Све чешће прибегава алкохолу  како би отупео оштрицу савести и створио привид да је живот мање ружан него што му се чини на јави. Наоружава се дрскошћу и презиром да би лакше поднео изневереност својих идеала и несхваћеност свог некадашњег алтруизма:  

„Је ли? Па да… Морам признати, ја постајем простак. Видиш да сам и пијан. Обично се опијам једанпут месечно. Кад сам пијан, постајем безобразан и дрзак до крајности. Онда ми је све лако! Подухватам се најтежих операција и вршим их одлично; стварам необично велике планове; у тај мах не изгледам самом себи као особењак и верујем да доносим човечанству огромну корист… огромну! И у тај мах ја имам своју властиту филозофију и сви ви, браћо моја, изгледате ми као неке бубице… као микроби. (Телегину.) Обландо, свирај.“

У разговору са Соњом он открива да већ дуго не припада свету у коме живи. Засићен је људском испразношћу, ускогрудошћу, прозаичношћу њиховог начина живота и поимања света. Паланачки живот угасио је у њему сваку наду у прогрес, па чак и љубав према чивеку. Из његових речи одјекује празнина:

„А што се тиче мог властитог личног живота, у њему, богами, нема ничег лепог. Знате, кад човек по мрачној ноћи иде кроз шуму, ако из даљине светлуца светлост, он не осећа ни замор, ни мрак ни бодљикаве гране које га шибају по лицу… Ја радим, ви то знате, као нико у целом срезу, судбина ме шиба без престанка, понекад страховито патим, али у даљини немам  никакве светлости. Ја за себе више ништа не очекујем, не волим људе… Одавно већ никог не волим.“

СОЊА: „Никог?“

АСТРОВ: „Никог. Извесну нежност осећам само према вашој дадиљи… и то је остатак из прошлости. Сељаци су сви исти, непросвећени, живе у прљавштини, а с интелигенцијом тешко је сложити се. Она ме замара. Сви они, наши красни познаници, мисле као ситничари, осећају као ситничари и не виде даље од свог носа… просто речено, они су глупи. А они који су паметнији и јачи… хистерични су, упропашћени од анализе, од размишљања… Ови кукају, завиде, болесно клеветају, прилазе човеку са стране, гледају га испод ока и закључују: „Овај је психопат!“ или: „Ово је фразер!“ А кад не знају какву ће етикету да ми залепе на чело, они говоре: „Ово је чудан човек, чудан!“ Ја волим шуму, то им је чудно; не једем месо, и то им је чудно. Непосредног, чистог, слободног односа према природи и људима нема… Нема и нема!“

Бирајући своју професију руководио се љубављу према људима и искреном потребом да им помогне. Његово презиме Астров није случајно изабрано. Његов поглед је упрт ка звездама, животу приступа као идеалиста и нерадо пристаје на приземност и просечност. Веровао је у напредак и подразумевао да је то нешто чему људи природно теже, само их треба просветлити и научити их како да живе стваралачки. Изненадио се када је схватио колико мало их је познавао и колико је тешко искоренити људску инертност и деструктивност:

„Од некадашњих мајура, испосница и воденица нема ни трага. Уопште узевши, ово је слика постепеног и несумњивог изумирања, коме, по свој прилици, треба још неких десет-петнаест година па да буде потпуно. Ви ћете рећи да су ту посреди културни утицаји, да је стари живот природно морао уступити место новом животу. Да, ја бих то разумео кад би се на месту ових уништених шума појавили друмови, железничке пруге, кад би се ту подигле фабрике и школе, кад би народ постао здравији, богатији, паметнији, али од свега тога нема ништа! У срезу су оне исте мочваре, комарци, путева нема, влада беда, тифус, дифтерија, пустоше пожари… Ту је посреди изумирање услед напорне борбе за опстанак; то је изумирање које долази од инертности, од непросвећености, од потпуног одсуства свести, кад се прозебао, гладан, болестан човек, да би спасао остатак живота, да би сачувао своју децу, инстинктивно, несвесно хвата за све чиме би могао утолити глад и огрејати се, руши све не мислећи на сутрашњи дан… Порушено је већ готово све, али уместо тога није створено још ништа…“

Читав његов животни концепт заснован је на тежњи ка лепоти у свим њеним облицима – лепоти у човеку и око њега, лепоти која потиче из људске креативности, лепоти природе… Зато је сасвим очекивана његова реакција на присуство Јелене Андрејевне  у сеоској једноличности и сивилу.  Она је отеловљење лепоте, феномен према којем, све и да хоће, не може да остане равнодушан. Међутим, мада су његови доласци учестали у жељи да је поново сретне, он већ унапред зна да лепота којом је опчинила његова чула није потпуна и довољна да  испуни његово биће у целини. Ослобођен скрупула, под дејством алкохола, он ће  без устезања о томе проговорити пред Соњом:

„Код човека све мора бити дивно, и одело, и душа и мисли. Она је дивна, нема спора, али… она само једе, спава, шета се, очарава све нас својом лепотом… и ништа више. Она нема никаквих дужности, за њу раде други… Зар није тако? А докон живот не може бити моралан…“

Занимљиво је да Астров и не слути какав ефекат имају његове речи на Соњу иако је већ дуго познаје. Чак и када га готово детињасто испитује и искушава, не би ли у њему за себе пронашла трачак осећања која надилазе пријатељство,  он не разуме чему служе њена хипотетичка питања о платонској љубави. Или се можда претвара? Има нечег налик на извињење, на утеху и самооправдавање у начину којим јој саопштава какво дејство на њега имају Јеленине чари:

„Кажем вам: за мене је све прошло, за мене је све доцкан… Остарео сам, прерадио сам се, попростачио, сва су ми осећања отупела и, чини ми се, више се не бих могао ни за кога везати. Ја никог не волим и… више нећу заволети. Још ме само једно одушевљава… лепота. Према њој нисам равнодушан. Мени се чини, кад би Јелена Андрејевна само хтела, могла би ми завртети мозак за један дан. Али то није љубав, није оданост…“

Можда он и наслућује значење Соњиних речи, али исто као што Јеленина физичка лепота није довољна да би у њему изазвала љубав и потпуну посвећеност, ни Соњина духовна лепота нема ту снагу. Да је знао раније шта Соња према њему осећа, можда би ту љубав и прихватио из чистог алтруизма, због поштовања које према њој гаји или просто по инерцији, али сада, када је упознао и Јелену то више није могуће. Он не жели ништа половично у животу, зато и јесте несрећан. Својим истовременим присуством и ове две жене сведоче му да нема савршенства коме тежи; Јелени недостаје духовна, а Соњи физичка лепота и једина предност коју Јелена има је у томе што у њему побуђује страст. У тренутку му се учинило да би та страст могла дати боју његовом посивелом животу, али наилази на одбијање. И као да не жали много због тога. Штавише, свестан је да би судар њихових различитих карактера и менталитета могао бити разоран по обоје:

„ Да, идите. (Размишља.) Ви као да сте и добра, душевна жена, па ипак има нечег необичног у целом вашем бићу. Ето, ви сте дошли овамо с мужем и сви који су овде радили, пословали као мрави, стварали нешто, морали су да оставе свој посао и цело лето да мисле на гихт вашег мужа и на вас. Обоје, и он и ви, заразили сте све нас својим нерадом. Ја сам се био занео, месец дана нисам ништа радио, а за то време људи су боловали, у мојим шумама, у младим шумарцима, сељаци су напасали своју стоку… Дакле, куд год да крочите ногом ви и ваш муж, свуда доносите пустош… Ја се, наравно, шалим, па ипак… чудна ствар, ја сам убеђен, кад бисте ви овде остали, пустош би била огромна. И ја бих пропао, а и… ви… не бисте добро прошли… Зато идите. Finita la commedia!“

Са уверењем да се више ништа у његовом животу не може суштински променити набоље, враћа се провинцијалној чамотињи и навикама које му помажу да поднесе безличну свакодневицу.8688097-ornamenti-di-pr

*Александар Владимирович Серебрјаков је пензионисани универзитетски професор уметности (који, по речима Ивана П. Војницког, уметност не разуме и не воли). Он је доследни  егоистик, хипохондар, џангризало, љубоморни и размажени старац. Судећи по мишљењу И. П. Војницког он је уображена величина, испразни скрибоман („писаћи перпетуум мобиле“) и јалови интелектуалац чије безбројне радове о уметности нико не цитира. Његове научне студије су само компилације туђих текстова, које су за њега, без накнаде и речи захвалности, годинама неуморно преводили Марија Васиљевна и Војницки.

Војницки: „А професор, као и пре, од јутра до дубоке ноћи седи у свом кабинету и пише. ‘Напрегнувши мозак, намрштивши чело, ми оде пишемо смело. Ал’ на целом свету нико није луд да хвали наш труд!’ Јадна хартија! Боље би било да напише своју аутобиографију. Какав захвалан сиже! Професор универзитета у пензији, разумеш ли, стари себичњак, учена крнтија… Гихт, реуматизам, мигрена, од  љубоморе и зависти отекла му јетра… Живи ова крнтија на имању своје прве жене, живи хтео-не хтео, зато што нема пара да живи у граду. Вечито се вајка како је несрећан, иако је, у ствари, необично срећан.  Помисли само, каква срећа! — Син обичног црквењака, богослов, стекао све научне степене, добио катедру, постао „његово превасходство“, сенаторов зет и тако даље и тако даље. Све то, уосталом, није важно. Али узми ово. Човек пуних двадесет пет година предаје и пише о уметности, а нимало не разуме уметност. Двадесет пет година прежива туђе мисли о реализму, натурализму и осталим глупостима; двадесет пет година предаје и пише о стварима које су паметним људима одавно познате, а глупаке не интересују, дакле, двадесет пет година млати празну сламу. И уз то каква уображеност! Какве претензије! Отишао је у пензију, сад за њега нико под милим богом не зна, потпуно је непознат; то значи да је двадесет пет година заузимао  туђе место. А погледај га: хода као полубог!“

Дошао је из метрополе у село које презире, зато што више није у стању да себи приушти удобност на коју је навикао. Једини његов циљ је да прода имање и тако обезбеди новац који му је понестао. То што имање није тековина његовог рада већ наследство стечено након смрти прве жене и што се по свим обичајима подразумева да оно треба да припадне његовој кћери, не изазива код њега чак ни моралну дилему. У обузетости собом, он нема времена да размишља какве би последице продаја имања (које га је годинама хранило) имала за породицу Војницки. Чак и када покуша, не уме успешно да одглуми емпатију и бригу за друге. 

 „Ствар је у овоме:  manet omnes una nox, то јест, сви смо ми у божјој руци; ја сам стар, болестан, и зато налазим за потребно да регулишем своје имовинске односе утолико уколико се тичу моје породице. Мој живот је свршен, на себе не мислим, али ја имам младу жену, кћер девојку.

Да и даље живим на селу… не могу. Ми нисмо створени  за село.  А живети у вароши с оним приходима које добијамо  од овог имања… немогуће је.“

„Па, да, имање припада Соњи. Ко то пориче? Без Соњиног пристанка је нећу одлучити да га продам. Уосталом, ја предлажем да се то учини ради Соњине среће.“

Он своју намеру сматра потпуно легитимном:

„Радити целог живота за науку, навикнути се на свој кабинет, на слушаоце, на угледне колеге… и одједном, неочекивано, наћи се у овој гробници, сваког дана гледати овде глупе људе, слушати тричаве разговоре… Ја хоћу да живим, ја волим успех, волим славу, хуку, а овде… као у прогонству. Стално жалити за прошлошћу, пратити туђе успехе, бојати се смрти… Не могу! Немам снаге!“

Ожењен је младом женом коју је опсенио својим звањем и држањем, створивши јој привид да се поред њега може осећати сигурно и заштићено. Захваљујући њеној младости, плашљивости, неискуству и патријархалном моралу угушио је њене снове и амбиције и њену личност у потпуности подредио себи.  Већ годинама је контролише својом хипохондријом изазивајући у њој наизменично осећање одговорности и сажаљења. 

У обраћању Јелени:

„Кажу да је Тургењев од гихта добио ангину пекторис. Бојим се да то не буде и са мном. Проклета, одвратна старост. Ђаво да је носи! Откако сам остарео, гадим се самог себе. А и свима вама, вероватно, гадно је да ме гледате.“

 „Ти си, наравно, у праву. Ја нисам глуп и разумем. Ти си млада, здрава, лепа, жељна живота, а ја сам старац, скоро леш. Шта мислиш? Мислиш да не разумем. И, наравно, глупо је што сам још жив. Али стрпите се, ускоро ћу вас све ослободити. Нећу још дуго…“

Уместо захвалности за пажњу која му се указује он узвраћа иронијом:

„Нико не спава, сви се мучите, само ја уживам!“

(Из речи дадиље Марине сазнајемо да је исто тако кињио и покојну жену Веру Петровну, која је ноћима, плакала и бдила над њим.)

Серебрјаков настоји да увек буде у средишту пажње и понаша се увређено ако то не постиже. Према другима је неосетљив и нетрпељив. Соњу примећује само ако му у нечему не удовољи како очекује, када му се Телегин жали на своје тегобе, игнорише га, Марију Васиљевну сматра идиоткињом, Астрова лудаком, а Војницки му је досадан. У другима воли једино узвишену илузију коју су створили о њему, а све што му несебично пружају прима без захвалности, са уверењем да то својом вредношћу заслужује.

„Чудна ствар, ако почне да говори Иван Петрович или ова матора идиоткиња, Марија Васиљевна, онда ништа, сви слушају; али ако ја кажем само једну реч, сви одмах осете да су несрећни. Вама је чак и мој глас одвратан. Па добро, рецимо, ја сам одвратан, себичњак, тиранин… али зар чак ни у старости немам права да будем себичан?! Зар ја то нисам заслужио? Зар ја, питам вас, немам права на мирну старост, на пажњу људи према себи?“8688097-ornamenti-di-pr

*Јелена Андрејевна je, како сама за себе каже, епизодни лик. Ипак, њена улога у овој драми је од пресудног значаја. У њеној појави је извор драмског сукоба и ма колико сама била инертна, празна и пасивна, она покреће драмску радњу. Својом физичком лепотом Јелена уноси узбуђење, узнемиреност и стрепњу у живот осталих актера драме, наводи их на преиспитивања, и проузрокује снажне емоционалне реакције. Упркос томе што њен карактер подлеже њиховој критици, нико према њој није равнодушан. Штавише, такав амбивалентан однос према Јелени  у некима од њих проузрокује снажне унутрашње конфликте.  „А како је лепа! Како је лепа! У животу нисам видео лепше жене,“  завапио је у једном тренутку ујка Вања, да би у наредној ситуацији, готово бунцајући, изговарао реченице контрадикторног садржаја, испуњене чежњом за њом и презиром истовремено: „…али, боже мој, мисли ми се преплићу… Зашто сам стар? Зашто ме она не разуме? Њена реторика, њен лењи морал, будаласте, лење мисли о пропасти света… све ми је то страховито мрско.“

Већ  на први поглед Јелена Андрејевна оставља утисак површности. Она повремено изговара празне реплике, тек да нешто каже и одагна нелагоду изазвану ћутањем, или ћути зато што нема шта да каже; незаинтересована је за теме које излазе из оквира њених дневних стереотипа; не показује да је склона  дубоком промишљању и вредносним преиспитивањима. Зачињен очигледном лењошћу и досадом, њен карактер би се могао свести на јадноставну и стереотипну формулацију – лепа и празна. Али, да ли је то истина? Дубоко испод варљиве спољашњости Јелена Андрејевна је суптилна и рањива особа чији је суштински проблем у томе што није научила да руководи сопственим животом, да артикулише  и брани своје ставове и потребе, да игра главну ролу у сопственом животу. Потпуно је несигурна и зато је узнемирава сваки испад који ремети привид хармоничног живота у којем је научила да се сналази:

„Нешто није у реду у овој кући. Ваша мати мрзи све осим својих брошура и професора; професор је нервозан, мени не верује, вас се боји; Соња се љути на оца, љути на мене и не говори са мном већ две недеље; ви мрзите мог мужа и отворено презирете своју мајку, ја сам нервозна и данас сам двадесет пута почињала да плачем. Нешто није у реду у овој кући.“

Тај привид хармоније подразумева избегавање конфликата по сваку цену, јер је то једини начин да избегне осећање повређености. Њена лењост, незаинтересованост, досада, само су отпор животу каквом се није надала. То је улога коју је уиграла у свом десетогодишњем промашеном браку, њен оклоп којим се штити од потпуног  краха. Студирала је музику и маштала о каријери. Када се удала за двоструко старијег човека вероватно је очекивала заштиту, покровитељство и довољно простора за остварење снова о личној афирмацији и успеху. Да није тако, не би из њених уста исклизнула она јетка реченица упућена супругу: „Ти си ме убио.“ Тврди да се удала из љубави и нема разлога да јој не верујемо. Младу и неискусну девојку лако може  импресионирати зрелост мушкарца, његов интелект, знање, звање, искуство. Али,  да би била срећна морала је добити нешто за узврат. Бар неко признање да и она сама вреди и заслужује љубав и пажњу. Гледајући је како се лењо  креће,  ми заправо видимо последицу живота на који  је морала да се навикне, схвативши да ништа није онако како је очекивала. Ако је нечега и било у њој, све је стављено у функцију удовољавања сујети  њенога мужа, његовом самољубљу и глумљеном значају. Чак ни њена лепота и младост немају већи значај од његове реуме, гихта, старачке несанице  и нервозе. Можда је њена незаинтересованост и досада само начин да прикрије несрећу, осећање промашености и инфериорности, израз тихе  резигнације, одбијање да учествује, кад већ нема храбрости да чини оно што жели.

Ако је све ово тачно, зашто онда Јелена брани свој брак и свога мужа? Зато што би у противном угрозила једино што код себе сматра вредним – морал. Исти онај морал коме се Војницки руга: „Изневерити старог мужа кога не можеш поднети, то је неморално, а старати се да у себи угушиш своју јадну младост и живо осећање, то није неморално.“ У њеном разговору са Војницким уочавамо невешти, детиње наивни покушај да оно што не може да одбрани пред самом собом покуша да одбрани пред другима:

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА „Немате зашто да мрзите Александра, он је као и сви други. Није гори од вас.“

ВОЈНИЦКИ: „Кад бисте могли да видите своје лице, своје покрете… Како вас мрзи да живите! Ах, како мрзи!

ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА: „И мрзи ме да живим и досадно ми је! Сви нападају мог мужа, сви ме гледају са жаљењем: несрећна жена, има старог мужа! То је саучешће према мени, о, како га добро разумем!“

Ипак, Соњи ће признати колико је несрећна, колико је саму себе изневерила  и колико самопрезира носи испод своје глумљене нехајности.  Говорећи јој о Астрову, она се не диви његовој мужевности (мада је јасно да према њој није равнодушна), већ његовом таленту  и надахнућу.  Ненаметљиво прави поређење између себе и њега и тиме нам открива колико јој осећање неостварености  причињава бол:

„Није ствар ни у шуми ни у медицини. Драга моја, схвати, то је таленат! А знаш ли ти шта значи таленат? Смелост, слободна глава, широки замах… Посади дрвце и већ мисли шта ће бити кроз хиљаду година, већ му се привиђа срећа човечанства. Такви су људи ретки, њих треба  волети.., Он пије, понекад је груб, али шта то мари! Талентован човек у Русији не може бити беспрекоран……………..

А ја сам досадна жена, епизодно лице... И у музици, и у мужевој кући и у свим љубавима… једном речју, свуда сам била епизодно лице. Уосталом, Соња,  ако се озбиљно промисли,  ја сам врло, врло несрећна. (Узбуђено шета по позорници.) За мене нема среће на овом свету. Нема!“

Близина  младог,  лепог, талентованог доктора Астрова  веома  ју је уздрмала. Ипак, упркос снажном искушењу,  она ће одолети, покоравајући се својој савести  и страху да би  неверством уништила последњи аргумент да је вредна поштовања.

„Усред очајне досаде, кад уместо људи свуда около лутају некакве сиве мрље, када се чују само баналности, кад ни за шта друго не знају него само једу, пију, спавају и кад понекад дође он, он који не личи на остале, леп, интересантан, заносан… као кад усред мрака изиђе светли месец… Подати се дражи тог човека, заборавити се… Чини ми се да сам се и ја мало занела. Да, без њега ми је досадно; ја се, ето, смешим кад мислим на њега… Овај ујка Вања каже да у мојим жилама тече вилинска крв. „Пустите срцу на вољу бар једанпут у животу. Ко зна? Можда би требало тако… Одлетети као слободна птица од свих вас, од ваших сањивих лица, од ваших разговора, заборавити да постојите на свету… Али ја сам плашљива, стидљива… Умрла бих од гриже савести… Ето, он долази овамо сваки дан, ја погађам зашто долази и већ се осећам крива, спремна сам да пред Соњом паднем на колена, да молим за опроштај, да плачем…“    

Јелена Андрејевна је једнако трагична фигура као и остали ликови у драми. Одавно заустављена у развоју  личности, препуштена колотечини и туђој вољи, она бесциљно тавори, свесна своје испразности,  и пати због тога.  Зато јој је много важније да заслужи поштовање  уместо да удовољи свом узбуђењу и пролазној  страсти коју је код Астрова  изазвала. У опроштајним речима упућеним доктору још једном потврђује да њена слика о себи није нимало ласкава. У њеној молби да је поштују садржана је сумња да то заиста заслужује: „Само вас једно молим: мислите о мени лепше. Ја бих волела да ме поштујете.“ 8688097-ornamenti-di-pr                                                             

*Софија Александровна Соња

На први поглед, лик Софије Александровне  је отелотворење чистога алтруизма, божије биће које је у ову драму уведено да би уливало веру у безусловну љубав, хришћанску доброту, лепоту душе… Ипак, Соња толико нестварна колико изгледа. Она је, заправо, само још један страдалник,  душа толико беспомоћна,  да чак и не лута у потрази за својим смислом, већ само покорно траје у овом свету, чекајући судњи дан. Њено доминантно обележје је комплекс инфериорности и неко прикривено и ирационално осећање кривице због несавршености свога бића. Оптерећена непривлачним изгледом, Соња се понаша као особа која мора да заслужи сваки тренутак туђе пажње.  Она то и чини  неуморним пожртвовањем, трпљењем и патњом коју прима као своју судбину.

Живећи у провинцијској чамотињи, са  осећањем сувишног човека (толико честог код Чехова), Соња једини ослонац, али и узор проналази у свом ујаку. Од њега је научила како да своје мисли заокупи прозаичним дневним пословима и тако избегава суочавање са сопственом емоционалном празнином и неоствареношћу. Научила је да негује самообману о сврсисходности напора које свакодневно улаже и да верује како је смисао њеног живота у томе да помогне другима да се остваре. Научила је и оно што је можда најпогубније  – да не верује у своје властите потенцијале. 

Свест о себи код Софије Александровне јавља се на сличан начин као и код ујка Вање. Присуство Јелене Андрејевне буди у њој давно успаване инстинкте. Та лепа млада жена, макар и нехотично, потиснула је Соњу из видокруга оних особа до чије јој је пажње највише стало. Попунила је ионако скучен, за друге људе тесан свет Софијиног оца, опсенила својом појавом  доктора Астрова, за којим Соња годинама потајно жуди, окупирала пажњу њеног ујака, једине особе на коју се могла ослонити. Мада је свесна да су њене шансе у оваквом ривалитету готово неприметне, Соња невешто покушава да изађе из сенке у којој је научила да живи и стидљиво оглашава своје присуство. Штавише, она покушава да успостави  савезништво са Јеленом Андрејевном.

СОЊА: (Окреће се да би се погледала у огледало.) „Не! Када је жена ружна, онда јој обично говоре: ,,Ви имате дивне очи, ви имате дивну косу.“ Ја га волим већ шест година, волим га више него своју мајку; сваког тренутка чујем његов глас, осећам стисак његове руке; ја гледам у врата, очекујем, мени се сваког тренутка чини да ће он сад одмах ући. Ето, ти видиш, ја сваки час долазим к теби да причам о њему. Сад он долази овамо сваки дан, али ме не гледа, не види… Ја страховито патим! Немам никакве наде, немам, немам! (Очајно.) О, боже, дај ми снаге… Ја сам се целе ноћи молила… Често му прилазим, сама заподевам разговор, гледам га у очи… Ја више немам поноса, немам снаге да се савладам… Нисам могла издржати и јуче сам признала ујкаВањи да волим доктора… И сва послуга зна да га волим. Сви знају.“

 На тај начин Соња  отвара пут ка губитку свог јединог упоришта  –  наде. Патећи  постојано и тихо, она се није одрицала  илузије да је срећа  могућа и у њеном животу, уколико је буде довољно дуго и стрпљиво чекала. У свом  очајничком покушају да коначно оствари то право на срећу, она не чује двоструку поруку у Јелениним речима:

„….. Да ли воли или не, тоније тешко сазнати. Не брини се, драга моја, не узбуђуј се, ја ћу га опрезно испитати, он неће ни приметити. Ми треба само да знамо: да или не?“

Колико год да жели да учини Соњи услугу, Јелена прикрива жељу да од Астрова чује негативан одговор. Да је и сама тога свесна Соња открива својом опаском:

„Не, неизвесност је боља… Ипак има наде…“     

Борећи се са осећањем стида Софија Александрова иде и корак даље. Користећи се алузијама, покушава да скрене на себе пажњу доктора Астрова, али та њена настојања  долазе прекасно и у најпогрешнијем тренутку. У сенци Јеленине фаталне лепоте, њени наивни покушаји да освоји вољеног мушкарца и њено непристајање да призна да је на дискретан начин одбијена, делују готово гротескно:

СОЊА: „Реците ми, Михаило Љвовичу… Кад бих ја имала другарицу или млађу сестру и кад бисте сазнали да вас она… рецимо, воли, шта бисте ви на то?“

АСТРОВ: (слеже раменима): „Не знам. Вероватно… ништа. Ја бих јој дао на знање да је не могу волети… а и глава ми је пуна других ствари.  Дакле, ако се иде, већ је време. Збогом, драга моја, ако продужимо, ни до зоре нећемо свршити. (Стеже јој руку.) Идем кроз салон, ако допустите; иначе, бојим се да ће ме ваш ујак задржати.“ (Излази.)

СОЊА: (сама): „Он ми није ништа рекао. Његова душа и срце још су увек тајна за мене, али зашто се осећам тако срећна? (Смеје се од среће.) Ја сам му рекла: ви сте фини, отмени, ви имате тако нежан глас… Зар то није било умесно? Његов глас дрхти, мази… ето, ја га осећам у ваздуху. А кад сам му рекла за млађу сестру,он ме није схватио…(Кршећируке.) Ох, како је то страшно што нисам лепа! Како је то страшно! Ја знам да нисам лепа, знам, знам… Прошле недеље, кад је свет излазио из цркве, чула сам како су говорили о мени; једна жена је рекла:  ,Она је племенита, великодушна, али штета што је тако ружна.’  Ружна…“

Шта јој након свега преостаје? Да живи како јој је суђено, хришћански скрушено, прихватајући, неуверљиво, утеху која је чека у свету изван живота, у обећаном божијем окриљу, тамо негде где одлазе овоземаљски мученици. А док тај тренутак не дође -  трпеће. Да лакше поднесе трпљење – радиће, као и до сада, са својим јединим сапатником,  ујка Вањом. Уместо срећом, љубављу, животним радостима… Бог ће их наградити својим великодушним и заштитничким сажаљењем.  Коначна утеха и олакшање  стићи ће у поражавајућем сазнању – да је живот прошао:

„Ујка Вања, ми ћемо живети. Проживећемо дуг, дуг низ дана, дугих вечери, стрпљиво ћемо подносити искушења која нам судбина пошаље; радићемо за друге и сад и у старости, без одмора, а кад дође наш час, ми ћемо понизно умрети, и тамо, иза гроба, рећи ћемо да смо патили, да смо плакали, да нам је било тешко, и Бог ће се сажалити на нас, и ми ћемо, ја и ти ујко, драги ујко, видети живот сјајан, диван, прекрасан, ми ћемо се радовати, и на наше садашње несреће осврнућемо се гануто, смешећи се  и одахнућемо.“

dekupazs-papir-roСтилска обележја драме и њихово значење
Већ смо приметили да су Чеховљеве драме превасходно драме атмосфере. Анализом свих структурних елемената драме Ујка Вања закључујемо да сваки од њих понаособ доприноси стварању посебне атмосфере и наглашава оне споља невидљиве, али снажне емоционалне и мисаоне токове који доприносе психолошкој напетости. Од наоко мање важних чинилаца, као што су елементи сценографије, преко визуелних и звучних манифестација, до начина грађења ликова и драмске композиције, све доприноси да се психолошка тензија коју су произвели осећа  још дуго по завршетку драме.

-Композиција – није заснована на формалним променама, расту , климаксу сукоба, обртима и расплету. Иза сценске статичности и оскудности догађаја расте унутрашња драмска тензија – латентни, унутрашњи, индивидуални и међусобни сукоби.

Драма се завршава враћањем на почетак,  у дневну колотечину и навике и тако се затвара у круг из којег нема излаза. Тај утисак који намеће сама структура драме снажно је појачан Соњиним песимистичким монологом о смрти као једином излазу.

-Уметничко значење сценских реквизита:

Говорећи о сврсисходности свих структурних елемената драме (укључујући и сценографију и реквизите) Чехов се сликовито изразио  речима да пушка која виси на зиду у некој сценографији  до краја драме мора да опали. Ако се руководимо чистом аналогијом, запитаћемо се зашто онда на столу нема револвера из којег ће Војницки пуцати на Серебрјакова. Али, овај реквизит нема ту убојиту функцију у драми, као поменута пушка, ма колико то чудно звучало. Ту функцију има гитара. Она потенцира и на површину извлачи све оно што је у јунацима рањиво. Она наглашава недостатак комуникације, усредсређеност на унутрашње мисаоне токове и емоционална стања, и потенцира меланхолију и усамљеност до неподношљивости.

На сцени видимо још један инструмент – клавир, али га нећемо чути током трајања комада. Значи ли то да је он само део декора? Напротив. Његово осујећено право да се огласи такође има моћну функцију у драми. Јелена жели да свира, али јој муж не дозвољава. Запитајте се зашто. Зашто једног професора уметности иритира Јеленина музика? Са чиме би га све суочиле те непожељне ноте? Са Јеленином тихом патњом чији је он виновник, са чежњом и позивом у помоћ који није упућен њему, са нескладом у свом браку који љубоморно чува користећи се безбројним манипулацијама, са страхом да у својој старости може остати сам… Јелена све те скривене садржаје  и сама наговештава својом репликом: „Свираћу и плакаћу. Плакаћу као будала…“

У овом набрајању незаобилазан је и самовар. Он има симболичко значење упоредиво са кућним огњиштем. Око њега се окупља породица у најинтимнијим тренуцима, у њему је симболички концентрисана топлина дома, осећање заједништва, узајамне бриге и сигурности, њему се сви циклично враћају да угреју или разгале тело и душу. Он је породични „изговор за разговор“, за дневни предах и обнављање снаге и воље. А шта се дешава са самоваром у кући Серебрјакових, од њиховог доласка? Самовар узалудно ври по цео дан, док житељи дома долазе и пролазе и напокон пију хладан чај јер се самовар угасио; потпаљују га у недоба, усред ноћи, да би задовољили каприце власника имања који жели да се свет врти око њега; његову близину као да сви избегавају, због нелагоде што нико није спреман да са другима подели тренутке узајамне љубави и спокоја.

-Звучне манифестације имају важну улогу у овој импресионистичкој драми (промена времена, грмљавина, спољашњи звукови…). Оне подржавају унутрашњу напетост и прате изливе пригушиваних осећања на површину. Звучне манифестације које се оглашавају споља казују нам да негде напољу, упоредо са драматичним дешавањима у овом затвореном породичном кругу, пулсира неки други живот сасвим индиферентан према њиховом потресима. Ипак, њихова функција је да те потресе нагласе и појачају њихово значење. Тако потмула грмљавина споља представља најаву снажног пражњења дуго акумулираног наелектрисања у односима Војницког и Серебрјакова. Једнолично куцкање ноћног чувара појачава нервозу Јелене Андрејевне.

-Пауза је такође важно стилско средство у структури ове драме. Пауза има функцију садржајног ћутања или ћутања са значењем (постоји више од четрдесет назнака пауза у ремаркама / дидаскалијама).

-Средства карактеризације:

-Интонација говора  (ироничан тон, цинизам, незаинтересованост, тромост, нервоза, малодушност…)

-Медитације / лирски монолози (о промашености живота, изневереним очекивањима, порушеним идеалима…)

-Однос према другима /искази о другима (завист, презир, сажаљење, дивљење, ниподаштавање…)

-Дијалог (Дијалог повремено има улогу праћења индивидуалних токова свести, уместо мисаоне размене и комуникације међу ликовима. Испразне констатације и понављања имају функцију попуњавања тишине која зјапи међу актерима драме. Оне су неуспешан покушај успостављања комуникације, које нема, или резултат настојања да се отклони непријатност изазвана тишином.)

Сва ова средства немају циљ да успоставе комуникацију међу ликовима, него потенцирају њихову усамљеност и затвореност сваког понаособ у свој судбински круг.

-Развој драмских ликова:

-Уобичајено је да, пратећи развој драмске радње, уочавамо промене у развоју драмских јунака.  Те промене настају као продукт конфликтних ситуација кроз које јунаци пролазе и манифестују се у њиховој промени односа према себи и другима.  У овој драми, међутим, те промене не примећујемо. Какви су били на почетку, такви су и на крају.  Оно што је требало да их промени изнутра, да их подстакне на развој, да измени њихов однос према животу,  само је их је утврдило и још више зачаурило у љуштуре у којима су научили да живе. Зато можемо рећи да у драми Ујка Вања нема развоја ликова. Сви они,  као да су унапред дефинисани, задржавају свој пасивни однос према животу.  И њихови међусобни односи остају у истој равни.  Једина разлика је у томе што су њихови односи  на крају драме огољени, а њихова интимна осећања осујећености, промашености и незадовољства, разоткривени.

-Доминантни  мотиви: самообмана и отрежњење, лажне вредности, лепота, жртвовање, рад, неузвраћена љубав, осећање промашености, усамљеност, пораз, социјална беда, угроженост природе, алкохолизам.

-Доминантна и свима заједничка осећања и однос према свету – меланхолија,  свест о промашености, осећање безизлаза, песимизам.

-Порука – нема среће на овом свету. Једино уточиште и утеха налазе се у вери и мирењу са судбином. Јунаци нису пронашли решење ни исходиште. Оно је остављено публици и читаоцима да га пронађу у разговору са самим собом.

  Бранијета Конџуловић

Tweet