ГОЈКО ЂОГО: ЈАБЛАНОВИ У ЗАТВОРУ

ГОЈКО ЂОГО

ПАДИНСКА СКЕЛА

Гледао сам јабланове у априлу
како брзо пресвлаче кошуљу,
мењају мрку за зелену
стојећи у строју
десетак корака један од другога
као сужњи на смотри — у потиљак.

Кад мрак ухвати за врат
све што гледа и пева,
јабланови шуме,
лист се листу поверава.
Узалуд стражар уши ћули
и притеже опасач,
не разуме шта зборе
а немушта им уста
само секира ућуткати може.

Гледао сам сатима сваког дана
узвитлане њихове крошње
к'о зелене богомоље за пале анђеле:
на врху највишег звоника
љуљала се моја глава.


 ГРЛИЦА

На врху тополе
испред хируршке клинике,
из зелене бусије
стрши сува грана.
На њој цео дан чучи грлица
и кроз отворен прозор гледа
у гвоздено моје гнездо.

Види
завезану флашу и пластичне жиле
кроз које кап по кап
дотиче крв — нула плус — у моје сасуде
 — да напоји расушено тело.
Не зна птица
зашто је то тело жедно,
нити у кљуну држи лековито зрно,
али ја целу ноћ Бога молим
да не одлети,
да ми у зору пева у прозору.
 
ВУЧИЈА ПЕСМА

Човек често види само једну боју
Мисли једну мисао, пева исту песму
Некад црну некад белу
Некад се тешки сунцокрети
Као жута звона преко неба њишу

Тако је понекад
Оно сиво завијање у шумама
Заједнички језик овог света,
Веран боји предмета и ветру
Што им мења положај и облик,
Можда је зато вучији гркљан
Сличан гркљану који ово пева.
 
ПОСЕТА

Између нас две решетке,
два плота од гвожђа саливена
и чувар закона
што наше речи осољене сузама
у ваздуху зауставља
и пропире у својим дебелим ушима.

Узалуд голим рукама
чупаш трње из недара
и на длановима ложиш ватрицу
да ме огреје,
пламен до мене не допире.

У овој једночинки
брзо догоревају мрвице речи.
Промрзли штиглић твога језика
мора да шмугне иза зуба
за петнаест минута.
Још имамо времена за једну цигару
и за једну љубавну игру
коју пре нас нико играо није:

— Пљуни ме, шапнула си гласно,
да неми пратилац чује.

И пахуље твоје пљувачке
полетеле су према мени.

Узвратио сам као што доликује
оном што је читав живот
прозукло пиће пио
а уста опрао није.

Хватали смо беле угрушке,
са дланова их лизали
и размазивали по уснама
— љубећи се тако.

Требало је видети ту жеђ,
и страшило од стражара!
Такав сусрет још није забележен
у дневнику казамата.

Овде се романса завршава.
У архиви је остала забелешка:
Због недоличног понашања,
забрањује се посета месец дана.

ОВИДИЈЕ У ТОМИМА
Ко је живео у своје време
славио је његов рођендан,
ти ниси живео у своје време
— чекао си његов крај.
Тако је твоје време заувек прошло.
Јер, то је било његово време,
и боље би било да ниси ни живео
него што си живео у његово време.
Живели су мутавци и измећари,
телали и тунгузи, гмизавци и преливоде,
крпељи и гњиде,
живели су сви који су били срећни
што живе у његово време,
само ти ниси.
Не живи ко проведе живот
чекајући да неком оџвони.
Онај што броји дане
себи броји.
Толики су крстови постали тантузи,
подеране чизме и свете књиге,
круне и жезла труну по музејима
— једнога ће дана и његова звезда
пасти
и деца ће је гуркати прстом
по небеском плишу
јастука у витрини.
Само, шта ти имаш од тога?
Они што долазе неће ни знати
да је цезар имао
поткове на нози.

АЈА СОФИЈА

Било је то давно, прадавно,
кад је цар над царевима
у граду над градовима
зидао цркву над црквама.

Сјатили се мајстори и аргати
из целога царства
и дарове донели моћни и немоћни.
Свак' је доприносио колико је могао и знао
а ни цар није штедео труда ни блага.

У вечности се огледао велики ктитор
гледајући како лавра из земље израста
и како се царство око крста сабија.
Узвисила се светина и понизила властела
испод комадића небеског свода
наслоњена на стубове храма.

Само цар није могао да једе ни да спава.
Његова је задужбина била безимена,
а он није знао какво име да јој да.
Залуд су се молили часни оци,
муцали песници и мудраци,
ниједно име није било достојно
Константинопоља ни васељенског трона.

И једнога дана,
као што се све једном деси,
док је господар прерушен у мајстора
обилазио градњу и град,
угледа једну девојку
како на голим леђима
из удаљеног каменолома
вуче велики камен,
па је, зачуђен, упита
зашто толики терет носи
и да ли је неко тера да то ради.

Девојка није препознала цара,
нити је знала ко је и зашто пита
за њено бреме,
али смерно рече да је сирота
и да не може ничим другим допринети
зидању небеског двора,
па приноси овај камен
у нади да ће јој Господ опростити
што не може даровати ништа више.

Озарен снагом вере,
цар је упита како се зове.
— Софија, тихо одговори она.
А из цркве ођекну ехо:
— Софија! Софија! Софија!

Цар трипут изговори њено име
и трипут се одазва исти глас
испод озвездане куполе.
Био је то господњи знак
да се овај мали дар прима као највећи.

Надахнут Духом Светим, велики господар
узе камен са девојачких леђа
на своје раме
и поведе је у храм
да га заједно уграде у олтар
и да патријарх крсти
Свету Софију.


 

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ

     Гојко Ђого (Влаховић, 1. новембра 1940.) је српски писац и песник. Током 80-их година прошлог века се истакао као дисидент и противник комунистичког режима, због чега је, између осталог, Милорад Вучелић захтевао да господин Ђого буде ухапшен. Занимљиво да су се односи између Вучелића и Ђога касније значајно поправили, чак толико да је Вучелић протествовао када је Ђого, неколико година касније, ухапшен (чак је предлагао да се Ђогу додели и орден).

      Гојко Ђого је 1981. године осуђен на две године затвора због збирке песама "Вунена времена" која је "вређала лик и дело Јосипа Броза Тита".

Један је од тринаест интелектуалаца који су 1989. године обновили Демократску странку.

      Посебно је познат његов говор на Осмом Конгресу српског уједињења 1997. године (на коме, између осталог говорили и тадашњи председник Сједињених Америчких Држава Бил Клинтон, тадашњи градоначелник Београда Зоран Ђинђић, Престолонаследник Александар Карађорђевић, бивши председник Југославије Добрица Ћосић, некадашњи премијер Србије Војислав Коштуница, Чедомир Јовановић и други).

       Потпредседник је Међународног одбора за истину о Радовану Караџићу. Много пута оптуживан да помаже скривање овог хашког бегунца, а у вези са тим на промоцији књиге "Ратна писма" Радована Караџића је изјавио: "Радован Караџић је прегледао писма која смо намеравали да објавимо, али је из оправданих разлога стигао да стави извесне белешке на само нека од њих. У књизи нема никаквих трагова који би упућивали на везе и односе са Караџићем, али је евидентно да они постоје. Зашто бисмо то скривали? То је јасно свакоме ко узме у руке књигу Ратна писма" Ова његова изјава је изазвала велике реакције, како симпатизера Радована Караџића, тако и политичара који су апеловали на полицију да испита Ђога поводом ових тврдњи.

      На суђењу председнику Милошевићу у Хагу су, такође, пуштани снимци телефонских разговора између Радована Караџића и Гојка Ђога, који је те 1991. године (када су разговори начињени) био председник Удружења Срба из Босне и Херцеговине у Србији.

      2005. године поводом позива Караџићеве супруге своме мужу да се доборвољно преда, Ђого је изјавио: "Зашто Тужилаштво у Хагу не објави документа која има и која добрим делом обеснажују оптужницу против Караџића, а посебно део за Сребреницу". Овом изјавом Ђого је подигао питање да ли Тужилаштво Хашког трибунала скрива ослобађајућа документа против оптуженика. Овим поводом суд у Хагу се није огласио.

ОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ:
• Туга пингвина, Београд, "Видици", Универзитетски одбор ССЈ Београдског универзитета, 1967.
• Кукута, песме II. изд. Београд, "Рад", 1978. (Конкурс удружених београдских издавача)
• Изабране и нове песме, Београд: "Завод за издавачку делатност", 1986. (Библиотека Нови албатрос; 15)
• Вунена времена, Лондон, издање "Наше речи", 1982.
• Црно руно, Београд, "Просвета", 2002.

Tweet